„Nežna i puna apsurda, začudna i vedra, beogradska“. Ovim rečima autorka Ana Vučković opisuje svoju novu knjigu koja nosi naziv Bazen. Pored romana Yugoslav koji se 2020. godine našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, njen roman prvenac Epoha lipsa juče takođe je 2003. godine delio istu sudbinu, kada je Ana Vučković imala 19 godina. Osvojila je i Pekićevu nagradu za mladog književnog talenta, ali smo razgovor otpočele intimnijim biografskim detaljima, s obzirom na činjenicu da ova književnica često i sama ističe da je sve što je do sada napisala bilo – lično.
Ana Vučković
Osim biografskih činjenica dostupnih na internetu, kako bi Ana opisala sebe danas?
I sama se iznenadim kad upoznam nekog čiju sam biografiju čitala. Ima toliko toga iza biografije, ma kako da je zabavno napisana i sadržajna. Biografija su najčešće uspesi, taksativno navedeni. Niko u biografiju neće staviti to koliko je lupao glavu da bi nešto postigao, a mislim da je i to važno, jer često mislimo da je neko bolji i uspešniji od nas, a ispostaviće se kad ga upoznamo da je isto tako ranjiv i nesiguran. Ja sam kako ide vreme sve zrelija, logično, sve smirenija, sve više u nekom meditativnom raspoloženju, sa povremenim energetskim skokovima u kojima pišem i plešem. Lepota ovog doba u kome sam je to što ljudi više ne prave ustupke, što znaju šta im prija, pa se zato trudim i uspevam da lutam gradom, da budem flaner, da fotografišem, pišem, slušam muziku i grad, da imam vremena za sebe, hodanje, čitanje, plivanje, razmišljanje.
Koliko se Ana u momentu pisanja nove knjige razlikuje od svih onih Ana koje su pisale prethodne?
Ova Ana je, čini mi se, unapređena verzija onih ranijih. Sve su to Ane. Ipak, kao što sam rekla, sad sam mnogo cerebralnija i smirenija, a i dalje me uzbuđuje i život i umetnost. Postoje teorije da autor stalno piše jednu istu knjigu. To donekle jeste istina, jer postoji jedan korpus ideja i motiva koji se javljaju i stalno ponavljaju. A opet, čini mi se da samu sebe zabavljam time što ipak spontano biram nešto novo i uzbudljivo. Tako je bilo sa ovom novom knjigom. Ali da odgovorim na pitanje – ja sam različita jer se ne više ne iscrpljujem, više brinem o sebi i tome da mi je dobro, da zaista uživam u većini onoga što radim, naučila sam da češće kažem ne, pogotovo osećam da mi se nešto ne radi. To možda jeste u korelaciji sa time da sam mama koja ne brine više samo o sebi, već i detetu. Ima različitih vrsta pisaca, neki pišu da bi savladali neku muku, da bi ukazali na neki veliki problem, a ja najčešče pišem ili iz radosti i zadovoljstva, ili da uhvatim neki detalj, neki paradoks, nešto za šta mislim da sam samo ja prepoznala, a onda se ispostavi da to razumeju i drugi.
Koliko smatraš da su promene koje doživljavaš na ličnom planu uticale na tvoj ne samo stil pisanja, već i teme o kojima pišeš?
Čak i da umetnici žele da se ono što trenutno doživljavaju ne vidi u njihovom delu, to se uvek nekako provuče. Kod mene se neposredno iskustvo uvek pretoči u književnost. Negde je to potpuno očigledno, kao u romanu Yugoslav, ali bih rekla da i u novoj knjizi koja se ne tiče mene i moje porodice, dakle, nije autofikcija, ima mnogo mene i tog mog unutrašnjeg sadržaja, odnosno onoga što me fascinira. Krenula sam na redovno plivanje zbog forme i kičme, a ispostavilo se da sam tamo našla građu za priče koje jesu o drugima, ali su budući da sam ih ja pisala – i o meni. Ima mene u svakom od mojih junaka. Moj stil se menjao utoliko što je postajao vremenom minimalističkiji, manje nakićen. Kako sam ja postajala jednostavnija, tako se menjao i brusio i on.
Šta je ono što suštinski kod sebe nisi promenila?
Možda mi je najveći kompliment kad neko kaže da prepoznaje moj stil odmah. Ima tih autora, pogotovo u filmu je to lako objasniti, koje prepoznajemo na keca – Tarantino, Sorentino, Linč, Ves Anderson, Almodovar. Voleli ili ne nečiji stil, prepoznajete autentični rukopis. To je meni rečeno, ne hvalim se, nego navodim šta su mi čitaoci rekli o mom stilu pisanja. Bilo da pišem pesmu, priču ili kolumnu za magazin, pojaviće se elementi tog mog stila. Ono što se kod mene nije promenilo je fascinacija detaljem, rečenica koja više nije tako nakićena, ali je opet barokna, ljubav za apsurdno i paradoksalno, malo humora, svakako.
Tekst „Ujutru, na bazenu” koji si objavila u Velikim pričama, čini se, na neki način je najavio šta možemo očekivati u novoj knjizi. Ili grešim?
Zbirka priča, koje su povezane tankim nitima, pa se možda mogu smatrati i romanom (to nek kažu čitaoci ili kritičari) pod naslovom Bazen, nastala je onda kad sam mislila da nemam šta više da kažem, da sam u svojoj akumulativnoj fazi u kojoj čitam, a slabo pišem. Ispostavilo se da su mi taj bazen i ljudi na njemu otvorili novi svet, da sam se ponovo vratila u kolektiv koji ima svoja pravila i zakonitosti, da sam susrela ljude koje inače ne bih, jer su na mom bazenu, u mom terminu uglavnom penzioneri. Dva su razloga za pisanje ove knjige, i dva izvora – jedan je svakako knjiga Nevažne tačke gledišta Paola Sorentina, u kome on beleži portrete različitih specifičnih i flambojantnih ljudi oko sebe. Na nju se ova moja buduća knjiga naslonila u tom portretskom principu. Drugi razlog je gorepomenuto traganje za detaljima, finesama i apsurdom, a sve sam to pronašla plivajući i upoznajući saplivače. Nisam pisala o njima, već sam smišljala fiktivne likove i njihove zamišljene biografije. To me je zabavljalo, čini mi se da sam stvorila jedan zabavan i duhovit svet, ali i dirljiv i melanholičan, jer ja izgleda ne mogu bez malo patosa.
U ranijem intervjuu za Oblakoder rekla si da je sve što si pisala bilo lično. Da li svoje knjige doživljavaš kao neku vrstu autofikcije ili su, pak, autobiografski elementi više prisutni?
Ne možeš da pobegneš od sebe, ali možeš malo da se odaljiš, što je, čini mi se, za mene bilo blagotvorno, pogotovo posle ličnog i autoterapeutskog pristupa u Yugoslavu. Kao što neke pisce volim više nego sebe kao pisca, i više volim da ih čitam, jer sebe znam, a kod njih otkrivam neki drugi svet, tako sam u ovoj fazi sklonija tome da budem pažljivi posmatrač, više nego direktni akter. Kao što je taj bazen za mene odmor i meditacija, tako je i to tiho posmatranje i domaštavanje nešto što mi prija, i za šta verujem da će prijati i čitaocima, pogotovo onima koji od mene ne očekuju jedno te isto, tj. nekog novog Yugoslava. Ova knjiga bi trebalo da bude meditativna, a opet duhovita i osvežavajuća.
Da li osećaš neku vrstu pritiska prilikom rada na novoj knjizi, s obzirom na uspeh „Yugoslava”, ali i tvojih prethodnih priča?
Ne osećam nikakav pritisak, jer je pisanje moje polje slobode. Yugoslav se ne bi desio da sebi nisam dala slobodu da se desi, kao uostalom i od početka mog bavljenja pisanjem. Ja ne jurim tiraže, nagrade, ako dođu – odlično, ali ja se dobro zabavljam dok pišem, nakon toga odgovaram na intervjue, pomalo i putujem zbog knjige, razgovaram sa ljudima, dakle sve to shvatam vrlo nepretenciozno, jer je to u mojoj prirodi. Ja nisam skromna, ja se samo ne opterećujem uspehom, jer mi je važna književnost, ali mi je najvažniji moj svakodnevni život. Najvažnije mi je bilo da knjiga izađe onakva kakvu sam je ja zamislila, a sve dalje je bonus. Naravno, raduje me kad je uspešna, raduje me kad nekog dotakne, ali kao što rekoh – meni su u ovim godinama moj mir i zen najvažniji. A da nije bilo tog zena, Bazen ne bi ni nastao.
Možeš li da objasniš zbog čega književnost za tebe ima terapeutsko dejstvo?
Pisati, ili misliti, što prethodi pisanju, znači biti u dodiru sa sobom, razjašnjavati i objašnjavati sebi misli, osećanja, stvari, pojave. Neki ljudi, koji su kao ja izgubili člana porodice, rekli su mi da mi zavide na tome što sam nekakav umetnik i stvaralac, jer taj gubitak mogu da sublimiram, mogu da ga pretvorim u nešto drugo, nešto lepo i dragoceno, i da tako pomognem sebi. Ipak, ja mislim da književnost nije jedini način za to, čak ni samo umetnost. Ali ne želim da negiram da je dobar. Pisanje Yugoslava je bilo terapeutsko u užem smislu, dok je pisanje Bazena, iako to tako možda i neće izgledati, bilo terapeutsko u širem smislu, jedna vrsta zena i posmatranja, hvatanje zadovoljstva trajanja i uživanja. Ni sve terapije nisu iste.
Kada govorimo o NIN-ovoj nagradi za koju si se našla u užem krugu, da li misliš da će promena vlasničke strukture samog časopisa uticati na istu? Kakav je tvoj stav prema ovoj nagradi?
To ne znaju i ne mogu da predvide ni oni koji su deo žirija, osnivača, kritičari i hroničari, a tek ne ja. Prilično sam indiferentna, da tako kažem. Cela halabuka i kontroverze i skandali oko mnogih nagrada su me umorili i mentalno istrošili. Malo sam otupela. Kao kad se umorite od nekog velikog društva ili posla, pa se onda vratite onome što vam je bazično važno – to pisanje, stvaranje. Pa onda i ti potencijalni čitaoci i percepcija vašeg dela. Promena vlasničke strukture ne može da ne utiče na auru nagrade. A kako će to izgledati, videćemo za koji mesec.
Da li misliš da druge književne nagrade, poput Vitalove, dobijaju manje pažnje i zbog čega?
Ima nekoliko nagrada koje imaju jednaku pažnju, ili ja to tako vidim, u svom mehuru, a ja sam i u medijima, pa možda imam iskrivljenu sliku. Čini mi se da Ninova, Vitalova i Beogradski pobednik dobijaju pažnju, možda je u borbi Ninove i Beogradskog Pobednka baš Vitalova odskočila kao ona treća. Ja sve to pratim, ali mi se čini da to više zanima neke moje kolege nego mene. Budući da pratim film, ja često nisam ni upućena u tokove, klanove, književne žirije, dok ne dođe do najužeg izbora i onda i proglašenja. Naravno da sam upućenija, kad sam nominovana. Svi volimo nagrade, i svi volimo pare. Pare više. Nagrade donose i neku slavu. Slava je blještava i blistava, divna, a kod nas slava često ide uz provlačenje kroz blato, a to mi se ne sviđa, i onda bih radije bila van toga.
Koliko ti novinarski posao pomaže (ili odmaže) prilikom pisanja i obrnuto?
Pisanjem sam počela da se bavim mnogo pre nego što sam ušla u novinarstvo. A pre obe te aktivnosti sam mislila, maštala i fantazirala. Ništa nije odvojeno, sve je povezano, no ipak – rekla bih da moj novinarski rad i književnost nisu direktno u sprezi. Ja i inače znam mnogo ljudi iz sveta kulture, često učestvujem na tribinama i festivalima, i kad me pozovu, pitam ih u kom svojstvu, novinarke ili književnice, a odgovor je najčešće – pa oba! Zato što i nije odvojeno, i sve je to jedno jedinstveno polje, u kome sam ja u poziciji da budem sa obe strane. A cilj je jedan – da dosegnemo ono metafizičko, neku višu vrednost, i u pisanju i u novinarstvu. Često je ne dosegnemo u umetnosti kojoj bi trebalo da bude imanentna, a do nje dođemo u nekom sjajnom intervjuu, u kome nam se sagovornik otvori i ispriča nešto suštinsko i veliko. Za to živi i pisac i novinar, za velike priče, za one retke titraje koji se pamte i ostaju.
Kakve emocije očekuješ da će kod čitalaca i čitateljki probuditi tvoja nova knjiga?
Ovo je moja omiljena moja knjiga, jer je čista radost i u tom raspoloženju sam je i pisala. U nekoliko pasaža koje sam napisala je esencija mene kao osobe i autorke, sve što ja volim, sve što me fascinira. Moja omiljena priča je ona o fiktivnoj jugoslovenskoj glumici koja u dubokoj starosti dolazi svakog dana na bazen da pliva među svojim obožavateljima. Ova knjiga je nežna i puna apsurda, začudna i vedra, beogradska. Ima filma, rokenrola, lepote i sjaja, arhitekture i botanike, možda će neko reći da je eskapistička, ali ja mislim da ipak povezana sa današnjicom. Mnogima koje srećem je Yugoslav moja omiljena knjiga, pa bih volela da joj Bazen u tom smislu parira.
Fotografije: Bojana Filipović
0 Comments