Ovogodišnji Bitef festival svečano je otvoren performansom „Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima“ belgijskog koreografa Jana Martensa. On se kroz ovaj plesni performans bavi pitanjima reprezentacije i osvajanja prostora bez zauzimanja tuđeg mesta na sceni. Atipičan sastav čini sedamnaestoro plesača različite starosne dobi, koji su, pre svega, jedinstvene ličnosti. Oni se tokom performansa ne dodiruju, imaju različite plesne korake, a ipak – čine jednu celinu.
Kako Jan govori, naziv ovog performansa inspirisan je žustrom izjavom kineskog predsednika, kao i učestalom upotrebom nasilja u verbalnom izražavanju koja sve više prolazi neopaženo. Podstaknut je i situacijom u društvu i velikim protestima širom sveta gde ljudi, kao i plesači na sceni, pokušavaju da se izbore za mesto za sebe i svoje misli.
Povodom performansa na ovogodišnjem Bitef festivalu, razgovarali smo sa koreografom Janom Martensom o izostanku hijerarhije u njegovim koreografijama, dozvoljenim greškama na sceni, različitosti i radnim pravima u umetnosti.
Kako se razvijala ideja za predstavu? Naziv je vrlo specifičan, kao da upozorava da jedan pogrešan pokušaj potencijalno može da nas uništi. Na šta aludiraš?
Jan: Naziv performansa je veoma specifičan, to je izjava predsednika Kine koji je tokom protesta u oktobru rekao da će svako ko želi da se suprotstavi Kini proći tako što će završiti skršenim telima i slomljenim kostima. Video sam je na sajtu CNN-a i rekao: okej, ljudi će na ovo da odreaguju, zvaničnici će da reaguju, ali to se nije desilo. Tada sam shvatio da smo se mi navikli na nasilje koje koristimo u razgovoru, u jeziku, što lako može da dovede do nasilja u realnosti. Na primer, to se i desilo sa Trampom i Kapitolom, posle njegovog govora napali su Kapitol. Želeo sam da dam prostora tim rečima kroz ovaj performans, zato što će se ljudi na osnovu toga pitati zašto se komad zove tako, a kada im budem dao objašnjenje, nadam se da će promišljati o tome kakvo je naše društvo.
Autor fotografije: Stine Sampers
Osvajanje prostora bez ugrožavanja tuđeg mesta pod reflektorom je na neki način koncept ove predstave. Da li si upravo ovim želeo da pokažeš da nas ovaj sistem vodi u stalnu borbu za određenim mestom, uprkos tome što svako od nas nesumnjivo ima svoj prostor?
Da, mislim da ljudi često pokušavaju da pronađu prostor, što se posebno može videti na društvenim mrežama. Sa druge strane se može videti i na ulicama, gde ljudi izlaze i protestuju zato što žele da se izbore za svoje mesto ili da povrate istinu. Siguran sam da sam poželeo da to prevedem u performans, čija će različita tela takođe želeti da povrate i osvoje taj prostor. Da dođu i kažu: okej, pozornica nije samo za virtualne plesove, već za svako telo, jer svako telo ima kapacitet da komunicira nešto što je važno.
Plesači su različitog uzrasta, a njihova imena saznajemo u trejleru, šta te je navelo da koncipiraš performans na ovaj način? Zašto ti je to bilo važno?
Do toga sam došao tako što sam to povezao upravo sa protestima, ljudi sa svih strana sveta protestuju da pronađu mesto za sebe i svoje misli. Hteo sam da napravim delo koje kroz više tipova tela osvaja stejdž. Pre ovoga, imao sa performans gde devetnaestoro mladih ljudi, takođe kroz svoj nastup ističe da želi svoje mesto, tako da je ovo bio nastavak. Triler sa njihovim imenima jeste tu da kaže publici da se ovde radi o njima, njihovim različitostima, ali i zajedništvu između njih. Možda na prvi pogled deluje kao da nemaju mnogo toga zajedničkog, ali ipak imaju, stvaraju harmoniju i u mogućnosti su da sarađuju, iako pričaju različitim jezicima.
U tvojim performansima ne postoji hijerarhija među igračima, svi imaju jednaku odgovornost. Da li postoji poseban razlog za to i kako su plesači reagovali?
Tako je. Mislim da su svi moji radovi veoma demokratski, ne volim tu ideju solo igrača na sceni, to favorizovanje igrača i automatski nametanje publici. Čini mi se da se to i njima jako dopada. Na početku im nije bilo lako da osete da su oni odmah pored ljudi koji su potpuno različiti od njih, jer to postavlja pitanja o njihovom ličnom kvalitetu. U plesu je slučaj da, kada nastupaš, tu si sa ljudima koji dele slične kvalitete, što ovde nije slučaj. Ako treniraš trideset godina, da bi bio u mogućnosti da napraviš piruetu, a pored tebe je plesač koji pada nakon pola piruete, preispituješ se zašto si ti tu. U početku je, verujem, bilo destabilizujuće za neke od njih, ali su vrlo brzo shvatili važnost poruke koju želimo da pošaljemo.
Muzika je takođe zanimljiva, razni komadi se smenjuju tokom nastupa, objasni nam zašto je izbor muzike baš takav, s obzirom na to da se radi o kompoziciji koja je neodvojivi deo predstave?
Napravio sam muzički odabir pre nego što smo počeli sa probama. Tražio sam protestnu muziku, netipičnu, kao što su Nina Simon ili Bob Dilan, jer sam smatrao da su to previše očigledni izbori, tako da sam i tu video mogućnost da i u muzici dam prostor drugim autorima koji možda nemaju pozornicu koju zaslužuju, a kroz svoju muziku ispoljavaju protestni karakter.
Šta simbolizuju različiti kostimi?
Želeo sam da napravim cordo balet i da ti kostimi reflektuju to, da budu tipični baletski kostimi, u jednoj bolji, ali različiti modeli, da kroz to nastavim sa idejom individualnosti, ali da se zadrži ideja trupe. Postoje dve vrste kostima – sivi i crveni. Takođe, želeo sam da kroz kostime zadrže tu ideju oslobađanja sebe. Performans počinje rigidnom formom, ali ponavljanjem i insistiranjem na tome postigne se velika sloboda na kraju. Isto tako, ta promena iz sive u crvenu bila je mugućnost da ih dovedem u kontakt, jer se oni kroz performans ne dodiruju, želeo sam momenat brige.
U svojim ranijim radovima dozvoljavo si igračima da prave greške, to je bila neka vrsta koncepta. Prema ovogodišnjoj temi Bitef festivala, koliko grešaka je dozvoljeno na poslu, posebno kada je to u vezi sa javnim nastupom?
Mislim da je dosta grešaka dozvoljeno u poslu. Pored toga, mislim da moja umetnost dozvoljava i stvara prostor da publika može da se prepozna, da se oseća kao da ih ti plesači zastupaju, da to može biti i njihov komšija, ne neka virtuelna mašina koja dolazi iz raja, uradi piruetu i nestane. Ukoliko želite da privučete nove ljude u pozorište, ono mora da bude pristupačno i ljudi moraju da se osete kao da su reprezentovani. Pravljenje grešaka je normalno, ne treba da bude zategnuto sve vreme. To što je svako individua, ne znači da nas to sprečava da sarađujemo zajedno.
U duhu festivala, u kojoj meri se radnička prava, u sferi umetnosti, zaista poštuju?
Zanimljivo pitanje. Mislim da se često ne poštuju. Iako se umetnici i plesači smatraju progresivnim delom društva, mi imamo iste probleme. Postoje veoma toksične veze, zloupotreba moći, to se dešava i u ovoj sferi. Stoga, treba da kreiramo bolje uslove. Igrači, takođe, imaju decu i porodicu i ne bi trebalo da rade od jutra do ponoći, mislim da treba da pronađemo balans. Ja nisam koreograf koji radi duge iscrpne probe ili viče na plesače, konflikt nje moj metod. Postao sam koreografer jer radim sa ljudima, to je i vrsta socijalne umetnosti, slikari rade četkom, dok mi ovde kreiramo i malu zajednicu. Mislim da ja poštujem radna prava, često se desi da radni dan završimo u tri sata, dok nekada plesači sami požele da ostanu duže, jer osete da u tom trenutku treba da se posvete još malo. Rekao bih da je u ovom poslu važna fleksibilnost.
Ko su za vas „heroji našeg rada“?
Sada pričam protiv sebe, ali uvek je svuda moje ime, ime koreografa. Međutim, često razmišljam o tome da li bi plesači trebalo da budu imenovani umesto koreografa jer, na kraju – oni su napravili sve te pokrete. Takođe, ne mislim da bi trebalo da bude hijerarhije između plesača i koreografa, na istom su levelu. Ja sam ništa bez njih, kao i oni bez mene, tako da ja mislim da su heroji našeg rada plesači, izvođači. Takođe, ne treba zaboraviti ni ljude koji su iza svega – zaduženi su da sve savršeno funkcioniše, a nisu na sceni.
Autor fotografija: Phile Depre
0 Comments