Sa Vladimirom Manigodom, osnivačem Kontrast izdavaštva sedela sam jednog prepodneva u Šumatovcu. Uz dve – tri kafe i po koju Koka Kolu razgovarali smo o počecima Kontrasta, knjigama Čiji grad?! i Dostojno jest, NIN – ovoj nagradi za ličnost godine koja mu je uručena u januaru, problemima izdavaštva u Srbiji, kao i o novim naslovima koji nas očekuju u toku ove godine. Pomučila sam se tražeći adekvatan naslov za ovaj intervju. Naposletku sam odlučila sam da iskoristim jednu jednostavnu, a opet tako kompleksnu Vladinu misao koja može biti protumačena i kao kratki manifest – hajde da mi nešto uradimo.
Kada si shvatio da ćeš otvoriti izdavačku kuću? Jel’ postojao neki okidač za tu odluku ?
To je bilo godinu dana nakon što sam prestao da studiram. Tada sam radio kao knjižar i prosto sam osetio da mi je potrebno još nešto osim toga. I ranije mi je bilo jasno da me novac ne inspiriše dovoljno. Razlika u plati – 20, 30 ili 50 hiljada dinara mi ne predstavlja neku preveliku razliku u motivaciji. To se sve u meni kuvalo jedno godinu dana. Razgovarao sam u nekom trenutku sa drugarima, koji su takođe bili knjižari, i pomislio ‘ajmo i mi nešto da uradimo.
Ko su ti drugari? Kako ste vi okupili? Da li si odmah počeo da sarađuješ sa Danilom Lučićem?
Danilo se pridružio dve godine kasnije, u početku smo bili ja i jedan dečko koji je danas uspešan plastični hirurg (smeh)
A ti si studirao fizičku hemiju.
Tako je.
A oduvek si zaljubljen u knjige.
Ja sam od 2006. godine knjižar. Radio sam u raznim knjižarama.
Kakva su ti očekivanja bila tada, na početku? Jel si razmišljao o onim temama – koliko će mi trebati vremena, da li ću moći da živim od ovoga? Da li si imao strah od svega toga?
Nisam. Mislim, u samom startu nisam. Taj strah se ubrzo pojavio, ali na početku ga nije bilo, jer smo uložili neka minimalna sredstva. Tadašnji zakonski minimum je bio petsto evra i to je to. Mi zapravo više para nismo ni imali. (smeh)
Razmišljali smo – aj polako, videćemo kuda će to da ide. Onda se ispostavilo da su se naše prve tri knjige dosta dobro prodavale – već su počele da generišu neki profit. Naredne dve, tri su takođe prošle dosta dobro i to je već stvaralo neku zaradu. E, onda je to polako raslo, do nekih deset, dvanaest, pa bogami i dvadeset naslova…
Tada smo prvi put aplicirali za evropski projekat pri Kreativnoj Evropi i prošli smo. U protekle dve godine objavili smo osamdesetak naslova.
Jel’ bi ponovio sve sad?
Naravno, ne bih ništa menjao.
A kako se Glif uklapa u sve to, kada je taj portal počeo sa radom? Glif je deo Kontrasta?
Da. Glif je pokrenut 2014. godine. Smatrali smo da je dobro napraviti neki prostor gde će se razgovarati pretežno o književnosti, ali i o drugim oblastima kulture i da će to biti zanimljivo mesto na kom ćemo moći da objavimo autore koje smatramo bitnim.
Danilo Lućić je pretežno vodio Glif i bavio se njim. Imao je više slobodnog vremena, a i veći je poznavalac u svakom slučaju. Zajedno smo birali teme i imali smo svest o tome da Glif mora imati popularne teme…
Kad kažeš popularne, misliš komercijalnije?
Da, komercijalne teme – recimo, deset omiljenih pesama Harukija Murakamija. To su stvari koje se lepo čitaju i koje dovode čitaoce na portal. Ima tu i ozbiljnih eseja. Preveli smo, recimo, prvi esej ikada o hipsterima koji je šezdesetih napisao Norman Majler. Prevodili smo i Džoan Didion koju se nadam da ćemo i objaviti, ako ne ove, sledeće godine. Prevodili smo i Kamijeve eseje… Tu se desilo ono čemu sam se nadao i što je bila ideja od početka – imamo popularne stvari, imamo vesti, imamo aktuelnosti, analize knjiga, sve po redu, ali ono zbog čega će Glif možda živeti jesu ti večni tekstovi koji će se čitati narednih trideset godina. Dakle, tekstovi koji nisu vezani za aktuelne teme (prevodi eseja, važnih intervjua) imaju konstantnu čitanost.
Kontrast je bio u centru pažnje početkom godine – dva Kontrastova romana su bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, a ti si osvojio nagradu za ličnost godine. Čini mi se da je sve veća pažnja usmerena ka vašoj izdavačkoj kući. Kako je rastao Kontrast?
Pa, znaš kako… Mi, mislim na sebe i Danila (Lučić) najviše, delimo iste vrednosti – okrenutost levici u političkom smislu, svest da postoji nešto više od toga da ćemo, eto, zarađivati neke pare… Obojica smo želeli da budemo uključeni u društvo u kojem živimo i da pokušamo da nađemo način na koji će naše izdavaštvo komunicirati sa drugima. Nismo do kraja bili svesni šta mi tu radimo, stvarno (smeh). Vodili smo se instinktom, a stvari su se razvijale same od sebe.
Pomenuo bih, recimo, knjigu koja je nastala u saradnji sa inicijativom Ne davimo Beograd. Sa njima do danas imamo divnu saradnju i prijateljstvo.Mi smo išli na prvi, drugi protest i videli sve te ljude kako šetaju, kako govore na bini… Bili su besni, ali to je onaj dobar bes koji smo i mi osećali. Njima, a i nama je bilo muka od svega ovoga. Pomislimo smo: super, hajde da sa njima nešto uradimo.
Danilo je njih poznavao. Tu ima jako lepe simbolike – Ulična galerija je otvorena iste godine, istog meseca kad i Kontrast.i to Danilovom izložbom fotografija (smeh). To smo skapirali kasnije.
Dakle, objavljivanje knjige Čiji grad?! je za vas bilo važno?
Da! Razmišljali smo kako sad mi da se uključimo u ovo – ne politički, jer ni Danila ni mene politika nije interesovala u tom smislu da se mi sad bavimo time. Za to nismo imali ni vremena, ni znanja. Mnogo je poštenije i prema sebi i prema drugima da se ne mešaš u ono što ne znaš. Meni tu padne na pamet – hajde da napravimo knjigu, pozovemo autore (Danilo poznaje skoro celu scenu). Znali smo da je većina njih protiv svega toga. To ima malo širi simbolički karakter od novca koji zaradiš. Određeni broj ljudi je svojim imenom i prezimenom stao iza toga i rekao: e slušaj, ovo ne može ovako.
U početku je bilo malo čudno. Svi su bili u frci zbog toga što se tad dešavalo – dogodile su se tu razne neprijatnosti. Nije im bilo svejedno, video sam to. Ipak, vremenom se razvijalo. Nije bilo slavno na početku, dok u jednom trenutku nisam poslao mejl urednici NIN – a, Vesni Malešić u kom sam objasnio šta smo mi to uradili. Zamolio sam je za neku objavu, neku vest o tome, ako im je zanimljivo. Prošlo je dvadeset minuta, ona je zvala i rekla: ja bih da ovo bude tema broja. (smeh) Tada je intervju sa nama radio Stefan Slavković sa kojim smo posle sarađivali nebrojano mnogo puta. Postao je maltene član porodice.
Sledeća scena – za nedelju dana izlazi novi broj NIN –a, na naslovnici stoji Vučić i drži našu knjigu u ruci. (smeh) Mi gledamo i pomislimo: šta je ovo bog te maz’o? (smeh)
Da, ovo je svakako bio važan trenutak za Kontrast.
Znaš, to je bio prvi put da smo mi osetili kako mediji funkcionišu. Mi do tada nismo imali nikakav upliv u medije, ništa. Prvi put smo iznutra videli kako mediji funkcionišu i to je za nas, u tom smislu, bilo jako važno iskustvo.
Posle toga se ta knjiga prodavala, razvijala, a onda smo objavili i drugu koja je takođe imala neki svoj život. Nastavili smo saradnju sa Inicijativom u onoj meri koliko smo mogli i znali. Nismo nikada imali neke zahteve i želje, tu smo da pomognemo, vi recite šta treba.
Recimo, sledeća stvar koju ćemo raditi je kritički osvrt na Ustav Republike Srbije.
Da li ste nekada imali problem sa tim što ste nedvosmisleno stali na stranu opozicije?
Pa znaš šta, ja sam čuo nešto kao trač, ne mogu da tvrdim da je to istina. Mi se ne oslanjamo ni na gradske ni na republičke konkurse. Okrenuti smo čitaocima, potpuno smo nezavisni.
Ono što sam ja čuo je navodno iz Gradskog sekretarijata za kulturu… Tu kao postoji neka crna lista na kojoj smo. Mi nikada do sada nismo ni konkurisali za sredstva, pa nas ta crna lista nešto baš i ne zanima (smeh).
To je trač stvarno. Nisam imao direktan susret sa nekim ozbiljnijim problemom.
Da li je Kontrast i dalje mali izdavač? I šta uopšte znači mali izdavač?
Mislim da se to mali odnosi samo na materijalni deo. Koliko prodaješ knjiga, koliko imaš naslova… Naravno, Kontrast je mala izdavačka kuća. Definitivno rapidno rastemo, ali smo i dalje mali izdavači. Meni ta podela nešto preterano ni ne znači. Ne merim se, nemam potrebu da dokazujem svoju veličinu.
Ja radim ono što volim i bekrajno sam zahvalan na tome čitaocima koji kupuju naše knjige. Oni mi pružaju mogućnost da radim ono što volim najviše na svetu. Kolege sa kojima sarađujem ne doživljavam kao konkurenciju, ne doživljavam tržište uopšte na taj način. Imam tržišni pristup u smislu znam koliko šta košta, znam kako treba da se ponašamo, ali o konkurenciji ne razmišljam uopšte.
Koja su tri najveća problema izdavaštva u Srbiji?
To su problemi koji postoje i u društvu generalno, ne možemo ih posmatrati samo kao probleme izdavaštva. Pre svega, ogromna koncentracija kapitala koja sa jedne strane jeste malo problematična, a sa druge strane je donela mnogo toga dobrog srpskom izdavaštvu. Ima to svoje pozitivne i negativne strane.
Ja se tu okrećem više ka pozitivnim stranama, jer sam dugo u književnosti. Znam kako je to izgledalo pre, a znam i kako je danas. Da sam ovako radio u vreme kada sam počeo da radim kao knjižar bilo bi jako teško.
NIN te je proglasio ličnošću godine. Delovalo je kao da nisi očekivao tako nešto.
Ma jok, ma kakvi, kako to da očekuješ (smeh)… Te stvari se samo dogode i ti si onda malo zatečen i pomisliš: šta to sad znači? Nemam pojma šta to sad znači. Prepoznali su neki naš trud i rad. Čast je velika, ali sve je to meni bilo jako čudno za početak. Ja sam samo ponavljao rečenicu: ovo je sve jako čudno (smeh).
Čak si me zamolio i da za ovaj intervju ne dovodim fotografa, više ne želiš da se slikaš.
Meni je ovaj dodir sa medijima bio onako malo… Malo više… Čudan. Nisam navikao da se bavim time i da sad tu nešto pričam o sebi. O knjigama mogu uvek i volim da pričam. Pričam ceo život, knjižar sam (smeh). Ali da pričam o sebi… Sve to me je dosta zateklo. Kad sam spremao Dostojno jest, smišljao sam narativ, u smislu – šta ću ja da pričam o ovoj knjizi. Na tu temu su me savetovali drugari iz Inicijative. Ako steknem medijsku pažnju, što sam mogao da pretpostavim ali ne u ovoj meri, moram da imam priču i da odgovaram na pitanja (uglavnom novinari postavljaju ista pitanja).
Razmišljao sam mesecima o tome… I onda sam malo testirao različite narative. Pričao sam ljudima oko sebe o knjizi i pratio njihove reakcije. Nisam bio siguran da želim da to bude lična priča. Napravio sam dve mogućnosti. Kad se približilo objavljivanje meni je postalo jasno da to mora biti lično. Onu objavu na Fejsbuku sam pisao nedelju ili deset dana.
I to je odjeknulo.
Jeste. I to je bilo neočekivano. Prvog dana je tu bilo oko hiljadu šerova. Drugog dana je Blic objavio. Ceo Ringier je tu napravio veliku stvar – Blic štampano izdanje, Blic online izdanje, Noizz, NIN… Samo su me kroz ceo taj krug sproveli i napravili ogroman publicitet. Ako je ono sa Inicijativom bio trenutak u kom smo osetili novinarstvo, ovo je bilo potpuno… under spotlight (smeh).
Šta novo priprema Kontrast?
Mislim da će ova godina biti malo komercijalnija. Sa druge strane, imaćemo i dosta kvalitetne poezije. Tu su dva Nobelovca – Italijan Eugenio Montale i Grk Odisej Elitis koji je meni posebno drag.
Pred sajam knjiga objavićemo izbor iz poezije Gojka Božovića. Pomenuo sam već kritički osvrt na Ustav Republike Srbije. Objavljivaćemo malo više popularne psihologije, ali uvek ima mesta za dobru književnost. Nastavićemo sa objavljivanjem Estetike otpora, zatim planiramo i novi roman Dženifer Igan koju ćemo pokušati da dovedemo u Beograd, kao i Saru Stridsberg pošto ćemo ove godine objavljiviti njen četvrti roman. Mnogo planova za ovu godinu.
Koja bi bila tvoja poruka nekome ko bi voleo da otvori svoju izdavačku kuću?
Preporučio bih da u to ne ulazi ako nije spreman na velika odricanja, mnogo rada, mnogo učenja. Pre svega, stvarno mora da gaji neku strast prema svemu tome. Preporučio bih i da ostane istrajan…
Da ne odustaje lako?
Pa ne lako, nikako. To je jedini način. Delimično uspeh Kontrasta dolazi iz toga što sam ja to lično doživeo – ako ovo ne uspe, ja nisam uspeo.
Fotografije: Radmila Vankoska, Kontrast izdavaštvo, privatna arhiva
0 Comments