S obzirom da je ovo već treća godina za redom kako hrvatski kantautor Eine nastupa u Beogradu, može se reći da njegove decembarske svirke u Chilltonu postaju tradicija. Ovog puta 12.12, Ivan Ščapec je svoju publiku opet uljuljkao sporim ritmovima i tihom melodijom u intimnu atmosferu svirajući pesme sa svog solo projekta.
Međutim, osim u akustičnom svetlu, Ščapeca na bini možemo zateći sa električnom gitarom, kako svira post punk melodije zajedno sa bubnjarem Dimitrijem Mekotanovićem Petrovićem u njhovom psiodeličnom folk punk duu Seine, koji je delom zadržao senzibilitet, koji je izgradio Vlasta Popić, sastav u kom su prethodno svirala oba ova muzičara.
Ovom prilikom razgovarali smo sa Ivanom o njegovom solo projektu, albumima, bendovima, ali i o novom Zakonu o autorskim pravima i kako su to pesme i pare različiti svetovi.
Za početak, zašto zbunjuješ ljude imenima svojih projekata ? U početku Seine je bio „sen”, pa „zajne”, kao nemačka prisvojna zamenica, a onda se pojavio i tvoj solo projekat Eine („ajne”).
U jednom trenutku Seine je bio „zajne”, pa smo krenuli to da forsiramo, ali naši prijatelji to uopšte nisu prihvatili, a onda ako oni to ne prihvataju nema smisla da se širi. Poraženi smo prihvatili da ostane „sen”, tako da je trenutno to na snazi, mada onda nema puno smisla, ako je „sen” i „ajne”, ali šta da se radi. Barem funkcioniše vizualno.
Otkud onda „sen” kao pariška reka Sena? Odakle vam ta ideja?
Ma potpuno bezveze. Taj projekat je pokrenut još dok smo bili u srednjoj školi, negde u trećem razredu, rekao bih. Ložio sam se na nekakve romantičarske pesnike, južnu Francusku i tako smo došli do reke. U jednom trenutku kada sam mogao zameniti i zatvoriti taj projekat, kada se raspao i Vlasta Popić i kada sam ostao sam sa Seine, nisam to napravio i samo smo nastavili. Sada vučem to ime već deset godina, koje je zbunjujuće s jedne strane, jer niko ne zna kako se čita, a s druge taj projekat vuče predugo istoriju koja više nema osnove u tome što je on sad. Tako je ispalo i sad kao da mi je neko dao ime i ja ga nosim. Dakle, ne postoji poseban razlog, čak je i kontraproduktivno.
Zašto misliš da je kontraproduktivno?
Pa nekako kad ti neko kaže Vlasta Popić, ti to uvek zapamtiš, ali kad ti neko kaže Seine, ti to slovkaš i jako je zakočen taj momenat usmene predaje. U Hrvatskoj postoji još jedan bend, koji se zvao Sejn, koji su svirali rok i oni su imali iza sebe uspeh, koji dosta ljudi pamti, pa kad im kažeš Seine, oni su u fazonu „aaa Sejn”, pa se stvara konfuzija oko toga. U tom smislu je kontraproduktivno. Da nekom kažeš bend mi se zove „Bušilice”, svi bi znali da se tako zove jedan bend, jasno je i lako primaš poruku. Ovako se non stop javlja šum u komunikacijskom kanalu.
Dakle da možeš promenio bi ime ?
Da se sad mogu vratiti tri godine unazad kada sam pokrenuo Seine kao bend, možda i bih, ali tu smo gde smo.
Šta bi iz ove sad perspektive rekao ko je Eine, a ko Seine?
Seine smo trenutno Miša i ja, dakle Dimitrij Mekotanović Petrović , bubnjar i ja, kao gitarista i pevač, a Eine sam samo ja.
Ivan Ščapec i Dimitij Mekotanović Petrović
Deluje mi da se ta dva projekta poprilično razlikuju žanrovski ?
Da, drugačija je malo metafizika, ali i pristup. Nekako Seine ima ambiciju. Idemo, sviramo, trudimo se, a Eine je zamišljen kao off momenat, u kom mogu samo da dođem negde sa gitarom. Sama muzika je tiša i intimnija. 
Koliko se tvoj lični muzički izraz promenio od Vlaste Popić, pa do sada ?
Pa, šta znam… Ljudi, koji su slušali Vlastu Popić i koji su čuli Seine vide sličnosti i paralele u tom gitarskom i pevačkom momentu. Prvo sam mislio da je Seine drugačiji, mnogo mirniji, ali onda kada smo počeli svirati, sam skontao da se opet vraćamo na taj neki post hard core. Dakle, opet su ostale sličnosti, ali Seine se pomalo počeo okretati ka elektronici, tako da je u tom smislu drugačiji, ali poetski sam shvatio da su neke stvari samo nastavak. Kada je Vlasta stao, postojale su i dalje stvari, kojima se ja nisam bavio u tom trenutku i onda je to kasnije krenulo rasti i našlo se u Seine.
Koliko se razlikuje kada radiš sam odnosu na rad sa bendom ? Šta ti više prija?
Eine je baš zamišljen da bude solo. Svaki put kada neka moja priča postane bend, uvek napravim tako da mogu negde i solo nastupati, da imam svoj prostor. Eine je drugačiji, jer sve radim sam i što se tiče snimaka i svega, i miksujem i sviram i produciram. Vrlo amaterski pristupam tome, ali mene nikad nije zanimala muzička produkcija. U tom smislu je to one man projekat. Sam sebi odgovaram i sam sebi polažem račune, što je jako zabavno. Kada se Vlasta raspao, svirao sam Seine solo, čak sam imao kratku turneju po Srbiji i Makedoniji. Potpuno je drugačije kada nosim svirku sam, kada znam da u svakom trenutku sve zavisi od mene i da je kompletna pažnja publike na meni, pa se i drugačije ponašam.
Šta se desilo sa saradnjom između Denisa Kataneca i tebe i vašeg projekta Felon ? Deluje kao da ste vas dvojica kompatibilni na muzičkom polju.
Da, jesmo veoma kompatibilni. Jas am najveći fan njegove muzike i rekao sam mu to pre neki dan kada je imao koncert, pošto sam ga bahato privatizovao da ga niko ne voli kao ja. (smeh) Pa, u tom period saradnje Denis je ubrzo otišao u Kanadu, pa kad se vratio sve je to već nekako stalo. On je počeo osnivati novi bend Okanagan, pa je gurao sa njima neko vreme. Zvao me u jednom trenutku da opet nešto radimo zajedno, ali tad je već imao manje-više formiran bend, osim bubnjara, a ja ne znam svirati bubnjeve to jest lepo mi je da ih sviram, ali morao bih sedeti i baš vežbati. Rekao sam da mogu da im budem muzički producent i onda sam bio tako na dve tri probe.(smeh) Njima je krenulo super, ja sam se našao u nekim drugim poslovima. Jako volim Denisovu muziku i onda ako bih radio na njoj, želeo bih se baš tome posvetiti, a u tom trenutku kada smo radili, nije mi delovalo da je to moguće i tu smo stali.
Šta Eine poručuje svojim novim open source izdanjem Sega ?
Nakon dugo vremena, počeo sam se malo svađati na društvenim mrežama. Dugo sam bio u zimskom snu i nije mi se trošila energija na to, kada nema fidbeka i pomaka, samo se nerviraš i frustriraš. Ove godine sam imao situaciju u vezi sa promenom Zakona o autorskim pravima, čiji je cilj da se kreativci obeštete, na neki način. Dakle, ljudi postave svoj sadržaj na mreže, recimo facebook, koji direktno profitira od toga, jer ti stvaraš kontent i ljudi ga čitaju i oni koriste taj prostor za reklamu. Sada su ti „dobri ljudi” rešili da kreativci moraju da dobiju deo svog kolača i žele da obavežu svaku platformu, koja se bavi postavljanjem sadržaja, da mora da ugradi upload filtere, dakle da ti ne možeš ništa da upload-uješ, ukoliko to krši nečija autorska prava, što direktno ugrožava memove, satiru i slično, jer bi algoritmi trebali odlučivati oko toga šta jeste, a šta nije krađa. Osim upload filtera, svi bi trebali podeliti licence, dakle YouTube na primer treba da kupi licencu od mene ili moje organizacije da bi dalje širio taj materijal i ja bih dobio novac od toga. Sve je to lepo, ali to direktno utiče na slobodu interneta, deljenja sadržaja, na kulturu, jer je ona funkcionalni način da se gradimo jedni na druge. Ako ti tu postaviš zidove, to jednostavno ne funkcioniše. Naše organizacije su sad sdušno za to da krativci dobiju novac i pričaju gluposti da će to odvesti do raznolikosti i šarenila sadržaja, ali to doslovno nema nikakvog uporišta u stvarnosti.
Dakle iz toga proizilazi tvoja izjava da su „pjesme i pare su različiti svjetovi” ?
Upravo tako. Ja sam se iznervirao u vezi sa svim tim, pa je bilo dosta rasprava na facebook-u, onda sam uzeo i rekao ovako stvari funkcionišu: ja napravim nešto i okej sam sa tim da neko to uzme i radi šta god želi sa tim. Naravno postoje neke razine. Nije mi okej da neko zarađuje na tome. Tako je nastalo open source izdanje. Pesma nije rađena planski, ali je ispala veoma podobna da se na taj način gradi. Namera mi je bila da se pokaže da kultura i umetnost na taj način funkcionišu, uzimamo jedni od drugih i gradimo, modifikujemo i okrećemo. Uostalom kako smisliti nešto potpuno novo, svako ima nekog uzora, a ova situacija ugrožava ceo taj koncept i zato sam protiv toga.
Deluje mi da ne radiš puno na promociji svog samostalnog projekta, zašto je to tako?
Delimično je tako, jer mi se nije dalo raditi sve ispočetka. Trenutno sam na facebook-u admin tri stranice : i dalje Vlaste Popić i Felona, koji ne sviraju i Seine, pa mi na sve to ne treba još jedna. Seine već ima neku bazu, pa mi je najlakše preko toga promovisati. Zapravo smo imali problem sa bandcamp-om, to mi je izdavač rekao, jer kad ga bukira i da link, ljudi dođu i čuju Eine, zbune se i budu u fazonu da to nije to i da nešto zvuči drugačije, a to se dešava, jer ja tamo sve trpam pod isto samo stavim u naslov Eine.
Dakle više su u pitanju tehnički razlozi ?
I tehnički, ali je i Eine zamišljen kao jako neambiciozan projekat, da bude lo-fi, tiho i nenametljivo, a Seine se bavi nekim drugim stvarima kao što su boost-ovi, reach-ovi i ostalo. Eine se neće ubacivati u tu priču.
Pošto je muzika ono primarno čime se baviš sledi čuveno pitanje može li da se preživi od nje ?
Svaki put kada se to pomene setim se Goriborovog intervjua i St-a, koji je na isto pitanje odgovorio „da li se danas na ovom prostoru može uopšte preživeti od bilo čega”.
Često sviraš obrade na koncertima. Imaš li u planu neku novu?
Baš sam danas komentarisao kako se lako odričem cover-a. Generalno, sa Seine osećam da postoje pesme, koje se trebaju svirati, a sa Eine nikada ne dođem do tačke da imam duži repertoar, jer stalno izbacujem pesme, pogotovu te cover-e. Pošto sam po zanimanju diplomirani anglista i rusista, baš skoro sam preveo dve pesme, Kimya Dawson i Bon Ivera i sviraću njihove prepeve. Pošto se ne bavim ni malo strukom, super mi je što sam sjedinio te dve stvari.
Šta privatno trenutno slušaš ?
Trenutno slušam The Streets, britanski hip hop bend iz prve decenije 2000-tih, ali pomenuo bih još i bendove Zmajar, Denisa Kataneca, Svemir i 21. vek.
Za kraj, je li ovi decembarski koncerti u Chilltonu postaju tradicija?
Izgleda da da, ovo je već treća godina za redom. Skroz je opušteno i super su ljudi koji rade tu, jako je lako dogovoriti se sve sa njima.
Foto: Marina Uzelac
0 Comments