Ovogodišnji program Summer Screen donosi šest najnovijih ostvarenja velikih svetskih autora Cristiana Mungiua, Hirokazua Kore-ede, Ryūsukea Hamaguchija, Marie Kreutzer, Jeanne Herry i Lée Mysius.

FILMOVI U PROGRAMU:

FJORD, Cristian Mungiu
Palme d’Or (Zlatna palma) na 79. Filmskom festivalu u Kanu
Kada se u izolovanom fjordu na telu tinejdžerke pojave modrice, idilično prijateljstvo dve potpuno različite porodice pretvara se u mračni sukob oko tradicije, vaspitanja i skrivenih tajni.

IZNENADA / SOUDAIN, Hamaguchi Ryūsuke
Kada se direktorka staračkog doma suoči sa sistemom koji odbacuje dostojanstvo starijih, susret sa neustrašivom japanskom umetnicom pokrenuće emotivnu revoluciju koja menja živote svih oko njih.

JOŠ JEDAN DAN / GARANCE, Jeanne Herry
Talentovana, ali samodestruktivna pariska glumica kreće na bolno putovanje oporavka kada ljubav prema bolesnoj sestri i novoj devojci postane njena jedina slamka spasa.

NOĆNE PRIČE / HISTOIRES DE LA NUIT, Léa Mysius
Dok dve porodice u izolovanoj močvari planiraju rođendansko iznenađenje, jezive i neobične pojave pretvaraju slavlje u opasnu igru preživljavanja i nepoverenja.

NJEŽNO ČUDOVIŠTE / GENTLE MONSTER, Marie Kreutzer
Seoska idila pretvara se u košmar za koncertnu pijanistkinju koja mora da bira između toga da li će zaštititi svog maloletnog sina ili ostati odana svom mužu.

OVCA U KUTIJI / HAKO NO NAKA NO HITSUJI, Hirokazu Kore-eda
U potrazi za utehom nakon misteriozne smrti sina, bračni par suočava se sa opasnom granicom između tehnologije i stvarnosti kada počnu da se zbližavaju sa njegovom naprednom AI replikom.

32. Sarajevo Film Festival biće održan od 14. do 21. avgusta 2026. godine.

Članak Od Kana do Sarajeva: šest filmova koje ne propuštamo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

 Žene Narodnog fronta, film Ivane Todorović, sniman u beogradskoj Dnevnoj bolnici GAK „Narodni front“, istražuje žensko telo i iskustvo kroz različite životne faze, osvetljavajući njegovu fragilnost i snagu, kao i tihe veze solidarnosti i podrške među ženama. 

Darijine noćne frajle (Daria’s Night Flowers) je film Marjam Tafakori (Maryam Tafakory) koji kroz poetsko-arhivski pristup gradi fragmentarnu priču o zabranjenoj ljubavi i potisnutim ženskim glasovima u postrevolucionarnom Iranu. Film istražuje načine na koje se žensko iskustvo briše, preoblikuje i ponovo pojavljuje u uslovima represije. U toj slojevitoj mreži slika i značenja, intimno i političko se neprestano prepliću, otvarajući prostor u kojem se želja i zabrana istovremeno artikulišu.

Lavanda, film Mateje Raičković, predstavlja ličnu dokumentarnu filmsku artikulaciju, odnosno ispovest o iskustvu seksualnog nasilja, kao i dugom procesu suočavanja sa traumom. Kroz fragmente sećanja, razgovore i prizore iz prirode, film prati put od ćutanja i potiskivanja do izgovaranja i prihvatanja. U fokusu ovog filma je proces isceljenja i ponovnog uspostavljanja identiteta, kao i pitanje kako se trauma prenosi kroz vreme i odnose.

Lisica pod ružičastim Mesecom (A Fox Under a Pink Moon), film Mehrdada Oskueja (Mehrdad Oskouei) i Soraje (Soraya), prati višegodišnji proces odrastanja mlade avganistanske umetnice koja pokušava da napusti Iran i ponovo se spoji sa svojom majkom u Austriji. Kroz lične snimke, umetničke radove i dokumentovanje svakodnevice, film gradi slojevit portret života obeleženog migracijom, nasiljem i otporom. Umetnost postaje prostor preživljavanja, ali i način da se iskustvo gubitka, straha i nade oblikuje u sopstveni jezik.

Usnule je film Sare Ećimović koju u eksperimentalnom i minimalističkom ključu prati odnos dve devojke u prirodnom ambijentu, gde se granice između bliskosti, tišine i emocije postepeno rastvaraju. Odnos između likova ostaje otvoren i neodređen, oblikovan gestovima, pogledima i pauzama, dok prostor postaje nosilac unutrašnjih stanja. Ovaj kratkometražni film se pretežno oslanja na atmosferu, svetlo i ritam prirode, a manje na klasičan, tradicionalni narativ.

Zauvek Barbara (Barbara Forever) je arhivski bogat dokumentarni film koji istražuje život, rad i nasleđe Barbare Hamer, pionirke nezavisnog kvir filma. Koristeći obilje arhivskog materijala i ličnih priča, film osvetljava njen rad u kontekstu feminističkog i aktivističkog pokreta, brišući granice između umetnosti i političkog izraza. Barbara Forever je intiman i slojevit omaž autorki koja je sopstveni život pretvorila u umetnički i politički čin, ostavljajući dubok trag u istoriji kvir filma. U režiji Brajdi Okonor (Brydie O’Connor), ovaj film imao je premijeru na Sandensu, gde je nominovan za nagradu žirija.

Bojim se ljepote, u režiji Jelene Medić prati žene u zrelijem životnom dobu koje pohađaju školu glume. Ove žene kroz scenski rad preispituju sopstvene identitete, uloge i viđenje sebe. Kroz rad sa telom, glasom i izvođenjem, film beleži trenutke nesigurnosti, oslobađanja i transformacije. U središtu je lik Andree Latinović-Erak, čiji proces započet na časovima glume zapravo postaje okvir za širu priču o ponovnom osvajanju vidljivosti i lične slobode u kasnijoj životnoj fazi.

Više o ovim, ali i drugim filmovima koji će biti prikazani na 19. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma BELDOCS saznajte na sajtu festivala. Festival se održava od 20. do 26. maja u Beogradu. Aktuelnosti tokom festivala možete pratiti putem zvaničnih Instagram i Facebook stranica.

Ulaznice je moguće kupiti na sajtu festivala.

O Beldocsu

Beldocs je osnovan 2008. godine i danas predstavlja jedan od vodećih međunarodnih festivala dokumentarnog filma u regionu. Tokom sedam dana, na više lokacija u Beogradu, publika ima priliku da vidi više od 100 premijernih filmova u okviru brojnih programskih celina. Festival dodeljuje više nagrada za najbolja ostvarenja, dok kroz Beldocs Industry platformu aktivno podržava razvoj novih projekata.

Beldocs svake godine okuplja veliki broj međunarodnih filmskih profesionalaca – autora, producenata i predstavnika relevantnih evropskih i svetskih institucija i kompanija, čime doprinosi razvoju i vidljivosti dokumentarnog filma u regionu.

Za više informacija posetite www.beldocs.rs, kao i naše kanale na društvenim mrežama: Instagram, Facebook, YouTube i X.

Članak Ženski glasovi na 19. Beldocsu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Radmila Petrović – Nisam znala šta nosim u sebi

5/5 *****

Zbog podkasta koji snimamo u poslednjim mesecima, fokusirane smo na junakinje u književnosti, a roman u stihu Radmile Petrović pružio nam je pravu poslasticu na tom polju.

Junakinja Radmila postoji i dela uprkos svemu i svima: uprkos ocu ostaje nežna i bavi se umetnošću, uprkos majci je borbena i ne ćuti, uprkos društvu ostvaruje svoju vezu sa vilom, a uprkos poslovnom okruženju napreduje i stvara sebi prilike.

Pesničke slike, bogatstvo motiva (od vile do korporacije), moderan i simboličan jezik i uzbudljiv svet glavne junakinje otvaraju čitav svemir mogućnosti za tumačenje i doživljaj. Bilo da se fokusirate na maline, babe, izložbe, uplatnice, livade ili ramena – otključavate poruke koje su istovremeno nove, inspirativne i duboko ukorenjene u našoj književnoj tradiciji.

Ne prestajemo da preporučujemo i citiramo Radmiline stihove – i drago nam je da je možemo pomenuti i ovde.

Hana Piščević – Igračka-plačka

5/5 *****

Hanina priča o odrastanju i ženskom prijateljstvu bila je prava mera stvari za nas.

Mešavina neizvesnosti i dramatičnosti sa svakodnevnim situacijama u kojima se moraš prepoznati vodi nas kroz duboku priču o percepcijama, sećanjima, klasnom pitanju, ženskom pitanju i savremenom trenutku.

Neopterećen velikim ambicijama i oslobođen viškova, roman zadire u najdublju intimu odrastanja devojčica i postavlja neprijatna, ali neophodna pitanja.

Posebnu draž daje humor koji nežno miluje nasuprot svim ranama i bolima o kojima čitamo.

Hanu preporučujemo i onima koji preporuku ne traže.

Pokondirena tikva i Gospođa ministarka

5/5 *****

Vratile smo se kanonu i u paru čitale dve najpoznatije junakinje naših komedija – Femu i Živku – i iznova se zaljubile u njih.

Dragoceno je što i danas možemo zastati nad sudbinama ovih žena i zapitati se: čemu se smejemo, a zbog čega smo tužne?

Zašto su toliko slične?
Šta ih razlikuje?
Ko su danas Feme i Živke?

Ova pitanja otvorila su prostor za novo čitanje kanona – sa poštovanjem, ali i spremnošću da ga preispitujemo.

Velike junakinje nose velike sukobe – univerzalne i duboko lične u isto vreme.

Zato: čitajte ih ponovo.

Než Sino – Tužni tigar

5/5 *****

U moru preporuka, potresna priča o seksualnom zlostavljanju devojčice nije mi bila prvi izbor.
Ipak, činjenica da ju je napisala žena koja je to iskustvo preživela i izborila pravdu na sudu, kao i odsustvo eksplicitnih scena nasilja, bili su dovoljni da je pročitam.

Nisam sigurna da sam ikada čitala važniju knjigu o granicama, traumama i nasilju kao fenomenu.

Ova knjiga otvara prostor da razumemo svet zlostavljanog deteta, ali i (u manjoj meri) svet roditelja koji se suočava sa sopstvenom nemoći.

Nemam dovoljno reči da je preporučim – ali mogu da obećam da niko neće zažaliti što ju je pročitao.

Tuve Janson – Iskrena varalica

4/5 ****

Roman prikazuje neobičnu dinamiku između brutalne iskrenosti i iluzije kao načina života.

Dve junakinje – Katrin i Ana – sa potpuno različitim životnim filozofijama, postavljene u isti prostor, otvaraju pitanje:
gde je granica između istine i manipulacije?

I ko zapravo drži kontrolu?

Autorka, poznata po toplom svetu Mumijevih, ovde ulazi u znatno mračniji i psihološki složen prostor – bez jasnih podela na dobro i loše, već kroz nijanse između iskrenosti, iluzije i moći.

Članak Biblioteka: Junakinje uprkos se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Neka od tih mesta danas postoje samo u sećanjima. Druga i dalje odolevaju vremenu, menjajući oblike, ali ne i značaj. Sva zajedno čine nevidljivu infrastrukturu jednog grada – onu koja ne ulazi u turističke vodiče, ali ostaje upisana u njegov kulturni DNK.

O ovom nasleđu govori Dejan Drobac, suosnivač benda Virvel i gitarista i sintisajzerista, uz napomenu da je lista nestalih prostora nekada bila znatno duža i da je spreman da ispriča još mnoge od tih priča!

1. Klub Fili — Resavska 32 (više ne postoji)

„Podrumski prostor, kapacitet oko 100 ljudi. Prvi koncert ikada, septembar 2001. Posle tonske probe otišli smo na piće — vratili se i zatekli gužvu sve do stepenica i ulice. Bili smo u šoku.“

2. Klub Akademija — Rajićeva 10 (više ne postoji)

„Malo, ali kultno mesto u to vreme. Moglo je da stane možda 150–200 ljudi. Koncert je počeo u 2 ujutru, jun 2003. Prvi nastup posle pauze zbog trudnoće, dok je beba imala 6 meseci. Bilo je dobro vratiti se.“

3. Lagum — Svetozara Radića 15 (više ne postoji)

„Podzemne pećine, bukvalno katakombe. Stepenice sa ulice, spolja nevidljivo. Više pećinskih prostorija, uglavnom tehno/rave klub. Kapacitet oko 200–300 ljudi. Promocija drugog albuma, 2006. Radili su samo jednu sezonu i verovatno bankrotirali.“

4. Zabluda — Ruzveltova 4 (više ne postoji)

„Multifunkcionalan prostor — između restorana, kluba i kafića. Otvorio ga je Zoranov brat. Svirali smo na otvaranju, 2005. Zatvorio se za nekoliko meseci zbog finansijskih problema. Bio je kul, možda i previše kul za to vreme.“

5. CZKD — Birčaninova 21 (i dalje radi)

„Svirali smo uz stolice, lazy bagove i jastuke po podu. Posebna scenografija — svaki koncert imao je drugačiju.“

6. DNK, SKC Beograd — Kralja Milana 48 (više ne postoji)

„Tada nisu imali samo veliku salu koju su studenti nakratko oslobodili prošle godine, već i manji prostor. Tu smo svirali oko 10 puta. Danas je na tom mestu Delphi knjižara. Nekad je bilo lako zakazati koncert — samo pozoveš i uzmeš slobodan termin.“

7. Gun Club — Miloša Pocerca 10 (više ne postoji)

„Preko dana streljana, uveče klub. Čaure su bile svuda po podu. Najgori koncert ikada — ozvučenje je bio pogrešno namešten, na bini je zvučalo odlično, napolju katastrofa.“

8. KC Grad — Braće Krsmanović 4 (i dalje radi)

„Bili smo prvi bend koji je tamo svirao. Godinama kasnije počeli smo da radimo godišnje božićne koncerte, i oni i dalje traju.“

9. Kvaka 22 — Ruzveltova 39 (i dalje radi)

„Svirali smo oko 3 puta. Nema vazduha, nema opreme. Ali uz pomoć našeg tonca, koji donosi veoma skupu opremu i znanje, tamo zvuči kao BBC.“

10. Fest — Gradski park 2 (i dalje radi)

Prvi koncert posle kovid zatvaranja. Ujedno i prvi i jedini put da su svirali u Zemunu. „Zemun je druga dimenzija.“

11. Laika — Takovska 45a (više ne postoji)

„Rooftop klub blizu Botaničke bašte, sa terasom od 500 kvadrata. Svirali smo tamo 2–3 puta. Jednom smo zbog letnje oluje u poslednjem trenutku prebacili koncert sa broda — bila je gužva, ali bilo sjajno.“

12. Klub Doma Omladine — Makedonska 22 (i dalje radi)

„Manja sala, kapacitet 250–300 ljudi. Drugi i treći koncert koji smo tamo svirali bili su festivalski, oba puna. Moglo je besplatno da se zakaže, grad je subvencionisao, nije bilo pritiska da se prodaju karte — ‘onako kako bi trebalo da bude’. Više ne.“

13. Miksalište — Savamala (više ne postoji)

„Bio je to sjajan open-air festival na parkingu, koji je sada srušen (Beograd na vodi). Svirali smo sa Obojenim programom. Trajao je nekoliko godina. Više ne postoji.“

14. Knap — Đušina 5 (više ne postoji)

„Mali prostor. Svirali smo promotivni koncert pred album iz 2019. Prostor i dalje postoji, ali više nije pravi koncertni prostor.“

15. KC Rex — Jevrejska Street, 16 (više ne postoji)

„Akustika nije bila baš dobra za električne koncerte. Svirali smo poseban potpuno akustični koncert — sat i po, doneli sopstvene lampe i tepih. Publika je sedela. Snimak koncerta je na YouTube-u.“

16. Letnja Šikara — blizu 25. maja (više ne postoji)

„Brod na Savi. Kapacitet oko 300 ljudi, rasprodato. 2008. Radili su samo jednu sezonu. Koncert se završio onog trenutka kad je odsviran poslednji ton — momentalno je krenula letnja oluja, sva scenografija je uništena, oprema jedva spasena. Zajebali smo brod.“

Štampane fan ulaznice sa kolekcionarskim dizajnom dostupne su bez provizije na sledećim mestima: Škart (Beograd, Dorćol, Kneginje Ljubice 26), Fomin Bar (Beograd, Vračar, Sinđelićeva 3a), Zappa Bar (Beograd, Dorćol, Kralja Petra 41), Crni Ovan (Novi Sad, Ilije Ognjanovića 2). Online su dostupne preko sajta Tickets.rs

Članak Istorija beogradskih alternativnih koncertnih prostora se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U nastavku sledi Oblakoderov vodič kroz filmove koje ne treba propustiti na ovogodišnjem DOK-u.

ORWELL: 2+2=5, Raul Pek

Film koji u četvrtak, 26. februara otvara DOK #8 vraća nas Džordžu Orvelu – ali ne kao piscu iz lektire, već kao savremeniku. Raul Pek secira poslednje mesece Orvelovog života i genezu romana „1984“, razlažući pojmove poput dvomisli, zločina misli i novogovora u kontekstu današnjih autoritarnih režima.

Kroz arhivske materijale i savremene snimke globalnih konflikata, film postavlja neprijatno pitanje: da li smo već u svetu o kojem je Orvel pisao?

NAŠA ZEMLJA, Lukrecija Martel

Ubistvo starosedelačkog vođe Havijera Čokobara u Argentini 2009. godine postaje polazna tačka za širu priču o kolonijalnom nasleđu i borbi za zemlju. Film kombinuje glasove zajednice i sudske procese, stvarajući snažan dokument o sistemskoj nepravdi koja traje generacijama. Martel, prepoznatljiva po preciznom i politički osetljivom filmskom jeziku, gradi delo koje je istovremeno intimno i istorijsko – i koje podseća da kolonijalizam nije prošlost, već proces koji i dalje traje.

ROBERTO ROSELINI: VIŠE OD ŽIVOTA, Rafaelo Bruneti, Ilarija de Laurentis, Andrea Paolo Masara

Godina je 1956. Roberto Roselini prolazi kroz ličnu i profesionalnu krizu. Poziv indijskog premijera Džavaharlala Nehrua postaje prilika za novi početak. Film prati reditelja u potrazi za kreativnim preporodom, ali i dubljim razumevanjem sveta izvan Evrope. Ovo nije klasična biografija, već portret umetnika u tranziciji – između slave, sumnje i potrebe za novim pogledom.

OKUPANI SUNCEM, Micko Boanerdžes

Dok Indonezija bruji u predizbornoj groznici, jedno selo kao da živi u paralelnoj realnosti. Reditelj se vraća baki i deki, posmatrajući koliko malo političke turbulencije utiču na spor, gotovo meditativan ritam ruralnog života. Film je tih, ali precizan komentar o distanci između velikih političkih narativa i svakodnevice običnih ljudi.

ANTONIO FLORES, Isaki Lakvesta, Elena Molina

Antonio Flores je dokumentarni film koji prati putovanje jedne ćerke u potrazi za sećanjem na svog oca, legendarnog muzičara, koji je iznenada preminuo kada je ona imala osam godina. On je imao 33 godine i upravo se afirmisao kao umetnik sa masovnim uspehom. Alba je bila devojčica koja je lepo pevala i nasledila je od oca talenat za muziku. Međutim, nakon njegove smrti, uprkos upornosti velikog dela porodice, nikada više nije mogla da peva. Kada je Alba, sada poznata glumica, napunila 33 godine, organizovala je posebnu proslavu: morala je da zamoli oca za dozvolu da postane starija od njega, da nastavi da ga nadživljava. Taj trenutak označio je prekretnicu. Alba je odlučila da razgovara sa porodicom o svemu o čemu se, iz poštovanja prema tuzi drugih, nikada nisu usudili da govore. Kao deo omaža svom ocu, ćerka će se usuditi da javno otpeva pesme koje je njen otac komponovao za nju – pesme koje su otpevale milioni ljudi.

Kompletan program dostupan je na sajtu dokfest.rs

Članak Oblakoderov vodič kroz DOK se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Festival afirmiše bioskop kao mesto susreta i razmene, kroz domaće premijere, razgovore sa autorima i prateći tribinski program, približavajući publici atmosferu najvećih evropskih i svetskih filmskih smotri.

Ovogodišnje izdanje festivala otvara film „Otac majka sestra brat“ Džima Džarmuša, dobitnik Zlatnog lava na Filmskom festivalu u Veneciji 2025, a ovom prilikom izdvajamo 10 filmskih naslova koje ne bi trebao da propustite na ovom festivalu.

PALESTINA 36 / PALESTINE 36

Režija: Anmari Žasir

Palestina 36 je istorijska drama zasnovana na događajima iz 1936–1939, perioda poznatog kao Arapski ustanak u Palestini protiv britanskog kolonijalnog mandata. Film se fokusira na Jusufa, mladog čoveka koji balansira između svog mirnog sela i uzburkanog života u Jerusalimu dok se širi ustanak protiv britanske vlasti i sve intenzivniji protesti zbog društvenih i političkih promena. U pozadini je i rast doseljavanja Jevreja iz Evrope usled antisemitizma, što dodatno komplikuje tenzije u regionu i utiče na budućnost Palestine i Bliskog istoka. 

Film je napisan i režiran od Anmari Žasir (Annemarie Jacir), jedne od najznačajnijih savremenih palestinskih rediteljki. 

Foto: Promo

MLAĐA SESTRA / THE LITTLE SISTER

Režija: Hafsia Herzi

Sedamnaestogodišnja Fatima, najmlađa od tri sestre, započinje studije u Parizu i prvi put se suočava sa sopstvenim željama, identitetom i privlačnošću prema ženama. Rascepljena između porodične pripadnosti i lične istine, Fatima prolazi kroz univerzalnu i bolnu dilemu odrastanja i samoprihvatanja. Film je premijerno u takmičarskom programu Filmskog festivala u Kanu, gde je osvojio Queer Palm i nagradu za najbolju glumicu (Nadia Melliti).

June films Katuh studio Arte France mk2film

FRANZ

Rediteljka: Agnješka Holand

Franz je biografska drama koja prikazuje život Franza Kafke, jednog od najuticajnijih pisaca 20. veka, od njegovih ranih tinejdžerskih godina u Pragu do njegove prerane smrti 1924. godine. Film se fokusira na Kafkaovo unutrašnje stanje – njegovu borbu između strogih očeve očekivanja, monotonog posla u osiguranju i njegove strasti prema pisanju. Kroz njegove odnose sa ženama, prijateljstvom sa izdavačem Maksom Brodom i sopstvene literarne vizije, film istražuje tenzije između privatnog života i kreativne ostvarnosti.

Foto: Promo

MLADE MAJKE / YOUNG MOTHERS

Režija: Žan-Pjer Darden, Lik Darden

Film prati živote pet mladih majki koje žive u skloništu za mlade majke u Belgiji. Svaka od njih suočava se sa složenim izazovima – od siromaštva i teških porodičnih odnosa do problema sa drogama, neizvesnim emotivnim vezama i svakodnevnim obavezama roditeljstva. Kroz njihovu zajedničku borbu i međusobnu podršku, film prikazuje pokušaje da izgrade bolji život za sebe i svoju decu, dok se bore sa sopstvenim prošlim iskustvima i ograničenjima. Film je prikazan u glavnoj konkurenciji na prošlogodišnjem festvalu u Kanu, gde je osvojio nagradu za najbolji scenario.

Foto: Promo

KRIK STRAŽARA / THE FENCE

Režija: Kler Deni

Veliki građevinski projekat u Zapadnoj Africi. Horn, nadzornik gradilišta, i Kal, mladi inženjer, dele smeštaj iz dvostruke kapije kompleksa. Leoni, Hornova mlada supruga, pridružuje im se iste večeri kada se na ogradi pojavi Alburi. Kao duh iz tame, on zahteva da mu se preda telo njegovog brata koji je ranije tog dana poginuo na gradilištu. On će dvojicu muškaraca goniti celu noć dok ne ispune njegov zahtev, dok Leoni gleda kako se pred njom razvija katastrofa.

Foto: Promo

SIROČE / ORPHAN

Režija: Laslo Nemeš

Nakon Mađarske revolucije 1956. godine, dečak koji je odrastao sa majkom i pričama o idealizovanom mrtvom ocu primoran je da se suoči sa sirovim čovekom koji tvrdi da je njegov pravi otac.

Mostra internazionale d’arte cinematografica

DA IMAM NOGE, ŠUTNULA BIH TE / IF I HAD LEGS, I’D KICK YOU

Režija: Meri Bronstin

Da imam noge, šutnula bih te je intenzivna psihološka komedija-drama koja prati Lindu, terapeutkinju i prezauzeti majku čiji život brzo postaje haotičan. Dok se bori sa misterioznom bolešću svoje ćerke, udaljenim i povremenim mužem, neočekivanim nestancima i sve komplikovanijim odnosom sa svojim sopstvenim terapeutom, Linda polako gubi kontrolu nad svakodnevnim životom i počinje da se suočava sa sopstvenim emocijama, strahovima i granicama. Premijerno prikazan na Sundanceu 2025. i višestruko nagrađivan, film je postao jedan od najozbiljnijih naslova sezone.

Foto: Promo

ORLOVI REPUBLIKE / EAGLES OF THE REPUBLIC

Režija: Tarik Saleh

Voljeni egipatski glumac, Džordž Fahmi, pod pritiskom je da prihvati glavnu ulogu u filmu koji je naručen od strane najviših vlasti. Iako nevoljno pristaje, ubrzo se nađe uvučen u unutrašnji krug moći. Poput moljca privučenog plamenu, započinje aferu s misterioznom suprugom generala koji nadgleda snimanje filma. Film je treći i završni deo “Kairo trilogije” Tarika Saleha, nastavljajući narativ koji je započeo filmovima The Nile Hilton Incident (2017) i Boy from Heaven (2022). 

Foto ©YigitEken

VELIKA KAPIJA / THE GREAT ARCH

Režija: Stefan Demustije

Stefan Demustije biće gost festivala.

Velika kapija je priča o Otu fon Šprekelsenu, profesoru arhitekture iz Kopenhagena, koji je nakon prijave na poziv koji je otvorio francuski predsednik Fransoa Miteran odabran da projektuje Veliku kapiju u Parizu. Dok Spreckelsen pokušava da ostane veran svojoj viziji čistog, geometrijskog oblika (kvadra), suočava se sa pritiscima politike, birokratije i kompromisa koji prete da umanje njegov idealistički pristup arhitekturi i umetnosti. 

Foto: Promo

ERUPCIJA / ERUPCJA

Režija: Pit Ous

Pomalo trifoovska komedija zabune, prati dve žene i njihove komplikovane ljubavne živote. Britanska turistkinja Betani (Charli XCX) dovodi nenadano svog verenika spremnog da je zaprosi, u Varšavu, gde će “slučajno” sresti svoju najbolju drugaricu, poljsku cvećarku Nel. Paradoksalno, svaki njihov susret prati i vulkanska erupcija…

Foto: Promo

Celokupan program festivala dostupan je na sajtu: https://belgradefilmfestival.rs/
Ulaznice za projekcije dostupne su na blagajnama bioskopa, kao i online putem sajta: https://www.mtsdvorana.rs/filmovi/bff

Članak Vodič kroz Beograd Film Festival se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na konkurs je pristiglo skoro 80 prijava – više nego ikada do sada. U godini obeleženoj izostankom rezultata konkursa Ministarstva kulture i poništavanjem konkursa Grada Beograda, veliki odziv umetnika ne iznenađuje. Potreba za prostorom za rad i kontinuitetom postala je izraženija nego ikada pre. Bitef teatar je taj signal prepoznao i odgovorio nikad većom selekcijom.

Od januara do marta 2026. godine, na sceni kod Bajlonijeve pijace biće izvedene čak 23 predstave. Kako navode iz Bitef teatra, selekcija nije zamišljena kao takmičarski presek, već kao repertoarski program koji okuplja različite poetike i umetničke pristupe. Zajedničko im je to što su duboko urasle u stvarnost u kojoj nastaju. Empatične, zapitane, bezobrazne, često nelagodne, i izvanredne.

Mesec nezavisne scene je već godinama jedan od retkih prostora u kojem mladi umetnici dobijaju priliku da svoje radove prikažu na institucionalnoj pozorišnoj sceni. U nastavku izdvajamo izbor od šest predstava mladih autorki i autora koje se ne preskaču.

HOLOPARTIZANKE

Partizanke dolaze iz mraka. Bukvalno. Četiri hologramske plesačice, visoke petnaestak centimetara, pojavljuju se na starim katodnim televizorima i dele scenu sa živim izvođačicama. Holopartizanke ispituju kako se sećanje prenosi i zašto slike prošlosti često nadžive stvarnost.

Produkcija: Četa

Datum igranja: 18. februar

IN fl.uxus – konceRPt za flautu, traku, reč i skulpturu

Ni koncert, ni predstava, ni izložba – ali sve to u isto vreme. U pitanju je savremena muzika srpskih mladih kompozitora za flautu i elektroniku, zatim poezija i skulpturalno stvaralaštvo. Flauta se ovde ponaša kao produžetak daha, tela i gesta, oscilujući između ritualnog i savremenog, intimnog i javnog, materijalnog i digitalnog. Ako volite formate koji izmiču jasnim kategorijama, ovde ćete se osećati „kod kuće“

Autorski projekat Strahinje Radoičiića

Datum igranja: 24. februar

Vreme kad se skuplja kamenje

Postdramski oratorijum za četiri glasa i elektroniku nastaje iz potrebe da se govori o Starom Sajmištu i sistemskom potiskivanju kulture sećanja. Asketska, ritualna, i dokumentarna, predstava pretvara scenu u mesto zajedničke odgovornosti.

Autorski projekat Aleksandra Jovanovića

Datum igranja: 2. mart

MARIESKA

Plesna komedija o savremenim čudima u kapitalističkom svetu. Marieska spaja sveto i banalno, grotesku i nežnost, u scenskom svetu u kojem se red raspada, a smisao stalno izmiče.

Tkanina kolektiv i udruženje Mali koraci

Datum igranja: 9. mart

JA SAM GOLA VODA

Predstava o telima koja pokušavaju da se snađu u svetu koji smo sami upropastili. Polazište su savremeni ekološki i društveni konteksti Srbije, obeleženi agresivnim i neregulisanim upravljanjem javnim prirodnim resursima: prenamenom zemljišta, industrijskim širenjem bez obaveznih studija uticaja, dugoročnim zagađenjem i odsustvom strateške zaštite teritorija.

Izvođenje: Brina kolektiv

Datum igranja: 14. mart

FEDRINA LJUBAV

Dramsko delo Sare Kejn adaptacija je mita o Fedri i Hipolitu  u savremenom kontekstu – ekspresivna, provokativna, psihološki oštra. Komad istražujeodnose ljubavi, moći, patnje – u brutalnoj I metaforičnoj formi.

Autorski projekat Sime Đukića

Datum igranja: 15. mart

Članak Predstave koje ne želite da preskočite se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako smo ove godine konačno dočekali povratak nekih naslova na koje smo čekali i po nekoliko godina, poput Stranger Thingsa, čija poslednja sezona i dalje nije u potpunosti emitovana, odlučili smo da to ostvarenje ovog puta preskočimo – kokice čuvamo za sutra, kada ćemo se baciti na drugi deo finalne sezone. Umesto toga, fokusirali smo se na serije koje su obeležile ovu godinu svojim atmosferama, pričama i načinom na koji su nas držale prikovane za ekran.

Na našoj listi našli su se naslovi koji su izazivali nelagodu, razmišljanje, ali i čisto uživanje u televizijskom formatu.

Tvrđava – Marina

Da mi je neko rekao da ću u 2025 godini, godini koja je donela toliko raspada u kulturi u Srbiji, za omiljenu seriju izabrati domaću seriju, koja problematizuje rat devedesetih i emituje se na RTS-u, sasvim je izvesno da mu ne bih nikada poverovala. Tvrđavu mi je preporučila mama, tako što me je pozvala i rekla mi, veoma uzbuđeno i pomalo histerično (da poznajete moju mamu, ovo bi zvučalo normalno): „Upali RTS, moraš da odgledaš seriju u naredna dva sata inače će isteći, znači moraš odmah, nema vremena, odlična je!”

Moja majka i ja imamo sličan ukus kada su u pitanju serije, ali ako je za mene bizarno da gledam seriju na RTS-u koja govori o ratu, za moju mamu je tek neuobičajeno. I tako je ovo postala retka serija koja uslovljava moje vreme i kretanje, jer moram da stignem da pogledam epizodu čak i kada putujem (a u proteklih mesec dana se to dešavalo često). Tvrđava je jedinstvena po mnogo čemu, ali hajde da krenem od očiglednog – po odličnoj glumi (ali odličnoj) i po dobrom scenariju i kvalitetnim (neusiljenim) dijalozima. Ono što je neverovatno i od čega sam strepela tokom cele serije jeste nasilna politizacija i biranje strana. Nasuprot tome, serija kao suprotstavljene stavlja civile i ljude „sa vrha”, pri čemu ne postoji nacionalni krivac, postoje samo običan čovek i ljudi na poziciji moći, i oni su jedini koji su suprotstavljeni.

Ova serija bavi se običnim životima i neodoljivo prikazuje sve ljudske mane i vrline, kao i sva previranja koja čoveka mogu da zadese pod uticajem ideologija, političke propagande i rata. Serija pokazuje i žrtvu koju podnosi običan čovek zarad „višeg cilja”, koji zapravo nikada ni ne postoji i svodi se na puke daleke interese, koje nikada nećemo razumeti. Neverovatno mi je da je serija uspela da ovako osetljivu temu prikaže na jedan ljudski način i da pošalje jednu univerzalnu poruku o važnosti ljudskosti i bemislu rata. Mislim da je to u ovom trenutku posebno nužno. I zato, uprkos svim potencijalnim manama ove serije i postojanju odličnih stranih serija koje su izašle ove godine, a bilo ih je, Tvrđava je moj broj jedan. P.S: Od stranih, must watch je Dept Q, odlična krimi serija.

Adolescence – Marija T.

Prvu polovinu godine definitivno je obeležila mini-serija Adolescence. Radnja serije smeštena je u grad u oblasti Donkaster, u Jorkširu u Engleskoj, gde naoružana policija upada u porodičnu kuću i hapsi trinaestogodišnjeg Džejmija Milera, osumnjičenog za ubistvo svoje školske drugarice Kejti Leonard. Gledaoci kasnije saznaju da je Kejti odbila njegove emotivne pokušaje, nakon čega ga je i sajber-zlostavljala. Džejmi biva priveden, zadržan u policijskoj stanici na ispitivanju, a potom upućen u pritvor u okviru zatvorenog vaspitno-obrazovnog centra za maloletnike.

Mini-serija je strukturirana tako da svaka epizoda pristupa istoj tragediji iz drugačijeg ugla. Kroz epizode se smenjuju perspektive policijske istrage i institucionalnog aparata, školskog okruženja koje razotkriva dinamiku nasilja među vršnjacima, intenzivni razgovori dečaka sa forenzičkom psihološkinjom, kao i pogled porodice koja se suočava sa posledicama njegovog hapšenja i pritvaranja.

Adolescence se bavi temama nasilja među mladima, radikalizacije u digitalnom prostoru i odgovornosti društva u oblikovanju adolescentnih identiteta, insistirajući na složenosti ovih procesa. Serija odbija pojednostavljene uzroke i brze osude, podsećajući da ovakve tragedije ne nastaju u vakuumu i da njihovo razumevanje zahteva pažljiv i višeslojan pogled.

Severence – Marija M.

Prva sezona serije Severence me je oduševila, zapravo sam je pogledala tek ove godine, podstaknuta time što je izašla druga sezona i celim hajpom oko toga – koji je, ako mene pitate, opravdan. Jako sam srećna što je tako, jer kako bih izdržala da sam morala da čekam 3 godine da bih saznala šta se dešava dalje, nakon onog spektakularnog kraja prve sezone.

Ipak, druga sezona ide korak dalje i postaje direktnija, mračnija i ličnija. Fokus se više pomera na posledice samog Severance procesa, na to šta se dešava kada likovi počnu da sumnjaju u sistem i u verzije sebe koje su stvorene za rad. Radnja je konkretnija, a odnosi među likovima napetiji nego ranije. Serija je prilično spora, napeta i pomalo ima taj sterilan vajb, ali je radnja neverovatno dobro osmišljena, tako da, nije da nije za bindžovanje. A kraj i ove sezone ostavlja nas totalno šokirane (makar mene). Dobra stvar je ta što je naredna, treća sezona. najavljena za decembar 2026. godine. Tako da eto, ko još uvek nije, zaista vredi pogledati jer ova serija postavlja brojna životna pitanja, od tog paradoksa znamo li mi zaista znamo šta radimo na poslu, do toga da li naš privatni život u ovakvom društvu ima smisla? Priznaću, nije da na momente nisam poželela da i meni neko ugradi čip koji razdvaja privatni i poslovni život…

Sean Combs: The Reckoning – Snežana

Pred sam kraj 2025. Netflix je izbacio četvorodelni dokumentarni serijal Sean Combs: The Reckoning, koji paralelno prati uspon Bad Boy imperije i senku optužbi i svedočenja koja godinama prate P. Diddy-ja. Režiju potpisuje Alexandria Stapleton, a među izvršnim producentima je i Curtis Jackson, svima poznatiji kao „50 Cent”, pa projekat nosi dodatni sloj. U pitanju, zato, nije običan „true crime” o muzičkoj industriji, nego i nastavak starog hip-hop sukoba.

Kontekst je, nažalost, i dalje živ: u federalnom procesu Diddy je u julu 2025. oslobođen najtežih tačaka (reketiranje i sex trafficking), ali je osuđen po dve tačke u vezi sa prevozom radi prostitucije, a 3. oktobra 2025. dobio je 50 meseci zatvora i najavio žalbu. Time što je ovaj serijal objavljen usred svega, možemo da vidimo kako se moć gradi kroz label, mreže, medije i strahopoštovanje i kako, kad pukne zaštitna opna, ono o čemu se godinama šuškalo odjednom postane javno.

Da, u početnim epizodama ima dosta onoga što je već opšte mesto: Bad Boy početak, Biggie, rivalstvo sa Death Row-om i već poznate kontroverze. Ali to i nije prevelika mana. U vremenu kratkog pamćenja, „podsećanje” služi da gledaoci dobiju hronologiju i shvate da sporne priče oko Didija nisu iskočile preko noći, nego su se slagale, sloj po sloj, godinama unazad. Tek kasnije serijal prelazi na ljude iz Bad Boy orbite, kao i sagovornike iz institucija i medija.

A onda je tu 50 Cent – čovek koji već dvadesetak godina, sportski, „kači” Didija, što je, naravno, eksplodiralo u mimovima. Internet radi ono što internet radi – od svega pravi sadržaj. Ali, kada se završi epizoda, ostane neprijatno pitanje koje feed ne ume da obradi: koliko je toga bilo „poznato”, a koliko puta smo se pravili da nije? Svakako, preporuka.

The White Lotus – kolektivna preporuka

Treća sezona The White Lotus podelila je redakciju na dva tabora – one koji obožavaju kad Majk Vajt pojača mrak i uspori tempo, i one koji u tom usporavanju vide bespotrebno razvlačenje tempa. Ipak, oko jednog postoji konsenzus: gledajte ovu seriju, ukoliko nekim čudom već niste jer čak i kad vas nervira, nervira vas pametno.

Treća sezona smešta nas na Tajland, u rizort koji prodaje „duhovni wellness” kao paket-aranažman, sa sve mantrama, tretmanima i idejom da se u životu sve rešava ako dovoljno dugo dišeš kroz nos. U tom savršenom pejzažu, naravno, odmah počinje da curi ono čemu ne može da pomogne nikakav detoks – klasni prezir, stid, narcizam, traume i sitne, svakodnevne okrutnosti. Sezona jeste mračnija i sporija od prethodnih, sa novim ansamblom „kiselih” izvedbi, i duhovnim predahom koji na kraju ubode u centar.

Problematično? Da, i to je deo rasprave. Na istom mestu vidi se da je kritičarski skor visok (Tomatometer 86%), ali publika je osetno hladnija (Popcornmeter 76%), što obično znači da je serija odlučila da bude više atmosferična. Nekome je ta sporost prijala, dok su drugi imali komentare da je bilo previše build-up-a tenzije, premalo razvoja, ali skoro u istom dahu stiže i priznanje da gluma i scenografija kidaju koliko su dobri.

The White Lotus dao nam je da se zagledamo u ljude koji su došli da „rade na sebi”, a zapravo samo traže novu dekoraciju za stare obrasce ponašanja. Na kraju, ostaje pitanje kako bi Biković izgledao u ulozi Rusa koja mu je oduzeta, ali i kako će izgledati serija na RTS-u čija najava dosta podseća na White Lotus.

Članak Serije koje su obeležile 2025. se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Helga Flatland – Moderna porodica 5/5 *****

Porodica i porodični odnosi su mi jedna od omiljenih tema, zato sam se ovoj knjizi baš radovala. I opravdano. Moderna porodica počinje od odluke sedamdesetogodišnjeg para da se razvede, ispričane iz tri perspektive njihovo troje odrasle dece, Elen, Liv i Hokona. Postoji taj blagi rašomonski momenat, ali ne da bi se pokazalo kako je istina relativna, već da bi se jedna porodica sagledala sa svih strana. Da bismo razumeli njenu kompleksnost i dinamiku. Svaka odluka ovde ima odjek. Jedan odnos utiče na drugi jer porodica je poput svemira u kojem jedna promena menja sve oko sebe. Ništa se ne dešava izolovano. Takođe, Helga obrađuje temu toga kako i kada smo odrasli, ostajemo deca svojih roditelja. I dalje zavisimo od njih, kao što i oni zavise od nas. I postavlja pitanje koliko zapravo poznajemo odnose najbližih ljudi oko sebe. Koliko toga izgovaramo, a koliko prećutkujemo? I, naravno, jedna od tema ove knjige je i sećanje. Kroz povratke u detinjstvo i zajedničku prošlost, likovi preispituju koliko su naša sećanja zajednička, a koliko lična i samim tim, koliko su zapravo pouzdana. Roditelji su isti, ali nikada nisu isti svakom svom detetu. Posebno mi se dopalo kako je uspela da se osećamo kao da likove poznajemo već dugo, kao da nam se kroz stranice poveravaju, iako sa svakim od njih provodimo relativno malo vremena.

Filip Džijan – Beti Blu 5/5 *****

Film po istoimenom romanu iz 1986. sam mnogo puta gledala i jedan je od omiljenih koje mi je mama otkrila kada sam bila tinejdžerka. Nisam ni znala da postoji knjiga i kad ju je BOOKA objavila, bilo mi je teško da se nateram da je čitam jer dobro znam kako se završava. Ali u jednom od onih čudnih raspoloženja kad mi se čini da sam u svađi sa svim knjigama i da mi se ništa ne čita, Beti Blu je došla na red. Da mi nije bebe, verovatno bih je progutala u jednom danu. Toliko me je uvukla da mi je bilo teško da se vratim u realnost. Priča je o impulsivnoj i nepredvidivoj Beti, koja sve oseća snažno i do kraja, i Žoržu, mirnom i naizgled običnom muškarcu koji, i bez ambicije da bude heroj, to u stvari jeste. Ovo je jedna od onih knjiga za koje, dok ih čitaš, veruješ da su istinite, da taj život i ti likovi zaista postoje. Možda to nije život autora, Filipa Džijana, ali je nečiji život. Negde se odvija ili se već desio, a da autor to i ne zna. I koliko god Beti Blu bila tragičan lik, ja sam u nju zaljubljena. U njenu snagu, vatrenost, u želju za pravdom. U to što ima glas i što se zauzima i za sebe i za druge. Zaljubljena sam i u njega, sposobnog, snalažljivog, vernog. Čoveka koji je na momente nesnosno strpljiv i hrabar u svojoj ljubavi. I iako sam se plašila kraja, posle čitanja ipak ostaje taj osećaj da, uprkos svemu, uvek postoji nešto za šta vredi živeti. Džijan piše direktno iz stomaka, sve je nefiltrirano, sirovo i ogoljeno. Ne pokušava da ublaži intenzitet, čak ga pušta da preplavi tekst i čitaoce. Osećamo miris, znoj, vrućinu, raspad i euforiju. I poetiku i prljavštinu.

Rejmond Karver – Odakle zovem 5/5 *****

Obožavam Karvera. Čini mi se da mi ga je neko dao prerano, u osnovnoj ili srednjoj školi, da bih mu knjigu uljudno vratila i rekla: „Ovde se ništa ne dešava.“ Smešno je kako sam tada bila naviknuta na literaturu sa preciznim uvodom, razradom i zaključkom. Na pouku koja je jasna kao dan. U pitanju su kratke priče u kojima se, zaista, uglavnom ništa veliko ne desi. Karver nam nikad ne otkriva sve. Drama je baš u tome što nam prećuti. Negde sam pročitala da su to priče o ljudima s margine, ali ne bih se složila. Pre bih rekla da su to priče o onome u nama što živi na margini. Naše nesavršenosti, mane i poroci dobijaju sopstvenog lika. Napetost je u pauzama, u naizgled malim stvarima, u ćutanju za stolom. Karver toliko dobro priča priče, da ne mogu ni za jednu da se setim kako je počela, kako je uveo likove ili gde se radnja dešavala, kao što za ljude koje najduže poznajem, nemam sećanje o tome kada i gde sam ih upoznala. Dok ti jedan od likova priča o pecanju, ti zaista veruješ da slušaš nekoga ko ume da peca. I dok čitaš, ne razmišljaš o književnosti, o literarnoj vrednosti knjige, o stilu, vokabularu (osim što ti nešto ushićeno šapuće u uvo: kako ovako dobro piše, hoću ja). Kao da posmatraš nečiji život kroz prozor. Ne znaš kako si se tu zadesio, šta se desilo pre i šta će se desiti posle, ali nije ni važno. Nasloni se na nešto i slušaj.

Dejvid Meki – Elmer i priča za laku noć 5/5 *****

Da budem iskrena, ovih dana i noći najviše čitam dečje knjige, svojoj ćerki, ali i sebi. Obožavam priče za decu jer me najlakše vrate u vreme kada sam bila mala, kada je sve bilo igra i zamišljanje. Izabrala sam baš Elmera Dejvida Mekija jer ima prelepe ilustracije i priču koja je zabavna, ali i jednostavna za malu decu. Elmer je šareni slon i postoji čitav niz knjiga o njemu i životinjama s kojima deli džunglu. U ovoj priči, on dobija zadatak da pričuva decu svoje prijateljice, dva mala slonića, i da ih na kraju dana uspava. Vodi ih kroz džunglu u dugu šetnju ne bi li zaspali od umora, ali to mu ne polazi za rukom. Usput sreću razne životinje i svaka od njih predlaže da im Elmer ispriča priču za laku noć i svako od njih predlaže svoju omiljenu.

Kada stignu kući, Elmer im ispriča priču o njima samima. Na kraju, slonići su zaspali, ali zaspao je i Elmer. Ova knjiga je lep podsetnik koliko su priče važne, ali i da će se ponekad, ili često, desiti da mi zaspimo pre dece.

Elizabet Straut – Oliv Kiteridž 4/5 ****

Volim Elizabet Straut. Njena Lusi Barton je jedan od onih likova koje bih, kao i Selindžerovu porodicu Glas, volela da poznajem, da s njima pričam telefonom, ležim na podu dnevne sobe ili šetam gradom. Oliv Kiteridž je sasvim drugačija od Lusi, maltene su sušte suprotnosti. Oliv je direktna, oštra, često neprijatna, ali istovremeno fascinantna u svojoj iskrenosti. U pitanju je nešto između romana i kratkih priča. Sve se odvija u istom gradu i među istim komšijama. Neke priče prate samu Oliv, a neke ljude koji žive oko nje. Elizabet nam približava život u srednjim godinama, kada se deca isele, brak se raspadne ili neko umre, kada na ovaj ili onaj način ostaješ sam. Ona stvarno poznaje ljude, način na koji razmišljamo ili radimo stvari i posmatra nas sa takvom pažnjom i ljubavi. Piše o naizgled malim stvarima, kroz lupu ili mikroskop. Svaki detalj otkriva karakter i život likova. Meni je ovde malo falilo Lusi Barton, malo svetla na kraju tunela. Ali to sam možda samo ja. Ili se možda plašim samoće. Ko će ga znati.

Članak Biblioteka: Hana Piščević se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U tom duhu, izdvojili smo pet filmova koji su ostavili najdublji utisak na našu redakciju. Ovo nije lista „najboljih po pravilima“, već iskren izbor našeg kolektiva – Marine Zec, Marije Todorović i Marije Milić – filmova koji su nas pratili i nakon poslednjeg kadra.

Yugo Florida – Marina

Prosto mi je neverovatno da su mi ove godine, na spisku i za filmove i za serije broj jedan zapravo domaća ostvarenja i to mi se izrazito dopada. Iako je ove godine izašao i The Brutalist koji je odličan film koji uprkos činjenici da traje duže od tri sata zaista drži pažnju (i jeste preporuka), Yugo Florida je film koji sam dublje doživela i koji više pogađa, nekako, u srž. Ono što nosi ovaj film, osim scenarija koji je tako životan, jeste gluma, posebno Andrije Kuzmanovića, koji je stvarno jedano od naših najboljih savremenih glumaca. Film prati život jednog inertnog, skoro pa beživotnog muškarca koji saznaje da mu otac umire (a kako to biva u našim filmovima, otac nije baš neki najlakši tip). Na brojne načine, film je katarzičan, a ne samo na onaj, najočigledniji koji se odnosiu na gubitak roditelja. Film nosi sa sobom različite nivoe kompleksnosti, da ga sve vreme osećate i saosećate se sa likovima, koje istovremeno i osuđujete. U svakom smislu, film je beskrajno životan. I Andrija Kuzmanović je, kao što sam rekla, stvarno mnogo dobar glumac. 

Vetre, pričaj sa mnom – Marija T.

Jedno od najlepših filmskih ostvarenja koje sam gledala u 2025. godini svakako je Vetre, pričaj sa mnom reditelja Stefana Đorđevića. Film prati Stefana koji se, prvi put nakon smrti majke, vraća porodičnom domu kako bi sa najbližima proslavio rođendan bake. Taj povratak kući, pokrenut njegovom potrebom da završi film o majci, ali i pokušajem ličnog iskupljenja kroz spasavanje psa lutalice, prerasta u tiho, duboko introspektivno putovanje.

Inspirisan stvarnim događajima i sniman sa članovima rediteljeve porodice u glavnim ulogama, Vetre, pričaj sa mnom je izuzetno intimno filmsko istraživanje odnosa majke i sina, ali i suočavanja sa gubitkom, krivicom i ljubavlju koja ne prestaje sa smrću. Film se gradi kroz tišinu, poglede i naizgled sitne, ali emotivno snažne trenutke, stvarajući osećaj bliskosti koji se retko viđa na filmu.

Za mene, ovo je jedno od najlepših i najiskrenijih ostvarenja koje sam pogledala ove godine – film koji ne traži pažnju glasno, već je zaslužuje svojom nežnošću i autentičnošću. Vetre, pričaj sa mnom podseća zašto je važno slaviti život, sećanja i ljude koji ga čine vrednim, čak i onda kada ih više nema.

Little Trouble Girls – Marija T.

Debitantski dugometražni film rediteljke Urške Đukić, Little Trouble Girls donosi suptilno, ali snažno osveženje teme odrastanja i ženskog identiteta. Film prati Luciju, tinejdžerku koja se nalazi na razmeđi između detinjstva i adolescencije, u prostoru u kojem se sudaraju telesnost, religija, kontrola i potisnute emocije.

Đukić gradi film kroz precizno oblikovanu atmosferu, izražen vizuelni identitet i izuzetno promišljen dizajn zvuka. Muzika igra ključnu ulogu u emotivnoj strukturi filma, dodatno produbljujući unutrašnji svet glavne junakinje i naglašavajući njenu pobunu koja se odvija više iznutra nego kroz otvoreni konflikt.

Iako se bavi temama koje su često prisutne u savremenom evropskom filmu, Little Trouble Girls uspeva da izbegne klišee i ponudi autentičan, pomalo misteriozan pogled na proces sazrevanja. Film se ne nameće objašnjenjima, već ostavlja prostor za tišinu, nelagodu i interpretaciju, čime se izdvaja kao jedno od upečatljivijih debitantskih ostvarenja godine.

La Grazia – Marija M.

Režija Paola Sorentina, teško može da bude loša, barem što se mene tiče. Još kad je tu i neverovatni Toni Servillo, sad već možemo reći dobro poznato lice Paolovih filmova, s obzirom na to da se pojavio u čak 7 njegovih ostvaranje – čini se da nema mnogo prostora za greške.

Najnoviji film La Grazia je priča o predsedniku Italije, Marianu De Santisu, potpuno imaginarnom liku, kako kaže reditelj, koji se pred sam kraj svog predsedničkog mandata susreće sa moralnim dilemama u čijoj je srži i njegov poslednji predsednički „zadatak“ – usvanjanje zakona o eutanaziji.  Uz to, film se fukusira na karakter glavnog junaka, a sama radnja je dosta spora i većina filma se zapravo odigrava u predsedničkoj palati, gde Mariano De Santis provodi najviše vremena, razmišljajući. A ako bismo gledali šire od toga, cela priča je zapravo priča o ljubavi. Glavni junak se neprestano priseća svoje pokojne supruge, nerešenih rana i neodgovorenih pitanja koja, čini se, ostaju sa nama do kraja života.

Lurker – Marija M.

Potpuno slučajno naletela sam na ovaj film, u nekoj potrazi zvanoj – filmovi koji ne opterećuju. Alex Russell, reditelj serije The Bear režirao je ovaj film, pa me je između ostalog i to privuklo da ga pogledam. Naravno, sama radnja je vrlo zanimljiva, vraća u srednjoškolske dane kad smo gotovo svi bili fanovi raznoraznih slavnih ličnosti. Posebno sredinom prve decenije dvehiljaditih bile su aktuelne i te fandom zajednice i fan fiction stranice. E ovo kao da je jedna od tih fan fiction priča. Lik, poprilično povučen, sasvim slučajno upozna svog omiljenog pevača. Kako već zna sve o njemu, kroz nekoliko prostih koraka privukao mu je pažnju i tako dobio poziv da mu se pridruži u bekstejdžu na koncertu. Nakon toga, ova dvojica postaju sve bolji prijatelji, kako vreme odmiče, njihovo druženje postaje sve kompleksije, ali već tada „nema nazad“. Poprilično zanimljiv film i sa psihološkog i fenomenološkog ugla. 

Članak Filmovi koji su obeležili 2025 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Rumena Bužarovska – Toni 5/5 *****

Verovatno moja omiljena knjiga u 2025. godini, prvi roman sjajne Rumene čije kratke priče takođe obožavam (najveća preporuka za zbirku Moj muž). Glavni junak romana je Toni, jedan sredovečni tip zaglavljen u sopstvenim obmanama i neosvešćenostima, zbog čijeg ponašanja pate svi uključujući i njega. Ovaj tip je suma sumarum najgorih likova na koje su devojke nailazile. Ovo je roman mapa za bolje razumevanje posledica odvratnog patrijahalnog sistema koji nas odgaja, pa je zbog toga preporuka kao kuća i za muškarce i za žene.

Želimir Periš – Mladenka Kostonoga 5/5 *****

Ovo je epsko delo u svakom smislu, jedan ozbiljan, temeljan i detaljno opisan, i duhovit i tragičan roman o veštici Gili, o jednom drugom vremenu, ljudima, običajima, verovanjima koja su karakteristična za 19. vek i ova podneblja. 

Kroz priču Gile mi saznajemo sve o tome na šta su sve ljudi spremni, a često se kroz knjigu zapitamo i koliko je čovek sposoban patnje da podnese. 

Robin Norvud – Žene koje suviše vole 5/5 *****

Ceo život slušam da ne sudim knjizi po koricama, e pa ovoj knjizi ne treba suditi ni po nazivu ni po koricama. Sve me je odbijalo, ali kada sam krenula da je čitam, majko sveta i anđeli s neba. Ovo je must, drugarice drage. Ova knjiga vam kroz vrlo konkretne primere ukazuje gde sve gresimo, koje paterne ponavljamo, odakle nam sva ta uverenja i ostali destruktivni mehanizmi u odnosima. Kada kažem odnosima, ne mislim nužno odnosima između dvoje ljudi, ovo je značajna knjiga i u smislu promišljanja kakav odnos gajimo prema sebi. 

Nina Like – Nismo ovde da bismo se zabavljali 5/5 *****

Nina Like je sjajna skandinavska spisateljica (preporuka i za njen roman Poodmaklo), koja u ovom romanu secira književnu scenu Norveške. Glavni lik je propali pisac pred kojim je jedno izazovno suočavanje sa sukobom iz prošlosti. Iako ova premisa zvuči teško, roman je sve samo ne težak i turoban. Ona izuzetno duhovito opisuje sve dileme, egotripove, pitanja stvaranja, starenja i življenja, zato bih mogla da se kladim da će svako ko pročita ovu knjigu dobiti sjajnu zabavu.

Lidija Deduš – Ja se zovem Lidija Deduš 5/5 *****

Ko mi kaže kako je poezija samo nežna i dosadna očigledno nije čitao ovakvu poeziju. Lidija Deduš je sve – bolno iskrena, ranjiva, duhovita, snažna i razigrana, krhka i sjebana, otvorena kritičarka svih postmodernističkih bulšita koje živimo, pa ćete zato dok čitate ovu zbirku svako malo u sebi reći “jebote, pa i ja sam Lidija Deduš“ and i think it’s beautiful.

Članak Biblioteka: Jelisaveta Miletić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Karl Uve Knausgor – Jutarnja zvezda 5/5 *****

Okosnica “Jutarnje zvezde” je misteriozna, jako blještava zvezda koja se pojavljuje na nebu i koja nevidljivom silom utiče na sve na Zemlji, posebno na ljude i na životinje. Životinje počinju da se ponašaju čudno, ljudi gube razum, desi se nekoliko ritualnih ubistava, i konstantno imate osećaj da će nešto mega strašno da se desi. Roman je strukturiran kao niz priča iz prvog lica, svaka nazvana po svom pripovedaču. Ima ovde dosta aluzija na Bibliju, svako od ovih likova ima svoju verziju onoga u šta veruje – neki su veliki vernici, drugi su vernici ali u svom maniru, treći ne veruju u neke više sile uopšte. Ali tu je ta zvezda, koja na momente podseća da bi mogla da predstavlja dolazak nekog novog Isusa, ali isto tako, moglo bi lako i predstavljati dolazak nekog novog Lucifera. Knausgor je uvek sjajan, i velika preporuka za njegove knjige.

Pedro Lemebel – Strah me je, torero 5/5 *****

Pedro Lemebel, poznati čileanski umetnik i pisac, za svog života napisao je jedan roman. I to kakav roman je napisao. “Strah me je, torero” smešten je u Čile 1986. godine, u vreme borbe protiv diktature Augusta Pinočea i rađanja pokreta koji planiraju njegov atentat. Naša junakinja je Ludaja od Prekoputa, transvestit u četrdesetim, koja živi skromno i zarađuje vezući stolnjake za bogate žene. Zvuk nereda na ulicama utišava pojačavajući bolero muziku na radiju u kojoj maksimalno uživa. Ludaja je nepopravljivi romantik, voli snažno, oseća duboko, i sve to prenosi na čitaoca. Život joj se menja kada upozna Karlosa, mladića koji njen stan koristi za tajne sastanke i odlaganje misterioznih kutija. Paralelno pratimo i samog Pinočea i njegovu suprugu, scene se povremeno ukrštaju, naročito pri kraju romana. Bolero muzika je prisutna na svakoj strani ovog romana i stvarno je jedno neverovatno delo.

Olga Tokarčuk – Vuci svoje ralo po kostima mrtvih 5/5 *****

“Vuci svoje ralo po kostima mrtvih”, roman čiji naslov je oda pesniku Vilijamu Blejku, jeste u srži jedna misterija. Ali ne bih voleo da je tako gledate, niti ću koristiti termin “triler”, iako jeste u neku ruku “ekološki triler”, jer verujem da ovi pojmovi sa sobom nose neku stigmu lajt romana, a ovaj je sve samo ne to. Priča je smeštena na rubu šume na granici između Poljske i Češke (što čini roman izuzetno atmosferičnim), i prati život Janjine Dušejko, žene samotnjaka koja živi sama (do skoro je živela sa svoja dva psa koji više nisu živi), i dane provodi tako što izučava astrologiju i horoskop, i sa prijateljem prevodi poeziju Vilijama Blejka na poljski jezik. Obožava životinje i veliki je protivnik lova – veruje da je podjednako važan život i životinja i ljudi. Sakuplja kosti mrtvih životinja i onda ih zakopava, jer veruje da i životinje zaslužuju sahranu kao i ljudi. Jednog dana, Janjina i njen prijatelj Matoga će pronaći komšiju Veliko Stopalo mrtvog u svojoj kući, a u narednih nekoliko dana umreće još nekoliko muškaraca iz njihove zajednice. “Vuci svoje ralo po kostima mrtvih” je jedna presjajna knjiga, jedna od onih koja će zauvek ostati uz vas.

 Di Braun – Sahranite mi srce kod Ranjenog Kolena 5/5 *****

Ne pamtim kada sam pročitao potresniju i snažniju publicistiku. Srceparajuća, zastrašujuža, teška za pojmiti – sve ono što se desilo na američkom kontinentu dolaskom kolonizatora prikazano je sa takvom snagom da mi pomen igre “kauboji protiv indijanaca” više nikada neće biti nikako smešno niti nevino. Ako vas zanima ova tema i generalno volite publicistiku, obavezno je imajte u vidu. Ali čak i da niste ljubitelj ovog žanra, verujem da će vam biti super jer je napisana fantastično, kao zbirka epizoda iz 19. veka ispričanih iz ugla stvarnih pripadnika starosedelačnih naroda, od Sjua, preko Čajena pa sve do Navaha i Apača. Njihova svedočenja oblikuju sliku jedne zaista ogromne nepravde koju nekako svet često ignoriše.

Kazuo Išiguro – Ostaci dana 5/5 *****

Kazuo Išiguro mi je možda i omiljeni pisac, i svaki njegov roman je drugi žanr – i u svakom pliva savršeno. “Ostaci dana” prati život Stivensa, engleskog batlera koji nakon Drugog svetskog rata kreće na put kroz englesku provinciju kako bi posetio bivšu koleginicu. Tokom putovanja, on se priseća svog života i karijere u službi lorda Darlingtona, aristokrate koji je gajio simpatije prema nacistima pre Drugog svetskog rata. Zapravo, roman je o promenama i o časti posla – kroz Stivensa saznaćemo koja je čast bila biti batler u Britaniji, i kako se sve to promenilo nakon Drugog svetskog rata kada biti batler prosto nije bilo isto. Čitajte Išigura, to je sve što mogu da vam kažem!

Članak Biblioteka: Marko Kovačević se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Trudnoća, starenje i svakodnevni prostori života često se prikazuju kroz filmove kao mesta gde norme i očekivanja oblikuju telo, identitet i izbor. Posebnu pažnju u ovom kontekstu treba obratiti na dom i privatni prostor, koji često funkcionišu kao tiha arena moći i pritiska, gde žensko iskustvo postaje zarobljeno i pod stalnom tenzijom. Kroz sledeće horor filmove razotkrićemo kako se telesnost, prostor i društvene norme prepliću, često intenzivnije nego što bismo to odmah uočili.

TRUDNOĆA I REPRODUKTIVNA KONTROLA

Trudnoća je u hororu često prikazana kao invazija, gubitak kontrole ili otcepljivanje od sebe. Ovi filmovi preispituju strah od ženskog reproduktivnog potencijala i otkrivaju kako potreba da se majčinstvo kontroliše stvara narative o posednutim, izmanipulisanim i ugroženim telima.

Huesera: The Bone Woman (Michelle Garza Cervera, 2022)

Kroz lik Valerije, trudnice koja se postepeno suočava sa natprirodnim silama, film oslikava psihološke pritiske društvenih normi i očekivanja majčinstva. Tokom trudnoće, njen život postaje sve mračniji, dok nepoznate sile i rituali prete da kontrolišu njeno telo i izbore, a Valerija se bori da sačuva svoju autonomiju. Film ilustruje kako tradicija oblikuje žensko telo i iskustvo tokom trudnoće, pretvarajući ga u prostor straha, kontrole, ali i unutrašnjeg otpora u borbi za identitet.

Prevenge (Alice Lowe, 2016) 

Film prati trudnicu Ruth koja počinje da veruje da njen nerođeni fetus naređuje da ubija ljude oko sebe. Ono što je mogla biti zaboravna crna komedija je kroz ovu prizmu anksioznisti i društvenih pritisaka postala subverzivan prikaz majčinstva, telesne autonomije i identiteta žene u okviru ekstremno zahtevne uloge roditeljstva. Film balansira između groteskne zabave i oštre kritike patrijarhalnih očekivanja, dok Ruth koristi nasilje kao radikalni, ironičan izraz autonomije i  kontrole nad sopstvenim životom i telom. 

Rosemary’s Baby (Roman Polanski, 1968) 

U ovom horor klasiku o trudnoći i gaslajtingu, Rosemary se suočava sa paranoičnom atmosferom u kojoj njeno telo postaje tuđe teritorija, nad kojim svi osim nje tvrde pravo. Trudnoća, umesto da bude intimno iskustvo, pretvara se u prostor nadzora, manipulacije i prikrivene kontrole, dok Rosemary oseća da se oko nje steže mreža sumnjivih rituala, „dobronamernih“ saveta i muževljeve izdaje. Film maestralno prikazuje kako se strahovi vezani za majčinstvo i gubitak autonomije pretaču u psihološki horor, gde se ženska intuicija i nelagoda neprestano dovode u pitanje. Upravo u tom jazu između onoga što Rosemary oseća i onoga što joj svet nameće, leži najdublji užas: gubitak autonomije nad telom koje postaje mesto rituala, kontrole i neizgovorenog straha.

STRAH OD ŽENSKOG TELA KOJE STARI 

Starenje ženskog tela jedan je od najvećih društvenih tabua, a horor ga koristi kao površinu na kojoj izbijaju fobije: od gubitka privlačnosti do gubitka društvene vrednosti. Ovi filmovi pokazuju da se strah ne odnosi na starost samu po sebi, već na žensko telo koje odbija da ostane mlado, potrošno i neproblematično.

The Substance (Coralie Fargeat, 2024)

Ovaj brutalno iskren, hiper-stilizovan body horror, u kome telo postaje bojno polje između društvenih očekivanja i autentičnog identiteta, film je koji je obeležio prošlu godinu. Kroz priču o kloniranju žene u „bolju, mlađu verziju sebe“, film raskrinkava kult mladosti, industriju slike i način na koji se ženska vrednost meri površinom kože. Transformacije su ekstremne, krvave i apsurdno teatralne, ali upravo u toj groteski leži komentar o tome koliko je sistemska kontrola ženskog tela normalizovana i koliko smo otupeli na komodifikaciju ženskog tela kao još jednog konzumerističkog proizvoda pod opsesijom večnom mladošću.

X (Ti West, 2022)  

Priča o filmskoj ekipi koja snima porno u ruralnom Teksasu brzo se pretvara u horor o ženskoj želji, strahu od starenja i nasilju koje raste iz potisnutih frustracija. Pearl, starija žena koja čezne za erotikom i životom koji joj je uskraćen, postaje tragično monstruozna figura, ne zato što je „zla“, već zato što je društvo kažnjava zbog žudnje „u svojim godinama“ i zbog telesnosti koja ne sme da postoji. Film brutalno pokazuje koliko je ženska seksualnost i dalje strogo regulisana i koliko je kolektivno neudobno kada pričamo o želji, telu i seksualnosti nakon što žena „pređe rok trajanja“ koji su joj drugi propisali.

What Ever Happened to Baby Jane? (Robert Aldrich,1962)

Ovaj horor klasik, koji je započeo ceo podžanr horora hagspoiltation, pretvara sestrinsku ljubomoru, slavu i starost u gotovo kućni zatvor. Jane, nekadašnja dečja zvezda, postaje groteskna figura žene koju su slava, porodični odnosi i patrijarhalna industrija izlomili do karikature, dok njena sestra Blanche živi u telu zarobljenom invaliditetom i prošlim traumama. Film je mračna studija ženskog starenja i ideje da žene postaju „monstrumi“ onda kada više ne ispunjavaju očekivanja mladosti, lepote i uglađenosti, brutalno pokazujući kako se moć, zavist i identitet raspadaju unutar četiri zida.

The Leech Woman (1960)

Ovaj rani horor, svojevrsni „proto-Substance“, koristi fantastiku kako bi ogolio strah od starenja i mizoginiju koja je oblikovala ženske likove 50-ih i 60-ih u Holivudu. Protagonistkinja otkriva misteriozni ritual koji joj omogućava da povrati mladost, ali po cenu nasilja nad muškarcima i sopstvenog tela. Film funkcioniše kao nehotična feministička parabola o tome kako društvo tera žene da se bore protiv prirodnog procesa starenja, čak i kada ih ta borba uništava. Telo postaje poligon pritiska, pomame i gubitka identiteta, ali i jedino preostalo sredstvo moći. 

DOMESTIFIKACIJA I ZAROBLJENOST U PRIVATNOM PROSTORU 

Iako smo u prethodnim kategorijama govorili o tome kako se žensko telo kontroliše kroz biološke procese, postoji još jedan, tiši i podmukliji oblik nadzora: prostor. Dom, zamišljen kao sigurno mesto, u hororu često postaje pozornica nevidljivih pritisaka, očekivanja i ponavljanja koje izmiče logici. Unutar četiri zida, ženska svakodnevica se prelama kroz senzacije koje su previše intenzivne da bi bile rutinske, a previše obične da bi bile prepoznate kao otpor. Ovi filmovi otvaraju upravo taj pogled u tihe užase domestifikacije.

Swallow (Carlo – Mirabella Davis, 2019) 

Haley Bennett kao protagonistkinja je supruga izolovana u naizgled savršenom braku u raskošnom domu u Njujorku. Dok se njen život odvija kroz pastelno obojene prozore luksuznog doma, počinje da konzumira male predmete koje pronalazi u kući, kuglice, baterije, ekserčiće  i živi za sledeći „high“ ovih radikalnih činova koji su istovremeno očajnički i buntovni. Kroz ovu telesnu, gotovo ritualnu pobunu, film istražuje kako patrijarhalni pritisci pokušavaju da kontrolišu žensko telo, i kako se autonomija oslobađa na bolne i intenzivne načine, sa posledicama koje telo neumoljivo nosi. 

The Babadook (2014)

Ovaj film je često svrstavan u monster horor, ali njegova najdublja snaga leži u tome što prikazuje kako se teskoba, iscrpljenost i neprepoznati emocionalni tereti uvlače u pukotine doma. Kuća majke i sina postaje prošireni prostor unutrašnjeg konflikta u kome svaki zvuk, svaki ugao, svaki predmet nosi težinu neizgovorenog. Dom više nije stabilan, već porozan, kao da reaguje na napetost svoje stanovnice, nagoveštavajući koliko je krhka granica između spoljne stvarnosti i unutrašnjeg emocionalnog pejzaža. 

Safe (1995)

Iako formalno nije horor, Safe je možda strašniji od većine horora upravo zato što svoje najdublje pretnje nikada ne izgovara naglas. Protagonistkinja se suočava sa neobjašnjivim telesnim simptomima, dok joj okolina nudi samo banalne odgovore i pasivno posmatranje. Kuća, predgrađe, „zdrav“ život — sve što bi trebalo da bude predvidljivo i umirujuće postaje pozorište nevidljivog pritiska društvenih očekivanja. Ono što nas plaši koliko i protagonistkinju nije konkretna niti imenovana opasnost, već osećaj da je svaki pokret regulisan i da je svaki prostor već unapred određen.

Meshes of the Afternoon (1943, Maya Deren)

Ovaj avangardni film briljantne Maye Deren — neka vrsta proto-horora kada je ova tema u pitanju — rekonstruiše svakodnevni prostor kao lavirint ženskog nesvesnog. Ponavljanja gestova, predmeti koji poprimaju težinu simbola, sopstvena figura koja se pojavljuje kao stranac: sve to pretvara dom iz mesta sigurnosti u prostor fragmentacije identiteta. Deren otkriva kako sama rutina može da postane klaustrofobična, i kako se „normalno“ pretvara u nemoguće kada subjekt nema gde da izađe iz sopstvenog ciklusa.

U hororu telo žene nikada nije samo telo, već površina na kojoj se ispisuju tuđi strahovi, fantazije, zabrane i kazne. Kroz njega se prelamaju pitanja seksualnosti, puberteta, nasilja, reprodukcije, starosti i identiteta, ali i načini na koje se dominacija konstruiše i održava. Od puberteta, seksa, nasilja i reproduktivnih odluka do trudnoće, porođaja i majčinstva, najintimniji prostori ženskog iskustva postaju narativne strategije za promišljanje apstraktnih, ali duboko političkih tema: ciklične opresije, društvene eksploatacije i svakodnevnih pristrasnosti koje oblikuju naše živote. 

Analiza ovih filmova pokazuje da se „monstruoznost“ retko rađa iz žena samih, već iz pritisaka i struktura koje nastoje da ih oblikuju, kazne ili kontrolišu. Upravo zato savremeni horor sve češće pretvara žensko telo u mesto povratnog udara, prostor otpora, transformacije i ponovnog osvajanja autonomije. Kroz fizičke i emocionalne promene, traumu, grotesku ili seksualnost, junakinje ovih priča razotkrivaju mehanizme nasilja i istovremeno pronalaze načine da ih potkopaju.

Na kraju, horor ostaje jedan od najmoćnijih žanrova za promišljanje politike tela, jer ono čega se u tim filmovima zapravo plašimo nije žensko telo samo po sebi, već njegova moguća autonomija i trenutak kada se ono otrgne kontroli i postane sredstvo samoidentifikacije, pobune i moći.

Članak Telo, trauma, otpor: kontrola, prostor i starenje žena u hororu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Horor tu razliku iznosi najjasnije. Žensko telo se kroz istoriju žanra prikazuje kao izvor nelagode, fascinacije, haosa i pretnje, nešto što treba nadzirati, obuzdati, kazniti ili „popraviti“. Zato je upravo horor idealno mesto da pratimo kako društvo razmišlja o seksualnosti, reprodukciji, starenju, devijaciji, telu koje odbija poslušnost.

Teoretičarke poput Barbare Creed, Julije Kristeve i Linde Williams pokazivale su da „monstruozna žena“ proizlazi iz kolektivnih strahova vezanih za tela koja krvare, rađaju, menjaju se, stare ili odbijaju normativnu ženstvenost. Ali umesto da se bavim stereotipom monstruma, u ovom tekstu fokusiraću se na politiku ženskog tela u hororu: kako se telo koristi, muči, restrukturiše, ali i kako postaje sredstvo otpora.

Ova analiza zato ne govori o ženama kao horor trope-ovima, već o telima kao mestima gde se ispisuju trauma i borba i filmovima u kojima žensko telo nije dekor, već politički teren. Menja se, preliva, raspada, zaceljuje, odbija poslušnost i time otvara prostor za nove načine razumevanja nasilja, autonomije i otpora.

BODY HORROR: TRANSFORMACIJA KAO GOVOR TELA

U tradiciji body-horrora žensko telo postaje prostor sukoba sa društvenim očekivanjima, identitetom i unutrašnjim tenzijama. Te transformacije nikada nisu samo fizičke: kroz njih izbijaju potisnuti strahovi, mehanizmi kontrole i prvi oblici otpora. Filmovi u ovom poglavlju prikazuju telo koje se menja, puca i pomera granice kako bi izrazilo ono što često ne može da bude izgovoreno.

Nightbitch (Marielle Heller, 2024)

Adaptacija romana Rachel Yoder u režiji Marielle Heller donosi intenzivnu verziju body-horrora u kome Amy Adams tumači iscrpljenu majka zarobljenu u svakodnevnoj rutini koja ju guši, dok se sukobi sa zahtevnim detetom pretvaraju u telesno iskustvo nelagode i frustracije. Njena transformacija u psa, koja se odvija uglavnom van kadra, simbolizuje beg od pritisaka ljudskog života i domestikacije u nešto primordijalno i instinktivno slobodno, dok film pulsira nelagodnim intenzitetom koji prožima glavni lik.

Titane (Julia Ducournau, 2021) 

Nasilje, mutacije i transhumanističke transformacije oblikuju Titane, film koji prati Alexiu, mladu ženu čije telo nosi ožiljak od automobilske nesreće, a čija seksualnost i identitet prkose društvenim normama. Alexia razvija intimnu, gotovo fetišističku vezu sa metalom i automobilima, dok njeno telo postaje prostor ekstremnog otpora i samospoznaje. Kada beži od zakona i ulazi u neočekivani odnos sa nepoznatim muškarcem koji je prihvata kao sina, film istražuje porodicu, identitet i telo kao prostor političke i emocionalne moći. Telesna transformacija ovde je mnogo više od šoka: brutalnost i uznemirenost vode ka oslobađanju kroz želju za kontrolom nad sopstvenim životom i identitetom. 

Raw (Julia Ducournau, 2016) 

Film prati studentkinju veterine kroz niz ekstremnih rituala inicijacije koji uključuju nasilno kršenje njenog doživotnog vegetarijanstva. Ovi događaji bude neutaživu glad koja preti da je proguta, dok pokušava da je kontroliše i razume. Film koristi telesne transformacije i groteskne rituale kao metaforu za odrastanje, porodične pritiske i povezivanje sa sestrinskom solidarnošću dok istražuje kako želja, moć i identitet proizilaze iz najintimnijeg telesnog iskustva.

Goodnight Mommy (Veronika Franz i Severin Fiala, 2014) 

Kroz prizmu estetskih zahvata kao transformacije, film istražuje kako strah i paranoja razaraju poverenje u majčinstvo, dok telo postaje prostor kontrole, identitetske krize i emocionalnog horora, kako od strane protagonistkinje, tako i njenih blizanaca. Majka se vraća kući sa licem prekrivenim zavojima i čudnim, hladnim ponašanjem, a deca sumnjaju da je žena iza zavoja zapravo dvojnica. Sukob koji sledi je mračan, napet i telesno mučan, jer blizanci preuzimaju kontrolu nad njenim telom kroz nasilne igre moći. Film koristi grotesknu deformaciju i distancu tela da prikaže kako paranoja i sumnja mogu razoriti porodične veze, pretvarajući majčinstvo u prostor straha, otpora i horora.

In My Skin (2002), Marina de Van

Marina de Van režira i glumi u ovom debitantskom ostvarenju o Esther, mladoj ženi koju naizgled mala povreda na nozi uvodi u vrstu psihoze. Esther počinje tajno da se povređuje, da „skida“ delove svog tela u pokušaju da preuzme kontrolu nad sopstvenim iskustvom, dok to stvara konflikt i napetost sa njenim partnerom. Film nas stavlja u neposredan kontakt sa osećajem samopovređivanja, mržnjom prema sebi i disocijacije, pokazujući kako žensko telo postaje prostor unutrašnje borbe i refleksije društvenih i emocionalnih pritisaka kroz ekstremnu intimnost bola.

Possession (Andrzej Żuławski, 1981) 

Depikcijom psihičkog raspada kroz telesnu mutaciju, Possession stoji na pragu tenzije između kontrole i disocijacije. Film prati ženu koja se suočava sa raspadom braka dok njeno telo i psiha ulaze u ekstremni haos. Intenzivne emotivne eksplozije kombinovane sa grotesknim telesnim mutacijama prikazuju kako lična trauma, partnersko nasilje i unutrašnji raspad mogu da se manifestuju kroz telo. Jezive scene, od brutalnih fizičkih sukoba do nadrealnih transformacija, čine žensko telo istovremeno ranjivim i zastrašujuće moćnim, pokazujući horor kao prostor gde trauma i otpor postaju vidljivi. Scena u podzemnom prolazu, u kojoj Isabelle Adjani potpuno gubi kontrolu, jedna je od najstrašnijih ikada snimljenih i savršeno enkapsulira užas i horor domestifikacije kao nametnutog izbora.

SEKSUALNOST KAO PRETNJA I KAZNA

Horor je dugo koristio žensku seksualnost kao prostor pripitomljavanja, ali i zastrašivanja. Seksualno aktivne, željne ili normativno „nepoželjne“ žene često se transformišu u figure koje treba kazniti ili obuzdati. Ovi filmovi otkrivaju kako ženska želja postaje pretnja, ne zato što je opasna sama po sebi, već zato što ugrožava strukture koje žele da je kontrolišu. 

Fresh (Mimi Cave, 2022) 

Ovaj film je brutalno iskrena parabola o savremenoj dating sceni. Pratimo mladu ženu koja ulazi u naizgled savršen ljubavni odnos, samo da bi otkrila mračnu i nasilnu stranu modernog zavođenja i kontrole nad ženskim telom. Film koristi grotesknu i ponekad brutalan komični ton da prikaže seksualnu eksploataciju, manipulaciju i nasilje koje se skriva iza romantičnih fantazija, dok protagonistkinja koristi svoju inteligenciju i odlučnost da preživi i uzvrati. Kroz telesnu ugroženost i nasilje nad telom, film kritički osvetljava kako društvo oblikuje i kontroliše žensku seksualnost kroz obmane, pravila i rituale savremenih dejting konvencija.

Jennifer’s Body (Karyn Kusama, 2009) 

Još jedan kultni film poslednjih godina, Jennifer’s Body jasno povezuje horor sa patrijarhalnim normama čistote i devičanstva: Jennifer preživljava ritualno žrtvovanje upravo zato što nije „devica“, a njen posednuti lik pretvara telo u oružje osvetničke moći. Ona utoljava svoj nezajažljivi apetit kroz zavođenje i ubistva vršnjaka, pre svega dečaka koji su je ranije eksploatisali. Kroz groteskna i brutalna ubistva, crnu komediju i prikaz napetosti u sestrinskoj dinamici sa najboljom prijateljicom, film istražuje seksualnost, želju i moć žene, pokazujući kako trauma i društvena pravila oblikuju telo, identitet i kaznu u hororu.

Teeth (Mitchell Lichtenstein, 2008) 

Kombinacija mitologije, satire i groteske čini Teeth kultnim horror klasikom. Mit vagina dentata u ovom filmu oživljava kroz Dawn O’Keefe, pobožnu tinejdžerku koja se suočava sa traumom seksualnog nasilja i istovremeno otkriva neobičnu fizionomiju svog polnog organa. Film koristi apsurd i horor da kritikuje abstinencijsku edukaciju, patrijarhalnu kontrolu nad ženskom seksualnošću i kulturu koja normalizuje nasilje nad ženama. Telo protagonistkinje, iako izloženo i ugroženo, postaje sredstvo otpora: njena novo otkrivena telesna moć preokreće dinamiku moći i transformiše traumatično iskustvo u brutalno, ali oslobađajuće samopouzdanje.

Frankenhooker (Frank Henenlotter, 1990)

Kroz grotesku i crni humor, film brutalno kritikuje patrijarhalnu kontrolu nad ženskim telom i opsesiju „idealnom“ ženskom figurom. Nakon tragične smrti svoje verenice, naučnik je odlučan da je „vrati“ tako što stvara novu ženu spajajući delove tela raznih seksualno objektifikovanih žena koje se bave seksualnim radom. Film kombinuje bizarnu estetiku, telesnu manipulaciju i apsurdnu komediju kako bi prikazao opsesiju muškom željom i društvenim standardima lepote, dok žensko telo postaje i instrument i žrtva manipulacije. Kroz groteskni humor i preterano nasilje, film razotkriva kako društvo seksualizuje i kontroliše ženska tela, pretvarajući ih u površinu za fantazije i eksploataciju.

Cat People (Jacques Tourneur, 1942) 

Ovaj klasični horor pretvara strah od ženske želje u mitsku transformaciju kroz suptilan horor i sugestivnu atmosferu, prikazujući žensku seksualnost kao izvor straha i moći. Irena, mlada žena sa „tajanstvenim“ poreklom (srpskim, ni manje ni više), mora da kontroliše svoje nagone jer je svaka seksualna želja potencijalno smrtonosna: transformiše je u krvožednog crnog pantera. Film istražuje kako društvene norme i strah od ženske seksualnosti oblikuju telo i identitet, dok tenzija između privlačnosti i opasnosti čini horor psihološki intenzivnim i napetim.

PUBERTET, MENSTRUACIJA I POREMEĆAJ RAZVOJA

U hororu je odrastanje oduvek predstavljeno kao oblik transformacije, ali kod devojčica ta transformacija često postaje izvor straha. Menstruacija, hormoni, seksualno sazrevanje i promene tela dramatizuju se kao nešto „opasno“ ili neukrotivo. Ovi filmovi prikazuju kako pubertet razotkriva društvene fobije prema ženskoj telesnosti, posebno kada ona počinje da izlazi izvan kontrole.

Ginger Snaps (John Fawcett, 2000) 

Ovo nije prvi ni jedini primer transformacije u vukodlaka kao metafore za pubertet, ali jeste ključan kada je reč o menstrualnoj evoluciji i istraživanju kako hormoni, bes i telesne promene oblikuju identitet devojčica. Ginger, adolescentkinja suočena sa prvim simptomima transformacije, postaje simbol borbe sa društvenim očekivanjima, sestrinskom vezom i sopstvenim nagonom za kontrolom i oslobađanjem. Horor leži u telesnoj mutaciji i sukobima koje menstruacija donosi u ženskom iskustvu, pokazujući iskonski strah od telesnih promena koje pubertet donosi. 

Thelma (Joachim Trier, 2017) 

Thelma je mlada žena čija represija seksualnosti i emocija vodi do nadprirodnih manifestacija moći telekenize.  Film kombinuje psihološki horor i fantastične elemente da prikaže kako potisnuti identitet i želje oblikuju telo i ličnost, dok njena sposobnost da stvara fizičke „pukotine“ u stvarnosti simbolizuje sukob unutrašnjeg i spoljnog sveta. Kroz telesnu transformaciju i kontrolu moći, film istražuje tenziju između društvenih ograničenja i unutrašnjeg otpora.

Carrie (Brian de Palma, 1976) 

Kultni film Brajane de Palme film koristi menstruaciju kao katalizator telesne i emotivne transformacije Carrie, čija represija i vršnjačko nasilje kulminiraju u destruktivnoj eksploziji telekinetičke moći. Film istražuje kako društvo, religijski pritisci i nasilje vršnjaka na autonomiju i telo oblikuju žensko iskustvo, rezultirajući time da Carrie transformiše energiju telesne traume u u smrtonosni otpor, čineći telo i emocije jedinstvenim instrumentom moći i osvete

Na kraju, čini mi se da je važno naglasiti da ovi narativni motivi nisu tu samo da nas uplaše, već da nas podsete koliko se često ženska iskustva posmatraju kao pretnja ili anomalija. U sledećem tekstu nastaviću da se bavim time kako se ta ista dinamika prelama kroz druge oblike nadzora nad ženskim telom, od strahova vezanih za godine, majčinstvo, pa sve do načina na koje je žensko iskustvo često „zatvoreno“ u privatne, kontrolisane prostore. Ti motivi zajedno otvaraju još jedan širi pogled na to kako horor, možda nenamerno, ali uporno, razotkriva strukture moći koje deluju i van ekrana.

Članak Telo, trauma, otpor: transformacija ženskog tela u hororu  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Branko Ve Poljanski – 77 samoubica 5/5 *****

Neverovatna ljubavna zbitija gospodina Nikifora Mortona, nadfantastični i brz ljubavni roman! I da, zaljubila sam se u njega 77 puta do sada i ovo je skoro uvek poslednja knjiga koju sam pročitala jer joj se iznova vraćam, a Nikifor Morton me je toliko inspirisao da sam počela i da mu pišem. 77 samoubica je kolaž misli i osećanja koji se sudaraju u vrtlogu nemira, ljubavi i borbe. Ova knjiga zaboravlja književne forme, ludački izgara u svojoj hrabrosti i nastoji da bude to što jeste. A ko je NIkifor Morton? On je mlad i besan. Vitak i ovisok kao mladi hrast. Gord i tiranski veseo. Ponosan. Ljut i silovit. Dobar i sentimentalan. Poslednja vrlina ležala je u dnu njegovih unutrašnjih magazina. Moguće i nije tako. Videćemo! Profesionalno zanimanje duhovnog lorda Mortona beše RAZARAČ SVETA! Volela bih da nastavite sami da komunicirate sa gospodinom Mortonom, verujem da će vam ostati u mislima i da će vam razoriti svet kao što je i meni: Lele meni, kuku tebi, svete.

Andrej Tarkovski – Martirologijum 5/5 *****

Knjiga dnevnika Andreja Tarkovskog koje je vodio od 1970. godine do svoje smrti 1986. ili kako je i sam Tarkovski želeo da se zove: Martirologijum tj. „knjiga stradanja“.Čitajući ovu knjigu, imala sam osećaj da ulazim pravo u njegov svakodnevni život, bez ikakvog posredovanja ili ulepšavanja. Radoznalo sam pratila svaku belešku, nailazeći na pitanja koja često i sama sebi postavljam i sa strepnjom iščekivala kako će izgledati poslednja stranica. Tarkovski je prilično jednostavno predstavljao svoje dane, rođenja, razgovore, ugovore, nedostajanja, nemoći, neke je stanice završavao skicom kuće, etiketom piva, šampanjca, spiskom šta sve treba da obavi, kupi za selo, iz kog položaja se glumci klanjaju publici, koje dugove hitno mora da vrati ili jednostavno sujetom: to je valjda život. Zato, svaka strana ove knjige vredna je čitanja jer je svaka sam život. Dok sada preporučujem vama da pročitate ovu knjigu, setila sam se dela beleške u kome Tarkovski piše: Ponovo sam pročitao Kastenedu: Časovi Don Huana. Sjajna knjiga i potpuno tačna, zato što 1) svet uopšte nije takav kakav nam se čini i 2) on bi zaista mogao da postane drugačiji pod određenim uslovima. Eto, možda nekome i ova preporuka bude od koristi.Naravno, mogla bih da izdvojim još mnogo trenutaka koji su me dirnuli ili iznenadili, u kojima sam se prepoznala  ali najvrednije je to što Martirologijum pruža iskustvo upoznavanja Tarkovskog onakvog kakav je bio u svojoj najdubljoj i najiskrenijoj verziji. Njegov jezik je precizan, um nežan, a njegova svakodnevica istovremeno teška i blistava, dakle, ljudska.

Judita Šalgo – Sabrane pesme 5/5 *****

Verujem da svi već znamo koliko je Judita Šalgo sjajna i važna. Dopada mi se što Šalgo i najmanjom promenom u jeziku otvara nova značenja koja uznemiravaju, pitaju i greju: to je sve što poezija treba da bude. Volim na koje sve načine govori o svom životu i ti načini jesu sve što bi poezija bila. Kad kaže „radim samo kako je napisano“  potpuno je razumem i verujem joj, a za mene je dobra poezija ona koja je verujuća.  I naravno da obožavam što ispada iz forme i traje u svom ritmu, na sijaset načina. Kakva žena!

Brza ljubav

O visokim stvarima povišenim tonom, 

o tankim potanko,

o vodi tečno, o nožu odsečno, 

zaokruženo o svetu. 

Brza u ljubavi, 

govorim na prvi pogled,

od prve gledam u drugio život,

s drugima živim u trećem licu, 

pred licem sveta stojim na četir noge, 

spremna da jednom petom začepim svih pet čula. 

u šest radnih dana stignem čak na kraj srca: 

sedmog, božijeg, s uvom na sedmoj bravi,

slušam ga gde mi u tuđoj glavi

krišom otkucava vreme za odmor.

Laslo Krasnahorkai – Ide svet 5/5 *****

On: Govori

       Propoveda 

       Oprašta se

Ovo je prva knjiga Lasla Krasnohorkaia koju sam pročitala: kroz 21 priču glavni junaci ove knjige su ljudi. Privuklo me je kada sam pročitala da se govori o ljudima koji imaju velika očekivanja i želje, da neprestano maštaju o odlasku ili napuštanju svoje svakodnevice, ali da oni zapravo nemaju hrabrosti da išta promene u svojim trivijalnim životima. 

Prva misao iz knjige koja mi je ostala u glavi jeste Sve pobune se odnose na celinu, podsetila me da je put natrag uvek kraći.

Nekad čovek ne ume da ignoriše osećanja koje su izazvale izvesne situacije  i to ga vodi ka detaljnim i beskrajnim objašnjenjima i razmišljanjima zašto se nešto desilo: sjajna tačnost u posvećnosti koja mi nije bila naporna ili dosadna, ali verujem da može delovati kao da se strpljenje čitaoca ipak zloupotrebljava. Često je ništavilo jedini pogled tog čoveka, ali u drugom trenutku on pamti i najmanji delić fleke koje je sunce obasjavalo, pamti da će uvek biti dovoljno svetlosti da se osvetli put.  Pročitaćete  kako čovek dolazi do gladne želje da sve što ima to i ostane njegovo, a način na koji Krasnahorkai piše o prisvojnim pridevima i sufiksima je interesantan i često mi se ostajalo u njegovim slikama. Trenutak kad mu ništa posetane sve: ponekad je odustajenje sve što nam treba da vidimo gde smo, da postavimo pitanje čuvene svojine. 

Ova knjiga je hrabra i originalna, komunicira čak i kad sluša samo sebe, čak i kad kreće izokola. 

U međuvremenu, pita kada smo poslednji put u sebi izgovorili reč dobro i kada smo poslednji put izgovorili reč zlo. Pa, kad smo? Da nismo možda neutralni?

NIŠTA MI ODAVDE NE TREBA

Ostavio bih sve, sva brda i doline, sve staze i bogaze, sve kreje u bašti, ostavio sve i svja, nebo i zemlju, proleće i jesen, ostavio bih izlazne puteve, noći u kuhinji, poslednji pogled ljubavni i sve grozničave drumove koji vode u gradove, osta-vio bih duboku tminu koja se spušta na predeo, težinu, nadu, čaroliju i spokoj, ostavio sve voljeno i blisko, sve što me je ganulo, potreslo, opčinilo i uzdiglo, ostavio bih plemenito, blagonaklono, prijatno i demonski lepo, ostavio svako pucanje pupoljaka, svako rađanje i postojanje, ostavio bih magiju, zago-netku, svu omamljenost daljinom, beskonačnošću i večnošću: jer ostavio bih zemlju ovu i zvezde ove, jer ništa odavde ne bih poneo, jer pogledao sam u ono što dolazi, i ništa mi odavde ne treba.

Igor Isakovski – Sovršen poet 5/5 *****

Knjiga Sovršen poet je objavljena u Skoplju za izdavačku kuću Ili‑ili i obuhvata poeziju Igora Isakovskog: preko 500 pesama.  Osim što mi je ova knjiga učinila veliku radost, imam potrebu da se zahvalim i svim ljudima koji su doprineli da se ona desi. Nadam se da će biti prevedena i objavljena i u Srbiji. Elem, za poeziju Igora Isakovskog najpre bih rekla da je srčana, prisutna, suočavajuća, žedna i nežna. Njegova peozija je slomljena čaša sa kojom bih neprestano nazdravljala. 

Jasno vam je da je on jedan od mojih omiljenih pesnika. 

Članak Biblioteka: Valentina Bakti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Selekcija Stefana Ivančića, jednog od selektora festivala, donosi raznovrstan program sa pobednicima svetskih festivala, novim ostvarenjima autora sa različitim poetikama i temama, kao i filmovima koji otkrivaju nove tokove u autorskom filmu.

Satnice prikazivanja možete pogledati na sajtu festivala: https://faf.rs/

Sirat (Oliver Laxe)

„Sirat“ je film godine, pa ako će neko izabrati da gleda samo jedan film na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma, to svakako treba biti ovaj. Produciran od strane braće Almodovar, ovogodišnji je dobitnik Nagrade žirija u Kanu i španski kandidat za Oskara, „Sirat“ je film kakvih danas nema – ambiciozan, bigger than life pristup kakav su imali filmovi sedamdesetih godina prošlog veka, film u kom se ukrštaju post apokaliptička atmosfera „Pobesnelog Maksa“, kamioni iz Spilbergovog „Duela“, modernost Monti Helmanovog „Dva sloja asfalta“ i porodična potraga koja vuče korene koliko iz Fordovih „Tragača“, toliko iz Antičke tragedije.

Svi domaći filmovi

Ovogodišnji Festival autorskog filma je u ključu domaćih filmova. U godini kada se nisu održali ni FEST ni Martovski festival, naši filmovi uskraćeni su za dve velike platforme na kojima mogu da se predstave publici. Ovo je takođe godina u kojoj nisu raspisani konkursi Filmskog centra Srbije za sufinansiranje filmova, čime je država de facto ukinula produkciju domaćih filmova. Ni festivali nisu uskraćeni u tom pogledu, jer uobičajne podrške Ministarstva kulture u 2025. nije bilo. Samim tim, važno je da svi zajedno dignemo glas protiv beskrupuloznog i protivzakonitog urušavanja srpske kulture, te pozivam publiku da pogleda domaće filmove „Kako je ovde tako zeleno?“ Nikole Ležaića, „Linije želje“ Daneta Komljena, „Mačji krik“ Sanje Živković, „Sorella di clausura“ Ivane Mladenović, „Vetre, pričaj sa mnom“ Stefana Đorđevića, kratke filmove „Histerični napad smeha“ Dušana Zorića i Matije Gluščevića, „Bazen rupa“ Ane Vučićević, „Tarik“ Adema Tutića, „Slet 1988“ Marte Popivode, „Egzistencija je koincidencija“ Veljka Petrovića, „Podeljeni grad Kosovska Mitrovica“ Marka Grbe Singh, te srpske manjinske ko-produkcije „DJ Ahmet“ Georgia M. Unkovskog, „Otapanje vladara“ Ivana Salatića i „Nestašne devojke“ Urške Đukić…

Ljubav koja preostaje (The Love That Remains, Hlynur Pálmason)

Islandski reditelj Palmason trenutno je jedan od najzanimljivijih svetskih autora, stvaralac koji neprestano donosi nešto novo i sveže, ali ostajući veran svom prepoznatljivom stilu. Poznat publici Festivala autorskog filma po filmu „Beli, beli dan“, koji je prikazanom u takmičarskom programu 2019. godine, njegovo ime se često pominje kao da je jedan od autora koji su najnepravednije potisnuti iz glavnog programa Kana – prema mišljenju međunarodne kritike, njegova poslednja dva filma, „Godland“ i „Ljubav koja preostaje“, trebalo je da se nađu u konkurenciji francuskog festivala. Njegov najnoviji film je duboko lično ostvarenje u kojem Palmason okreće kameru ka sopstvenoj porodici, ka priči o bračnom paru u krizi i životu njihovo troje dece – pri čemu uloge blizanaca i njihove sestre tumače Palmasonova deca u stvarnom životu, a pas Panda je zaista njihov pas. Panda je za svoju ulogu u ovom filmu dobio prestižnu nagradu „Palm Dog“ u Kanu. Ovaj film je podjednako nežan, koliko i gorak.

Mirotvorac (Ivan Ramljak)

„Mirotvorac“ je dokumentarni film od Josipu Rajlu – Kiru, načelniku osiječke policije koji je početkom devedesetih godina pokušavao da pomiri uzavrele društvene tenzije koje su vladale Osijekom, odnosno da se izbegne tragičan rat koji je razorio područje bivše Jugoslavije. Zbog toga je on 1991. godine tragično ubijen, a to ubistvo je i dan danas nerazjašnjeno. Koristeći postojeći arhivski materijal, hrvatski reditelj Ivan Ramljak (poznat po filmovima kao što su „El Shatt – nacrt za utopiju“, „O jednoj mladosti“, „Dom boraca“ i „Kino otok“) vrši filmsko istraživanje ovog zločina, i suočava hrvatsko, ali i srpsko društvo, sa duhovima prošlosti koja možda više nije vremenski bliska, ali jeste nažalost i dalje veoma aktuelna. Jako važan film u vremenu u kom živimo uspon kolektivnih nacionalističkih histerija.

Posetilac (The Visitor, Vytautas Katkus)

„Posetilac“ je dugometražni debi Vitautasa Katkusa, koji je inače priznat i poznat po svojim kratkim filmovima „Trešnje“ (Kan 2022), „Mesta“ (Venecija 2020) i „Kolektivne bašte“ (Kan 2019), ali i svom radu kao direktor fotografije. Autor je slike filma „Toksično“ Saule Bluvajte, koji je bio jedan od prošlogodišnjih otkrića, osvojivši Zlatnog leoparda u Lokarnu, a „Posetilac“ je dobio nagradu za najbolju režiju u Karlovim Varima. Ovo je jedan nežan i melanholičan film koji prati Danieliusa, čoveka koji se vraća u svoj mali rodni grad, prisećajući se svog odrastanja, svoje prošlosti, i koji pokušava da uspostavi vezu sa starim poznanicima i prijateljima. „Posetilac“ je film o usamljenosti, o prolasku vremena i sećanjima, emocijama koje odjednom pokreće slika, reč, predmet, osećanje ili misao.

Barrio triste (Stillz)

„Barrio triste“ je rediteljski debi kolumbijsko-američkog umetnika koji stvara pod pseudonimom Stillz, jednog od najzapaženijih autora muzičkih spotova današnjice. Poznat po svojom saradnjom sa reperom Bad Bunny i Rosalijom, svoj prvi film, čiji bi naslov na srpskom glasio „Tužna četvrt“, realizovao je u produkciji kolektiva EDGLRD koji je pokrenuo slavni Harmony Korine. „Barrio triste“ donosi reinterpretaciju found footage filma u nasilnom i sirovom ambijentu kolumbijskog grada Medeljin krajem osamdesetih godina. Ako sve ovo ne zvuči kao dovoljan stimulans da se pogleda film, treba dodati da je za muziku filma zadužena ARCA, i da gledaoce očekuje neverovatan obrt.

Putovanja i dani (Two Seasons, Two Strangers, Sho Miyake)

„Putovanja i dani“ je ovogodišnji dobitnik Zlatnog Leoparda, najvišeg priznanja filmskog festivala u Lokarnu. Film je inspirisan delima „Pogled na morsku obalu“ i „Gospodin Ben i njegov iglu“ kultnog manga strip crtača Jošiharu Cugea – i radi se o jednom čulnom, emotivnom i intelektualnom putovanju iz dva dela, koje postavlja pitanje suštine samog (umetničkog) stvaralačkog čina. Ovaj film je sjajan primer najboljih kvaliteta japanske kinematografije, koja se na poetski i nenametljiv način bavi duboko filozofskim pitanjima. „Putovanja i dani“ promišlja smisao ljudskog života, prateći puteve kojima u životu kročimo gotovo slučajno, o tome kako svaki novi susret postaje deo našeg postojanja. Uz veliku suptilnost, film dotiče nešto suštinsko, duboko ljudsko.

Članak Šta gledati na 31. FAF-u? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U nastavku izdvajamo pet filmova koje ne bi trebalo da propustite na ovogodišnjoj Slobodnoj zoni.

Stavi dušu na dlan i hodaj

„Stavi dušu na dlan i hodaj“ moj je odgovor, kao filmske autorke, na neprestani masakr nad Palestincima. Čudo se dogodilo kada sam upoznala Fatem Hasonu. Ona je postala moje oči u Gazi, gde je pružala otpor dok je dokumentovala rat, a ja sam postala veza između nje i sveta — iz njenog „zatvora u Gazi“, kako ga je sama nazvala. Održavale smo tu liniju života skoro godinu dana. Delići zvuka i piksela koje smo razmenjivale pretvorili su se u film koji sada gledate. Ubistvo Fatem 16. aprila 2025. godine, u izraelskom napadu na njenu kuću, zauvek je promenilo njegovo značenje. – Sepide Farsi.

Iranska rediteljka Sepide Farsi doživela je revoluciju sa trinaest godina, sa šesnaest je bila zatvorena kao disidentkinja, a svoju domovinu napustila je sa osamnaest. Od tada živi u Parizu, gde je studirala matematiku, bavila se fotografijom i snimila oko petnaest filmova — dokumentarnih, igranih i animiranih. 

Pisma iz Melna

U novembru 1992. godine, rasistički napadi zapaljenim bombama u nemačkom gradu Melnu (Mölln) zauvek su promenili živote Ibrahima Arslana i njegove porodice. Sedmogodišnji Ibrahim je preživeo požar, ali je tragično izgubio sestru, rođaku i baku. Nakon tragedije, grad je primio stotine pisama solidarnosti, koja su arhivirana i potom zaboravljena gotovo tri decenije. Upletena u Ibrahimovo potresno putovanje ponovnog otkrivanja i susrete sa troje autora tih pisama, ova davno zaboravljena svedočenja stvaraju snažan vizuelni most između prošlosti i sadašnjosti. Film prati Ibrahima i njegovu braću i sestre, nudeći osetljiv prikaz trajne traume koja i danas oblikuje njihove živote. Boreći se protiv rasizma i zalažući se za žrtve, Ibrahim je pronašao način da svoju bol pretoči u akciju, dok se njegov brat Namik i dalje bori sa emocionalnim ožiljcima prošlosti. Pisma iz Melna ne samo da pojačavaju glasove preživelih i žrtava, već i otkrivaju davno zaboravljena pisma podrške i saosećanja. Film donosi novu perspektivu sećanja – pomerajući fokus na priče preživelih, dajući im prostor i priznanje koje zaslužuju.

Domaći teren

Lidija Zelović prikazuje svoju raseljenu porodicu u Holandiji još od 1993. godine, kada su pobegli iz ratom razorenog doma u Sarajevu. Njen filmski esej otkriva dualnost s kojom svi migranti žive: šta je, zapravo, „dom”? Time autorka skreće pažnju na uznemirujuće društvene i političke promene u Holandiji, koje prepoznaje iz svoje rodne (raspadnute) Jugoslavije. Koristeći porodični filmski arhiv, Zelovićeva naporedo prikazuje scene iz svakodnevnog života — razgovore o politici i fudbalu nedeljom s roditeljima i bratom, odrastanje svog sina, praznike „kod kuće” u Bosni — sa političkim događajima u Holandiji, poput političkih ubistava, skandala povezanih s diskriminacijom od strane vlade, rastuće društvene polarizacije i društvenih nemira i prihvatanja radikalno desničarske politike u središtu vlasti. Home Game nnudi ponekad duhovit, često konfrontirajući, ali uvek iskren pogled u život Lidije Zelović, koji funkcioniše kao ogledalo savremene političke klime u Holandiji, ali i u mnogim drugim zemljama sveta.

Vude, ti si pobijedio

Priča o usponu i padu jedinog jugoslovenskog dobitnika Oskara, Dušana Vukotića. Kada je njegov Surogat postao prvi neamerički animirani film nagrađen Oskarom, Vukotić je ostao u Zagrebu ne sluteći da se piše istorija svetske animacije. Oskar ga je učinio veličinom u kulturnim krugovima, ali i metom zavisti manje talentovanih kolega. Vukotić je bio poznat kao radoholičar, posvećen radu, uz podršku supruge Lile Andres Vukotić, koja se odrekla glumačke karijere da bi bila uz njega. Devedesetih, sa stvaranjem nove države, doživio je poniženje kada mu je zabranjen ulaz u Zagreb film, atelje u kojem je proveo život. Taj trenutak simbolično je označio promjenu njegovog statusa. Kroz ovaj lični, ali i društveni portret, film nas vodi kroz ključna društveno-politička dešavanja tog vremena, kao i značaj na globalnoj sceni kinematografije tako male zemlje kao što je Jugoslavija, i odlaskom svega toga u etar, kada je počelo njeno raspadanje.

Mačke

Miša je tih dečak koji živi u srpskom imigrantskom naselju u Cirihu. Jednog dana pronalazi napušteno mače i stavlja ga u svoj ranac. Kod kuće, brak njegovih roditelja se raspada, što sve teže podnosi. Tata je srećan zbog mačeta, ali mama želi da ga izbaci iz kuće. Nakon burne porodične svađe, Miša ga krije ispod stepenica i pokušava da natera drugu uličnu mačku da mu bude majka. U školi, njegova učiteljica se sastaje s roditeljima, a Miša tada po prvi put iskreno progovara – tečno na nemačkom jeziku, koji njegova majka ne razume. Mače je sada veoma bolesno i Miša odlučuje da ga se odrekne kako bi „spasio“ porodicu. Dvoumio se da li da okonča njegovu patnju dok se mače bori za poslednji dah. Prvi put u životu, Miša donosi samostalnu odluku – da ga ne ubije. Sada je spreman da započne svoje prvo ljudsko prijateljstvo sa tihom švajcarskom devojčicom koja sedi pored njega.

Članak Filmovi koje ne treba da propustite na Slobodnoj zoni se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovogodišnji program donosi dve glavne selekcije. Prve večeri, 3. i 4. oktobra u 20 časova, biće prikazani filmovi u okviru selekcije BEYOND BORDERS, koja okuplja nagrađivana ostvarenja iz celog sveta. Reč je o delima koja preispituju granice umetničkog izraza i donose snažne, aktuelne priče iz različitih kultura.

Poslednjeg dana festivala, 5. oktobra, u terminima od 15 i 17 časova publika će moći da uživa u selekciji MADE IN BALKAN. Poseban fokus ove celine stavljen je na domaće autore i stvaraoce iz regiona, a program donosi autentične i emotivne filmove koji osvetljavaju društvo i svakodnevicu Balkana iz jedinstvene perspektive.

Tim povodom izdvajamo filmove koje ne treba da propustite na ovogodišnjem izdanju FINE LINE FILM FEST-a.

Berlebas (Holandija, Belgija) rediteljka Malu Janssen 

Projekcija: 3. okrobar 20h MTS Dvorana

Barlebas prikazuje poslednje dane u životu uporne žene Heylken (28). Optužena je za veštičarenje, upravo kada je planirala da zauvek napusti svoje selo.
Iako Heylken nikada ne uspe da ode, ona inspiriše mladu devojčicu Griet (12) svojom slobodnom duhom i moćnim glasom.

Eksperimentalna muzička periodična drama, smeštena 1595. godine, fokusirana na progon veštica u južnoj Holandiji.

A Bear Remembers (UK) reditelji Zhang + Knight 

Projekcija: 3. oktobar 20h MTS Dvorana

Lokalni dečko, Petar, pokušava da pronađe izvor metalnog zvuka koji progoni selo. Kada podeli svoj snimak sa starijom ženom, to probudi uspomene na medveda koji je lutao brdima tokom njenog detinjstva.

A Dying Tree (Kanada) reditelj Vincent René-Lortie

Projekcija: 3. oktobar 20h MTS Dvorana

Kako se dan završava za 45-godišnjeg službenika, on nailazi na tajanstveni pogled šimpanze, koji pokreće tihu razmenu i navodi ga da donese nepovratnu odluku.

Majonezë (Italija) rediteljka Giulia Grandinetti

Projekcija: 4. Oktobar 20h MTS DvoranaElyria živi u porodici kojom vlada njen strogi otac, u zabačenom planinskom selu u Albaniji. Zarobljena u ovom represivnom društvu, sve teže skriva svoju rastuću ljutnju.
A onda, jednog dana, njena želja za pobunom preuzima kontrolu.

Skin On Skin (Nemačka) reditelj Simon Schneckenburger

Projekcija: 4. Oktobar 20h MTS Dvorana 

Dvojica muškaraca, raseljena u paklu nemačke mesne industrije. Nešto postoji između njih. Nešto ih ponovo tera da sanjaju.

Tarik (Srbija) reditelj Adem Tutić

Projekcija: 5. oktobar 15h MTS Dvorana

Nakon što je izbačen iz škole u Lazarevcu, Tarik je primoran da napusti svoju samohranu majku Mariju i preseli se u Novi Pazar da živi sa svojim ocem Safetom i njegovom porodicom.

Joe (Bosna I Hercegovina) reditelj Vuk Radjen 

Projeckija: 5. oktobar 17h MTS Dvorana

Devetnaestogodišnji Džo provodi letnje dane sa prijateljima u pabovima na selu. Jednog večeri, Džo zatiče svog oca obešenog u štali. Pogođen tugom i bolom, odlučuje da se osveti – čin koji će imati posledice po njegovog mlađeg brata Strahinju.

By The Window (Srbija) rediteljka Aglaja Filipović

Projekcija: 5. oktobar 17h (van takmičarskog programa)

Te večeri, na njihovoj poslednjoj noći u stanu koji su delile godinama, najbolje prijateljice Nina i Ela okružene su spakovanim kutijama i uspomenama. Kada polomljena činija izazove neočekivano emotivno otkriće, izbijaju potisnuti strahovi od usamljenosti i promena. Kako noć odmiče, suočavaju se sa pitanjem šta znači držati se i kako pustiti. Nežna priča o prijateljstvu, prelazima i tihom lomljenju srca koji donosi rastanak.

Članak Vodič kroz Fine Line Film fest se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Čisto da znate, ova lista je miks svega – filmova koji su mi ostali u glavi, koje sam prepričavala drugarima i nakon kojih sam dugo promišljala. Neki su emotivni, neki su potpuno ludi, a neki će vas naterati da preispitate sve što znate. Pa, izvol’te.

World Between Us

Maria Tomanova dolazi iz Češke u Ameriku što bi se reklo trbuhom za kruhom, radeći razne poslove da preživi. Ali uvek nosi fotoaparat sa sobom. U Njujorku upoznaje Thomasa Beachdela na jedan potpuno zanimljiv način. On postaje njen partner, ali i ključna figura u njenom umetničkom razvoju. Dokumentarac prikazuje kako se snalazi u džungli umetničke scene, kako uspeva da pronađe svoj glas i ostvari uspeh. Priča o umetnosti, ljubavi i upornosti. Ali i priča o tome da kada nešto radite svim srcem, to ne može da prođe neopaženo!

The Deepest Breath

Ovaj film me je potpuno oduševio u fazi kada sam bindžovala sve moguće dokumentarce o ronjenju na dah. Priča prati italijanku Alessiju Zecchini i njenog safety divera Stephena Keenan-a dok pokušavaju da pomere granice mogućeg u ovom opasnom sportu. Predivni podvodni snimci, emocije, napetost i da, srce bukvalno staje u nekim trenucima.

Free Solo

Priča o penjaču koji penje neke od najvećih uspona bez užeta i bilo kakve zaštite, znači free solo i znači znoje vam se dlanovi i srce počinje da preskače. Radnja prati penjački podvig Alexa Honnolda, penjača koji se bez ikakvog osiguranja penje na El Capitan – jedan od najzahtevnijih uspona u svetu. Sam. Bez užeta. Bez mreže. Samo on, stena i… smrt koja je jedno pogrešno postavljanje noge daleko. Osim samog uspona, film ulazi u njegovu psihologiju, detinjstvo i odnose, pa dobiješ i neku dozu razumevanja zašto neko uopšte to radi.

Skywalkers: A Love Story

Još jedna priča iz kategorije ekstremnih sportova, mada ne znam da li se može podvesti pod kategoriju sporta, ali ekstremno jeste. Slično prethodnoj priči u pitanju je penjanje, samo umesto stena, par iz Rusije, penje se na najviše zgrade na svetu i ono što dodatno doprinosi da priča bude još luđa je da to rade ilegalno, odnosno svaki put na razne načine pokušavaju da uđu u te zgrade jer je iz logičnih razloga to zabranjeno.

Don’t F**k With Cat

Ovaj dokumentarac me je ostavio bez teksta, gledala sam ga pre par godina i mislim da je krajnje vreme da padne jedan rewatch. Sve počinje tako što grupa ljudi pokušava da otkrije ko stoji iza uznemirujućih snimaka na internetu. Eto, to ću vam samo reći. Film je prilično popularan, te je većina vas možda i gledala, ali se našao na listi da svi oni koji nisu ne propuste ovo ludilo!

Hell Camp: Teen Nightmare

Kad bi ovako nešto postojalo kod nas, možda bih vam već pisala tekst o svojim iskustvima. Srećom, nije. Šalu na stranu, većina je verovatno čula za ove kampove koji su bili popularni  2000-ih u Americi. Mnogi poznati bili su u ovim ustanovama, a godinama kasnije počeli su da iznose stravična svedočanstva o psihičkom i fizičkom zlostavljanju. Hell Camp istražuje mračnu stranu tih programa i postavlja pitanje – šta se sve toleriše pod izgovorom „disciplina“?

Three Identical Strangers

Trojica identičnih blizanaca usvojeni su od strane tri različite porodice. Naravno, oni ne znaju za postojanje ostalih. Ipak, svet je mali (hehe), te se dvojica braće slučajno sreću na koledžu, a uskoro otkrivaju i trećeg. Sreća zbog ponovnog susreta ubrzo prelazi u šok kada saznaju da su bili deo socijalnog eksperimenta. Šokantno sa više različitih aspekata, zato ne propustite.

Questioning Darwin

Zamislite jednočasovnu „raspravu” o nastanku sveta i svih živih bića koja se odvija između naučnika i crkve, odnosno vernika. Neki ljudi zaista misle da je Zemlja stara 6.000 godina i da je sve stvoreno za 7 dana i ovde to ozbiljno brane. Zanimljivo je gledati koliko su te razlike duboke i koliko nauka i vera često govore potpuno različitim jezicima. Kratko, jasno i idealno za sve koje zanima odakle smo došli i zašto se oko toga i dalje svađamo.

Searching for Sugar Man

Zvuči kao urbana legenda, ali je istinito do poslednje scene. Sixto Rodriguez, muzičar iz Detroita, objavio je album ranih 70-ih i zatim nestao iz javnosti. Dok je on, bez ikakve svesti o tome, vodio sasvim običan život u Americi, u Južnoj Africi njegove pesme postale su himne protiv aparthejda. Njegov „nestanak” godinama je bio misterija, sve dok dvojica fanova nisu odlučila da ga pronađu. Jedna od najlepših priča o muzici, stvaranju i uspehu, ali onom tihom, neholivudskom, ljudskom.

Sweet Bobby

Dokumentarac iz kategorije Tinder Swindler, ali i to nekad treba pogledati, malo za razonodu. Mada, ima ovde i mnogo poučnih stvari. Kad malo bolje razmislim, moja mama bi ladno mogla da nasedne na neku sličnu prevaru preko Fejsa. Ovo je priča o ženi koja upada u komplikovanu online romansu sa osobom koja se ispostavlja kao potpuno neko drugi i to ne u fazonu slagao je za koji centimetar visine, već pravi full identitetski catfish. Mlađim generacijama bi ovo što se njoj desilo možda delovalo sumnjivo, ali usamljenoj ženi u četrdesetoj godini, bilo je potrebno malo da poveruje. Pogledajte i videćete koliko neke stvari zaista mogu da deluju stvarno, a još kad se na sve to doda zaljubljenost… Ne kaže se za džabe – slepi od ljubavi.

Članak Realnije od realnosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Azar Nafisi – Čitati Lolitu u Teheranu
5/5 *****

Kad sam počela da čitam ovu knjigu, nisam imala predstavu o tome koliko je ona povezana sa vremenom u kom trenutno živimo, iako su se dešavanja opisana u njoj odvijala tokom osamdesetih i devedesetih godina u Iranu – zemlji koja nam se čini daleka i geogafski i kulturološki. Što je zapravo veoma pogrešno! I to nam ovi memoari, između ostalog, i pokazuju, s obzirom na to da i mi živimo u vreme kada nije nerealno da nam neke slobode mogu biti oduzete preko noći. Azar Nafisi je kroz ovu knjigu opisala iskustvo univerzitetske profesorke u Teheranu, koja nakon otkaza usled “nepobodnosti” totaliratnom režimu, počinje da okuplja svoje studentkinje u svojoj kući, kako bi zajedno čitale knjige koje su u tom trenutnu u Iranu zabranjene – Veliki Getsbi, Gordost i predrasuda, Dejzi Miler, Lolitu i mnoge druge. Kroz njihove diskusije ne samo da se nama ta dela dodatno otvaraju, ona se zapravo rascvetavaju u kontekstu upravo tih društvenih previranja u Iranu tog vremena, tako da nam autorka pruža jedno potpuno novo viđenje književnosti, viđenje kakvo zaista nisam srela nigde drugde. A uz to, ovo je izuzetno slojevita priča o odnosima u akademskoj zajednici u jednom takvom društvu, odnosima koji su sve samo ne jednostavni.

Rumena Bužarovska – Toni
4/5 ****

Nakon pročitanih zbirki priča Rumene Bužarovske, jedva sam čekala da vidim kako će njena proza izgledati u formi romana. I nisam se razočarala, naprotiv! Koliko je sjajna u kratkoj formi i koliko ima sposobnost da vas na malom broju stranica zgrabi i fascinira, toliko je divno gledati kako se to njeno umeće grana u jednom romanu. Toni je neko koga svi poznajemo – ocvali wannabe mladić od pedeset i kusur, hronični mansplainer, ozbiljan pacijent za psihoterapiju i žešći lažov. Naravno, bilo bi veoma banalno kad bismo to tek tako dobili na tacni, a Rumena to zna – te nam daje jedan dublji uvid, pruža mogućnost da naslutimo zašto, i daje nam izbor da li ćemo ga osuditi ili ćemo ipak imati malo empatije jer je svaki taj Toni proizvod sistema. Ja empatije nisam imala, ali sam se glasno smejala u nekim situacijama koje su realno bile za plakanje – jer ako neko zna kroz crni humor da ubode suštinu, to je Rumena Bužarovska.

Min Đin Li – Pačinko
5/5 *****

Ovo je knjiga kojoj sam prišla sa dozom rezerve jer je moje znanje o samoj tematici i društvenom kontekstu bilo i manje nego skromno. A društveni kontekst je zapravo japanska aneksija Koreje 1910. i period koji je usledio, sve do 1989. I iskreno, ne morate znati ništa od toga da biste ovu knjigu i njene junake zavoleli svim srcem. Glavni junak je ovde cela jedna korejska porodica i njene četiri generacije, koje zapravo žive u lavirintu marginalizacije i diskriminacije kao Korejci u Japanu. Prva rečenica ovog romana glasi “Istorija nas je izneverila, ali nije važno.” i ona postavlja ton za dalji tok romana koji donosi izuzetno uzbudljivu priču, ali čije su srce upravo njegovi likovi – dostojanstveni, tihi, vredni. Min Đin Li piše jednostavno, ne oslanja se na metafore već na jasnoću i detalje. I upravo kroz tu stilski nenametljivu naraciju gradi duboko angažovanu sliku društvenih i istorijskih okolnosti koje oblikuju živote likova – naročito žene, čija snaga čini kamen temeljac ovog romana. Do kraja ovi junaci ostaju u vrtlogu upravo te surove igre čije ime roman i nosi – pačinko, ne znajući koliko će sreće imati, da li će moći da se otrgnu ciklusu traume i da se otrgnu toj istoriji koja ih je izneverila. Biser od romana!

Bohumil Hrabal – Previše bučna samoća
4/5 ****

Ovo je roman koji nas vodi kroz usamljenost jednog čoveka i njegovog života, gde su knjige jedini izlaz iz sveta koji je, čini se, zaboravio kako da voli umetnost i istinu. Radnja se odvija u periodu komunističke Čehoslovačke i priča o životu lika koji je odrastao u socijalističkom društvu, a koji se bavi reciklažom starih knjiga. Njegov posao je takoreći da uništava knjige, a kroz tu svakodnevnu, ritualnu destrukciju, on stiče duboko znanje o umetnosti, filozofiji, istoriji. I, iako je okružen knjigama, ostaje izolovan u svom malom svetu, u tišini. Roman je ispunjen raskošnim dijalozima, crnim humorom i dubokim refleksijama o životu, ali i društvenoj situaciji u komunističkoj Čehoslovačkoj. U suštini, ovo je jedan duboko filozofski roman koji je istovremeno vrlo ličan, kritikuje vlast, ali i istražuje važnost umetnosti, koju ni režim ni okolnosti ne mogu uništiti. Dakle, pravo bogatstvo na svega 100 strana!

Adanija Šibli – Sporedan detalj
5/5 *****

Ako postoji jedan politički i angažovan roman, a da nosi izuzetnu literarnu vrednost, to je Sporedan detalj, palestinske autorke Adanije Šibli, koji istražuje duboku ličnu i kolektivnu traumu kroz dva narativa. Prvo me je zainteresovala priča oko same autorke, koja je za ovu knjigu dobila prestižnu nagradu Sajma knjiga u Frankfurtu. Međutim, upravo u to vreme počeo je ovaj rat i genocid koji sada nažalost pratimo maltene live, te je dodela nagrade vrlo suptilno otkazana. Radnja romana se zasniva na stvarnom događaju iz 1949. godine, kada su izraelski vojnici silovali i ubili palestinsku devojku u pustinji Negev. Drugi deo priče prati mladu palestinsku novinarku koja nam, tokom istraživanja ovog zločina, otkriva ne samo potisnute istine o prošlosti, već i represiju koju je palestinski narod živeo i pre ovog rata sad. Roman se bavi temama nasilja, sećanja i revizionizma, postavljajući pitanja o tome kako se nositi sa istinom koja je dugo bila neizgovorena. Da sam morala da biram samo jednu knjigu koja će ove godine biti prevedena na srpski, to bi bila ova.

Članak Biblioteka: Zorana Karapandžin se pojavljuje prvo na Oblakoder.