Nerazumevanje u pratnerskim odnosima, zanemarivanje emocija voljenih i bliskih osoba, ali i situacije proživljene lično, rediteljki Milici Lee Filipovski poslužile su kao inspiracija za kratkometražni film Nula. Radnja filma fokusirana je na dinamičan razgovor partnera koji se odvija u toku vožnje i odlaska na odmor. Glavna junakinja, koju tumači Hana Selimović, pokušava da svom partneru, kog tumači Neven Bujić, ukaže na stvari koje joj nedostaju i smetaju u vezi, a manjak komunikacije i njegova pasivnost usporavaju je u toj nameri. Kako je komunikacija dvosmerni proces, u ovakvim situacijama često se može naići na zid i doći do nule. Iz potrebe da svoje emocije artikuliše na papiru, nastaje sinopsis iz kog se kasnije razvija film, sa kojim su se, kako nam Lee govori, mnogi parovi poistovetili. „Srećom”, ističe Lee, „oaze i dalje postoje”.
Dok uživate u vašoj oazi ili ste u potrazi za njom, saznajte o čemu smo sve razgovarali sa mladom rediteljkom Milicom Lee Filipovski.
Koliko dugo si u „svetu“ režije, šta te je privuklo da počneš time da se baviš?
Lee Filipovski: Zavisi kada kreće „zvanično” odbrojavanje. Upisala sam filmsku režiju sa 17 godina i tada je oficijalno krenuo moj razvojni put. Kao klinka sam volela da slikam, pišem, dizajniram kostime, sviram. Kada se približavao trenutak da biram šta ću studirati, baš sam osećala jedan pritisak, kao da me život tera da izaberem koju od mojih pasija ću razviti u karijeru, a koje će neminovno biti likvidirane, ili, u najmanju ruku, svedene na hobi. Kada sam otkrila šta znači biti rediteljka, autorka, odmah sam znala da je to za mene, jer onda ne bih morala da biram, nego bi sva ova interesovanja mogla da budu objedinjena u vidu stvaranja autorskog filma.
Odakle naviru ideje za filmove, šta tebe inspiriše da stvaraš?
Inspiriše me dobra priča koja niče iz nacrta, ideje i preraste u delo. To me jako uzbuđuje. Volim da proverim da li taj pelcer može da se razbukti u baobab, ili ipak ostaje na nivou bonsaija (ništa loše ne mislim o bonsaiju, treba ispoštovati svačiji maksimum). Estetika mi je sve manje bitna jer mislim da smo danas prezasićeni lepom slikom. Dramaturgija je jedna velika nauka i magija u isto vreme, treba joj pristupiti na isti način na koji kardiohirurg pistupa operaciji srca i stvarno mislim da se jasno vidi kada ti je pacijent živ, a kada mrtav, na kraju mukotrpnog razvoja scenarija. Inspiraciju crpim u porodičnim anegdotama, opservacijama ljudi oko sebe, „šta bi bilo kad bi bilo” scenarijima koje vrtim u sopstvenoj glavi i, verovatno, želji da svetu suptilno nametnem svoj stav, a da se krijem iza parole da je svako slobodan da tumači iz mog dela ono šta on želi, što je na kraju dana i neminovno.
Kako je nastao film Nula koji ćemo imati prilike da pogledamo na ovogodišnjem Bašta Festu?
Ovaj film je nastao kao zajednički trud i pasija jedne male, ali posvećene ekipe filmadžija u doba korone. Ja sam imala scenario napisan, ekipi se dopao, krenuli smo u akciju, potpuno vođeni željom da jednostavno snimimo nešto naše.
Radnja filma se odvija u kolima, junaci odlaze na odmor, ali usput se odvija dug dijalog, zašto si baš tako koncipirala film? Da li si time htela da staviš fokus na razgovor i to o čemu govore?
Scenario za Nulu sam napisala neposredno nakon jednog događaja u mom životu koji me je jako zbunio. Cilj mi je bio da na papir stavim sve što je bilo izgovoreno, kako bih se snašla i probala da razumem dinamiku, da nađem u čemu je problem, gde škripi. Kada sam napisala „scenario” (to nije inicijalno ličilo na scenario, već na suvi ping-pong replika), shvatila sam, koliko god je meni sve to bilo važno, mučno, naporno, da je zapravo cela situacija tragi-komična, a tragikomediju volim više nego ’leba da jedem, a ’leba ozbiljno volim da jedem, kao i sve pekarske proizvode.
U filmu prikazuješ partnerske odnose, ali i jednu vrstu usamljenosti i nerazumevanja u vezi, zbog čega si želela da baš to bude tematika ovog filma?
Ogorčenost i frustracija moraju da se negde kanališu, a ja za to biram film. Ponekad me bude malo stid tog javnog svlačenja, jer pisanje filma o ličnom životu to pomalo i jeste. Zapravo, to je jedna ogromna želja da te neko razume takvog ogoljenog i samog. Kada mi, sami, ne razumemo sebe, treba nam publika da da svoj sud, pa onda lepo popišeš tabelu „za”, i „protiv”, „suzdržan”… statistika je generalno tačna, sem kada te strefi grom ili dobiješ pare na konkursu.
Razgovor likova je veoma ličan, ali u isto vreme univerzalan, većina ljudi bi mogla da se, barem na trenutak, poistoveti sa njima. Koja je bila tvoja zamisao iza toga?
Mene je, zapravo, jako razočarala činjenica da toliko ljudi može da se poistoveti sa situacijom iz filma i dinamikom para koji smo u njemu predstavili. Ja sam iskreno mislila da se ta muka dešava samo meni. Kada su ljudi, nakon gledanja filma, krenuli da mi pričaju da su isto i oni proživeli ili i dalje žive u odnosima gde je komunikacija u partnerskom odnosu nalik na vađenje kutnjaka naživo, nije mi bilo svejedno, jer se onda pitam šta se to globalno dešava sa partnerskim odnosima? Jer, realno, iz jednog lošeg odnosa izađeš, ali ako je svuda ovako, to baš ne nudi neki osećaj optimizma za dalje. Srećom, oaze i dalje postoje, tako da- ne brinite.
Jednim delom, film prikazuje da često ne obraćamo pažnju na tuđa osećanja, uprkos tome što smo sa nekim jako bliski. Šta je tebi bilo važno da naglasiš i čime si se vodila kada si razvila njihov partnerski odnos?
Oblikovanje moje inicijalne „stream of consciousness” bljuvotine na papiru u scenario je bio vođen željom da dočaram kako izgleda taj začarani ples u paru, gde jedan partner ima anksiozni stil vezivanja, dakle, da mu je potrebna konstantna verbalna i fizička potvrda da je sve u redu i izbegavajućeg stila koji želi bliskost, ali se iste jezivo plaši. A sa druge strane, film može da se tumači kao razgovor između osobe stabilnog stila vezivanja, kojoj je bitna komunikacija i nekog ko je ozbiljno emotivno nezreo i stvarno ne razume, ne zato što neće, nego zato što ne ume.
Školovala si se i u Kanadi i u Srbiji na Fakultetu dramskih umetnosti, šta te je motivisalo da se vratiš i uporedo stvaraš na dva kontinenta?
Otišla sam iz zemlje u nezgodnom trenutku jer sam sa svojih deset godina imala vremena da steknem osećaj pripadnosti zemlji iz koje potičem, a onda ključne godine odrastanja provela u inostranstvu. U Srbiji ću, i nakon skoro deset godina od svog povratka biti „srpsko-kanadski reditelj”. U Kanadi sam, sa druge strane, „kanadski reditelj srpskog porekla”, sve ovo začinjeno mojim makedonskim prezimenom. Povratak se desio naizgled spontano i neplanirano, mada je kod mene uvek bila prisutna želja da se vratim.
Jedno od dražih i bolnijih sećanja iz detinjstva mi je bilo u ordinaciji školske zubarke Lale u OŠ Ivan Goran Kovačić u Niškoj Banji koja mi je bila idol i kod koje sam često volela da provodim veliki odmor. Par dana pre nego što smo se odselili iz Srbije sam, po običaju, sedela kod nje, beskrajno tužna zbog odlaska. Zubarka Lala me je dovela do prozora i pokazala na neku ženu čija je bašta bila tik uz školsko dvorište. äVidiš nju? Ona je ceo život provela u Americi, proputovala svet, i, eto, sad se vratila nazad. Tako ćeš i ti. Neće Niška Banja nigde da pobegne”. Ne znam da li je izmislila priču ne bi li me utešila, samo znam da mi se često javljala scena te svetske putnice koja okopava svoju baštu u Niškoj Banji. Možda sam se zbog takvih nekih nedefinisanih stvari koje se ne daju kvantifikovati, niti racionalizovati, vratila. Sa druge strane, svet je danas jedno globalno selo, tako da, srećom, stvarno možeš da budeš na dva mesta odjednom, dakle, da se probudiš u Njujorku i okopavaš baštu u Niškoj Banji predveče.
Shodno tome, šta bi izdvojila kao razliku između evropskog i američkog/kanadskog filma? A koje bi bile razlike iz rediteljske pozicije?
Na ovo pitanje mi dođe da malo remiksujem Tolstoja, a to je – svi srećni reditelji liče jedan na drugog… a, realno, i svaki nesrećni reditelj je nesrećan na sličan način, a to je ili zbog muke da isfinansira svoj projekat, da ga snimi, pa da mu nađe publiku i da ga pusti da živi svoj život van njega, ne bi li počeo začarani krug iznova. Da ne spominjem kreativne i egzistencijalne uspone i padove koji se dešavaju u međuvremenu. To mi deluje kao vrlo univerzalna pozicija reditelja, nezavisno od zemlje u kojoj se nalazi. Smatram da su se trendovi ili talasi u kinematografiji u prošlosti mnogo više razlikovali od kulture do kulture, kontinenta do kontinenta… moj subjektivni osećaj je, opet, taj da živimo u vreme hibrida, gde je teško kategorizovati stil na osnovu porekla autora. Verovatno je to i do gorespomenute činjenice da je svet povezaniji danas nego ikada, nešto što, na primer, nama uopšte ne ide u korist kada su, recimo, pandemije u pitanju, a u sferi umetnost baš pruža razvoj jednog univerzalnog jezika koji može da ima beskonačni broj kombinacija i mogućnosti.
Šta nam pripremaš u budućnosti?
Trenutno pripremam više projekata od kojih je svaki u različitoj fazi razvoja, kao i razne poslastice od višanja i kajsija jer su ove godine dobro rodile.
0 Comments