Pre dve godine u Beogradu se pojavila jedna posebna vrsta groznice, a to je groznica Čolinih večeri! DJ duo koji čine Uroš Ranković i Eva Škorić svojom idejom da organizuju Čola večeri izmenio je beogradski noćni život, toliko da nam se čini da je skoro svaki lokal u Beogradu nekada po uzoru na njih organizovao Čola veče, ili ih pozvao da naprave žurku.
Ovog vikenda, Čola veče prvi put putuje u Sarajevo, gde će nastupiti u nedelju u klubu „Jedanˮ i obeležiti Međunarodni dan žena. Rešili smo da saznamo što više o ideji Čola večeri, ali i o žurki u Sarajevu, te smo upoznali Uroša Rankovića, producenta, dizajnera i menadžera. On nam se predstavio rečenicom Mimi Mercedez: „sad mogu da budem multimedijalni mogulˮ.
Kako je nastala ideja za Čola večeri?
Moram priznati, vrlo spontatno. Kao i sve u našim životima.
Pre otprilike dve godine koleginica sa Filmske i televizijske produkcije Vanja Lozanović pozvala me je da puštam disco i funk muziku u „Poletuˮ. Ja, naravno, ubacim po koji Čolin hit, jer su potpuno disko i odgovarali su tematici žurke. Ne možete da verujete koliko su ljudi odlepili! Tražili su da puštam još, ali je vlasnik intervenisao da neće te ex-yu momente. Mi – šta ćemo, shvatimo da to može da bude zanimljivo i dogovorimo se da napravimo Čola Art Night, gde ću vrteti samo njegove hitove. Naravno, desilo se čudo jer je lokal bio pun posle 20 minuta od početka. Ni sam nisam bio svestan koliko ga ljudi vole i koliko zapravo svi kolektivno znamo njegove pesme. Tu je stvarno bilo vatreno. Malo se skakalo, dralo pa smo na kraju vrteli muziku narednih šest sati. Taj početak Čola večeri je nekako bio neočekivan i evo, sad, dve godine kasnije, mi i dalje punimo kapacitete „Tok baraˮ u kom nastupamo.
Ko sve čini ekipu Čola večeri?
Pored Zdravka Čolića, tu smo još Eva Škorić aka DJ Bahanktinja. Sigurno ste čuli za nju, ona je zajedno sa prijateljem i kolegom Matijom Ilićem pokrenula 2000late.
Pomislio sam kako bi bilo dobro da to bude DJ duo zbog bolje atmosfere i energije, jer taman kad se neko umori, ovaj drugi krene da podiže atmosferu. I to je stvarno ispala dobra kombinacija.
Zbog čega mislite da je Čola veče postalo toliko popularno?
Mislim da to niko ne zna. Što bi rekao Čola u nekom intervjuu: „Što se popularnosti tiče, pa tu se razne stvari dešavaju, možda bi i drugi mogli o tome nešto da kažu. A zašto je to tako, ja lično ne znamˮ.
Čini mi se da je to najviše zbog energije koja se dogodi između nas i publike u jednom malom prostoru kafića. Dodao bih da volim da lažem sebe da smo mi našim temaskim večerima doprineli da Čola napuni šest arena.
U gradu se odjednom pojavilo mnoštvo Čola večeri, kako da znamo koje je pravo?
Zar to nije potpuno fenomenalno? To samo govori koliko ga ljudi vole i koliko mogu da se provesele uz njega. Pre otprilike godinu dana desilo se da u dve nedelje postoji čak četiri Čola večeri, sve su različiti ljudi puštali.
To kako da znamo koje je pravo stvarno zavisi od vas samih i vašeg raspoloženja, jer muzika je de facto svuda ista.
Koliko ja znam, za sada postoji još samo ovo u „Tok baruˮ na kom smo Eva i ja, ali sigurno će se pojaviti još neko ili postoji još neko za koje ne znamo.
Kako planirate Čola večeri – da li unosite inovacije i kakve?
Uglavnom ih planiramo sa menadžerom lokala i one se dešavaju nekad jednom, nekad dva put mesečno, u zavinosti od sezone i interesovanja publike.
Pošto smo i Eva i ja završili Menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture na FDU, oboje se trudimo da imamo zanimljivu promociju kroz neki neobični plakat, akciju na instagramu ili neku intervenciju u video klipu. Ove večeri su (i prema mišljenju publike) vrlo dinamične jer se stalno nešto promeni, bilo u nekom tekstualnom ili u zvučnom smislu, tako da vama stvarno ne može da bude dosadno, jer taman se zanjišete uz jednu baladu, kad krene neki etno pop ili disko Čola koji vas razdrma. I upravo ta mera vruće – hladno vrlo dobro animira publiku. Na kraju krajeva, neko voli ovo, neko ono i svako u toku večeri pronađe nešto što mu se dopada.
Koji je „najveći hit“ na večerima?
Pesma koja je obeležila i početak ovog milenijuma – „Noć mi te dugujeˮ.
Tu lete čaše, piksle, salvete… ma sve što padne publici pod ruku. Evo ovim putem molim ljude koji nam dolaze da smanje bacanje inventara jer će nas izbaciti iz lokala. Na ovoj pesmi je definitivno najbliži odnos količine srče i emocije „koja u srceˮ pogađa sve u prostoru (publiku, osoblje i nas za miks pultom).
Koji je tvoj omiljeni Čolin stih?
Na ovo pitanje nemam odgovor, jer sam toliko puta čuo neke pesme da su mi sve postale drage na neki način. Uz stihove jedne pesme sam se smuvao sa devojkom, na drugim stihovima sam raskinuo, u toku jedne pesme mi je čovek poklonio tabakeru, u toku stihova treće mi je jedan momak zalepio pare za čelo, u toku pete sam iskočio iz pulta i đuskao sa ljudima… Ali, eto, pesme koje me najviše pogode su „Čini ti se grmiˮ , „Hotel Balkanˮ i „Čaje Šukarijeˮ.
Da li Čola zna za Čola večeri, i ako da, da li je ikada odreagovao?
Siguran sam da je čuo od nekog, ako ne, evo nadam se da će posle ovog intervjua čuti. Nikad se ne zna, možda nas posle ovoga pozove da sarađujemo sa njim kao predrgrupa ili kao deo njegovog marketing tima.
Uskoro idete u Sarajevo – kako je došlo do te ponude?
Moja sada već jako dobra prijateljica Sara Tiro iz Sarajeva i ja smo započeli naše prijateljstvo 2018. godine na jednom projektu u Banja Luci. Pre izvesnog vremena smo došli na ideju da ovu interesantnu priču proširimo i na Sarajevo i da to bude 8.mart, gde ćemo simbolično obeležiti Međunarodni dan žena. Sa namerom da pružimo ženama i svima ostalima ono što (možda) najviše vole, a to je Čola. Bili smo u pohodu na raznorazne sarajevske lokale i napokon smo dobili odgovor od kluba „Jedanˮ, tako da smo u tri koraka ugovorili nastup.
Na ovom nastupu će mi se, umesto DJ Bahantkinje, pridružiti Nađa Kračunović aka DJ Spejs, tako da zadržavamo taj model u kom nastupamo kao DJ duo.
Da li imate tremu i kako planirate da ukliopte Čolinu muziku u njegov rodni grad?
Naravno! Evo, i dok odgovaram na ova pitanja ja sam preuzbuđen.
Mene je zapravo stih iz pesme Čaje Šukarije „Sarajevo, Zagreb, onda Beograd, pa tek onda Novi Sad. Sarajevo, Beograd preko Tuzle, cijela Tuzla jednu kozu muzlaˮ inspirisao da pokrenem ovu malu Čola veče turneju. Ko zna, možda se negde usput sretnemo sa Zdravkom.
Mislim da neće biti problem da Čolinu muziku uklopimo u njegov rodni grad, kako sam kaže „Pođi, prođi, pa kući dođi.ˮ Uistinu, evo i sad kad planiramo ovaj nastup, traži se „Jedno sjedište više za Sarajevo, Sarajevo.ˮ
Zbog Uroševog multimedijalnog rada, bili smo radoznali da saznamo i o projektima kojima se svakodnevno bavi, osim Čola večeri.
Završio si produkciju na Fakultet dramskih umetnosti, kako je došlo do toga?
Polaganjem 72 ispita (ako se ne varam, mislim da ih je bilo toliko).
Da, završio sam studije Menadžmenta i produkcije pozorišta, radija i kulture na Fakultetu dramskih umetnosti. Možda se malo polomi jezik dok se izgovori, ali svakako je bilo zabavno to studirati.
Nakon toga učestvovao si u različitim projektima, na koji si najponosniji?
Moje učešće u nekim projektima počelo je već tokom studija. Tu bih izdvojio angmažman inspicijenta na predstavi Minje Bogavac „Jami Distriktˮ, a u režiji Kokana Mladenovića, ali i realizaciju emisije „Fama O Nebiciklistimaˮ koja se emitovala od novembra 2018. do juna 2019. godine na online radio stanici Radioaparat. Tako da sam se pored svih pozorišnih projekata oprobao i u ulozi radijskog voditelja zajedno sa mojom koleginicom Antoninom Kovačević.
Deo si Bitef Teatra – kakvo je tvoje iskustvo i koja je tvoja uloga?
Evo ove godine će biti peta godina kako radim u Bitef teatru kao razvodnik publike i u tom periodu video sam sve i svašta. Pozicija koju imam pružila mi je priliku da sagledam kako pozorišnu produkciju, tako i naše društvo u celini. Da sam radio neko istraživanje mogao bih da izvučem zanimljive kulturološke i sociološke teze. Na tu poziciju sam došao tako što sam prvo volontirao na Bitef festivalu, a onda su me te godine zvali da počnem sa radom i u Bitef teatru.
Na Bitef festivalu sam radio na pozicijma asisenta u sektoru marketinga, službi za goste, a bio sam zadužen i za komunikaciju sa volonterima. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak jeste zapravo koordinacija ulaska publike. To je tek priča za sebe, tu sam doživeo sve: od grebanja po rukama od strane naših novinarki do upoznavanja tzv. pozorišnih zverki Tomasa Ostermajera, Boba Vilsona itd.
Takođe, deo si Beogradskog centra za ljudska prava. Kako je rad u nevladinoj organizaciji povezan sa drugim stvarima kojima se baviš?
Moja saradnja sa Beogradskim centrom za ljudska prava započeta je u okviru projekta „Otpakivanjeˮ još 2013. godine. U okviru tog procesa upoznao sam Nevenu Nikolić, koordinatorku Omladinskog programa. Nas dvoje smo kliknuli i od tad pa do danas radimo na raznovrsnim projektima od konferencija, do radionica, predstavi itd.
Ta saradnja je jako lepo krenula,da se nas dvoje od milošte zovemo heffe. Kao čin u kome jedno drugog podržavamo i rečima bodrimo da što bolje i kvalitetnije reagujemo na probleme u zajednici. Čitav taj proces koji traje već skoro sedam godina je toliko bio značajan za mene, jer sam imao priliku da se licem u lice sretnem sa raznim problemima u našem društvu, sa mladima koji idu hrabro kroz sve prepreke koje im se nalaze na putu ka uspehu i sreći. Naša saradnja se povećala nakon što sam završio fakultet 2019. godine, pa smo nakon toga realizovali konferenciju Youth Rights Talks 2019, predstavu „Kafanski priručnik -dramsko- muzički događaj za kafane i birtije ˮ, a godinu smo zaokružili objavljivanjem Nultog izveštaja o ljudskim pravima mladih u Srbiji.
Dosta si angažovan i na različitim projektima FDU-a bio tokom studija, ali i sada. Koliko je FDU dobra odskočna daska za buduće producente?
Fakultet dramskih umetnosti je jako dobra polazna tačka za sve one koje zanimaju audio-vizuelne umetnosti, ali i produkcija – pozorišna, filmska i televizijska. Iako mnogi smatraju da FDU ima zastareli kurikulum, vi kao student imate priliku da već u toku studija radite i kroz praksu razvijate svoje veštine. Gledajući iz ove perspektive studenta koji je nedavno završio studije, mogu reći da su sve informacije i znanje koje su mi prenosili moje profesorke i profesori bile od velikog značaja.
Ne mogu reći da su to bili angažmani, više studentski projekti (Flux radio, Fist festival, KUB aplikacija itd.) ili zajedničke vežbe između Katedri pozorišne režije i glume, a među njima bih izdvojio predstave: „Ko još jede hleb uz supuˮ u režiji Tare Manić, ali i master predstavu glumice Jelene Graovac „I jedna i drugaˮ. Kada govorimo o profesionalnom angažmonu na fakultetu, u to mogu uvrstiti moju poziciju studenta demonstratora tokom 2019. godine u okviru predmeta koji se bave radijskom produkcijom. U tu vrstu angažmana takođe ubrajam i saradnju sa Institutom za pozorište, film, radio i televiziju, gde već izvesno vreme radim na grafičkom oblikovanju korica Zbornika.
Koja je navažnija osobina dobrog menadžera/producenta?
Onako kako ja to vidim, jedan menadžer u kulturi/producent mora da bude što više informisan, spreman da reaguje u svakoj situaciji, ali i da ima kontakte sa što više ljudi iz različitih branši. Kad kažem informisan, mislim da prati različite domaće i strane produkcije: od festivala, predstavi, filmskih projekcija, koncerata… da čita knjige, dnevne novine i portale itd.
Umetnik i profesor na FMK Borut Vild je u okviru jedne izložbe naveo termin univerzalni vojnik. Meni se ovaj pojam kao takav mnogo dopao. Ne zbog militarizma, više zbog reči univerzalnost i pojma kojim on obeležava ono što sam naveo kao spremnost da se raguje u svakoj situaciji.
Baviš se i dizajnom – kako je došlo do toga?
Završavanjem Škole za dizajn u Beogradu, tačnije odseka za dizajn ambalaže.
Najzabavniji deo mog života je svakako taj period srednje škole jer sam tu upoznao neke sjajne umetnike i, pre svega, dobre ljude. Istina, imao sam upalu ramena od crtanja rajsfederom, stalno prljave stvari od ugljena, tuša i akrila, ali sve je to zanemarljivo s obzirom na to koliko sam dobio znanja i veština iz oblasti umetnosti.
Čime bi u budućnosti želeo da se baviš?
O tome stalno razmišljam i moram priznati da se još uvek tražim. Ali, sa druge strane, prijaju mi i stvari kojima se trenutno bavim. Umem da budem malo rastrzan, ali mi je dan ispunjen raznoraznim aktivnostima.
Ono čime bih se više bavio u budućnosti svakako jeste umetnost, konkretnije vizuelna umetnost i prostorne instalacije. U planu mi je da u naredne dve godine realizujem četiri tematske izložbe koje bi se bavile kolektivnim sećanjem i raznim upotrebnim predmetima.
Koji su ti dalji planovi?
Prva stvar na listi je svakako Čola veče u Sarajevu. A pored toga je i poduži spisak stvari na kojima radim.
Između ostalog, tu je projekat Redizajn (radno ime), koji već neko vreme razvijam sa svojim prijateljem, mladim grafičkim dizajnerom Markom Šererom, a koji se bavi korekturom i, naravno, redizajnom loših grafičkih rešenja koji postoje u našem gradu – od reklamih plakata, flajera, znakova, tipografskih rešenja itd. Ta naša mala misija usmerena je najviše ka edukaciji sa porukom da je grafički dizajn važan i da ima veliku ulogu u oblikovanju naše vizuelne kulture.
Pored toga, nedavno sam pokrenuo jedan manji umetnički kolektiv. Ova grupa (sačinjena od 10 različitih ljudi) zajedno će raditi i stvarati u narednom periodu od sad, pa dok nam ne dosadi da sarađujemo. Pokrenuo sam ovaj projekat iz nekoliko razloga, između ostalog, to je da svi koji smo u kolektivu imamo neku novu i, možda, drugačiju produkciju radova koji će ostati zapisani u ovom vremenu, na neki način. Kolektiv ima za cilj da otvori prostor za novo čitanje i interpretaciju grada (ili bilo kog javnog prostora) kroz naša lična čitanja i kroz razne umetničke prakse. Ideja je da mapiranjem grada, pa, samim tim, i nova iskustva i doživljaje Beograda, transponujemo u umetnička dela kroz razne umetničke prakse.
U narednih nekoliko nedelja ću biti na tri Erasmus + omladinske razmene u Londonu, Tunisu i Španiji, tako da ću biti na ozbiljnom proputovanju. Ostavite mi neku adresu da vam pošaljem razglednice!
0 Comments