Kiša Radić, mlada umetnica i studentkinja na odseku Kamere na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, sa samo 23 godine, iza sebe već ima bogato iskustvo u radu na različitim filmskim i vizuelnim projektima. Njen pristup kameri i vizuelnom narativu prožet je svežim idejama i kreativnošću, što je čini jednim od perspektivnih mladih talenata na polju filmske umetnosti.
Njena prva samostalna izložba, A šta ako nestanem?, biće otvorena 8. decembra u Galeriji Nikola Radošević, u okviru festivala fotografije Vizualizator. Ova izložba predstavlja intimni autoportret kroz spoj fotografije, foto-instalacija i ličnih arhivskih materijala. Kroz monumentalne pejzaže i introspektivne kolaže, Kiša istražuje teme prolaznosti, sećanja i identiteta, pružajući publici uvid u svoj unutrašnji svet i umetnički izraz.
U susret njenoj prvoj samostalnoj izložbi razgovarali smo sa njom o njenom stvaralačkom procesu, inspiraciji i značaju ove izložbe za nju lično.
Kiša Radić
Šta ti je bila inspiracija za ovu izložbu?
Radovi koji će biti izloženi na ovoj izložbi nastajali su u toku mog boravka u Americi koji je trajao mesec dana. Pošto sam bila odvojena od svog života, prijatelja, porodice, poslova, provodila sam dosta vremena sa samom sobom, što dosta dugo nije bio slučaj. Tako da je to predstavljao jedan introspektivan period, na drugom kontinentu, daleko od kuće. Sve me je tamo fasciniralo i želela sam sve da fotografišem, ali od svega toga najviše me je privlačilo da radim autoportrete. Odatle je došla inspiracija za ove radove, a kasnije i za ovu izložbu. Želela sam da iskoristim vizuelni medijum za istraživanje pojma identiteta, sećanja i prolaznosti – teme kojima se stalno vraćam. Volela bih da ova izložba bude prostor u kom će publika moći da sagleda delove mog unutrašnjeg sveta i da ga protumači na sebi svojstven način.
Izložba nosi naziv A šta ako nestanem?, koja simbolika stoji iza samog imena?
Bilo je teško smisliti naziv za ovakvu izložbu koji bi svedeno izrazio filozofsku temu prolaznosti u jednom vrlo intimnom i introspektivnom okviru. Sve što mi je padalo na pamet zvučalo je previše plastično i formalno. Ideja za naziv zapravo je došla kada sam naišla na jednu rečenicu iz maminog dnevnika, koju sam izgovorila kada sam bila baš mala i koja uvezuje celu izložbu sa temom kojom se bavim. Jedne večeri sam je za laku noć pitala „A šta ćeš ti ako ja nestanem?“. Ta rečenica me je zaintrigirala jer predstavlja neki spontani, dečiji doživljaj sopstvenog identiteta, postojanja i prolaznosti, koji je naravno potpuno drugačiji od trenutnog. Međutim, suština je ista. Naziv je pitanje na koje niko nema odgovor. Jedno univerzalno pitanje sa kojim svako može da se poistoveti. Izložba je moj subjektivni doživljaj večnog pitanja, „A šta ako nestanem?“.
Koliko su tebi lično teme prolaznosti, sećanja i identiteta važne i na koji način ih posmatraš i promišljaš o njima?
To su neiscrpne teme koje su sveprisutne i stalno se ponavljaju. Za mene predstavljaju najranjiviji i najintimniji deo ličnosti. Smatram da su važne jer nas podsećaju na to da smo svi podjednako slabi i krhki, koliko god se trudili da to ne budemo, ali i to je u redu. Mislim da su se u ovom ubrzanom sistemu i haotičnom svetu u kome živimo neke osnovne ljudske i moralne vrednosti poljuljale i da je neophodno da se podsetimo da su ranjivost, iskrenost i empatija temeljne ljudske osobine. I da cenimo ono što postoji sada, dok je tu.
Zbog toga uvek težim da kroz svoje radove otkrivam slojeve svog identiteta, onakve kakvi zaista jesu. Kada bi svako bar malo više podelio nešto od svoje istine, sigurno bi se bolje međusobno razumeli.
Kakav je bio proces biranja medijuma i formata za ovu izložbu? Zašto si se odlučila baš za fotografiju i foto-instalacije?
Fotografija je medijum koji me najviše inspiriše da kontinuirano eksperimentišem i otkrivam nešto novo. Pošto se kroz serije svetlo provlači kao glavni motiv, ali kao i element njihovog nastajanja, došla sam na ideju da ih tako i izložim. Želela sam da osmislim tri nivoa izložbe koristeći različite formate fotografija, ali i različite postavke u prostoru. Na početku nisam znala tačno kako treba da izgledaju te instalacije, ali znala sam da želim da iskoristim element svetla i neku neuobičajenu postavku. Ovu postavku sam želela da dopunim elementom interaktivnosti, kako bi fotografije svako mogao da doživi subjektivno. Kako i zašto, saznaće svako ko bude došao da izložbu vidi uživo.
Da li ti je važno kako će se ljudi povezati sa tvojim radom ili je ovo prvenstveno bio introspektivan projekat?
Važno mi je da nađem zajedničku nit između svojih radova i publike, da se svako na neki način poistoveti i poveže sa radom. Pre par godina izlagala sam jedan rad koji mi je dosta pomogao da shvatim na koji način ga ljudi doživljavaju i otkrio mi je jednu novu formu kroz koju mogu da ga predstavim. U pitanju je interaktivna instalacija u kojoj posetioci sedaju za sto i gledaju stare slajd filmove i fotografije iz lične arhive. Pored fotografija je bio i jedan intimni, porodični dnevnik iz detinjstva koji su posetioci mogli da prelistavaju i čitaju. Posmatrajući reakcije ljudi, shvatila sam da se publika bolje povezuje sa određenim radovima putem direktne interakcije.
Šta tebi lično znači autoportret u umetničkom izrazu?
Mislim da svaki umetnički rad u sebi nosi deo autorovog unutrašnjeg sveta ili njegove/njene subjektivne percepcije. Različiti doživljaji utkani su u nečiji rad. Kao neko ko je tek na početku razvijanja svog umetničkog izraza, polazim od onoga što mi je poznato i sa čim se svaki dan suočavam. Sa druge strane, želim da stvorim neku zajedničku nit koja povezuje moje radove i sa kojom svako na neki način može da se poistoveti. Autoportret za mene predstavlja najintimniju tačku nečijeg identiteta, prikazanu kroz rad. Neku vrstu ogoljenosti i istine pred drugima, koje ni na koji drugi način ne bi mogle da se otkriju.
Kako je krenulo tvoje interesovanje za fotografiju?
Od malena sam volela da nešto crtkam i slikam, crtala sam i neke svoje stripove, ali nekako nikada nisam imala dovoljno inspiracije i strpljenja da to dalje usavršavam, pa je fotografija došla kao dobra zamena za to. Dobila sam od prijatelja jedan stariji fotoaparat i počela rekreativno da fotkam sa drugaricama. Posle nekog vremena počela sam da fotografišem predstave u jednom pozorištu – Kosmodrom, koje više ne postoji. Ovo pozorište je bilo stecište mladih ljudi željnih da eksperimentišu i da stalno isprobavaju nešto novo. Tu sam upoznala razne ljude iz slične branše koji su mi dali ideju da izađem na prijemni za kameru. Od tog trenutka sam se intenzivnije zainteresovala i za fotografiju i za film.
Šta je neophodno da ima jedna fotografija nekog drugog umetnika, kako bi probudila nešto u tebi i zainteresovala te?
Volim kada vidim fotografiju koja me inspiriše da sutradan uzmem fotoaparat i nastavim da eksperimentišem sa nekim svojim projektom. Kada neki autor pomeri granice samog medijuma i nađe novi način da ga iskoristi tako da ne znam šta je uradio. Zainteresuje me kada postoji doza misterije, ali i neke poetičnosti. Kada fotografija nije samo puki prikaz realnosti, osim u slučaju kada ta realnost sama po sebi ostavlja snažan utisak.
Da li imaš neke svoje uzore kada je reč o drugim fotografima?
Uglavnom me inspiriše mnoštvo različitih fotografija i autora, ali imam nekoliko za koje mislim da su mi uzori na jednom estetskom nivou poput Josef Sudeka. Volim i radove od fotografkinje Amy Friend, čiji su me radovi inspirisali za ovu izložbu. Sally Mann je isto fotografkinja čiji radovi su mi snažni i emotivni. Portreti iz njenog života, s jedne strane veoma sirovi, ali u isto vreme i jako stilizovani.
Koji ti je dosadašnji najdraži projekat na kom si radila?
Prethodno sam pomenula jedan rad sa porodičnim dnevnicima koji sam izložila u sklopu instalacije. Taj rad će biti deo i ove izložbe, ali u malo drugačijem formatu. U pitanju je sedam dnevnika moje mame koje je pisala sedam godina tokom mog odrastanja. U njima su zabeležena naša putovanja, selidbe, sećanja i najpre razvoj našeg odnosa. Iz ovih dnevnika izdvajala sam tekstove koje sam spojila u jedan dnevnik i uz koji su bili dijapozitivi iz porodične arhive, ali i mesta koja se pominju u dnevniku koja sam ponovo fotografisala kao slajd film. Ovaj rad je za mene emotivan i nostalgičan na mnogo nivoa. Zato mi je posebno drag i stalno mu se vraćam.
Postoji li neka tema ili ideja koju bi želela da istražiš u budućnosti?
Kroz svoje radove volela bih da nastavim dublje da istražujem teme identiteta i sećanja, ali i odnos između dve osobe. Mislim da nisam još uvek dovoljno iscrpela teme kojima sam se do sad bavila, pa će sledeći rad zapravo biti foto knjiga. Ideja mi je da kroz knjigu zaokružim ceo proces i rad kroz koji je prošla moja mama i ja zajedno sa njom, ali i da je proširim sa novim fotografijama i tekstovima iz svog dnevnika. Biće to dijalog između majke i deteta, prošlosti i sadašnjosti.
0 Comments