Prošle su gotovo četiri godine otkada je u galerije i muzeje širom sveta, prema prvobitnoj ideji, umetnica Marina Marković slala sporazume, nudeći delove svog tela za tetoviranje njihovih logotipa. Prvi održan „The Arrangement(s)” izvela je u Berlinu, a kroz višegodišnji rad, njen performans je evoluirao, pa je tako završni performans u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu postao najrazvijenija forma njenog umetničkog istraživanja. U početku nije imala tačan plan koliko će projekat trajati, ali je intuitivno osećala da svaka nova tetovaža dodaje još jedan sloj i otvara novo pitanje. Nekoliko godina kasnije, na njenoj koži nalazi se 117 tetovaža, a Marina je upotrebom roze boje, koja za nju ima subverzivno značenje, maskirala brutalnost i bol, dok je telo postalo medijum za istraživanje granica između umetnosti i ličnog identiteta.
Završni performans izvešće u MSUB, 24. avgusta, u 20 časova, a tim povodom sa njom smo razgovarali o čitavom procesu koji se dešavao tokom godina.
Marina Marković / foto: Katarina Šoškić
Kako si odlučila da je baš sada pravi trenutak da zaokružiš priču poslednjom izložbom u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu?
Marina Marković: Termin „The Arrangement” ima dvostruko značenje: označava i neku vrstu sporazuma, ali i aranžiranje, tako da se vremenom kreirao na moj koži vrlo razvijeni aranžman (117) roze tetovaža kojima sam poželela da dam teoretski okvir, kavez, da ih upakujem. Za performans u MSUB pozvala sam četiri teoretičara/ kustosa: Mattheu Lelievre, Daniele Capra, Lucrezia Nardi i Ješu Denegrija, kao i umetnicu ORLAN da daju svoje „čitanje“ mog rada na koži, svako iz svog ugla.
Kustoskinja izložbe Teodora Jeremić je potom od tih tekstova kreirala metatekst koji je na otvaranju izložbe upisan u moju kožu. Ne mogu da kažem da sam ikada imala tačan plan i znala unapred koliko će ceo projekat trajati. „The Arrangement” stalno postoji, počinje, završava se, počinje opet, ti sporazumi i pregovori se događaju neprestano, ali recimo da sam sada osetila da je možda vreme za kraj i da se moja pažnja usmerava na neke nove teme.
Koliko se tvoj pogled na performans promenio u odnosu na početak, a kako na isti gledaš sada, kada si na neki način zaokružila čitavu ideju?
Zapravo, projekat sam započela tokom lockdown-a, kada sam gotovo svim galerijama, muzejima, institucijama sa kojima sam prethodno radila poslala mejlom sporazum kojim nudim delove svoga tela za tetovažu njihovog logoa. Prvi put sam ga izvodila kao performans u Berlinu i svi smo bili pod maskama. Svaki sledeći put Arrangement je rađen u drugačijem aranžmanu, a performans u MSUB je svakako najrazvijenija forma iz serije.
Jesi li od starta znala da će ovo biti malo duži projekat ili se to spontano razvijalo?
Svi moji projekti su višegodišnji, obožavam procese. Radim vrlo intuitivno, vrlo pasionirano i opsesivno. Aposlutno sam bila svesna da svakom tetovažom, budući da u interrelaciji dodajem još jedan novi sloj, otvaram novo pitanje, ali nisam imala tačnu ideju koliko će da traje jer najviše uživam u procesualnosti rada i svemu onome što se događa usput do finalne realizacije. Tako je i kada crtam i kada spremam performans. Tako da moram priznati da se projekat organski razvijao dok nije postao zaokružena celina.
Da li se neki od performansa posebno izdvaja, koji ćeš najviše pamtiti?
Svi oni su, u suštini, deo jednog rada, jedne kože.
Koliko tattoo artista je zajedno sa tobom učestvovalo u tvojim performansima?
Uvek sam težila da me ne tetoviraju profesionalni tattoo majstori, pogotovo u projektu Arrangement, već moja galeristkinja, kolekcionar, direktor muzeja, kustosi… Nikad nisam marila za umešnost izvedbe koliko za sam koncept. Na poslednjem performansu u MSUB-u, zbog ekstremno obimnog sadržaja, tetovirao me je simultano tim tattoo majstora : Mikro Kosmos i Jananas.tattos predvođeni kustoskinjom Lukrecijom Nardi, koja je ujedno i autorka jednog od pet teoretskih tekstova na mojoj koži.
Tetovaže koje si radila uvek su bile u jednoj boji – roze, da li postoji neki razlog zašto si se odlučila da to bude baš ta boja?
Upotreba roze boje bila je moja umetnička strategija od samog početka bavljenja umetnošću, i njome sam prvobitno maskirala sve ono što je brutalno, bolno, ranjivo. Ona je kao neka šećerna glazurica koja služi da se lakše proguta ne baš tako sladak sadržaj. Roze je za mene i najsubverzivnija boja, budući da ne postoji druga boja sa toliko učitanih značenja i vrlo (pre)naglašava kultorološke uslovljenosti roda. A roze tetovaže na koži deluju kao ožiljak, ogrebotina, kao deo kože, baka kaže kao alergija (smeh).
Izabrala si da telo, odnosno koža bude tvoj medij, zašto misliš da je baš to bio najbolji način da komuniciraš neke svoje ideje i stavove i istražuješ granice između umetnosti i ličnog identiteta?
Kroz umetnost istražujem baš ona pitanja na koja sama nemam odgovor, a pogotovo ona koja u meni izazivaju osećaj izuzetne ambivalentnosti. Bavljenje telom i telesnim neminovno je uslovilo takvo preispitivanje, budući da zauzima posredni položaj između ličnih izbora i spoljnog pritiska društva, ono je i subjekat i objekat: subjekat u našem sopstvenom životu onakvom kakvim ga želimo živeti i objekat u odnosu na društvo koje ga stalno manipuliše, disciplinuje, stavlja u modlice. Na identičan način ga i tretiram u svom radu.
Korporealnost uzimam kao okvir u kome se sve promene, pritisci, težnje, očekivanja mogu identifikovati kroz telesne transformacije ili transkripcije. Koža je pak (polupropusna) granica koja omogućava pregovore između nas i našeg okruženja. Ona je mesto gde se sloboda dodiruje sa pritiscima kulturne moći i tenzijama društvene kontrole. Tetoviranje, dakle, ima ulogu i da markira tu nestablinu granicu i da demonstrira binarnost prirodnog i voljnog, površinskog i unutrašnjeg, diskurzivnog i naznačenog.
Kada govorimo o tome šta je cilj ove izložbe, htela si, između ostalog, da preispitaš i poziciju moći između institucija i pojedinca. Kako ti se se sada čini taj odnos, nakon brojnih saradnji sa raznim institucijama i kod nas i u svetu?
Formu sporazuma sam preuzela iz BDSM prakse, koja mi je zanimljiva kao ambijent, poligon za istraživanje modaliteta društva i njegovih klauzalnih odnosa. Izuzetak je što sam ja u mojoj verziji „power play-a” ulogu mastera, odnosno slejva, zamenila institucijom umetnosti i umetnikom. Moja namera nikako nije da prikažem da se ta relacija zasniva na dominantnosti, odnosno submisivnosti, već daleko pre koliko su te obe strane potrebne i kako te pozicije poznajemo svi, ali ih i konstantno menjamo, predajemo i zauzimamo i u tim interrealacijama živimo i stvaramo. Daleko je više priča o susretima na granici gde se spoljašnje i unutrašnje susreću i razmenjuju i gde pozicije klize, neprestano klize uz i niz vertikalu moći.
Kako je dolazilo do saradnji sa različitim institucijama, da li si na listi želja imala institucije i prostore u kojima si baš želela da održiš performanse?
The Arrangmenet nikako nije u zavisnosti od institucija sa kojima sam radila projekat, zapravo on samo prati i markira na koži moj umetnički angažman kako su saradnje sa institucijama dolazile.
Kako se tebi čini, na koji način je izložba komunicirala tvoju čitavu ideju sa posetiocima kroz ovaj dugogodišnji proces?
Uvek sam kroz radove obrađivala teme koje mene lično tangiraju, muče, bole, ali konstruišući ih kroz radove tako da imaju širi društveni kontekst i angažovanost, a pre svega da komuniciraju, da „rade”. Izuzetno mi je važno da mi radovi nisu autistični, da nisu namenjeni samo mojim kolegama i teoretičarima. Od svoje prve izložbe sam se koristila najrazličitijim strategijama ne bih li došla do što šireg kruga publike. Izložba u Salonu je zamišljena kao svojevrsni sinestezijski lavirint, korporealni playground, prostor koji je vizuelno i primamljiv i jasan, ali i koji budi specifičan osećaj ulaska u samo telo i bivanja u njemu.
Bilo nam je jako važno da „izvrnemo” kožu, da zađemo u ono što se dešava iza nje i celokupan izbor materijala – od lateksa i neona do zavesa i samog načina postavke, izveden je sa tom idejom. Prostor je dekonstruisan nizom zavesa boje kože koje daju publici da bude aktivna i prekraja prostor, koje konstantno skrivaju, ali i otvaraju pogled, i zaista podsećaju na kožu. Neki od radova su postavljeni iza zavese, kapilarno se šire po zidovima, neki iznenađuju, ali sve zajedno radi na ostavljanju utiska unutrašnjosti. Toplo je, fluidno, kontstantno promenljivo, nema čvrstih oštrih ivica. Naša ideja je bila da zaista pozovemo publiku unutra.
Da li već u planu za budućnost imaš želju da nastaviš u sličnom smeru, ili je još uvek previše rano da razmišljaš o tome?
Nikako nije rano. Ja već uveliko radim na nekolicini drugih projekata. A što se tiče The Arrangement-a ponoviću to da ja čin tetoviranja posmatram samo kao markiranje, inicijaciju, početak rada, a rad se „dešava” dok god postoji moje telo. Možda i posle, videćemo. (smeh)
Fotografije: Bojana Janjić, Andrija Rančić
0 Comments