Najbolji filmovi 2024. godine

Došlo je i to vreme u godini, u kom će vas gomila stranih portala iznervirati svojim izborom najboljih filmova godine, jer kao i uvek, za polovinu niste ni čuli, a za drugu jeste, ali nažalost, i trudite se da ih zaboravite. A mi vas pitamo zašto to da tražite na nekim drugim mestima, i to na stranim jezicima, kad mi možemo da vas iznerviramo na našem.

Dobro, malo se šalim, ali malo sam i ozbiljan. Godišnje liste mahom treba da služe da se uhvatite ukoštac sa vestima o recentnoj produkciji, zapišete ono što niste videli, pa probate da nadoknadite za praznike, ili bacite sebi jedan virtuelni high five ako ste gledali i sviđa vam se, ili naravno da napišete u komentarima slepče jedan slepi, pojma ti nemaš o filmu. Sve stoji i sve može.

Godina 2024. je bila musava, naporna, napeta, sa konstantnim strahom da će nešto pući i da se nećemo vratiti na neko bolje pre. Ako se tog boljeg pre uopšte i sećamo. Filmska godina je bila ista takva. Sa velikim blokbasterima koje su ljudi gledali, ali za koje nisu mogli da se slože da li valjaju ili ne, i sa autorskim indie filmovima koji već odavno ne zanimaju nikog mimo festivala.

Bilo je i nekoliko autorskih pokušaja proslavljenih reditelja koji su probali nešto novo, drugačije, i time napravili saobraćajne nesreće sa kojih ne možete da sklonite pogled i koji će možda u nekim narednim godinama steći veću slavu i kultni status. Mislim, kod mene neće, jer sam ja ove godine otišao sve dalje od eksperimentalnih, flambojantnih pokušaja ludila i zanosa apstrakcije, a pokušavao sam da pronađem filmove sa srcem, ali i sa glavom i repom, početkom i krajem, pričom i zapletom i likovima, tako da na ovoj mojoj listi neće biti Megalopolisa, Džokera 2 ili Emili Perez.

Neće biti ni Dine 2, čiju veličinu i status poštujem, ali to jednostavno nije moja šolja čaja, čašica rakije i zdela sutlijaša. Ali super ako je vaša.

U stvari da, ovo je lista mojih omiljenih filmova za 2024, a ne najboljih (ono najbolji u naslovu je više klikabilno), i nije vaša i ako se negde podudaramo – sjajno. Ako vam otkrijem neko remek-delo, još bolje. Kao što volim da se podsetim ove misli koju sam pokupio negde na internetu i koristim je svaki put kad krene odmotavanje najboljih stvari iz prethodne godine, godišnje liste nemaju apsolutno nikakvog smisla, ali njihovo sastavljanje je jako zabavno, a korist može da bude ako se ukaže na nešto dobro, a propušteno.

I još nešto, pre nego krenemo da odmotavamo, na listi ima nekoliko izdanja koja su imala premijeru u 2023, ali koja veći deo sveta, sem Amerike ili nekog od najvećih svetskih festivala poput Kana ili Venecije, nije mogao da vidi pre 2024. Tako da se nalaze na mojoj listi, jer mi, kao Evropljani, zaslužujemo da imamo svoja vremenska rangiranja, a Amerikance ko… šiša.

I dok ih šiša, da kažemo da je na listi nekolicina potencijalno velikih naslova koji će svakako figurirati na Oskarima za par meseci, ali hej, ako valjaju, eto njih na listi za najbolje fllmove 2025.

E tako, a pre nego počnemo da odmotavamo top 10…

Utisak koji nije na listi

Moram da pomenem nekoliko naslova koji su tu, oko 10. mesta, i koji bi se, da ovu listu pišem pet dana ranije ili kasnije, možda ipak našli u top 10, i koji zaista zaslužuju da se pomenu. Svakako je tu topla indie priča Ghostlight, o porodici koja nakon gubitka jednog člana utehu pronalazi u amaterskom pozorištu u kojem glume u predstavi Romeo i Julija. Jedan od onih filmova koji su svi prespavali, ne morate i vi. Tu je i sjajna komedija savršenog i ludog tipa Hulia Toresa, Problemista, u kom njegov specifični humor dobija još specifičniju, ali jako toplu priču. Ako ste voleli one tween indie ljubavne pričice o devojčima koje imaju snažnije ruke od dečaka, onda je za vas kanadski Humanist Vampire Seeking Consenting Suicidal Person, a ako volite evropske ozbiljne i angažovane priče, tu je Three Kilometers to the End of the World. Mnogi nisu voleli novog Lantimosa, meni je bio sjajan, pa tako i dalje prepoučujem Kinds of Kindness, u kom se Jorgos lepo naslađuje ljudima koji glupo veruju u dobrotu, a ako želite pošten i dobar akcioni fllm sa sjajnim likovima i još boljom tučom, pucanjem i jurnjavom, ne tražite više od Rebel Ridge. Za sve dog persons preporuka za kineski Black Dog, a za sve Mad Max person, tu je bila sjajna Furiosa.

10. The Substance

Kao što rekoh, ovo je bila godina polarizujućih filmova, tj. onih koji dele publiku ko Mojsije more, na one oduševljene, i one smorene i zgrožene. Ja sam u onoj prvoj grupi, iako nisam našao ništa previše novo i originalno, rediteljka Korali Farže je sa svim svojim uticajima i omažima uspela da spakuje besmisleno erotizovanje današnjice, selebriti zvezde koje prestaju da sijaju, prolaznost života i satiru medija, ali kroz prizmu gotovo pa trashy zabave i body horora. Demi Mur i Maragaret Kvali su zaigrale u ovoj žena je ženi vučica priči, u kojoj gledamo novi koncept podmlađivanja fitnes TV voditeljke koja steroidima stvara novu, mlađu sebe. Gospođi Mur će ovim tempom obožavanja The Substance možda i postati najbitnije ostvarenje u 40-godišnjoj karijeri.

9. Challengers

Kako smo već pisali, novi film Luke Gvadanjina je ljubavni trougao i igrarija sa mnogo znoja, vatanja, tenisa, vatanja, golih tela, pogleda i osmeha, pa opet malo vatanja, izneverenih prijateljstava i veza, neistraženih seksualnih avantura kod prijatelja i, naravno, vatanja. Praćena tehno saudtrekom Trenta Reznora i Atikusa Rosa, ovo je priča o troje mladih tenisera (Zendeja, Majk Fejst, Džoš O’Konor) koji se, pored pobeđivanja u sportu, stalno trude da pobede i na životnom planu. Reditelj uspeva da napravi pitak bioskopski film, dovoljno rasplesan i sa lepim mladim ljudima iz kojih pršti seksualna energija, a dovoljno zamišljen, zapitan u istraživnaju koje su to struje i žile koje pokreću čoveka da bi ostvario svoje ciljeve.

8. The New Year That Never Came

Mislim da već godinama, kad se bavim ovim listama, moram da uključim i nešto iz recentne rumunske produkcije, a ove godine će to „osigurano” mesto pripasti filmu Bogdana Murešanua. U nekoliko povezanih i nepovezanih priča pratimo poslednje dane 1989. godine, ali i, spojler alert, poslednje dane vladavine Čaušeskog u kojima obični ljudi moraju da se odupru da ne postanu šrafovi mašine koja je progutala sve pred sobom. Ovom filmu, priznajem, treba dugo vremena da zaista počne, ali zato kad krene da se odmotava, svetli i raduje poput najboljeg novogodišnjeg vatrometa.

7. Conclave

Šta god napisao o ovom filmu, neće nadmašiti jedan od opisa na Letterboxdu koji je rekao da je ovaj film nešto kao kad bi se serija Gossip Girl snimala u Vatikanu. U centru je izbor novog pape, a dekan kog tumači sjajni Rejf Fajns se trudi da sve prođe kako treba. Ali, ne lezi vraže, u igri je nekoliko političkih smerova koji se bore za prevlast, tajne, intrige i laži koje ne biste očekivali dok ceo svet čeka da se u Vatikanu pusti beli dim. Na uzbudljiv i intrigantan način film progovara o ljudskoj prirodi koja bez obzira u kojim okolnostima, situacijama i zanimanjima, traži svoj deo kolača i moći. Bili mi svetovna ili duhovna lica, i dalje smo ljudi, i dalje smo grešni, i dalje želimo da se baš mi pitamo. A onda kad na to još dodamo ideologiju, slavu, pare, kao i uvek, desi se kurcšlus u kom pobeđuje samo onaj koji nije gadljiv na komporomis.     

6. Juror no.2

Film koji sam pogledao tek pre neki dan, i da mi je još malo odstojao u glavi, možda bi otišao i koji stepenik naviše. Poslednji (valjda) film Klinta Istvuda pred odlazak u penziju je priča stara kao Biblija, sa tokom i atmosferom kao neki zaboravljeni VHS triler iz 97. godine. Naslovni porotnik kog tumači Nikolas Holt odlučuje o tome da li će optuženi ići na doživotnu robiju, a da je pritom on sam možda, a možda nije, umešan u ceo slučaj. Ceo film postavlja krucijalno pitanje pravde, i da li ona uopšte može da postoji u današnje vreme kad se odavno izgubio koncept crnog i belog, i gde smo svi sebe i jedni druge ubedili da to što radimo samo čuva glavu i hrani stomake, a za pravdu ćemo se već nekako snaći. I taman kad pomislimo da se i deda Klint složio u svojih 95 godina da svet tako treba da funkcioniše, ponudi nam tako maestralan kraj filma da mi je vilica još uvek na podu, nekoliko dana pošto sam ovaj film pogledao.

5. Robot Dreams

Manje popularan animirani film od milion onih koji su nam se predstavili u prethodnim mesecima dolazi iz Španije, a režirao ga je Patrik Berger. Međutim, u samom filmu nema mnogo pričanja, „samo” studije o prijateljstvu i usamljenosti. Kad pas u vrtlogu svakodnevice koja ne pruža dovoljno dotakne dno dosade i samoće, reši da kupi robota koji mu postaje prijatelj. Tako nastaje divna mala priča o druženju, koja biva prekinuta zbog sitnog kvara koja tera psa da ostavi robota na jedno veče, dok ne stigne pomoć. Jedno veče će se pretvoriti u nekoliko meseci, u kojima ćete dušu isplakati, ali i dosta filozofirati sa samim sobom na večne teme ljubavi, odrastanja, i prihvatanja života kakvog jeste. Mali film velikog srca.

4. Kneecap

O Belfastu, Severnoj Irskoj i njihovoj političkoj situaciji, mahom znamo iz ozbiljnih filmova koji se tiču njihovog građanskog rata i nasilja na ulicama. Međutim, iz Belfasta stiže i muzički fenomen Kneecap koji je očarao celu Evropu. Oni su ove godine izbacili i film kojim nam objašnjavaju ko su, šta su i odakle su. Ovaj trojac se bavi hip-hopom, ali sa pesmama na severnoirskom jeziku, (sa povremenim uletima u engleski) u kojima pevaju o žurkama i provodu, ali i o ulicama Belfasta, kao i konstantoj borbi protiv policije i britanskog uticaja na njihove živote.

Pa tako žurka i bunt postaju borba za kulturni identitet. Dok gledamo njihov rast od demo scene do momenata kad pune hale, na jedan pitak i zabavan način dobijamo uvid u stanje severnoirske nacije i raspoloženje njihove omladine koja po prvi put želi da zna malo više o svojoj prošlosti i kulturi. Ako bih nazvao film severnoirske „Munje”, sa nešto malo više politike, ne bih mnogo pogrešio, jer kao i u slučaju Andrićevog filma, reditelj filma Rič Pipet je laganom i zabavnom pričom obuhvatio mnoge teme koje ga tište, ali tako da mogu da uživaju u filmu čak i oni koji o Severnoj Irskoj znaju samo da je pokažu na mapi.

3. Anora

U nekom momentu ovaj film mi je bio na vrhu liste i ne bih pogrešio da je tamo ostao, samo sam se opredelio za malo drugačiji koncept. Film Šona Bejkera igra na kartu bajke, ali za koju nikad niste sigurni gde će da ode i da li je uopšte i zamišljena da bude sa srećnim krajem. U njoj, naslovna striptizeta se prvo udaje za svog princa, sina ruskih oligarha koji beži od nje i saradnika njegove porodice pod pritiskom, kad stvari postaju ozbiljnije. A u toj potrazi za princom, dobijamo komediju, anksiozne napade i na kraju rađanje prave ljubavi između Anore i „pravog princa” (nominovan za Zlatni globus, car Jura Borisov). U epicentru je Majki Medison koja igra u krilu kako likovima u ovom filmu tako i celoj publici sveta zbog čega nas sve drži na uzici zavedene i svi joj verujemo. A iznad svega je Šon Bejker, reditelj filma na putu da postane jedan od najvećih.

2. Zone of interest

Iako se ovaj film našao na listama svetskih portala među najboljima 2023, mi smo mogli tek da ga gledamo na Festu, a njegova zvanična evropska premijera (mimo Kana) je bila 31. januara 2024. Tako da, kako sam već napisao u uvodu, ja ovo računam kao ovogodišnji film, a vi kako hoćete. Doduše, ne znam koliko je ovo film, a koliko konceptualna umetnost kojoj je mesto u kakvom muzeju, jer ovo je zaista once in a lifetime experience u kom reditelj Glejzer hladno, bez mnogo ukrasa želi da prikaže svakodnevni život u kom neko uzgaja cveće i povrće, i kupa se u bazenu dok slavi rođendan, dok u pozadini iz dimnjaka izlazi dim i pepeo izgorelih ljudi. Jer se sve, kao što već sigurno znate, dešava pored koncentracionog logora Aušvic, a porodica čiji je bazen je porodica ozloglašenog Rudolfa Hesa. U godini u kojoj je ceo svet sedeo i mirisao cveće u svojoj bašti dok je narod Gaze stradao u novom genocidu, ovaj film ne da je aktuelan, nego samo još jedan od mnogih dokaza da iz istorije nismo, niti ćemo ikad išta naučiti.

1. Za danas toliko

Iako ćemo imati listu domaćih filmova, prvo mesto će na obe liste, spoiler alert, biti isto. Da li je film Marka Đorđevića o jednoj najobičnijoj porodici iz Kragujevca bolji od ostalih sa ove liste? Nisam siguran, verovatno ne. Da li me je apsolutno briga za to i sa velikim ponosom stavljam Za danas toliko na čelo liste? I te kako.

Vidite, ja sam jedan ciničan govnar koji ne veruje gotovo ni u šta, a pogotovo ne u to da će ovom svetu i ovim ljudima (globalno i lokalno) ikad biti bolje, i to sve zbog toga što iskreno mislim, da smo sve to i zaslužili. Nakon ovog filma, a gledao sam ga u bioskopu tri puta, poželeo sam da ne budem takav čovek, jer možda ipak nije sve tako crno. To mi se desilo poslednji put posle odlaska na neki film…verovatno nikad. Samo zbog toga ovaj film zaslužuje da bude na vrhu makar moje liste, a siguran sam da barem ima još nekoliko entuzijasta među vama koji se sa mnom slažu.

Marko Đorđević je stvorio magičan film. Film koji briše granicu između realnosti i izmaštanog sveta filma, jer likovi su toliko opipljivi u svojoj šarmantnoj luckastosti, da vam daju šansu da možete i vi tako isto. Udarite šamar samom sebi, shvatite da je volan u vašem krilu i da vi vozite, da vi narezujete ključeve drugima, da ste vi ti koji pravite čupavce bolje nego mamine, da ste vi glavni glumac svoje životne priče.