Dino Sarija sarajevski je glumac koji je svoju glumačku karijeru započeo u pozorištu, u kojem je, čak i pre upisivanja Akademije scenskih umetnosti u Sarajevu odigrao 200 predstava. Danas, Dino iza sebe ima daleko više igranja, radi na svojoj predstavi, a ovog leta istakao se ulogom Ada u filmu GYM Srđana Vuletića. Za sebe kaže da je cinik, ali veruje u sposobnost umetnosti da menja svet. Njegova pojava, iako vesela, zaoštrena je prodornim izjavama i potrebom da iskreno govori o problemima sa kojima se glumačka industrija, ali i umetnost u Bosni i Hercegovini suočava.
Sa nama je podelio zbog čega gluma nije za one koji nisu sigurni da li žele da se bave ovom profesijom, kako je to biti glumac u Sarajevu i zbog čega je Sarajevo Film Festival izrazito važan za Bosnu i Hercegovinu.
Dino Sarija
Jedna od svetskih premijera koja je zaista privukla pažnju šire javnosti ovog leta na Sarajevo Film Festivalu je premijera filma GYM u kojem glumiš jednu od glavnih uloga. Kako si zadovoljan filmom, projekcijom i svim što je usledilo nakon toga?
Dino Sarija: Ovo mi je suštinski prva prava premijera na SFF-u, imao sam je i prije, mislim 2020. da je bila, ali tada je bila korona, pa to ne računam. Bukvalno, festival se održava, ali kao da se ne održava, nema ljudi… Tema filma je jako bitna ovdje, pogotovo za nas. Mislim da je ispravan način na koji je obrađena, u smislu da govori o nasilju nad ženama, ali i nasilju općenito – kako dolazi, cijela njegova geneza, šta mora sve da se desi prije samog čina i šta je zapravo nasilje. Znaš, mi živimo u prostoru gdje je nasilje kad te neko udari. Ovo je podneblje nasilja, od verbalnog, mentalnog, vizuelnog nasilja, šta gledamo i šta nam se nudi, pa do fizičkog na kraju…
Bitnost ovog filma je što govori o tome koliko puta zažmurimo, koliko puta okrenemo glavu, pravdamo, relativiziramo i kako zapravo jedino rješenje naših problema vidimo u samom činu nasilja bilo koje vrste, nadmoći, nadje*avanja, gaženja nekoga. Cijela kultura je zasnovana na tome, pa i u vezama. Dinamike veza su zasnovane na tome ko je moćniji, čak i na dnevnoj bazi. To je simptomatično za nas za ovaj prostor, posebno kako mi razgovaramo jedni sa drugima, kao je*em ti mater hahah, je*em ti mater volim te, jer suštinski ne znamo da iskažemo bilo kakvu vrstu emocija i neke prisnosti, a da nije ironizirana.
Iz filma je jasno da je njegova tema nasilje i koliko je ono utemeljeno u društvu i koliko je normalizovano. Osnovni polkretač tvog lika jeste bes i u filmu vidimo da on nalazi rešenje svojih problema u tome da fiksira mržnju na nekoga. Kako je tebi bilo, ne samo da uđeš u taj lik, već i da tu ulogu izneseš?
Ja bih samo htio tačno da naglasim da je njegov pokretač strah. Jako je, čak i ironično da kažem, ali zapravo je ljubav njegov pokretač, ljubav prema njegovom djetetu koje treba da se rodi i pred kojim je budućnost koja je pod upitnikom. To je potpuno u skladu sa logikom ovog prostora, da mi iz ljubavi uništavamo stvari. Sa druge strane, nažalost, u 90% slučajeva kod nas jedna od vrsti nasilja je laganje. Na primjer, prva stvar koju ti kao dijete čuješ je laž, dakle teško je izdvojiti se iz toga, gotovo nemoguće nažalost, nisam baš optimista. Možda sam nekad bio romantik i mislio da umjetnost može da promijeni svet. Ali ne, da može da promijeni svijet promijenila bi do sad.
Bitno je možda nekoga samo malo pomjeriti iz te neke pozicije, iz tog uzemljenja bar malo lično, ako smo to uspjeli, onda smo uspjeli dosta toga. Čak i kada pričaš o ovim temama, pitanje je šta ćeš postići time osim što ćeš uprijeti prstom, jer ti suštinski ako nemaš empatiju i ne prepoznaješ probleme, neće tebi jedan film pomoći da shvatiš. Znaš ono, vidiš reakciju publike na određene scene i kao razumijem, dosta je tu i odbrambenog mehanizma, ali ljudi se smiju na stvari koje nisu smiješne, bježe od nečega što im je možda poznato i sve to.
U jednom intervjuu si rekao da je umetnost borba za lepotu i dobrotu. Kako sad na to gledaš?
I dalje mislim isto. Ja ne mislim da ćemo pobijediti, ali mislim da nije smisao da se pobijedi, jer život je maraton. Za nas u našim malim životima, a kamoli generacijama i generacijama, smisao borbe je jedino što je bitno, a da li ćemo pobijediti – nećemo, to je uvijek klackalica. Svaka borba za ljepotu je plemenita i bitna i mora da je bude, umjetnost jedino ima smisla ako je to, ako je borba za to, a ako je showbiz, ako je estrada – i to je okej, i ja volim pare, da se ne lažemo, ali s druge strane, moramo se potrudit bar neki balans da uspostavimo da ne zaboravimo zašto smo tu.
Sad kad si pomenuo tu umetnost i estradu, kakva je pozicija umetnosti u Bosni i Hercegovini? Ti si neko ko ima iskustvo rada i u pozorištu, i na filmu, i u serijama, i neko si ko očigledno strastveno doživljava to.
U poređenju kod vas? Moraš pričati u kontrastu sa nečim. Ovdje je situacija svakim danom bolja nego što je bila, što ne znači da je dobra, ali svakako nije loša. Srećom, u posljednjih par godina industrija je doživjela bum. Hvala joj, jer bilo je neizdrživo, jer je ovdje ipak kultura osuđena na pomoć politike i na milostinju. Međutim, u zadnjih par godina je krenula neka produkcija koja obećava. Bitno je za umjetnost ne samo da se radi, već i da obrazuješ ljude koji produciraju nešto. Mi nismo imali, za razliku od vas, tehničko osoblje koje je istrenirano, pogotovo mladi. Tek sad postoje mladi ljudi koji mogu da opsluže sektor kamere, skript, do sada je sve to iz Beograda dolazilo.
Bitno je imati domaće ljude da bi imao bilo kakvu vrstu umjetnosti i produkcije, vidjećemo dokle će to izdržati. S druge strane, umjetnost kao takva je nevjerovatno uspješna, ne znam da li je to stvar nekog otpora, nekog inata, ali činjenica da umjetnost može da izađe samo iz nekog jada, kao za Šabana Bajramovića što je neko rekao da takav glas ne može da izađe iz kuće sa fasadom. Umjetnost ipak traži jad i bedu, to je plodno tlo za umjetnost.
Kakva je ovde uloga i pozicija akademije i obrazovanja u BIH?
Pa, ona je polazna i završna tačka zapravo. Nema mnogo samoukih ljudi i amatera u sektorima našeg posla, akademija se oduvijek bori od samog osnivanja sa tehničkim i produkcijskim uslovima, mi se ovime bavimo u potpuno neadekvatnim uslovima, imamo neku zgradu kojoj smo, ja mislim, 3 puta kamen temeljac postavljali, to je Top lista nadrealista šta se nama dešava. Zgrada je u konstantnoj fazi građenja, te ne mogu da dobiju radnu dozvolu, pa plafoni nisu dovoljno visoki, iako je u zgradu uloženo nekoliko miliona, mislim to je velelepno jedno zdanje koje nikad neće dobiti tu radnu dozvolu.
Kako sam čuo, pogrešno je napravljena. Tako da, s obzirom da su uslovi na akademiji ovako nevjerovatni, odavde izlazi umjetnost i neki kvalitet koji je opet tako nevjerovatan i izlazi toliko ljudi koji se trude da naprave od toga najbolje što mogu, međutim uvijek ima neki limit, neki zid koji udaraš konstantno i koji ne možeš da probiješ. Ne kažem da je to novac, ali on je svakako ključna stvar u svemu ovome. Znaš, mašta može samo donekle.
Kako gledaš na Sarajevo Film Festival i koliki je njegov značaj?
To je nešto najbolje što se desilo u skorije vreme. Ne samo što ima medijski značaj, već šta znači i za industriju i uopšte šta znači za grad. Sarajevo je tada totalno drugi grad, ljudi baš vole i žive za taj festival. On drži nekako ovu industriju i bio je služio kao otpor u vremenima barbarizma kada se za ove prostore smatralo da smo mi neki divljaci koji nemaju osjećaj za umjetnost i kulturu. On je podigao sve na viši nivo. Zapravo, samo ima par ljudi koji primaju neku platu na festivalu, svi ostali rade dobrovoljno, iz ljubavi, jer žele da doprinose i grade. Znači i za nas profesionalce – ja sam imao priliku da radim dvije godine za festival i budem lični asistent Kristiju Puijuu, koji je legenda evropske kinematografije. Sljedeće godine sam bio lični asistent Mišelu Hazanavicijusu, koji je prije toga osvojio Oskara. Ta mogućnost da upoznaš te ljude, da provedeš vrijeme s tim ljudima i učiš od njih, neizmjerna je.
Pomenuo si da više voliš pozorište. Kakva je razlika između glume u pozorištu i glume na filmu i u serijama?
U pozorištu sam počeo, to je nekako prva ljubav, ali nekada treba malo i da se odvojiš, nije zdravo da samo držiš jednu stranu. Gluma jeste suštinski drugačija. Ti imaš tehničke razlike, to jest, kako igraš pred kamerama i kako igraš pred živim čovjekom na velikoj pozornici. Ali s druge strane, to je isti posao, ista je gluma. Baš sam pričao s kolegom jednim iz Beograda o filmu i načinu na koji sam ja pristupio ulozi i on govori – Ja bih to odradio „svedenije”. To je ušlo u žargon glumački kao neka odrednica kako treba da se glumi, što suštinski ne znači ništa.
Svedeno zapravo znači da nemaš grimasu, jer je kamera nešto što je jako intimno i to je jedna razlika između pozorišne i filmske glume, sve ostalo, emociju koju ti treba da poneseš, sav tvoj unutrašnji život, to je apsolutno ista stvar. Meni je u ovom periodu uzbudljiviji film zato što sam upisao akademiju i amaterski odigrao 200 predstava, 200 igranja… Već sam došao na akademiju sa određenom dozom cockinessa, ko sam to ja, i onda mi je malo, ne mogu reći dosadilo, ali trenutno mi je uzbudljiviji film jer mislim da tu mogu više da se razvijem, da ponudim.
Šta ti je najvažnije u radu kada igraš?
Pa to šta ja imam da kažem, neki moj lični pečat. Mislim da je to suštinski jedino što te razlikuje. Mislim, svi mi izgledamo drugačije, ali to je ono kako razmišljaš, šta hoćemo da kažemo u toj ulozi.… Šta si htio da kažeš, šta je tvoje mišljenje o čovjeku koji ima najgluplji plan u historiji? Mislim, moja ideja je bila da on ne smije biti kul. Ni po čemu ne smije biti kul (i nije), ali htio sam da bude nasmijan. On je najnasmijaniji čovjek u filmu, što jeste tako, ti ljudi su najopušteniji… Mislim da je to meni najbitnije. Kad je izazov, onda možeš malo i da se igraš, da tehniciraš, pa kako ćeš fizikalnost, pa kakav ćeš kostim, kako ćeš da pričaš, ali to su sve tehničke stvari.
Na početku je bitno, u stvari, šta ti imaš da kažeš i koliko možeš da prepoznaš esenciju tog karaktera samog za sebe i unutar samog projekta u sebi. Jesam li ja nasilnik, kad sam ja bio nasilnik, jako je teško sebi priznati da si nekad bio nasilnik ili da ti je nekad palo na pamet da udariš majku, ženu, brata… svi smo u nekom trenutku poželjeli da zadavimo nekoga. Ali to nas razlikuje, što vjerovatno nikad nećemo to i učiniti, što znamo gdje je granica, ali bitno je da prepoznamo te stvari u sebi. Zašto posežemo za nasiljem, gdje i šta su recidivi toga, gdje su uzroci toga, zašto sam pomislio da zadavim roditelja zato što nije čuo šta sam mu rekao treći put?
U tom kontekstu, da li si imao neke uloge koje su ti bile posebno zahtevne iz tog ugla introspekcije, tog pristupa, nepovezivanja, da je nešto tebi bilo teško?
Posljednja predstava koju sam radio u pozorištu je bila Idio u kojoj sam igrao Miškina i mislim da je to bio veliki izazov za moj senzibilitet i mentalitet jer sam cinični kreten, tako sam odrastao. Mislim, sad sam ostario, nemam više živaca da pokušavam da razumijem ljude, ali Miškin je neko ko nema nijednu vrstu predrasude, ne u smislu ksenofobije, nego i kad ga vrijeđaš, da on i dalje nema tu vrstu odbrane, a ja sam osoba koja vraća i koja odmah reaguje… ili ako ne odmah, onda provede sljedeća tri sata razmišljajući šta je trebalo da kaže, a on to nema nikako, i onda je to bio najveći izazov.
Je li to stvarno idiot? Je li treba odgovoriti i ako odgovoriš, jesi li ti onda idiot? A s druge strane, ne možeš hodati kroz život spuštene glave, jer ako konstantno živiš izvan konteksta sveta onda jesi idiot, jer onda samo ti trpiš. To mi je bilo najteže. Kao kad mi neko kaže privatno da sam glup, ja bih ti svašta odgovorio, ali Miškin nema reakciju i jednostavno razumije, da šta god neko uradi, on razumije, do šizofrenije.
Kada posmatramo industriju, deluje kao da je u glumi pitanje ega jako bitno. Kakav ti odnos imaš prema ovome?
Ne postoji posao koji je više suštinski vezan za tuđe mišljenje. To je jedini meritom glumca – šta drugi misle o njemu, to je čist ego, jer prvi put kad se meni desilo kada sam se suočio sa javnim mnjenjem i kada sam pročitao Fejsbuk komentare, vijest da ću snimati neku ulogu, neki film, znaš koja je to bila borba da ne popijem tablete za smirenje, jer prvi put, ego se bori, ličnost se bori. Svi mi počinjemo da se bavimo glumom, jer suštinski imamo neki kompleks niže vrijednosti, ili manjak samopouzdanja il nam fali ljubavi i onda tražimo odobrenje drugih, a jako je zajebano kada ne dobiješ odobrenje drugih.
Štaviše, kada dobiješ uvredu i onda misliš imaš predrasude prema glumcima, da su manijaci, ali okej – dosta često ima ljudi koji jednostavno nažalost nisu mogli da se izbore s tim na pravi način. Sa druge strane, mislim da nije ni opravdano da ih nazoveš egomanijacima jer hajde da vidimo tebe, da te cijeli život provlače kroz novine, kroz televiziju i svi imaju pravo da ti kažu šta god žele, kao to je sasvim okej, jer ti kao živiš od toga. Pa, i nije baš okej.
Meni se, u stvari, čini da je privilegija glume ta mogućnost igre, što mislim da u drugim profesijama nije baš često prisutno, a retko je i dozvoljeno.
Ovo je najbolji posao na svijetu, u stvari, ovo nije ni posao, da se ne lažemo, kancelarija 9-5 je posao. Ovo je poziv. Ja uvijek kažem – ako čujete glumca da se žali na svoj posao, šutnite ga nogom u dupe najjače što možete jer ima ljudi koji treba da se žale o uslovima svog posla, a mi definitivno ne treba, jer ovo je najljepša stvar, mi se igramo. Pazi, neko auto dođe po mene ujutru, odveze me na neko mjesto, daju mi neki kostim, obuku me, našminkaju me, naprave mi kafu, ja stanem, svi čekaju mene, ja nešto odglumim, igram se, i još mi to neko da nešto para.
Ne mogu s te strane da se žalim, ali s druge strane, opet je mentalno i emocionalno jako iscrpljujuće, to traži borbu, da nikad ne pređeš granicu, da ne postaneš narcisoidni egomanijak, da ne povjeruješ da je to suština ovog posla, da te ne uzme estrada, da te ne uzme showbiz. A s druge strane, moraš da navučes nekad masku, bar ja, i da kažeš – Jeste, ovo je to šta je.
Kakva je pozicija mlađih glumaca i da li ti i dalje pripadaš kategoriji mladih glumaca?
Ja previše lajem ovdje, i već mi mnoge stvari kolege zamjeraju, ali je jako loša pozicija glumaca generalno, jer se nisu udostojili posljednjih 20 godina da naprave sindikat. Sarajevo je grad od 200-250 hiljada stanovnika, od toga postoji 100-50 glumaca, i to su ljudi koji su odrasli zajedno, koji su studirali i rade zajedno i druže se, i ti ljudi nisu mogli da se sastave, za zajedničku dobrobit, da osnuju sindikat i da se bore za prava. Automatski je loša pozicija ako tebi nisu zaštićena prava, ako tebi može da ponudi neko jednu cifru, ja odbijem to, ali neko ko je mlađi kolega koji nema toliko posla, on će prihvatiti tu manju cifru i onda tako mogu da se igraju s tobom i na kraju se između sebe mi počnemo glođat, kao što si ti prihvatio, ti meni spuštaš cijenu…
Opet, s druge strane, bolja je pozicija nego kada sam ja završio akademiju jer se tada ništa nije snimalo, jedna serija je bila, top dvije, jedan film u kom je uglavnom igrala ista plejada faca i ljudi. Sad je malo bolja situacija, mlađe kolege imaju mogućnosti, sad odmah nakon akademije, ali i za vrijeme akademije imaju vrijeme da pokažu šta znaju, a s druge strane, to je meni najveća boljka i najveći problem našeg zanata – što ne brinemo sami o sebi.
Šta bi rekao mladim ljudima koji žele da se bave glumom?
Nemojte da se bavite ovim poslom ako imate drugu opciju, ako imate plan B, ako ne upisem akademiju plan, onda ne idi tamo, jer ovo nije showbiz, ovo nije Holivud, ovo nije sva ta lavež koju predstavlja televizija. Mi nemamo te novce da to sakrijemo, niti umijemo bar malo da to ušminkamo, zato je savjet mlađima ako misle da će od ovoga da žive glamurozno i da će da hodaju po crvenim tepisima i da će da uživaju i da piju po klubovima, da bježe od ovoga što dalje, i da budu pravnici, doktori, advokati, kriminalci, bilo šta drugo, sportisti, fudbaleri… Bolan je ovo posao, ovo je čekanje, ovo je bol, ovo je nesigurnost. Ali da li bih ga mijenjao? Nikad u životu!
Fotografije: Privatna arhiva
0 Comments