Izložba „Šta da kupim?“ savremenih domaćih umetnika biće otvorena u petak, 20. decembra u Salonu Muzeja grada Beograda. Ova izložba nastala kao rezultat saradnje kustosa, profesora i kolekcionara (Marija Stošić, Aleksandar Mladenović Leka, Nešović Fine Arts) predstavlja pažljivo odabranu selekciju radova s ciljem obogaćivanja privatne kolekcije aktuelnom umetničkom produkcijom.
Na izložbi „Šta da kupim“ biće predstavljeni radovi 17 umetnika različitih generacija i izraza, među kojima su Jelena Aranđelović, Vladimir Miljković, Ljiljana Šunjevarić, Dunja Ćorlomanović, Jelena Ilić, Irena Kuzmanović, Isidora Jancić, Marija Topolac, Maja i Nina Urošević, Katarina Gujaničić, Mateja Marković, Vesna Filipović, Igor Kantar, Nikolina Jovanović, Jelena Trajković Popivoda i Zorana Stevanović.
Razgovarali smo sa umetnicima Zoranom Stevanović, Vladimirom Miljkovićem i Dunjom Ćorlomanović, koji su podelili svoja iskustva o radovima koji će biti izloženi, kao i o konceptu privatnih kolekcija i izazovima sa kojima se umetnici suočavaju u Srbiji.
Kako biste opisali rad koji ste odabrali za ovu izložbu i šta vas je inspirisalo pri njegovom stvaranju?
Zorana Stevanović: Na izložbi kao prvo, izlažem grupu objekata/donjeg veša koji sam skrojila od omota bombona. Oni su nastavak serije radova koji se koriste šećerom i bombonama kao gradivnim elementom i metaforom za propitivanje opšte prihvaćenih i normalizovanih društvenih obrazaca. Inspiraciju za same objekte dobila sam iz radova i razgovora sa mojom drugaricom Rukino Matsui iz Japana, koja aktivno kroz svoju umetničku praksu propituje poziciju ženskog tela. Osim toga na otvaranju izložbe dogodiće se performans pod nazivom „Patience is Key“, koji ću prvi put izvoditi. Kroz njegovo koncipiranje, imala sam želju da se pozabavim mojom društvenom ulogom umetnice i koliko je ona kao takva u okruženju u kome stvaram moguća za utemeljenjem – zato je publika pozvana da zajedno sa mnom poželi da mogu da postanem umetnica.
Vladimir Miljković: Treba napomenuti da je ova serija slika znatno drugačija od svih prethodnih, kako u tematskom tako i u vizuelnom prikazu. Sa tehničkog aspekta, manje je pastuozna i skoro da nema agresivnih intervencija na portretima, figurama i prostoru, što je suprotno od mog uobičajnog slikarskog izraza. Čak je i u pogledu kolorita paleta svedenija i mirnija. Inspiracija za ovu seriju slika vezuje se za prvi format sa kojim započinje moj pre svega, crtački razvoj. Reč je o stripu. Važno je spomenuti ovaj period, jer sam mnogo godina kasnije, po uzoru na Roja Liktenštajna i Eroa pokušao da iskoristim strip kao polazište za razvoj ličnog koncepta. Motiv Fantoma, prvog i meni najdražeg kostimiranog strip junaka, zauzeo je najznačajnije mesto u ovoj seriji slika. „Duh koji hoda“ osvojio je i domaću publiku još u vreme Kraljvine Jugoslavije, a njegovu pojavu krasi i niz zanimljivih događaja vezanih za njegovu publikaciju.
Dunja Ćorlomanović: Na ovoj izložbi predstaviću četiri rada iz dva ciklusa: „Krevet za samca – granične teritorije likovnog i poetskog narativa“ što je ujedno i moj doktorski umetnički projekat, i ,,Smešne priče o velikoj ljubavi“ ciklus koji će biti prikazan sledeće godine u galeriji DKCB. Pojam utopije je zajednički imenitelj sva četiri rada, koga pronalazim u čistoti detinjstva, igri, apsolutnoj bliskosti, sigurnosti i prihvatanju kao krajnjoj težnji međuljudskog odnosa. U svom omiljenom stihu iz dečje pesme „Da ti, draga, nađem lek preći ću sto gora i odvažno preplivati dvesta plavih morа“ kako je naslovljen jedan od radova, pronalazim apsolut bezuslovne ljubavi za kojom svi tragamo, a ta potraga je, često, glavno polazište svih mojih radova.
Zorana Stevanović i njen rad
Koju tehniku koristite u svom radu i da li ste skloni istraživanju novih formi izražavanja ili preferirate svoj prepoznatljiv stil?
Zorana Stevanović: U svom stvaralaštvu ne razmišljam u okvirima tehnika i medija. Čini mi se da je takvo razmišljanje zastarelo. Rekla bih da stil gradim stvarajući u okvirima tema koje me interesuju i kroz polja koja istražujem. Ali da bih konkretno odgovorila na pitanje, u svojoj umetničkoj praksi koristila sam se skulpturom, instalacijom, performansom, fotografijom, videom, asamblažom, crtežom, zvukom i još uvek nalazim nove kombinacije i medije u kojima bih volela da realizujem svoja dela.
Vladimir Miljković: Sve slike izvedene su u tehnici ulje na platnu. Može se reći da nastaju tradicionalnom tehnikom na netradicionalan način. Moju umetničku praksu odlikuje ekspеrimentalni proces u svakom segmentu rada. Rezultat su različiti koncepti slika, kao i jedan raspon slikarskog manira, što je nekako suprotno današnjim „trendovima’’ u slikarstvu. Stvara se utisak da reč koncept danas podrazumeva jednu vrstu surove repeticije i fabrikovanja jedne ideje ili motiva i sve to u službi prepoznatljivosti. Celokupan opus umetnika je od samog početka striktno komercijalnog karaktera. Stvarajući slobodno i odbijajući da postanem proizvođač samo jednog koncepta, motiva, ili jedne palete u službi prepoznatljivosti, želim da moj koncept nastaje potpuno oslobođeno i da pre svega bude jedna igra unutar same likovnosti. Zato se trudim da u svaku svoju sledeću sliku uvedem nešto novo, što nikada do tada nisam naslikao, da opus bude bogatiji za nepoznato iskustvo. Nisam slikar samo jednog koncepta, nikada se u meni nije stvorio strah od gubitka prepoznatljivosti moga rada.
Dunja Ćorlomanović: Dominantni mediji kojima se izražavam su slika (bilo štafelajna ili zidna), crtež i poezija, ali se još bavim instalacijom i performansom. Sklona sam stilskom i formalnom eksperimentisanju, koje je uvek uslovljeno idejom od koje polazim.
Vladimir Miljković i njegov rad
Šta za vas predstavlja koncept privatnih kolekcija? Da li imate iskustva sa kolekcionarima i kako ono utiče na vaš rad?
Zorana Stevanović: Nemam nikakva iskustva sa kolekcijama, privatnim, a ni javnim.
Vladimir Miljković: Privatne kolekcije su ujedno i odraz savremenog doba ili jedne epohe. One su plemenit oblik kupovne moći, hronika i svedočanstvo intelekuanog i duhovnog potencijala umetnika, ali isto tako i samog kolekcionara. S toga je koncept privatnih kolekcija vitalni deo u lancu kulturne baštine i kao takav je neophodan, jer društvo ipak grade pojedinci. Ja sam imao tu sreću da sam se našao u pojedinim kolekcijama još u studenstkim danima, dakle na samom početku razvoja mog slikarskog opusa. Ubrzo zatim, otvorilo mi se i inostrano tržište. Ovde bih izvojio kolekciju SORUM (Los Anđeles), kolekciju GEORGES (Pariz)… U pitanju su većinom veliki formati od kojih pojedini krase i životni prostor kolekcionara, što je mi je posebno drago s obzirom da se kolekcije uglavnom čuvaju u privatnim depoima. Sa kolekcionarima se vremenom izgradi i jedan prijateljiski odnos i sve su to jako zanimljivi ljudi. Volim i kada moje slike zavše u kolekcijama koje se nalaze u javnim prostorima kao što je slučaj u Bistro Mali Pijac u Karađorđevoj ulici, što je redak primer na našim prostorima, ako ne i jedini tog tipa.
Dunja Ćorlomanović: Još uvek nemam iskustva sa privatnim kolekcijama, mada mi je profesionalni cilj da se oslobodim rada pri institucijama i da mogu u potpunosti da živim od stvaralaštva, a za to je, između ostalog, potrebna podrška kolekcionara. Ipak, moram da priznam da se sve više zaljubljujem u svoj trenutni posao u prosveti.
Dunja Ćorlomanović i njegov rad
Koji su izazovi sa kojima se susrećete kao savremeni umetnik u Srbiji, i kakav značaj ovakve izložbe imaju za umetničku scenu?
Zorana Stevanović: O izazovima umetnika često i razmišljam i sagledavam kako oni utiču na mene i moju praksu. Malo me i muče, jer me interesuje kako bi nam stvaralaštvo izgledalo da su uslovi adekvatniji. Izazovi savremenog umetnika u Srbiji su mnogobrojni i povezani sa duboko ukorenjenim problemima u društvu. Nedostatak adekvatne podrške za umetničko stvaralaštvo, kako finansijske, tako i institucionalne, jedan je od glavnih problema. Takođe, postoji slabija povezanost sa međunarodnom umetničkom scenom, što otežava razmenu ideja i širinu perspektiva. Osim toga, kulturna scena često zavisi od individualnih napora umetnika, bez šire strategije ili sistemske podrške.
Vladimir Miljković: Izazovi i prepreke kao da se nalaze na svakom koraku. Prvi i osnovni problem je nedostatak adekvatnog prostora za rad. Moj utisak je da u Srbiji ima više umetnika nego umetničke publike. To samo znači da su ovakvi projekti neophodni i da je podizanje svesti široj publici o kvalitetnom sadržaju zadatak i umetnika i ustanova kulture. Galerije i slični izlagački prostori takođe se susreću sa mnoštvom prepreka i privatni projekti tog tipa gotovo su neodrživi, a to je ujedno i temelj ovog problema.
Dunja Ćorlomanović: Izazovi sa kojima se susreću savremeni umetnici su kompleksni i često deluju nepremostivo. Oni se tiču finansijskih uslova, nedostatka poslovnog angažmana, prostora za rad, nedovoljne svesti o opštoj važnosti umetničkog delovanja. Na primer, jako me zbunjuje što u najvećem broju slučajeva honorar za samostalne izložbe ne postoji, niti postoji finansijska podrška u produkciji radova. Stvorena je takva klima da mi kao umetnici treba da se osećamo zahvalno što nam je neko uopšte omogućio prostor i vreme za izlaganje. Malo ko nas posmatra kao kreatore kulturnih programa i nečega što nije stvar subjektivnog, dokoličarskog kaprica. U tom smislu, izložbe ovog tipa smatram veoma značajnim. Nisam sigurna koliko društvo u širem smislu shvata značaj i ozbiljnost stvaralačkog delovanja i predanost umetničkom pozivu. U mom životu ne postoji aktivnost kojoj pristupam ozbiljnije i kojoj pridajem više značaja od stvaralaštva.
Da li smatrate da je važno da umetnost postane dostupnija široj publici? Na koji način biste to voleli da se ostvari?
Zorana Stevanović: Apsolutno smatram da je važno da umetnost postane dostupnija svakoj publici. Nedostupnost umetnosti u Srbiji ima dublje uzroke, kao što su neadekvatno obrazovanje koje ne podstiče interesovanje za kulturu, slabo ulaganje u kulturne institucije i projekte, nikako ulaganje u umetnike. Ali i opšta nezainteresovanost koja proizlazi iz manjka vremena i resursa u svakodnevnom životu. Takođe, smatram da i umetnici često nisu dovoljno motivisani ili nemaju podršku da razmišljaju o načinima na koje bi njihovo delo moglo biti pristupačnije i razumljivije.
Vladimir Miljković: Umetnost je ipak luksuz. Tako je oduvek bilo, verovatno će tako i ostati. Možda tako i treba da bude. Moje skromno iskustvo i poduži boravak u pojedinim zemljama Evrope ukazao mi je na krucijalnu razliku između našeg gotovo nepostojećeg tržišta i zemalja u kojem ono postoji. Reč je o postojanju srednje klase, odnosno kupovnoj moći „prosečnog čoveka’’. To je ono što održava i pokreće umetničko tržište. Naravno da će uvek postojati preskupa dela i astronomske cifre, ali taj pripadnik srednje klase ipak svojim doprinosom održava trište živim. Kod nas ni to nepostoji. Prosečni čovek jedva preživljava, a o posedovanju umetnina ne sme ni da sanja. Tvrdim da mi nismo ni toliko nekulturni i nezainteresovani za umetnost koliko smo kao društvo prosto rečeno siromašni. Ima toliko genijalnih ljudi, koji su neprimetni i verovatno nikada neće doći do izražaja, a to je tragedija za naše društvo. Međutim, u istom tom društvu, postoje ljudi koji žele da prikažu i podele sa publikom jedan plemenit vizuelni sadržaj, a izložbe ovog tipa imaju izuzetan značaj za obe strane.
Dunja Ćorlomanović: Smatram da je umetnost disciplina koja mora da prodre među širu publiku i da je namenjena čitavom društvu. Ostvarivanje tog cilja vidim u korišćenju javnih, neumetničkih prostora, oslobođenih klasnih, elitističkih obeležja, koje svakodnevno koriste ljudi različitog obrazovanja i socio-ekonomskih statusa.
0 Comments