Krug oko Krita – biciklom

Igor Šćepanović Šćepa je programer, bavi se izdavaštvom i koncertnom organizacijom, svira bas u bendu Organizam i pušta muziku pod imenom Šćepine Vragolije. Šćepa je takođe pasionirani biciklista i neko ko je do sada izvozao mnoge zanimljive ture, koje su bile brze i kraće. Biciklom je prešao put od Beograda do Zagreba za 19 sati, za rutu Skadarsko jezero – Ada Bojana kaže da je fenomenalna, Paris-Brisel-Amsterdam i Grčka Parga-Lefakada-Kefalonija, takođe su mu ostale u sećanju, a pretprošle godine vozio je Sardiniju, turu koja je bila duga oko 700 kilometara.

Šćepa je ove godine rešio da postavi sebi novi standard – i biciklom obiđe grčko ostrvo Krit. Po dolasku sa Krita, Šćepa sa nama deli svoje iskustvo prelaženja 1000 kilometara biciklom, kao i utiske o brojnim egzotičnim lokacijama. Na svom putu doživeo je i jednu neprijatnost, no, kako kaže, na kraju je sve ispalo kako treba i po planu – jer plana, zapravo, nije ni bilo.

Prošle nedelje si krenuo bajsem u Grčku na put. Gde si tačno krenuo – kako je izgledala tvoja ruta?

Šćepa: Ma ‘de znam, ja dok nisam završio rutu, nisam ni znao kako će izgledati. Znao sam da idem na Krit i to je sve. Tek kad sam sletio sam uspeo pravilno izgovoriti naziv glavnog grada. Sledeća odluka koja me je čekala je kuda krenuti, istok ili zapad. Krenuo sam na istok, nemam pojma što. Al’ neka sam.

Tokom puta snimao si se i svaki dan imao neku vrstu „vloga“ preko instagrama. Zašto si se odlučio na taj potez? Kako je izgledalo snimanje?

To je sasvim slučajno ispalo. Ova tura nije prva ovog tipa koju vozim, bilo je tu sličnih kilometraža i poprilično sličnih dešavanja. Ovo je prva tura koju sam pokušao da dokumentujem na što približniji način onome kako je ja zaista doživljavam u tom momentu.

Doduše, spontano sam krenuo, i to nakon odvoženog prvog dana, samo sam izvalio da imam tonu nekih malih klipova, nekih random scena. Bio sam u fazonu – ili neću ništa kačiti jer nisam siguran da li kamera uopšte može da prenese taj momenat koji mi se dešava ili ću da bar pokušam, tako što ću okačiti ama baš sve.

Okačio sam baš sve što sam imao prvog dana i reakcija ljudi je bila urnebesna, a meni nije bilo baš jasno da je toliko ljudi uspelo da se poveže sa cijelom pričom i da im bude zanimljivo. Drugog dana sam samo nastavio da snimam, ali pod uslovom da ni u kom momentu ne želim da idem negdje zbog kadrova ili da bih snimio nešto. Ne, to nikako. Dakle, idem đe sam krenuo, a ne znam đe sam krenuo, i trudim se samo da se sjetim da upalim kameru prije nego što osjetim da će se desiti neka scena. Tako da su svi ti snimci snimljeni sasvim slučajno i u momentu snimanja ni ja sam nisam znao šta će da se desi i dokle će da ide. Mislim, tako je bilo i cijelo putovanje, konstantno nemam pojma đe idem, konstantno uhvatim neke lude momente na kameri i koliko god ljudima bilo interesantno da to gledaju, toliko je i meni interesantno da to proživljavam, jer niko ne zna sta je sledeće, a ja sam prvi koji ne zna.

Kako je izgledao tvoj svaki dan?

Budim se ne znam u kom položaju, ne znam u kom mjestu, ne znam jesam li u hemoku izmedju dva drveta, jesam li u šatoru ili ležim na plaži zatrpan pjeskom, jer je vjetar imao nalete i do 80 km/h, tako da, ta buđenja su urnebesna, svaki put drugačija i svaki put mi treba po 10 minuta da se saberem đe sam se probudio. Fora je što ti, kad uveče nađeš štek za spavanje, on izgleda tako kako izgleda po mraku, tj. ne izgleda,  jer ništa ne vidiš…. Međutim, kad se probudiš ujutru, to je totalno druga priča. Kapiram da nema poente da vam sad objašnjavam sva ta prelijepa mjesta, nema riječi za to, neka su ljepša ujutru, neka uveče, sve u svemu, delikates.

Posle buđenja, gledao sam da se što prije spakujem i krenem da vozim, jer već oko 10 ujutru je pakleno vruće, pa bar tih prvih 2-3 sata jutra da izvozam bez neke prevelike vrućine.

Kada je reč o hrani, kombinovao sam svašta, od neke brze hrane ako je ima, do supermaketa i restorana. Fora je što si gladan kao konj, pa tebe ne može okaditi ni tri obroka u restoranu, a to se ne isplati nikako, tako da je supermarket bio odlična opcija, jer tu bar natovarim tonu stvari za pristojnu kintu i najedem se… kao konj.

E, sad, kupanje i to… u suštini, ja sam smećar, meni nije frka da se tri-četiri dana ne okupam uopšte, ali konstantno sam pored mora, dešavalo se u par navrata da neke etape nisu bile blizu obale, ali uglavnom sam mogao da se kupam u moru i evo, da može kako, ja bih se samo kupao u moru i dan – danas, ali ne može. Za četkicu za zube nije frka, jelte, poneseš. Ako pričamo o WC-u, turistička je zemlja, imaš na svakih pola sata po neki restoran, sjednes, popijes kavu, rasteretiš dušu i nastaviš dalje, dakle, apsolutno nije problem.

Generalno, vreme sam provodio na bajsu, ponijeo sam tri knjige misleći kao, eto, imaću vremena, ali toliko toga sam se nagledao da ne bih imao mjesta da stavim ni jedan pasus knjige u glavu. Čim padne mrak, gledam da završavam vožnju, onda zabodem večeru, uglavnom neke stvari iz marketa, eventualno popijem pivo da me unina i to je to, stigne me umor već, zaspim kao beba.

Koliko si u proseku prelazio dnevno?

Pa, recimo da je neki prosjek bio nešto oko 100 km. Bilo je dana i kad sam vozio 160 km, a bilo je dana i kad sam vozio 37 km, tj. prvi dan, dok sam se aklimatizovao. Mislim, ta kilometraža je prilagođena bajsu koji je bio težak oko 40 kila sa svim skulama koje sam nosio.

Sve u svemu, po mojoj nekoj evidenciji, na kraju sam prešao 1000 km i 17.600 m uzbrdice.

Na velikom broju snimaka primetna je ogromna vrućina, čak preko 40 stepeni. Kako je izgledalo voziti u tim uslovima? Kako neko ko krene na put bajsem može da se pripremi na vožnju u tim uslovima?

Pa, moj savjet je da ne gledate prognozu, jer ako kreneš na put i vidiš da će biti 44 stepena, ti jednostavno nećes krenuti, tako da nemojte gledati prognozu, samo krenite (smeh).

Bilo mi je zeznuto prva dva dana, prve dvije uzbrdice sa 0 metra nadmorske visine na 1100 metara nadmorske visine, uspon od 30 km… beskrajni pakao u svakom smislu.

Problem je malo i sa vodom, tj. ne malo, nego malo vise. Ja za jednu takvu uzbrdicu popijem oko 5 litara vode, bez po frke. E, onda što više vode natrpaš da imaš, to si teži, to ti treba više snage, što ti treba više snage treba ti više vode i tako u krug. Dan – danas nisam ustanovio šta je bolje, malo vode, a da sam lakši, ili puno vode, pa lagano.

I imam još jednu nedoumicu, da li je isto popiti pola litra hladne ili pola litra vrele vode, s aspekta kako se osjećaš? Eto, ne znam, pola litra je pola litra, ali da li je?

Koje su najzanimljivije lokacije koje si posetio? Da li su sve bile planirane ili ne?

Gledajući da ništa nije bilo planirano, sem neke okvirne ideje da hoću da obiđem cijeli kurg oko ostrva, sve lokacije su se samo dešavale usput.

Od nekih mjesta koja su mi ostavila onako jak utisak, to je RedBeach blizu Matale, kao i sama Matala koja je ranije bila hippie selo. Ma, luda kuća je skroz!

Takođe, kanjon Samaria u kome sam sasvim slučajno završio, pa onda Preveli i ta džungla koja ide uz rijeku… Ma, joj, bilo je meni top i na trotoaru na benzinskoj pumpi kad sam pio ladnu vodu iz rashladne, sve je individualno, kako ko šta doživi.

Da li je put tekao po planu – ili baš i ne?

Put je tekao po planu kog nije bilo, tako da je sve kako treba da bude.

U toku puta desila ti se i nezgoda – da su te opljačkali i da si ostao bez telefona i novca. Šta se tačno desilo?

Desetog dana, došao sam sa juga na sjever. Na sjeveru je par većih gradova, a u velikom gradu nema pravila, ima svega, sto ljudi, sto ćudi.

Tako sam neplanski legao na gradsku plažu koja je na fazon Ade Bojane. Zabo sam samu sredinu i u tom momentu oko 23h, apsolutno nikoga nije bilo oko mene.

Gledajući da mi je vjetar oduvao jastuk, stavio sam pederušu pod glavu, u pederuši je bilo nešto love, kartica, pasoš i telefon. Probudio sam se random oko 3 ujutru i izvalio da mi pederuša više nije ispod glave, vec 2 metra od mene, i da su bačeni pasoš i kartica.

Trebalo mi je petnaestak minuta da se sjetim đe sam ja uopšte, pa da skontam da je mene neko opljačkao, pa da to prihvatim kao činjenično stanje. E, sad, da ne ulazimo u mozak lika koji vidi biciklistu šlogiranog od umora koji hrče na sred plaže, i ono, priđe i otme pederušu i pokupi lovu i telefon, mislim to je, ono, nema tu šta da se priča…

Bilo kako bilo, 15 minuta sam  bio u šoku  i onda sam samo bio u fazonu – ma, idem ja spavati, nema tu šta, to je toliko izolovan slučaj da tu nema šta da se priča. Lik je debil i kraj.

Kako si se iskobeljao iz te situacije i kako je izgledao povratak?

Nije mi to poremetilo put, desilo se dva dana pred moj polazak. Nemati telefon nije neka stvar, najveći problem mi je bio što nemam muziku, a muzika me vozila cijelo vrijeme, pa sam odlučio da sledeći dan pičim direkt nazad i time pređem oko 160 km za dan, ali bez muzike.

E, to je stvarno bila golgota… jer kad ima 44 stepena, umireš i pustis Nelly – Hot in Here, đe da ti ne bude smješno, a ovde toga nije bilo. Ovde sam imao 160 km do Irakliona, dosta toga po nekom motoputu, auta proleću jako brzo, jako bučno i nema muzike, smor.

Vratio sam se u Iraklion, nahvatao neki internet kafe, javio se internetu, počela raja da se brine, bog te mazo.

Spakovao sam bajs, sačekao let za nazad i vratio se u Beograd.

A ostajalo mi se još, majke mi.

S obzirom na to da si putovao sam – koliko je izazovno biti sam u svim tim trenucima i da li je?

Hm, interesantno pitanje, ja mislim da nije izazov, možda je privilegija, ako uspješ da je gledaš tako. Odluke su mnogo jednostavnije, nema rasprave, nema vijećanja, nema skupštine i kriznog štaba koji odlučuje i glasa đe se ide, nego samo ustaneš i odeš đe oćeš.

Sve bude baš kako ti hoćeš… i ako hoćeš da bude top, bude top i to je to.

Kako izgleda biti biciklista na putu – kakav je odnos sa drugim učesnicima u saobraćaju?

E, u Grčkoj je stvarno banja, oni imaju neke neartikulisane puteve koji nemaju iscrtane trake, već je traka da može svemirski brod da se vozi. Ima dosta prostora na kolovozu, ljudi su iskulirani maksimalno i ono što sam primjetio, 80% vozača je rent a car, turisti, koji voze nepoznat put i imaju mozga, pa ga voze polako, jer nisu sigurni, tako da je baš, baš lagano.

Dok je u Beogradu biciklizam ekstremni sport, otprilike.

Šta ti se najviše dopalo na ovom putovanju, a šta najmanje?

Najviše mi se dopalo sve.

Najmanje mi se dopalo što mi nije ukrao i pasoš, da bar ostanem još.

Kakvi su ti dalji planovi?

Potrebna mi je neka planina, neka kiša, nešto kontra od mora… nešto teže, drugačije. More, koliko god bilo teško popeti sve te planine okolo, ima taj lagani momenat. Turisti su na sve strane, imaš prodavnice redovno, imaš kontrolisanu temperaturu, pa makar ona bila i stabilnih 44 stepena, ali ne mjenja se.

Ne znam, neki Alpi su mi u glavi već duže vreme, a postoji još par lokacija, nego gledaj ti ovo, već prođe jul… užas.

Naletiće nešto, samo da skontam šta i kad.

Celu Šćepinu avanturu možete pogledati na njegovom Instagram profilu u odeljku Highlights.

Fotografije: Katarina Novaković