Film Nikole Stojanovića Sve kako treba prošle nedelje doživeo je novo festivalsko prikazivanje, ovog puta u Bajinoj Bašti na Bašta festu. Publika, a ni žiri, nisu skrivali pozitivne reakcije, te je film, osim gromoglasnog aplauza, nakom prikazivanja dobio i dve nagrade – za najbolji scenario, koja je dodeljena Nađi Petrović i najbolju žensku ulogu, koju dele dve glavne glumice filma – Anita Ognjanović i Jelena Stupljanin. Ovo je već treći igrani film na kome reditelj Nikola Stojanović radi zajedno sa scenaristkinjom Nađom Petrović i snimateljem Mladenom Teofilovićem. Osim filmova, ovaj trio oprobao se i u pravljenju spotova za sastave Repetitor, Šajzerbiterlemon i Evu Braun i Gileta. Na Bašta festu smo sa Nikolom razgovarali o spotovima, filmu Sve kako treba i pitanju zašto filmskim stvaraocima nije potrebna udobnost, već iskrenost.
Film Sve kako treba prikazuje razlilčite odnose – odnos majke i ćerke, odnos ćerke i oca, dvoje ljudi koji su se rastali, jedne nefunkcionalne porodice. Kako je nastala ideja za film?
Nikola Stojanović: Pa, počelo je od toga kada je Nađa, scenaristkinja, shvatila da svaki film koji smo gledali po festivalima, ali i ovako generalno, koji se bavi odnosom majke i ćerke, svaki put dovede do toga da se rasplače. Ona je shvatila da želi da radimo to i odatle smo krenuli. Inicijalna ideja je bila dosta drugačija. Želeli smo da prikažemo rivalstvo između majke i ćerke oko istog momka, ali to nismo uspeli da izvedemo i onda smo shvatili da nam, u stvari, otac predstavlja rešenje priče i ceo novi film nam se otvorio. Na kraju smo došli do toga da, u stvari, taj film treba da prikaže raspad jedne porodice kroz samo jedan dan. Cilj je da u tom danu nekako osetimo i prošlost i lepe trenutke u prošlosti, kao i ključni problem. Taj raspad će dovesti na kraju do toga da se majka i ćerka konačno približe i da Sara, ćerka, počne da gleda majku ne samo kao majku, nego i kao ženu, i da razume sve njene probleme.
Majka kroz film ima najviše identiteta, viđamo je u raznim ulogama – i u ulozi žene, majke, devojke. Zbog čega je baš njena uloga najkompleksnija?
Kroz snimanje i montažu smo došli do toga da ona baš predstavlja dominantnu figuru u filmu. Ali, svakako, to nam je i bila neka ideja i bilo nam je interesantno da se bavimo njom kao ženom, a ne samo kao majkom. Ona je majka, ali je i žena koja ima potrebe – i seksualne i druge, i hteli smo da stvarno napravimo taj lik kompleksnijim i da prikažemo različite strane njene ličnosti. Bazirali smo je na osnovu nekih ljudi iz našeg života, naših majki i drugih žena. Meni je bio interesantan njen odnos sa dečkom koji postoji preko interneta, što mislim da dosta govori o njoj i o tome šta ona, u stvari, želi i kako zamišlja taj odnos u svojoj glavi – kao nešto mnogo veće i značajnije nego što to verovatno stvarno jeste. Njena nemogućnost da se otvori iskreno pred ćerkom, pa i kao osoba koja ima seksualne potrebe, je isto deo te neke frustracije. Ona mora pred njom da povuče liniju, jer je rodila kad je bila mlada, ali, u stvari, ona ima te želje i dalje.
Ovo nije prvi put da se baviš tematikom porodice u filmu. Zbog čega vam je porodica posebno inspirativna kao tema?
Ovo nam je bio prvi film sa baš porodičnom tematikom. U ovim prethodnim su mladi bili glavni likovi, a roditelji su bili uvek tu u pozadini. Sada smo hteli da dalje da istražujemo. Mene sve više zanima ta tema porodice i nekako su mi ti filmovi baš zanimljivi. Radio sam i dokumentarac Drenjine o mojoj porodici i sve se poklopilo slučajno. Ne znam zašto, ali sada nam se to poklapa da radimo.
Reditelj Nikola Stojanović
Odrastao si u Zemunu, bavio se parkour-om, što si i snimao, a tek kasnije si se zainteresovao za film. Kako je tekao taj put ka filmu?
Time sam se bavio od nekog šestog razreda osnovne, pa sve do kraja srednje škole. U stvari sam uvek bio malo povučeniji i plašljiviji među mojim drugarima i onda sam preuzeo ulogu snimatelja. Stvarno sam se bavio time, pravio sam klipove. Sve sam snimao, montirao, ali tada nisam znao šta je režija, iako je ceo kreativni proces bio iza toga. Tako sam i kupio prvu kameru, skinuo program za montažu, naučio da montiram, upisao prvu školu filma i od toga se dalje razvijalo, ali baš mi znači taj gerila pristup koji smo imali tada i mislim da je to super. Tako pokušavam i dalje da pristupam filmovima, da ne pravimo sad neke setove gde je udobnost prioritet, već mislim da baš moraš da osetiš težinu kamere na ramenu, da se oznojiš sa glumcima, da budeš tu kako bi se ukačio u tu atmosferu. Da budeš potpuno prisutan u tome, da te radi i podsvesno, da osetiš druge ljude, a ne da sediš u režiji, da ti je udobno i piješ piće, dok drugi rade.
Kako je u tom kontekstu izgledalo snimanje filma Sve kako treba?
Snimali smo 3+3 dana zbog zauzeća glumaca i nije bilo stresno, bilo je stvarno okej, dobro smo se organizovali. Kuća u filmu je bila, recimo, snimana na tri lokacije, ali su nam sve bile poznate. Čamac smo naabavili od jednog čoveka, Žire, koji je legenda, hvala mu. Nekako se desilo baš lagano, a imali smo jako malo vremena da ga spremimo.
Kako ste birali glumce?
Pravili smo kasting za glavnu ulogu Sare, koju je igrala Anita. Generalno pokušavamo da istražimo ko je sve prisutan, da to ne budu samo glumci sa FDU-a. Videli smo desetak devojaka, ali čim smo seli sa Anitom to je bilo to. Jelenu Stupljanin nam je preporučio drugar i ona je bila toliko fina i otvorena za saradnju da nas je to oduševilo. Za ulogu oca smo imali baš specifično kako treba da izgleda fizički, gledali smo dosta glumaca, našli na Zlatana i angažovali ga na slepo. Nismo imali ni probu, bilo je baš rizično, ali je ispalo kul.
Ti, Nađa i Mladen radite na projektima zajedno, od spotova do filmova. Zbog čega i šta vam je najvažnije, u čemu se najviše zajedno pronalazite?
Pa, ne znam, nekako, od kada smo krenuli je to stvarno kliknulo dobro – i zašto da menjamo nešto što funkcioniše odlično? Mnogo nam je lakše kad ulazimo u novi projekat da znamo jedni druge i kako će funkcionisati, mislim da je to manje stresa, a, opet, pokušavamo da guramo stvari dalje, da napredujemo, da ne ostanemo zarobljeni i da, jer smo isti saradnici, snimamo iste filmove. Mislim da su spotovi isto nešto što pomaže, jer su filmovi u realizmu i stil je realističan, a volimo svi neke ultra stilizovane filmove i onda su nam ventil spotovi. Naglašena kompozicija, sve vizuelno, malo preterano. Ti spotovi nam pomažu i za saradnju na filmovima, taj neki brejnstorming. Sednemo i razvijamo ideje. I tu je više razbacana ta međusobna podela uloga, a kada dođe snimanje, ipak su uloge tradicionalnije.
Kako izgleda rad na spotovima? Karakteristično je i koju scenu pratite i za koju pravite spotove.
Mi generalno dosta slušamo te pesme i solo i zajedno. Kada radimo na spotu, krećemo u ozbiljan brejnstorming, od tumačenja teksta, do toga da se uhvatimo za jednu reč, pa od nje gradimo ideju, dok ne dođemo do nečega što će biti narativna srž koja se neće ni osetiti u spotu, ali predstavlja osnovni motiv. Nakon toga smišljamo kadrove, lokacije i sve ostalo što nam je potrebno. Na primer, za spot za Repetitor smo imali neku ideju, i onda nam je Ana Marija rekla da je imala u glavi sve vreme reč sirena. Onda nam se na osnovu toga otvorio ceo spot. Ta komunikacija sa bendom je dosta bitna, otkrivanje tih nekih podsvesnih ideja koje su bile prisutne dok su pravili muziku i tekst je važno kako bismo se mi „ukačili“ u tu atmosferu.
Šta ti je najvažnije kada radiš na filmu?
Mislim da je najvažnije da bude iskreno, na svaki način. Da mi budemo iskreni prema tome što radimo, da najbolje što možemo ispričamo priču i da damo što više naše iskrenosti, što je teško, jer su sve priče ispričane, ali ta iskrenost i doslednost je nešto što nas izdvaja. Jako mi je bitno da pokušavamo nove stvari sa svakim novim filmom, da ne ostanemo na istoj liniji. Iako su nam, kada smo snimili Šerbet, profesori reklli da su taj i prethodni film mnogo slični. Koliko god se trudili da bežimo od toga, ispada slično.
U jednom intervjuu si rekao da ti je bitno da film ostavi utisak. Kako dolazite do toga da imate stvest o tome da je film ostavio utisak? Kada ti znaš da je dobar film, kada si zadovljan njime?
Pa, ne znam. Ne znam da li sam ikada zadovoljan do kraja, ali mnogo znači kada ti festivali prepoznaju film. Kada budeš na festivalu, gledaš sa publikom, osetiš da se ljudima dopadne, čak i kada ti jedna osoba kaže da joj se dopao film – sve je to predobro. A da ne pričam kada dobiješ nagradu, sve to nas podstiče da radimo to što radimo. Dobiješ potvrdu da je to što si radio bilo dobro. A sad, kako ostaviti utisak, ne znam. Generalno se u poslednje vreme više fokusiramo da to što radimo bude najiskrenije što može da bude i da to bude naša priča koju pričamo u što većoj meri, pa će to, valjda, sam da rezonuje.
Dosta je specifično za kratki metar da filmovi imaju festivalski život. šta se nakon toga dešava sa filmom?
To ne znam. Sad je to posle, a šta će biti – videćemo. Mislim da je realno da ti to okačiš na Vimeo ili na neku platformu, da taj film tamo živi, ali je više – manje to to. Može on da živi od festivalskog života i slave, ali nema baš nečega daljeg konkretnog. U Hrvatskoj postoji odlična platforma koja predstavlja bazu kratkih filmova u Hrvatskoj. Mislim da bi bilo strava da tako nešto postoji i kod nas. Filmski centar je napravio YouTube kanal, gde ima nešto slično, ali to su samo filmovi koji su podžani od strane filmskog centra. Mislim da bi bilo strava da kod nas napravimo nešto kao što postoji u Hrvatskoj, možda i mi to treba da uradimo, možda je ostalo na nama da napravimo bazu kratkih filmova.
Šta se dešava sa filmom Dok ne sagorimo?
Dok ne sagorimo smo snimili pre dve nedelje, bilo je intenzivno, naporno snimanje, ali je bilo dobro, bila je dobra atmosfera. Plašim se još uvek da pogledam materijal, ali nadam se da će biti dobro. Opet smo pokušali da u radu odemo još dalje. Film je o devojci koja ide na pomen babi na selo, koje se, figurativno rečeno, ruši, gradi se pruga i ona se susreće sa strahom od smrti, nestajanja, nestajanja njenog sećanja i tamo se „zakači“ za nekog građevinskog radnika koji joj se dopadne. Ona se, u stvari, bori sa tom nekom sa adolescentskom seksualnošću, sa strahom od smrti. Ceo film je nekako „iz nje“.
I sam si radio upravo na tim coming of age, adolescentskim filmovima o odrastanju i sazrevanju, a čini se da ta vrsta filma predstavlja i trend među mladim autorima. Zbog čega je tako, zbog čega su te teme posebno privlačne?
Meni su te drame odrastanja, coming of age filmovi najdraži i te filmove najviše volim da gledam. Emotivno mi je to. Volim, naravno, i druge filmove, a mislim da je tako zato što filmove prave mladi ljudi i ako ćeš da budeš iskren prema sebi, to je neka najočiglednija stvar, prva kroz koju prolaziš, ako praviš film. Mi smo krenuli sa našim filmovima baš od drama odrastanja, a sada se polako pomeramo, gravitiramo ka porodici, glavni lik je majka, to se sve menja, ali ti coming of age filmovi predstavljaju neki start koji ti je potreban da „prodreš“ u svet filma – mladi ljudi se realno suočavaju sa tim problemima i bliski su im.
Foto: Bašta fest
Da li kroz kratki metar kao format možeš da se izraziš i kažeš sve što si želeo? Da li odgovara mladim autorima?
Mislim da možeš da se izraziš. Možda ne da kažeš baš sve (a to svi pokušamo i onda je to jedna od grešaka), ali mislim da može i da je to strava. Sa kratkim metrom mnogo lakše možeš da dođeš do festivala i da putuješ, na primer. Mislim da je baš strava za početak filmske karijere da se predstaviš kratkim filmom, a omogućava ti i da stvoriš kontakte. Mislim da ova forma ima i budućnost. Kraća je pažnja publike, kraće je za gledanje, lakše za konzumiranje. Jutjub klipovi traju po 15 minuta, pa što ne bi pogledao kratki film koji isto toliko traje? Bilo bi kul da se platforme za ove filmove što više razvijaju.
Da li ti je dugometražni film ambicija?
Jeste, ambicija mi je. Planiramo ga i dosta ga se plašimo, a isto mi je strašno kada razmislim kada će se to desiti. Sada imam 26 godina, a realno, može da se desi da najranije bude gotov za tek tri godine. To mi je strašno. Jako nam je teško da se odlučimo o čemu će biti film i zato se još uvek ništa ne dešava.
Kakva je FDU platforma za mlade filmske stvaraoce i šta misliš o formalnom obrazovanju u ovoj oblasti?
Ja mislim da ne moraš da imaš formalno obrazovanje da bi se bavio ovim poslom. Ja sam upisao fakultet iz trećeg pokušaja i onda sam gledao na internetu ko sve od reditelja nije imao formalno obrazovanje – Tarantino, Tomas Anderson… Mislim da ne moraš da imaš formalno obrazovanje, ali da je FDU dobra škola i mislim da je meni mnogo pomogla. Mislim da ne bi bilo to – to danas, jer ne bih upoznao te ljude, saradnike, da nisam išao. Ali, naravno, dosta zavisi i od toga kako ti pristupiš, jer je, kao i za sve ostalo, najvažnije da sam to guraš. Kao i kada radiš na filmu, to je tvoj film i tebi je stalo do tog filma i od tebe sve to polazi.
Kakva je perspektiva mladih reditelja u Srbiji?
Mislim da je i ovde i bilo gde teško baviti se filmom. I ovde i u Americi, tamo je možda još teže, ima mnogo više ljudi, moraš još više da se boriš. Ali, mislim da, ako ti je to strast, živiš za to, da neće biti problem. Ali moraš da se boriš, radiš, cimaš, žrtvuješ, i mislim da je to dobra pozicija. Naravno da može mnogo da se unapredi i rad na tome i institucije. Bilo bi strava da se unaprede.
S leva na desno: Anita Ognjanović, Nikola Stojanović i Nađa Petrović / foto: Bašta fest
Fotografije: Marija Todorović
0 Comments