Pavle Jerinić: Iza kulisa 

Pavle Jerinić: Iza kulisa

O Narodnom pozorištu, građenju glumačke karijere u Srbiji, preporukama i kritikama

Pavle Jerinić je završio Fakultet dramskih umetnosti u klasi Biljane Mašić, a trenutno radi kao glumac u Narodnom pozorištu. Dobitnik je nagrade Narodnog pozorišta ”Petar Banićević” na ukazanom profesionalizmu i posvećenosti u poslu i odnosu prema Kući. Priznanje je dobio za ulogu Deli Jove u predstavi ”Bela kafa”. Pavle pored stalnog posla drži časove glume i režira predstave u školi glume ”Studio BIS!” Bavi se i kendo veštinom, veštinom poznavanja samurajskog mačevanja. Voli da fotografiše, kao i da igra košarku.

Često možemo čuti da glumci imaju poteškoće da se zaposle u pozorištu, da li si ti imao takođe poteškoća ili si imao više sreće? Da li bi mogao da nam kažeš kako izgleda jedan radni dan u pozorištu?

Pavle: Zaposliti se u pozorištu jeste izuzetno teško, naročito danas kad imate odluku o zabrani zapošljavanja, koja je izuzetno štetna, jer glumci odlaze u penziju, radna mesta se gase, ne podmlađuje se ansambl i onda imate situaciju u kojoj najmlađi član Narodnog pozorišta ima 32 godine. Ja sam imao relativno težak put jer je od diplomiranja do stupanja u ansambl NP prošlo (samo) tri godine. Do tada sam gradio svoj put u Narodnom. Ono što je bilo bitno, jeste da su se tada održavale audicije za određene predstave, na osnovu kojih sam dobijao uloge, koje bi me kasnije preporučile za naredne uloge. Ponekad bih morao i da istrpim to da igram gotovo beznačajne uloge koje su lako mogle i da se štrihuju, samo da bih održao kontinuitet i bio “na oku” direktora Drame, koji su se bukvalno menjali na godinu dana, što je za mladog čoveka prilično nezahvalna situacija. Do sad, za ovih 12 godina od kad sam imao prvu premijeru u NP, promenilo se oko 8 direktora…

Kada si prvi put stao na daske koje život znače? Koju si ulogu tumačio?

Pavle: Prva profesionalna premijera bila je 6. novembra 2006. godine. Bila je to, bojim se neuspešna inscenacija “Romea i Julije”, na maloj sceni NP. Moj kolega sa klase, Bojan Krivokapić i ja smo igrali Samsona i Gregorija. Raju, bukače, neobuzdanu i buntovnu mlađariju. Dakle sebe.

Smenom Željka Hubača, bivšeg direktora Drame, dočekivanje 150 sezone pod skelama i bez velike scene, ozbiljno je poljuljala pitanje Narodnog pozorišta kao institucije. Apropo toga, prošle nedelje imali ste jednočasovni performans u vidu štrajka pre samog igranja predstave Važno je zvati se Ernest, na kome je prisustvovao i sadašnji ministar kulture Vladan Vukosavljević, koji je prema izjavama koje su se posle vrtele po medijima bio veoma pomirljiv (šta je pričao na samom događaju?). Misliš li da je štrajk u kući dovoljno glasan ili je potrebno izaći na ulice? Koji je to faktor uticao da glumci zaista budu solidarni u ovom trenutku?

Pavle: Moram priznati da je tada izgledalo da je bilo bitnije što se Ministar uopšte pojavio nego to što je rekao. Jer suštinski nije rekao apsolutno ništa novo što nije ni do sad. Sa ove distance od nedelju dana kontinuiranog zatišja i “pažljivog posmatranja” od strane Ministarstva, to gostovanje mogu da protumačim samo kao ubiranje političkih poena. Zato će i uprava i Ministarstvo i Vlada biti odgovorni, nadležni i snositi posledice kada 22. novembra, na Dan pozorišta bude bila obustava rada. Tada će, bojim se, imati mnogo veći problem nego danas, jer nas podržava baš mnogo ljudi, koji se sigurno neće libiti da sa nama tog dana izađu na ulice. Ovim ćutanjem sebi čine medveđu uslugu. Faktor koji je uticao na solidarnost je taj što je uprava pokušala da nam otrgne poslednji tračak dostojanstva. Dobili su šta su zaslužili. Za sada. Videćemo tek šta će biti kad se uđe u javne finansije Narodnog pozorišta koje od javnosti kriju.

Koliko je mobing postao deo svakodnevnice iza četiri zida kancelarija u pozorištu dolaskom novog direktora? Koliko je to realnost u svakom beogradskom pozorištu i da li stoji istina iza priče da se u pozorište najlakše ulazi preko partije?

Pavle: Ne mogu da govorim za druga pozorišta, ali to jeste postao model ponašanja nekoga ko je na odgovornoj, rukovodećoj poziciji, naročito ako je taj neko mediokritet. S druge strane, zaposlene je izgleda obuzeo Stokholmski sindrom, uz izgovore da uvek može gore. Razumem da ljudi hrane svoje porodice i otplaćuju kredite, ali samo ću postaviti jedno pitanje: Da li pristaju da do kraja života budu žrtve? Nemam problem i ako je odgovor – Da, ali ako si takvu odluku doneo, onda nemaš prava na žalbu kako je sve loše i ništa ne valja. Partija nije uvek, ali je često ključni faktor u zapošljavanju. I mimo pomenute zabrane. To vidite kroz negativnu selekciju u kojoj se svi nalazimo.

Da li bi mogao da nam kažeš nešto više o pokretu zaposlenih u Narodnom pozorištu Nije umetnički ćutati? Čini mi se da se samom pokretu iz dana u dan sve više povećava broj ljudi koji vas podržavaju, veruješ li da se možete izboriti za svoja prava?

Pavle: “Nije umetnički ćutati” je pokret iza koga su isprva stali glumci i reditelji. Vremenom su se tu priključivale i druge kolege iz opere, baleta, kostima, šminke, garderobe, svetla, tona… Ljudi kojima je jasno da moraju da ustanu protiv ovog sistematskog urušavanja. Nas podržavaju i druge kolege iz opere, baleta, ali ne smeju da se priključe jer su zastrašeni, preti im se i pomoću ugovora koje potpisuju na njih se vrši konstantan pritisak (mobing), da možda sledećeg oktobra taj ugovor neće potpisati. I tako godinama funkcionišu! A baletski igrači i operski pevači, za razliku od glumaca, u Srbiji imaju još eventualno jedno mesto gde mogu da rade. To je ucena. Mi ćemo se izboriti za svoja prava. Jer bez nas, zaposlenih pozorište ne može da funkcioniše. Bez nekoliko ljudi u upravi koje će zameniti neko drugi apsolutno može.

Šta bi nam preporučio da gledamo ove pozorišne sezone?

Pavle: Predstavu koja je izašla 1. oktobra, a spremala se prošle sezone – “Balkanski špijun” i predstava čija je premijera bila krajem prošle sezone – “Bolivud”. Obe su sjajne. Za dalje, kako stvari stoje, vrlo je verovatno da u jubilarnoj, 150. sezoni neće ni biti novih predstava. Što je za momentalni otkaz.

Imao si prilike da putuješ u Englesku sa delom glumačkog ansambla u Globe teatar. Da li bi mogao da nam ispričaš nešto o tom iskustvu? Koliko su zapravo korisne i poučne saradnje sa inostranim pozorištima, kao i glumačkim ekipama na prostorima bivše Jugoslavije?

Pavle: Izuzetno! Ne samo što možete da se pozicionirate (i to čak vrlo visoko) na međunarodnij sceni, već je bitna razmena iskustava i ideja, stilova, načina rada koje druge kolege imaju. I ono što je najvažnije i ujedno i najtužnije, na osnovu samo mesec dana boravka, rada i usavršavanja u Londonu, mogu pouzdano da tvrdim da u Srbiji ne možete da ispunite svoj pun potencijal. Ali je u inostranstvu izuzetno teško da uspete. Pat pozicija.

Da li baziraš određene karakteristike likova koje tumačiš na ljudima koje poznaješ ili fokus ostaviš svojoj mašti?

Pavle: Kako kad. Uglavnom pokušam da nađem te karaktere u sebi. Jer niko od nas nije samo dobar ili zao. Kao ni ti likovi. Svašta čovek nosi u sebi, čega se često i boji da pokaže

Koja ti je bila najzahtevnija uloga i kako je izgledao proces ulaska, a kako izlaska iz te uloge?

Pavle: Taj “proces ulaska i izlaska iz uloge” sam uvek doživljavao kao mistifikaciju. Skoncentriši se, izađi na scenu i uradi svoj posao. Postojale su uloge koje su mi fizički bile gotovo jedva izdržive. Ali ne bih izdvajao nijednu. Zavisi dosta i od atmosfere. Može da se desi da igrate nezahtevnu ulogu, a da dolazite na probe i predstave kao da nosite na sebi džakove cementa.

U kojim predstavama trenutno igraš? Da li bi neku predstavu ili ulogu poebno izdvojio?

Pavle: “Sumnjivo lice”, “Ženidba”, “Ričard III”, “Rodoljupci”, “Henri VI”, “Put u Damask”, “Elektra”… Ali bih izdvojio “Belu kafu” i “Bolivud” upravo zbog sjajne atmosfere u kojoj smo napravili te predstave, koja ne jenjava. I to se sa scene i vidi.

Preporuči nam svoje omiljeno štivo za čitanje i poslednju pročitanu knjigu?

Pavle: “Pas” Ivan Tokin. Omiljena knjiga “Braća Karamazov”, F.M. Dostojevski. U njoj piše sve.

Autorka teksta: Teodora Dora Janković