fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Snežana na kraju mora umreti – socijalna drama uvijena u celofan crne komedije

Sa rediteljem i scenaristom Kristijanom Risteskim razgovarali smo o ovom makedonskom ostvarenju

26. July 2023

„Snežana na kraju mora umeti”, makedonski film retidelja i scenariste Kristijana Risteskog prikazan je nedavno na Festivalu evropskog filma Palić. Film prati priče nekoliko junaka čiji su životi na neki način povezani – umetnice sa sindromom Hikikomorija, radijskog voditelja sa Aspergerovim sindromom; oglašivača, prodavca video-kaseta i filozofa u koji dane provode na uglu ispred radnje i ginekološkinje koja brine o kumiću narkomanu uvezane su u tri neobične priče o ljubavi, prijateljstvu i posvećenosti.

Ukoliko do sada niste imali prilike da pogledate ovaj film – evo tople preporuke za to, jer ćete naići na humor specifičan za naše podneblje. S druge strane, inostrani kritičari poredili su ga sa Pulp Fiction-om.

Prema Kristijanovim rečima, glumci i scenario daju najveću vrednost ovom ostvarenju, a o procesu rada i ideji za nastanak priče „Snežana na kraju mora umeti” razgovarali smo sa pomenutim autorom.

Film je imao premijeru u Americi. Kakve su bile reakcije tamo, s obzirom na to da film sadrži razne humoristične scene koje su možda specifičnije za naše podneblje i i da li vam je neko posle projekcije na Paliću preneo svoje reakcije?

Kristijan Risteski: Kad smo bili selektovani za „Slemdens” trebalo je da se festival odigra uživo, ali je u međuvremenu Amerika donela određene zdravstvene mere zbog kovida, pa su prebacili festival online. Taj festival rade filmadžije za svoje kolege i žao nam je bilo da povučemo projekat, pa je premijera bila online, tako da ne znam baš previše o tome kakve su bile reakcije i ne znam kako su komentarisali film, ali mislim da nije neka prevelika razlika. U principu, u filmu se radi o nekim dobrim i čestitim ljudima kakvih sve manje i manje ima i svima nam to nedostaje. Primetio sam ove godine val filmova koji se bave običnim ljudima. Sličan film je napravio Vim Venders, Aki Kaurismaki takođe, ali i Nani Moreti, Ken Loučov film koji je takođe prikazan na Paliću se bavi sličnim stvarima, tako da prepoznaju ljudi u svakoj sredini neke opšte ljudske stvari, poput humanizma i vraćanja nekim vrednostima koje smo digitalizacijom i strašnom izloženošću PR-u, moderiranju i modeliranju stvarnosti nekako izgubili. Mi doživljavamo ono što se vidi na socijalnim mrežama i u nekom digitalnom prostoru, što nema nikakve veze sa stvarnošću.

Naslov filma „Snežana mora umreti” ipak je suprotan sa onim što se dešava na filmu. Snežana, kao personifikacija svega dobrog ipak na kraju ne umire. Da li je to možda neka simbolika da dobri ljudi na kraju imaju i dobar završetak?

Ne znam, verovatno podsvesno (smeh). Nama je to bio radni naslov koji se svima dopao, privlačio je pažnju i bio je dobar za prepoznavanje projekta kasnije, kada film bude gotov. Iz praktičnih razloga nismo želeli da ga menjamo jer smo imali dobar networking u samom razvoju filma, par koprodukcijskih marketa, par programa za razvoj scenarija i još nekoliko work in progress programa na bitnim festivalima i, da bi ljudi znali da se radi o istom filmu, nismo želeli da menjamo naslov. Naravno, filmovi su uvek otvoreni za sve interpretacije publike i što su veće i raznolikije, to verovatno i film ima veću vrednost.

Ne samo naslov, već i muva koja je narator daje celom filmu neki bajkovit momenat. Šta je vama bio cilj sa tim i da li film posmatrate kao neku crnu komediju, da li uopšte imate potrebu da ga nekako žanrovski odredite?

Nemam potrebu, ali korisno je za publiku i marketing, kako bi ljudi znali šta da očekuju kad uđu u bioskop. U principu, film je u osnovi socijalna drama, ali pošto mi na Balkanu uglavnom radimo socijalne drame koje su užasno mračne i neprijatne za gledanje, publika to, bar kod nas u Makedoniji, više ne voli. Jednostavno, kad kažeš makedonski film, naiđeš na reakciju: jao, je l’ opet crnjak neki? Bavimo se temama koje su aktuelne, naše i koje nas bole i njih maltene svi obrađuju, ali ova naša socijalna drama je nekako i strukturalno mnogo različita. Tu su 3 priče nekako isprepletane i idu napred-nazad, nisu hronološki poređane. Sve je to nekako obavijeno u celofan crne komedije, tako da je malo kompleksnija struktura od klasičnih narativnih jednožanrovskih filmova. U stranim kritikama su često upotrebljavali reč quirky, što bismo mogli da prevedemo kao otkačeno, ima i toga u filmu. Ljudi koji će ići u bioskop da ga pogledaju mogu da iskoriste ovih par rečenica kao opis onoga što mogu da očekuju od filma.

Čak su u kritikama navodili da liči i na film Magnolija.

Da, upoređivali su nas i sa Magnolijom i sa Pulp Fiction-om na lep način, ne kao glupu kopiju i tačno je – to je otprilike i emotivni i strukturalni spektar u kome smo radili.

S obzirom na to da ste i režiser i scenarista, da li ste imali lik koji Vam je bio izazovan za pisanje? Ili možda postoji i neko ko je miljenik među svima njima?

Sve je bilo jako lako, i napisati scenario i kasnije raditi u produkciji zato što su, u stvari, sve priče na neki način iz mog života. Ništa nije izmišljeno, sve što se dešava na filmu desilo se i meni ili meni jako bliskoj osobi. Uglavnom su u pitanju stvari kojima sam ja svojim očima svedočio i, koliko god možda na prvi pogled muva i wc šolja koje govore ne izgledaju realno, već fantazmagorično i fiktivno, film u stvari govori o jako realnim stvarima koje su mi se desile u životu, tako da nije bilo teško za pisanje pošto ništa nisam izmišljao, samo sam sve te priče sklopio. Najveći je izazov možda bio kako uklopiti sve to da bude interesantno i da ne bude obična narativna linearna struktura.

Izbor glumaca je takođe Vaš. Da li ste imali na umu dok ste pisali likove ko će biti odabrani glumci ili ste ih birali naknadno, po završetku scenarija?

Prvi draft tog scenarija je davno napisan, možda je čak prošla i decenija od tada, tako da su, do trenutka kad smo počeli da radimo kasting, prošle godine i nisam mogao da planiram ko će se sve naći u filmu jer ljudi stare. Kad sam pisao nisam imao nikoga na umu, međutim, jako ozbiljno smo radili kasting pošto kod niskobudžetnih filmova koje radimo u regionu uvek na kraju moraš da biraš svoje bitke. Ja sam odabrao da dobijem dve bitke – scenario i kast, tj. glavnih 7 likova i tome smo stvarno posvetili mnogo pažnje. Radili smo jako dugo, kasting je trajao više od pola godine i nismo ga zatvorili dok nisam bio sto posto zadovoljan odabirom glumaca. Na kraju se ispostavilo da je bila dobra odluka da se toliko pažnje posveti tome jer praktično oni nose film. Mislim da je najveća vrednost ovog filma gluma i scenario.

Momak i devojka koji kasnije postaju par- oboje imaju određene dijagnoze. Da li Vam je bilo bitno da oni imaju baš te određene sindrome iz nekog razloga ili ste samo želeli da oni budu specifični, a nije bilo toliko važno koje će dijagnoze njih dvoje imati?

Bilo je bitno koje će probleme oni imati iz razloga da bi ta veza koju oni imaju bila što neverovatnija. Suština njihove priče je da imamo dvoje ljudi koji u principu ne bi trebalo da se nikad u životu sretnu, a oni se ipak susreću. Umetnica ima Hikikomori sindrom koji je jako čest u Japanu, kada se ljudi povlače iz javnosti, zatvaraju se u svoje kuće, ne izlaze i sve rade online – od nabavke hrane i različitih dostava do bilo čega, bilo kog posla koji im donosi novac kako bi mogli da prežive. Ona samo kasno noću izlazi iz kuće zbog svoje umetnosti, a dečko iz iste priče ima Aspergerov sindrom koji je neki tip visokofunkcionalnog autizma i on ima problem sa socijalnim interakcijama, nema dobre senzore i ne ume dobro da komunicira na nekom klasičnom nivou. On previše priča i ima neke svoje rituale koji su čudni svim ljudima oko njega, ima neke svoje spiskove koje pravi i teško je sa njim ostvariti neki uobičajen međuljudski kontakt. Zbog toga su njih dvoje tako napisani, da bi bilo što neverovatnije da mogu da se nekako spoje, a to se ipak desi na kraju filma.

Za kraj, hoće li ostati misterija kako wc šolja može da govori?

Rekli smo na kraju filma da nešto uvek mora ostati misterija i to će ostati tako (smeh), jedino mogu da vam kažem da je glas wc šolje glas Tonija Mihajlovskog koga svi znate u Srbiji, tako da, eto – jedan smo delić te misterije ipak otkrili.

Preporučeni tekstovi

Ne postoji nepotrebno znanje

Ne postoji nepotrebno znanje

Sa Žarkom Stevanovićem, čuvenim tragačem iz Potere popričali smo o kvizovima u Srbiji, kako onima na TV-u, tako i onim iz pabova

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *