Reportaže o kraju rata – svedočenja o razaranju, ali i o čovekovoj veri u bolje sutra

U okviru programa kojim se obeležava 75 godina od kraja Drugog svetskog rata, u Muzeju Jugoslavije od 5. jula za posetioce je otvorena izložba TANJUG javlja, rat je završen. Na dokumentarnim fotografijama velike istorijske vrednosti, koje su prvi put predstavljene javnosti, publika može da vidi kako je izgledala Jugoslavija neposredno pre i posle oslobođenja. Autori izložbe su Radovan Cukić i Milica Tomić.

O istraživanju, pripremanju izložbe i utiscima nakon prvih reakcija posetilaca razgovarali smo sa Milicom Tomić.

U kom trenutku ste znali da ćete od ovog foto-arhiva da napravite izložbu?

Povod je svakako bila sedamdesetpetoogodišnjica završetka Drugog svetskog rata, koja se obeležava ove godine, pa smo smatrali da je prikladno da izložimo neki materijal. Sticajem okolnosti fond nam je dobro poslužio za tu ideju, a priča sa ovom foto-kolekcijom počela je mnogo ranije, krajem 2015, početkom 2016. godine. Muzej Jugoslavije je bio zajedno sa Univerzitetom u Bazelu na jednom projektu digitalizacije i tad smo pod sredstvom jednog švajcarskog fonda dobili novac da opremimo laboratoriju za digitalizaciju i da digitalizujemo veliki deo naše foto-arhive.

S obzirom na to da ove foto-reportaže obuhvataju prelazni period, završetak rata i novi početak, kada su one postale deo kolekcije Muzeja Jugoslavije?

U foto-kolekciji Muzeja Jugoslavije čuvamo arhiv kabineta Maršala Josipa Broza Tita, koji je formiran 1947. godine sa ciljem da isprati sve njegove političke aktivnosti, od tog perioda pa do njegove smrti. Uz taj kabinet, ’47 godine osnovana je foto-služba koja je trebalo da dokumentuje sve to. Na tom projektu digitalizacije mi smo veliki deo tog foto-arhiva kabineta digitalizovali. U tom procesu pronašli smo dve kutije fotografija TANJUG-ovih foto-reportera, koje hronološki pripadaju periodu od ’44 pa do ’47 godine i koje bi trebalo da budu uz taj arhiv, iako nisu zvanično deo kabineta. Mi smo pretpostavili da su oni verovatno otišli do državne agencije, koja je tada pratila javne aktivnosti, i da su se obratili TANJUG-u zato što im je bila potrebna arhiva Titovih političkih aktivnosti pre ’47, jer je to nedostajalo. Kad su popisivali te negative i pravili kontakt kopije, oni su zapravo dokumentovali ono što je njima bilo bitno, a to su bile Titove političke aktivnosti. Kada smo digitalizovali celu kolekciju, videli smo da je to širok spektar tema, da nisu samo političke aktivnosti već i foto-reportaže iz tog perioda, koje se odnose na kulturni, društveni život, zdravstveni sistem… Tako da smo dobili mnogo značajniju kolekciju nego što smo očekivali. Mi donekle imamo uvide u aktivnosti Josipa Broza Tita jer je ovo rezidencija, ali nas je iznenadilo prisustvo ovih fotografija koje se više odnose na društveni život.

Koliko dugo ste radili na istraživanju i pripremanju fotografija?

Proces digitalizacije čitavog arhiva završen je prilično brzo, za nekoliko meseci. Imali smo dosta angažovanih ljudi, dosta skenera i opremljenu foto-laboratoriju. Posle je malo duže trajao proces istraživanja i identifikacije. Naravno, taj proces i dalje traje u okviru naknadne interpretacije, ali možemo da kažemo da se sve brzo odvijalo.

Fotografije su predstavljene na zidu, u redovima do poda, a posetioci bez stručnog vođenja zaranjaju u to mnoštvo. Kakav odnos sa posmatračem se uspostavlja na ovaj način?

Bila nam je bitna arhivska struktura, njihov sistem dokumentovanja, odnosno pohranjivanja tih negativa, zato smo odlučili da postavimo jedan veliki zid gde ćemo moći da prikažemo tu masu fotografija, ali bez preteranih intervencija i interpretacija, kako bismo sačuvali integralnost filmskih rolnica, da ispoštujemo one koji su to dokumentovali i snimili. Eliminisali smo samo tehnički neuspele snimke ili neke motive koji se ponavljaju. Želeli smo da ispoštujemo hronologiju, zbog istorijske sadašnjosti fotografije i da prikažemo dinamiku vremena. Ljude zatekne ova masa fotografija i možda im je potrebna neka informacija više iza toga. Ipak, zbog prirode materijala mi smo želeli da prestavimo ovako, a da eventualno naknadno, u vidu video-instalacija, interperatacija i tribina dodamo taj interpretativni sloj, koji nastaje kasnije i koji može da bude proizvod različitih razmišljanja. Želeli smo da ljudi sami donesu sud, bez naše interpretacije i zato smo se odlučili za ovaj zid. On može da podseća na velike zidove tokom ratnih sukoba, koji su bili princip glasila. Postoji sistem repetitivnosti u svim tim vestima, pa i u ovim reportažama. Osim objektivnog otklona i arhivske strukture fonda, ovakvim prikazom želeli smo i da prikažemo atmosferu završetka rata.

Da li se pokazalo da je to pravi način predstavljanja ove foto-kolekcije? Kakvi su utisci posetilaca?

Rekcije na fotografije ugavnom su pozitivne. To nam je bilo bitno, da postavkom ne ugrozimo ono što je suština ove izložbe, a to je dokumentarna fotografija. Želeli smo da fotografija govori sama za sebe i čini mi se da smo donekle i uspeli. Što se tiče mnoštva fotografija, verujem da je iscrpno, ali sa druge strane, računali smo na to da će sve duže trajati, pa da će se ljudi eventualno iznova vraćati. Bilo nam je bitno da barem ponesu opšti utisak atmosfere sa fotografija. Mogli smo da promenio dinamiku, da izdvajamo fotografije, tematske celine, ali tu bismo upali u koštac sa interpretacijom. Ovaj prikaz može da govori i o tom vremenu, načinu na koji je TANJUG-ova agencija radila, kako je razmišljala, kako je fotografisala i opisuje njihovu tadašnju aktivnost, propagandu. Ovo je dokument jednog vremena i razmišljanja jedne agencije.

Živimo u trenutku kada je fotografija dominantan medij. U toku dana prelistavamo niz fotografije sa virtuelnih zidova na društvenim mrežama. Možemo da pomislimo da nam zapravo ovakav vid prikazivanja fotografija na zidu odgovara, možda ne bi trebalo da nas uplaši mnoštvo?

Da. Čini mi se da je veći problem u slučajevima kada je pred posmatračem mnogo teksta. Ljudi su više fokusirani na slike, to im drži pažnju. Jedino manji format fotografije može da otežava, ali želeli smo da ispoštujemo dokumentarni format.

Kako na sve vas delovalo otkriće ovih fotografija? Koji su bili prvi utisci?

Kada smo sve otkrili, bili smo oduševljeni, a pogotovo kada smo krenuli u digitalizaciju materijala i shvatili da su pred nama neke reportaže dosada neobjavljivane. Fotografije na kojima je prikazano oslobođenje Beograda ili neki – zvanični događaji verovatno jesu objavljivani u štampi. To je u ono vreme značilo po jednu ili dve fotografije, pošto je tada u štampi bilo manje prostora za takvu vrstu šire propagande. Među tim neobavljivanim fotografijama je reportaža o oslobođenju Jasenovca. Postoji i jedan interesantan set fotografija koje svedoče o Dijaninoj deci. Ove fotografije su od velikog istorijskog značaja. Istraživači sa kojima smo sarađivali takođe si bili fascinirani nekim detaljima i reportažama koje nisu imali prilike da vide. Obično do javnosti dopiru selektovane fotografije, a ovde je prisutna integralnost i drugačiji uvid u materijal.

Fotografije koje beleže Dijaninu decu pripadaju ranijem periodu u odnosu na ostatak fotografija?

To je ono što je iznenađujuće sa ovom arhivom. Mi smo sasvim slučajno pronašli te reportaže. Tokom rada na izložbi, kada smo već dobrano odmakli, gotovo pred postavljanje materijala, bila nam je čudna jedna reportaža o deci koja su oskudno obučena i imaju pločice. Evidentno je bilo da su u nezavidnoj situaciji. Nakon istražianja ustanovili smo da su to Dijanina deca. Hronološki, ovaj period pripada 1942. godini. Ne pripadaju vremenu postojanja TANJUG-ove agencije, niti ovog foto-arhiva, bilo je očigledno da je  u međuvremenu pripojen. Bez obzira na to, mi smo želeli da prikažemo i taj segment jer su oni tako zaveli. Za istraživače može da bude zanimljivo zašto je baš ovaj set fotografija ostavljen ovde. Naše pretpostavke su da TANJUG-ova inicijativa nije podrazumevala da se beleže samo aktuelni događaji, nego da se prikupe negativi i pređašnjih događaja iz Narodnooslobodilačke borbe. Može biti da je neko od reportera došao do negativa, možda baš Branko Savić koji je išao na tu teritoriju Zagreba, od aprila do maja, kada je snimao oslobođenje Jasenovca. Možemo da pretpostavimo da se susreo sa nekim od koga je dobio taj negativ. To su sve samo pretpostavke, naravno. Zahvaljujući Nataši Mataušić, kustoskinji Hrvatskog povjesnog muzeja, uspeli smo da identifikujemo tu decu. Ona je na osnovu pločica uspela da identifikuje čak jednog dečaka, koji je iz Potkozarja. Deca sa Kozare su uglavnom dovođena u taj logor.

Kakav utisak ste stekli o periodu između ’44 i ’47 kada ste se prvi put susreli sa arhivom? Da li su to pretežno srećne ili tužne godine?

To je jedna interesantna stvar. Kad smo se susreli sa tim fotografijama prisutno je bilo ambivalentno osećanje, to se posebno odnosi na deo koji slika kraj rata. Sa jedne strane su prizori iz života grada, koji svedoče o razaranju i ratu koji i dalje traje, a sa druge strane vidimo polet među ljudima i nadu u bolje sutra. To navikavanje na nagle promene kao da mnogo brže dolazi tada nego danas. Ove fotografije mogu da budu uzor. U vreme najvećeg svetskog rata bitno je da ljudi imaju nadu. Kasnije fotografije pokazuju kako je ta čvrsta nada dovela do brzog napretka i uspostavljanja stabilnosti. Osim što je u pitanju novinska reportaža, koja je imala za cilj i neku vrstu propagande, ipak je donekle uhvaćena atmosfera i osećanje tog vremena.

Možemo da uočimo kako fotografije predstavljaju i gradsku i seosku sredinu. Vidimo prizore iz logora, bolnica, domova… Na kojim sve lokacijama su bili foto-reporteri?

Njihova novinska aktivnost bila je skoncentrisana u Beogradu. Naravno, možemo da vidimo i prizore iz seoskih sredina sa juga Srbije, posebno u vreme predizbornih aktivnosti povodom izbora za ustavotvornu skupštinu. Što se tiče logora, poslednjih borbi na liniji fronta i praćenja Jugoslovenske armije, uglavnom su te reportaže skoncentrisane na teritoriji Hrvatske (oslobođenje Zagreba, oslobođenje Jasenovca). U svom dnevniku fotograf Branko Savić piše kako je pred Jasenovac susreo vojsku i čuo da je oslobođen taj zloglasni logor, pa je u trenutku odlučio kako želi da fotografiše, iako je njegova direktiva bila da prati armiju.

Vidimo da su fotografi uspevali da naprave neverovatne reportaže i predstave priču jednog vremena. Spomenuli smo Branka Savića, koga još bi trebalo pomenuti? Koje su njihove priče?

Pored Branka Savića, tu su Isak Koen i Petar Obradović. Kada smo išli u arhiv Jugoslavije, pošto je tamo prebačen celokupan arhiv TANJUG-a, nismo našli dokumentaciju o osnivanju i ništa što se tiče foto-sekcije i tih ranijih delatnosti. Znamo da je u početku ta TANJUG-ova foto-sekcija bila amaterska i da je prvi foto-reporter, Šimunov Barba, poginuo prilikom Desanta na Drvar. Dosta tog rada je stradalo i nije bilo moguće da se uđe mnogim fotografijama u trag. Tek nakon oslobođenja Beograda i sa prelaskom TANJUG-ove agencije u Beograd, to postaje umreženija i uvežbanija delatnost. Angažuju se profesionalni foto-reporteri, kao što su Petar Obradović, Branko Savić i Isak Koen. Međutim, nismo uspeli da nađemo ništa o Isaku Koenu i Petru Obradoviću. Do dokumenata o Branku Saviću došli smo sasvim slučajno. Prošle godine u Nedeljniku izašao je jedan članak o oslobođenom Jasenovcu i o foto-reporteru koji je prvi to dokumentovao. U članku su bili predstavljeni ti dokumenti i predmeti, a među njima i njegov dnevnik u kome je popisivao sve reportaže iz Jasenovca. Taj dnevnik nam je poslužio kao vodič prilikom istraživanja foto-reportaža. Stupili smo u kontakt sa novinarem koji je povezan sa Savićevom porodicom i on nam je za potrebe ove izložbe ustupio legitimaciju, dokumenta i fotografije.

Na izložbi nemamo priliku da vidimo puno fotografija na kojima je Josip Broz, iako bi bilo očekivano. Kako da razumemo to?

Mi smo ispoštovali integralnost materijala i prikazali smo sve upravo onako kako je pohranjeno u njihovoj arhivi. Sticajem okolnosti, možemo da vidimo da osim zvaničnih političkih aktivnosti ima dosta više reportaža koje se odnose recimo na prve kongrese Antifašističkog fronta žena, na mitinge, obeležavanja praznika. To možda dosta govri o tom vremenu. Osim tranzicije u vladi bilo je bitno dokumenovati i tranziciju u društvenom i kulturnom životu. To je bilo bitno za tadašnji princip socijalističke revolucije, bilo je u duhu novog vremena – dokumentovati što više novi život koji dolazi. U tom kontekstu možemo čitati i parade (Prvomajska parada koja je i prvo zvanično obeležavanje Prvog maja), udarničke akcije u fabrikama… Ako izuzmemo taj kult vladara, vidi se kako je na svim poljima bilo važno podstaći socijalističku revoluciju, napredak i veru u novi život. Možemo da kažemo da je materijal posebno interesantan jer je u tom prelaznom periodu prisutna dihotomija. Postoje naslage starog, a nešto novo tek dolazi, nije sve crno i belo, već je itekako sivo, i dalje postoji Kraljevo namesništvo koje sarađuje sa Komunističkom partijom da bi nova država kasnije dobila legitimitet. LJudi možda zamišljaju nekad stvari jednostavnije – završio se rat i došli su komunisti. Ipak, jasnije se vidi kako se u ovom prelaznom periodu sve postepeno razvija.

Da se vratimo na priču o postavci – koje fotografije biste nam izdvojili? Koje ne treba da nam promaknu?

Meni su interesantni portreti saradnika TANJUG-ove redakcije. Možemo da vidimo kako je rađena portretna fotografija u to vreme. Zatim, foto-reportaže koje opisuju zdravstveni sistem tog doba i osnivanje Zavoda za transfuziju krvi, gde vidimo u kakvim uslovima su zdravstveni radnici tada radili. Zanimljive su reportaže o odlasku velikog broja dece iz Srbije u Bugarsku, to je nešto što nije toliko istaknuto i poznato široj javnosti, čini mi se. U tom tranzicionom periodu vodila se spoljna politika izmirenja sa Bugarskom, koja je u Drugom svetskom ratu bila na strani nacističke Nemačke. Jedna od strategija nivelisanja odnosa bila je sanitarna akcija odvođenja velikog broja siročadi, nezbrinute dece, dece koja su živela u nezavidnim uslovima ili zdravstveno ugrožene dece u Bugarsku na oporavak. Uz decu je poslat i veliki broj učitelja, pa su osim nege dobila i neophodno obrazovanje. Fotografije dolaska zarobljenika iz Nemačke su upečatljive i dirljive. Zanimljivi su portreti udarnika iz fabrika, koje slikaju unutrašnji svet industrije, vidimo i uslove rada i stilove života tih ljudi. Ljudi se iznenade kako ove fotografije imaju moderan prizvuk, kao da ne pripadaju vremenu pre 75 godina. Zanimljivo je kad uporedimo prizore sa proslave Prvog maja, a odmah zatim seriju fotografija iz Jasenovca. To nam otvara drugačiji pristup. Na fotografijama iz Jasenovca dominantan je dokumentarni karakter, vidimo isto tako da se prenosi atmosfera trenutka. Sa druge strane na fotografijama koje predstavljaju proslavu prisutno je darežljivije kadriranje, jasno je kako one idu u korist širenja propagande, iako je fotografija po svojoj prirodi svakako dokumentarna. U reportažama iz domova i obdaništa možemo da vidimo neobičnu svakodnevnicu dece. Vidimo kako se poštuje onaj princip da i deca, bez obzira na okolnosti treba na vreme da primaju obrasce iz sveta odraslih, što govori o tadašnjoj ideologiji i ratnoj atmosferi. Foto-reportaže predizbornih aktivnosti, u novembru 1945. prikazuju i život na jugu Srbije. Zanimljiva je fotografija starije gospođe, koja verovatno izlazi prvi put na glasanje jer je na ovim izborima žene imaju prvi put pravo glasa.

Da li imate u planu da istražite ostatak foto-arhiva i izložite dodatno fotografije?

Zasad razmišljamo da eventualno izdamo monografiju koja se tiče baš ove izložbe i priče o kraju Drugog svetskog rata. Drugi deo arhiva ćemo najverovatnije koristiti za osvežavanje stalne postavke u Starom muzeju, pošto ona hronološki prati jugoslovensku ideju kroz periode. Sada nam je najbitnije da u narednom periodu snimimo istraživače koji će isticati interesantne celine ovog projketa i da ih inkorporiramo u prostor kroz video-instalacije. To bi se odnosilo na naknadnu interpretaciju materijala. 

Izložba TANJUG javlja, rat je završen biće otvorena do 30. septembra 2020. godine i realizuje se uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.