„Ako bi jugoslovensku kompjutersku scenu trebalo opisati jednom rečenicom, ta bi rečenica verovatno glasila preskup hardver, besplatan softver” – kako je to opisao Dejan Ristanović u 43. izdanju časopisa Računari. U daljem tekstu, Ristanović za preskup hardver „zahvaljuje” inflaciji, kursu dolara, nezajažljivim proizvođačima kompjuterske opreme, saveznoj vladi i mnogim drugim faktorima. No, da bismo govorili o osamdesetim godinama XX veka, kada kućni računari postaju popularni i veoma zastupljeni na prostoru bivše Jugoslavije, moramo se vratiti nekoliko decenija unazad, u doba kada je osmišljen i konstruisan prvi računar na našim prostorima.
„Digitalni dinosaurus” koji zauzima celu sobu
Pedesetih godina prošlog veka samo su četiri zemlje sveta uspele da naprave svoje digitalne računare. To su bile Engleska, Nemačka, Francuska i Rusija. Ovoj listi nešto kasnije priključila se i Poljska, ali i – Jugoslavija.
Da bi prvi digitalni računar nulte serije (kako mu ime i sugeriše) CER (cifarski elektronski računar) 10 bio napravljen u SFRJ, morale su da prođu četiri godine (1956-1960), a tim koji je predvodio idejni tvorac CER-a Tihomir Aleksić okupio je sedamdesetoro ljudi. Konstruisanje računara započeto je na Institutu „Vinča”, a nastavljeno na Institutu „Mihajlo Pupin”.
Institut Mihajlo Pupin
CER 10, međutim, kao ni naslednici ove serije, nisu izgledali ni nalik današnjim kompjuterima. Zamislite 6 metalnih kutija veličine 2×2 metra – tako je izgledao CER 10. Rad ovog računara bio je baziran na sistemu tranzistora i vakuumskih cevi, a operacije je izvršavao serijski. Prvenstveno je bio korišćen za statističku obradu šifrovanih podataka, a kasnije i u edukativne svrhe. Ovaj „digitalni dinosaurus” danas se nalazi u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu. U vreme kada je CER 10 nastao, verovalo se da digitalne tehnologije neće moći da nadmaše analogne u brzini izvršavanja zadatih operacija. Poređenja radi, CER 10 bio je 40.000 puta sporiji od današnjih kućnih računara.
CER Teleprinter
Tokom 60-ih godina XX veka CER nastavlja svoj razvoj kroz nove serije, te se tako pojavljuju modeli CER 11, CER 12, CER 200, CER 20 i CER 22 koji su primenu imali u knjigovodstvu, bankarskim sistemima, komunalnim preduzećima i vojsci širom Jugoslavije. Međutim, još uvek ne dolazi do popularizacije i korišćenja računara u privatne svrhe, a razlog za rani, ali i spor razvoj novih tehnologija na našim prostorima leži u politici. Uvoz komponenti potrebnih za sklapanje računara (kao i već sastavljenih računara) u to vreme je bio zabranjen – privatna lica mogla su da preko granice „prenesu” robu vrednu oko 50 nemačkih maraka. S druge strane, pojedincima je takođe bilo zabranjeno da se privatno organizuju, te je razvoj prvih kućnih računara započet u državnim insititutima i preduzećima.
Ko je bio prvi?
Odgovor na pitanje ko je prvi osmislio i konstruisao računar na prostoru bivše Jugoslavije nije jedinstven; pa, ipak, postoji više različitih modela računara koji su nastajali u slično vreme, a koje vredi pomenuti.
Kada je o insitutu „Mihajlo Pupin” reč, seriju CER zamenila je TIM serija, pa je tako Institut proizveo modele TIM 100 i TIM 600, koji su koristili mikroprocesore. Kao eksterna memorija, krenula je da se koristi flopi disketa. Međutim, TIM 600 nije bio PC kompatibilan, te nije postigao veći komercijalni uspeh.
Do 1971. godine osnovana je Fabrika računarskih mašina (FRM) u kojoj je napavljen prvi jugoslovenski elektronski kalkulator IE-4000. Prema inženjeru Dušanu Senćanskom, bio je to prvi jugoslovenski minikompjuter. FRM potom stupa u saradnju sa zapadnonemačkom kompanijom Kienzle, što za posledicu ima instaliranje preko 1.500 kompjutera na području Jugoslavije za automatsku obradu podataka u različitim oblastima poslovanja.
Do prekretnice u proizvodnji i primeni kompjutera u Jugoslaviji dolazi 1979. godine kada FRM sklapa ugovor sa američkom kompanijom Honeywell Information Systems. Prema rečima Ivana Nakeva u intervjuu nepotpisanog autora u časopisu Svet Kompjutera iz maja 1985. godine, rezultati kompanije EI Honeywell od osnivanja do 1985. godine su kompletna instalacija preko 300 kompjuterskih sistema širom Jugoslavije. Iste godine pomenuta kompanija se uključila u trku za proizvođača domaćeg školskog kompjutera. Tako je nastao model kompjutera EI Pecom 32 i kasnije EI Pecom 64.
Međutim, popularnost kompjutera koji su na jugoslovensko tržište došli iz uvoza – ZX Spectrum i Commodore 64 – zaslužni su za to što svi pomenuti modeli nisu uspeli dugo da se održe, te su računari domaće proizvodnje ostali pristutni jedino u vladinim institucijama ili u školama.
Reklama za Commodore 64
Klajv Sinkler drži svoj novorazvijeni kućni računar ZX Spectrum 1982. godine
Bilo je i drugih pokušaja 80-ih godina XX veka da se naprave slični računari. Tako je Institut Ivo Lola Ribar 1982. godine izbacio model Lola 8, izrađen od komponenti koje su se koristile za CNC mašine, čiji je hardver osmislio Radovan Novaković, dok je softver napisala Nela Radovanović. Ovaj model ostao je u sećanjima onih koji su na njemu igrali igricu koja je, ako sakupite dovoljno poena, svirala pesmu „Fijaker stari”. Proizvodnja novijeg, naprednijeg modela Lola 8a je započeta 25. maja 1985. godine kada je, u Lominoj ulici u Beogradu, otvorena prva omladinska fabrika računara.
Lola 8
Institut Ivo Lola Ribar
Zapažen u to vreme bio je i model Galeb koji je proizvodio PEL Varaždin u Hrvatskoj. Tvorac Galeba, Miroslav Kocijan, zaslužan je i za razvoj modela Orao, koji je bio zastupljen u školama u Hrvatskoj 80-ih godina. Orao je ujedno i „glavni krivac” za to što je Galeb proizveden u samo 250 primeraka jer je u odnosu na njega bio tehnološki napredniji i jeftiniji za proizvodnju. U Hrvatskoj, tanije u Ivanić Gradu, se proizvodio i Ivel ultra koji je bio kompatibilan sa Apple operativnim sistemom.
Bosna i Hercegovina 80-ih godina proizvela je računar IRIS PC 16 koji je, uprkos veoma visokoj ceni, zabeležio veliku prodaju. Energoinvest osmislio je ovaj model zahvaljujući zaposlenima koji su ujedno radili i na Elektrotehničkom fakultetu u Sarajevu.
Od EL-82 do Galaksije
Ono što je zajedničko prvom kućnom računaru koji je proizveden u vidu funkcionalnog prototipa, EL-82 i „Galaksiji” jeste kreator – Voja Antonić. EL-82 proizvela je „Elektronika inženjering” iz Zemuna početkom 1982. godine, međutim, računar je ubrzo nestao sa tržišta jer je bio preskup – naime, da biste ga u to vreme kupili, bilo je potrebno oko 6.000 nemačkih maraka.
Do presedana dolazi sa pojavom Galaksije, modela koji je stekao ogromnu popularnost jer je Voja u časopisu „Računari u vašoj kući” u decembru 1983. godine objavio dijagrame i uputstva za samogradnju ovog kućnog računara. Mikroprocesor, memorija i ostala integrisana kola mogla su legalno da se uvezu poštom, a proizvodnja štampanih ploča, tastatura i kućišta organizovana je u Jugoslaviji. Prema rečima Dejana Ristanovića, ugovoreno je da „Mipro” i „Elektronika” iz Buja, u saradnji sa „Institutom za elektroniku i vakuumsku tehniku”, isporučuju štampane ploče, tastature i maske, da „Mikrotehnika” iz Graca šalje čipove, a da Redakcija časopisa „Galaksija” prikuplja narudžbenice, što je rezultiralo time da je preko 8.000 ljudi uspelo da sklopi Galaksiju.
Kasniji razvoj ovog računara odvijao se u okviru časopisa „Svet kompjutera”, gde su Nenad Balint, Vojislav Mihailović, Bojan Stanojević i drugi saradnici uspeli da privuku pažnju korisnika Galaksije. Objavljivane su uglavnom igre: „Dijamantski rudnik”, „Squash”, „Svetleći bicikli”, „Blade Alley”, „Inspektor Spiridon”… bili su to programi pisani na mašinskom jeziku, koji su u potpunosti koristili mogućnosti Galaksije. Na radiju „Beograd 202” u emisiji Ventilator Zorana Modlija emituju se zvučni zapisi programa i igara za Galaksiju, što predstavlja jedinstven slučaj u svetu.
Druga polovina osamdesetih donosi povećanu popularnost IBM PC kompatibilnih računara i, nešto manje, Amiga i Atari ST računara. Siva ekonomija je omogućavala dominaciju strane tehnologije među pojedinačnim kupcima, a softversko piratstvo nastavilo da živi do raspada SFRJ devedesetih godina.
Zoran Modli u studiju
„Vesele” devedesete
Tokom 90-ih godina, sa osnivanjem brojnih privatnih firmi, uvođenjem konvertibilnog dinara i uklanjanjem uvoznih ograničenja dolazi do prvih pokušaja formiranja brendova i uvođenja serijske proizvodnje, uz kontrolu kvaliteta. Neki od prvih brendova stvorili su Comtrade, Jugodata i Pakom, koji su standardizovali opremu koju isporučuju.
U godinama sankcija i kasnije, do potpunog oslobađanja tržišta, u Srbiji su se kompjuteri uglavnom sklapali na sledeći način: korisnici su mogli da biraju pojedinačne komponente za svoj računar, uključujući procesor, matičnu ploču, grafičku karticu, memoriju, hard disk, napajanje, kućište i ostale periferne uređaje. Komponente su se mogle kupiti od lokalnih distributera ili u specijalizovanim prodavnicama računarske opreme.
Nakon fizičke instalacije komponenti, korisnici bi instalirali operativni sistem. To je obično bio Windows operativni sistem, kao što su Windows 98, Windows 2000 ili Windows XP. Nakon instalacije operativnog sistema, korisnici bi instalirali drajvere za komponente računara. Ovo uključuje drajvere za matičnu ploču, grafičku karticu, zvuk, mrežu i ostale komponente kako bi sve funkcije računara bile podržane. Takođe, korisnici bi instalirali i druge aplikacije prema svojim potrebama, kao što su softver za produktivnost, igre ili bilo koji drugi programi. Naravno, da bi proces sklapanja kompjutera bio uspešan, korisnici su morali da imaju određeno tehničko znanje i veštine. Takođe je postojala opcija kupovine već sastavljenih računara od strane lokalnih proizvođača ili uvoza gotovih modela od poznatih brendova. U Srbiji je krajem 2003. bilo oko 700.000 personalnih računara.
Sredinom dvehiljaditih već uveliko postoje specijalizovane prodavnice kompjutera koje proizvode svetski poznati brendovi, te tako ova mala, ali značajna istorija razvoja kompjutera na našim prostorima ostaje zanimljiva jedino zaljubljenicima u računare.
Reference:
Žarko Živanov, Once Upon a Byte
Počeci informacionih tehnologija u Novom Sadu, Atila Hornok
50 godina računarstva u Srbiji – hronika digitalnih decenija, PC Press
Saša Šepec, viši kustos u Muzeju nauke i tehnike
www.dejanristanovic.com/rac1.htm
0 Comments