fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Kultura pripada svima i svako treba da kaže šta misli

Povodom izložbe We All P(r)ay For Internet razgovarali smo sa mladim umetnikom Pavlom Banovićem
Piše: Marija Milić

23. March 2023

We All P(r)ay For Internet, naziv je prve samostalne izložbe mladog umetnika Pavla Banovića koja je otvorena u Galeriji Novembar. Ova multidiciplinarna izložba prikazuje nam radove čija je glavna poveznica odnos ljudi i tehnologije u različitim situacijama i okolnostima. Ideje su se razvijale u protekle tri godine, te na izložbi imamo priliku da vidimo video radove u kojima su prikazani plesni pokreti. Pored toga, kroz radove ovaj umetnik ukazuje i na brojne fenomene koji su nastali razvojem interneta i poigrava se sa Google mapama. Uprkos tome što koristi tehnologiju kao jedno od sredstva da izrazi svoje zamisli, on je kroz svoje radove kritikuje i ukazuje na njene mane. Iako je svoje ljubavno pismo zabeležio u Google review-u, ne misli da su ljubav i komunikacija na internetu dobra stvar.

Sa Pavlom Banovićem razgovarali smo o njegovom stvaralaštvu, idejama, ljubavi, ali i poziciji mladih umetnika, kao i nedostatku umetničke kritike.

Tvoja prva samostalna izložba je otvorena 9. marta u Galeriji Novembar, kako je došlo do toga?

Pavle Banović: Pošto moji radovi često nisu galerijskog formata, odnosno, neka vrsta objekta koji se izlaže, već su najčešće vezani za neke digitalne medije, nešto efemernije, to što izložim u prostoru je sekundarna dokumentacija. Većina radova, tačnije prvi deo, su napravljeni konkretno za izložbu, sem videa sa instrukcijama koji je u izlogu. Izložbu sam postavljao sa kustoskinjom Anom Simonom, koja me je pozvala da izlažem. Proces je bio zajednički, čak smo i neke radove zajedno pripremali, na primer, animaciju psa.

Neki radovi su zapravo razvoj tvoje ideje kojom se baviš već tri godine, ples je jedna od stvari koja se provlači i kroz ovu izložbu, kako si uopšte došao na ideju da obrađuješ baš ples?

Radovi iz te druge sobe su uglavnom nastajali u prethodne dve godine. Ideja je proizašla iz umetničke prakse, ne iz plesne, jer me je zainteresovalo na nekom teoretskom nivou šta zapravo ples podrazumeva. Krenuo sam da razmišljam o telu i pokretima i načinu na koje koristimo svoje telo, kada hodamo ili se krećemo javnim prostorom, na primer, na protestu, u domu. Taj korak je uvek naučen, uvek isti, dok se ples ne uklapa u to. To je neka vrsta novog jezika, gde mi zapravo koristimo svoje telo kao sredstvo pomoću kog komuniciramo. Odatle je krenuo ples kao fenomen, vremenom kako se razvijalo, sve mi je više bilo zanimljivo koja su to mesta ili prostori u kojima je ples dozvoljen. Mi ne plešemo svuda, nemamo slobodan pokret svuda.

Nakon prvog Spotlighta koji si radio sa Marinom Marković u Dimu, nastao je i ovaj drugi koji je izložen u galeriji?

Ono što je u galeriji je video koji je nastao kada sam drugi put napravio taj event, tada sam upoznao Andreu Beganović i Vukana Žarkovića. Adrea se bavi savremenim plesom, a Vukan filmom, tako da smo spojili ta dva i napravili zanimljiv performans. Andrea je igrala sve vreme, dva i po sata, imala je dve kamere, jedna je bila zalepljena za šaku, a druga je bila kod Vukana. To se strimovalo uživo u prostoru, ono što je izloženo u galeriji je dokumentacija sa te dve kamere. Ako se vratimo na tehnologiju, ideja je ta razlika između selfija i autoportreta. Tačnije, autoportret se uvek pravi iz pozicije drugog, dok je selfie zbog te fizičke konekcije sa telefonom zapravo iz lične pozicije.

Kako dolaziš do svih ovih ideja i kako ih razvijaš?

Konkretno, ovo vezano za selfie me je inspirisala knjiga koju sam čitao, zove se The social photo. Pisac u knjizi kontekstualizuje fenomen društvene fotografije, koja nije fotografija kao umetnički medij, nego kao vizuelni jezik koji prenosi informacije. Priča o selfiju kao o produžetku našeg čula vida.

Kada govorimo o tehnologiji i kameri, u video radu prikazuješ i savremeni fenomen poziranja?

Taj rad je nastao poslednji, u decembru, saradnja je sa Sofijom Buzadžić. Na jednom projektu su nas dodelili jedno drugom da radimo zajedno, da ona piše o mom radu. Mene je to iskreno baš smaralo jer su sad te uloge prevaziđene, svi smo sve. Predložio sam joj da, umesto da piše o radu, zajedno napravimo rad. Ona isto pleše i dosta piše, tako da smo spojili naša interesovanja i tako je nastao taj rad koji se bavi odnosom između tela i tehnologije i savremenog života.

Jako mi je zanimljiv taj fenomen cut out ljudi koji su isprintani u prirodnoj veličini, to mi je simbol toga kako mi postojimo danas jer smo svi neka vrsta interfejsa koja nešto prodaje ili kupuje. Ne postoji subjekat, nego objekat koji nešto plasira. Fotografija je sredstvo kojim se dolazi do toga, taj body freez, zamrznuto telo od anksioznosti ili od prisustva kamere.

Na dosta radova si sarađivao sa drugim umetnicima i umetnicama i ističeš da ti to jako prija, šta tebi to u procesu stvaranja znači?

Ono što ja verujem i pokušavam da radim je da sarađujem sa više ljudi, mislim da to prevazilazi nešto što je na individualnom nivou, što ja mogu sam. Ja ne verujem u ideju umetnika kao neku vrstu individue, genijalnog stvaraoca koji je izolovan. Mislim da je sve to društveno uslovljeno svim tim prethodnim iskustvima. Sa što više ljudi sarađujemo dolazi se do boljih ideja.

Tvoja izložba postavlja i važno pitanje da li plaćamo ili molimo za internet, kako je nastao taj naziv?

To je zapravo naziv tog trećeg rada, koji je takođe zajednički rad sa Vanjom Žunjić, on je najstariji iz tog dela. U jednom periodu smo se dopisivali preko mejla, slali smo jedno drugom različite slike, tekstove, razmišljanja. Onda smo skapirali da tu ima potencijala za nešto, tako smo i napravili taj rad koji je kolažiran sa fotografijama preuzetih sa interneta, a tekst su naši razgovori na različite teme o društvu, životu, iskustvima. Hteli smo da ga nazovemo We all pay for internet, ali je jedan naš drug Andrija pročitao pray, tako da je to bilo to.

Pismo u formi Google recenzije je poseno zanimljivo i još jedan prikaz izmeštanja stvari iz stvarnog sveta u digitalni, kako je došlo do toga?

Zapravo, ja sam blejao na tom mestu, to je neko odmaralište u centralnoj Srbiji. Gledao sam drvo (slika se nalazi izložena pored rada) na kome su urezane sve te porukice. Ono što je meni jako zanimljivo kada su u pitanju Google mape je ta ideja o reprezentaciji fizičkog prostora u digitalnom. Takođe, to da mi razumemo tu vrstu dokumentacije prostora kao njenu repliku, a zapravo je to neki potpuno drugi prostor, višak realnosti. Bilo mi je zanimljivo da se poigram sa tim fenomenima, tako da sam u digitalnu sferu urezao svoju ljubavnu pesmu i ostavio je kao review na Google mapama na tom mestu gde sam bio.

Prikazuješ nam i ljubav u eri interneta, kako ti gledaš na to, da li interent pomaže ili odmaže u ljubavi?

Mislim da je ljubav na internetu jako loša stvar zapravo, komumikacija na internetu je opskurna, kada su u pitanju dublji odnosi. Korišćenje jezika koji je samo prevede u tekst je poptuno pogrešan vid komunikacije. Super mi je, na primer, deljenje TikToka, poruke se uglavnom pogrešno protumače. Ono što je meni zanimljivo u kontekstu LGBTQ+ populacije je da možemo da posmatramo internet kao nešto što je oslobodilo, pojavili su se neki prostori gde postoji jedna vrsta slobode. Međutim, taj dualitet je zanimljiv, na izložbi postoji jedna instrukcija vezana za Grinder, meni je on jako zanimljiv jer je ta aplikacija kao kolektivna rana društva. Ono što je kod Grindera zanimljivo je da on funkcioniše kao neka vrsta oslobađajućeg prostora za queer ljude koja je odvela u drugu krajnost, da tu omogućavaju sebi da vode potpuno heterenormativne živote. Kao da podele svoj život da u realnosti budu jedna osoba, a ta aplikacija više služi kao mesto gde ispoljavaju svoja nezadovoljstva. Kao neka vrsta disocijacije od identiteta koji nije društveno prihvatljiv.

Kada govorimo o ovoj temi, koliko je umetnička zajednica zaista slobodna i otvorena za različitosti?

U umetničkom svetu gde su svi pod pretpostavkom otvoreni, savremeni, gde je umetnost sama po sebi pretpostavka slobode, imao sam razna neprijatna iskustva, kao i mnogo mojih kolega i koleginica. Neformalnost je tu jako bitan faktor, baš zato što su u pitanju mali krugovi ljudi i sve što se stvara oko umetnosti je neformalno, zato ljudi daju sebi za pravo da se ponašaju kako ne bi smeli.

Cela izložba je multimedijalna, formati su veoma zanimljivi, ali posebno se ističu te fotografije, odnosno Google mape, kako si ih uopšte pronalazio?

Generalno, ti radovi su vrsta nekog procesa i nastajali su jedan po jedan. Jedan rad je slika sa Google mape ispred moje zgrade, dok sam šetao primetio sam taj glitch, uzeo sam i napravio 3D model tog glitcha u glini i vratio ga na mesto gde se on nalazi na mapama u realnom prostoru. Takođe, postoji i taj fenomen da ljudi kopaju te zanimljive situacije. Što se tiče ovih sa izložbe, većina je nastala u mom kraju, dok sam pretraživao Google mapu.

Video rad sa psom koji je robot je veoma čudan i bizaran, čak ga je i modni brend Coperni imao na svojoj reviji, šta je tebe tu zaintrigiralo?

Ono što je meni zanimljivo je to da se sa razvojom tehnologije pojavljuju bića koja su na ivici da budu živa, ali nisu, mi ih i dalje ne prepoznajemo kao živa, a kod nas izazivaju jezu i odbojnost. Taj pas kog proizvodi Boston dinamics je meni bilo zanimljiv jer oni prave psa koji će da zameni realnog ljubimca. Meni je to užasno bizarno jer su oni u tim reklamama iz fazona: evo kako radi back flip. Pitao sam se kako bi se taj pas ponašao da ima polomljenu jednu nogu kao običan pas. U idealnim uslovima koje mi nemamo, ja bih kupio tog psa i polomio mu nogu da vidim kako bismo mi reagovali da vidimo robota kako umire, kakvu bi to emociju izazvalo kod nas.

Takođe, tu su i neke instrukcije, šta one predstavljaju?

To je prvi rad koji je nastao pre svih ostalih po ugledu na avangardu i tu ideju da je autentično životno iskustvo umetničko delo i da je naš život medij. Taj rad se sastoji iz četrdeset i nešto instrukcija o načinu na koji mi možemo da imamo neko životno iskustvo sa tehnologijom. Sve što je na izložbi je nastalo nakon toga, to je bio početak razmišljanja. Internet i tehnologija su postali neka vrsta mesta gde se ljudi eksploatišu i da kompanije zarađuju na nama, dok smo mi pasivni konzumenti. Korporacije zarađuju na našim data podacima, ono što je kod tog rada zanimljivo je da neke od tih instrukcija onemogućavaju tu vrstu eksploatacije ili je ometaju taj sistem i dekonstruišu ga.

Zanimljivo je to što ti dosta koristiš tehnologiju, ali je u isto vreme i kritikuješ i ukazuješ na mane iste?

Ono što je jako bitno je da kada koristimo bilo šta, budemo svesni šta koristimo. Glavna podela u savremenoj umetnosti kada postoji tehnologija je da li postoje umetnici koji samo koriste nove tehnologije kao mediji za izražavanje ili je tehnologija jezik koji ti koristiš i kritički je posmatraš. Odnosno, da li se tvoja umetnost bavi tom tehnologijom ili je samo nesvesno koristi kao medijum.

Dobitnik si Mangelos nagrade za 2022. godinu, uskoro te očekuje put u Njujork na rezidenciju, da li si možda već imao prilike da i ranije odeš van zemlje i kakva su ti iskustva?

Uskoro idem za Njujork, ali sam u Ljubljani proveo treću godinu studija, to mi je bilo jako značajno zato što Ljubljana ima jako bogatu scenu kada su u pitanju umetnosti koje se bave tehnologijama.

Umetnost se menja i adaptira, jednoga dana će možda umetnički formati da se promene, kakovo je tvoje viđenje toga, da li te to plaši?

Zapravo ne znam gde to može da ode. Mislim da će zauvek postojati ti tradicionalni mediji, jer to i jeste početak svega. Mislim da se menja kontekst toga šta mi koristimo kao vizuelni jezik ili šta je finalna forma. Ono što se desilo sa poslednjom četvrtinom 20. veka jeste jedna radikalna demokratizacija toga da sve može, što ima veze sa kapitalizmom jer se dogodio taj kolaps vrednosti, vrednost je samo u novcu. Isto tako je umetnost sad oslobođena tih postulata i normi.

Kada već govorimo o umetničkoj sceni, šta ti misliš o umetničkoj kritici, da li ona kod nas postoji?

Mislim da nažalost ne postoji, otkad sam krenuo da izlažem i da budem deo lokalne umetničke zajednice, primetio sam da ne postoji kritičko mišljenje. To je nešto što mi često zasmeta, jer je i to vezano sa tim održavanjem status quo-a. Obično ljudi koji imaju negativno mišljenje samo neće doći na izložbu. To mi je baš čudno jer, ako svi verujemo u to što radimo i deo smo neke zajednice, mislim da bi to trebalo da bude praksa. Super mi je ovo što se dešava sa Ogledanjem koje su pokrenuli umetnici iz U10, to je forum za objavljivanje kritičkih tekstova savremene umetnosti. Mene zapravo više brine kada se tako neka platforma napravi, gde je publika, da li to zaživi u tom smislu da neko to pročita, razmišlja o tome, da li se razvije neka vrsta diskursa o tome. Mislim da iskreno ne i kada se tako nešto desi, to samo prođe. Ja ipak milim da kultura pripada svima, svako treba da kaže šta misli o nečemu.

Šta možemo da očekujemo u narednom periodu, da li pripremaš ili radiš na nekom novom projektu?

Uskoro idem u Njujork, međutim, nakon što se vratim, pošto sam deo umetničke grupe Društvo Udružene Odgovornosti, mi smo ove godine dobili Podijum, projekat Umetničkog prostora U10, tako da će od 10. jula do 20. septembra trajati Podijum. Biće mnogo dobro, projekt se zove „Manjak fizičke aktivnosti dovodi do gubitka kritičkog mišljenja“. Cela poenta je da promislimo šta znači jedan umetnički prostor danas i šta sve on može da bude, ko sve može da bude deo toga, da se demokratizuje i otvori jedna umetnička institucija širem krugu ljudi.

Autorka fotografija: Marijana Janković

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *