Nikola Stojanović jedan je od reditelja mlađe generacije koji je svojim radom uspeo da istakne i ustanovi autorski pečat i postane prepoznato ime u regionu. Osim filmova, Nikola se bavi i režiranjem spotova, te ukoliko ste pogledali neki od novijih spotova bendova Repetitor, Ljubičice, KoiKoi ili Bojane Vunturišević sigurno vrlo dobro znate i kako izgleda Nikolin rad. Njegovi filmovi pripadaju kategoriji coming of age filmova, koje posebno voli. Ovaj mladi reditelj, pored brojnih nagrada koje je dobio za svoj rad, 2019. godine dobio je i nagradu Srce Sarajeva za najbolji studentski film za ostvarenje Šerbet na Sarajevo film festivalu. Ove godine, Nikola na SFF donosi novi film, koji je pisao zajedno sa scenaristkinjom Nađom Petrović, Duhovi na mojim leđima. Film će premijerno biti prikazan 16. avgusta, u Narodnom pozorištu u Sarajevu, u okviru takmičarskog programa za kratki film. U susret premijeri – razgovarali smo sa Nikolom.
Nikola Stojanović
Na Sarajevo film festivalu će u okviru takmičarskog programa premijerno biti prikazan tvoj kratki film – Duhovi na mojim leđima. Kakav film je u pitanju, koju nam priču donosiš?
Nikola Stojanović: Sa filmom „Duhovi na mojim leđima“, scenaristkinja Nađa Petrović i ja smo pokušali da se više fokusiramo na osećaj koji film ostavlja na gledaoca, nego na priču filma. Odlučili smo da se iracionalnije upustimo u proces pisanja, fokusirajući se na probleme i strahove koji su mučili nas u tom trenutku. Iako je fokus filma na iracionalnom stanju glavne junakinje, narativ filma bi mogao zvučati ovako: Tinejdžerka Sara putuje u malo vojvođansko selo da prisustvuje pomenu svoje bake. Mirno selo je okupirano izgradnjom nove pruge. Dok se bori sa svojim strahovima, Sara pronalazi utočište u radniku sa gradilišta.
Na razvoj ideje uticalo je više stvari. Promene koje su se dešavale u selu Čortanovci, koje mi je kao druga kuća. Gradnja nove pruge, slepo brisanje prostora, kuća, železničke stanice. Sa njima i osećaj kao da mi se brišu sećanja koja imam na ta mesta. S druge strane, iznenadno suočavanje sa strahom od smrti, sa sopstvenom krhkosti i smrtnosti. Samim tim i naša želja da ovekovečimo sećanja, prostore. koji su nam dragoceni.
Kada se sve spoji, došli smo do junakinje koja se bori sa nepoznatim strahom koji ne ume da savlada. Ona se suočava sa nestajanjem bliske osobe, nestajanjem sveta koji joj je dragocen, a koji se van njene kontrole uništava, ruši, naglo menja. Način da se izbori sa svime nalazi na najčudnijem mestu.
Ko sve čini ekipu filma i kako je izgledao rad na njemu?
Svi smo se preselili na 9 dana u Čortanovce, sa bazom u našoj porodičnoj kući, hotelu u Beškoj i budističkom manastiru. U glavi mi je miris autana, panika otključavanja kapije u sumrak u borbi sa rojem komaraca, prašina koju konstantno dižu naša kola, svakodnevne zajedničke večere za celu ekipu koje su spremali moj tata i moja maćeha. Ne mnogo sna, ali mnogo entuzijazma, malo ljudi, ali mnogo kreativne energije.
Nađa Petrović i ja smo jako dugo radili na scenariju za film, a na mnogobrojna izviđanja lokacija sa nama su išli producenti Čarna Vučinić i Luka Nestorović, scenografkinja i kostimografkinja Iva Ilić, direktor fotografije Mladen Teofilović, kao i izvršna producentkinja Milica Žarković.
Glavnu ulogu tumači Anita Ognjanović, njoj se pridružuju Admir Šehović, Jelena Stupljanin, Miroslav Isaković i Relja Žikić. U montaži mi je pomagala i nadgledala Jelena Maksimović, a dizajn zvuka je radio Bojan Palikuća. Film je producirala producentska kuća Non-Aligned Films.
Tvoji dosadašnji filmovi su imali intenzivnu coming of age notu. Šta nas ovog puta očekuje?
Coming of age priča, ovaj put fokusiranija na iracionalni unutrašnji nemir glavne junakinje u odnosu na narativ.
Inserti iz filma
Kada će publika moći da gleda film? Da li će biti prikazan i na drugim festivalima?
Prva i za sada jedina prilika da se film pogleda je na svetskoj premijeri na festivalu u Sarajevu, 16. avgusta u 12.30 u Narodnom pozorištu. Za dalje, čekamo odgovore mnogih festivala i nadamo se najboljem.
Ovo nije tvoj prvi put na SFF-u, kakav je tvoj odnos prema ovom festivalu?
Sarajevo Film Festival je za mene najveći, najbolji, najbitniji, najzabavniji festival u regionu. Prva prilika da pogledaš nove filmove iz regiona, filmove iz Kana, da otkriješ nove filmske autore, da ne izlaziš iz bioskopa. Ili prilika da se družiš sa super ljudima, da se umrežiš i upoznaš, da besplatno piješ na festivalskim žurkama. Ove godine, da odeš na masterklas Čarlija Kaufmana i Lin Remzi, između ostalog. SFF je sjajno mesto da kao mladi autor vidiš kako izgleda i šta znači pravi, veliki festival, ili da kao gledalac uživaš u filmovima, društvu i žurkama.
Važan deo tvoje karijere, osim fimova, predstavlja i rad na muzičkim spotovima. Kako se razlikuje rad na spotovima od rada na filmovima i zbog čega posebno voliš da radiš spotove?
Volim da radim spotove, između ostalog, jer u njima vidim potpuno slobodnu formu kroz koju mi je lakše da eksperimentišem nego kroz film. Sve se više trudim da se oslobodim i da imam isti odnos i prema filmu, a rad na spotovima me ohrabruje u tome. S druge strane, često mi dođu ideje, slike, postupci, koje ne mogu da zamislim u narativnom filmu, a znam da će one naći mesto u spotu. Sa svakim spotom se trudim da kreiram poseban svet i dopada mi se što to možeš da uradiš češće nego na filmu. Spotovi su i sjajna vežba čisto vizuelnog pripovedanja, bez teksta, dijaloga, i bilo kakvog zvuka. Od malena sam voleo da gledam spotove, muzika mi je izuzetno bitna, kuda god da idem slušalice su mi u ušima, što je zgodna kombinacija za inspiraciju za spotove.
Ljubičice – Da li roboti se plaše
Da li bi mogao da izdvojiš neke spotove na kojima je rad bio posebno interesantan?
Svako snimanje je avantura, a sa spotovima koje smo radili u poslednje vreme smo bili na zanimljivim lokacijama, u izazovnim, a samim tim i zabavnim uslovima i okolnostima. Rad na spotu za pesmu „Sa izvora“ benda Repetitor, gde smo zaista dva dana živeli kao likovi iz spota, sa gerila pristupom, starim kamkorderima, punim kombijem scenografije i svih nas, gde smo samo izletali, postavljali scenu, snimali i nastavljali dalje.
Spot za bend Ljubičice i pesmu „Da li roboti se plaše“ koji smo snimali u tolikoj količini blata da si imao osećaj kao da hodaš po Marsu, gde smo imali na raspologanju dva bagera (hvala Dekiju minibagerbg) koje nismo preskočili da sami vozimo.
Imali smo i prvu internacionalnu saradnju, sa francuskim bendom „The Structures“, gde smo ceo proces razvijanja spota, od ideje do poslednje ruke montaže, prošli preko Zoom-a. Kroz istraživanje lokacija za spot za pesmu „Hrast“ benda KOIKOI smo obišli napuštene lokacije, gigant koji je bio IMR, sada napuštenu bolnicu u kojoj je sniman film „Variola Vera“, da bismo na kraju imali noćno snimanje gde smo imali ceo dom zdravlja samo za sebe.
Čemu se posebno raduješ na SFF-u?
Druženju, dugo očekivanoj premijeri našeg filma, tremi pred projekciju. Filmovima koje već dugo čekam da vidim.
Koji su tvoji dalji koraci, da li trenutno na nečemu radiš i šta još možemo da očekujemo?
Trenutno Nađa Petrović i ja razvijamo našu seriju, zajedno sa Milanom Stojanovićem, oko čega sam jako uzbuđen. Pripremam spotove za bend Ibar, Klotljude, kao i za Zoi. Pripremam master kratki film „Avgust“. I najbitnije – konačno polako krećem u avanturu debitantskog filma.
0 Comments