Šta su to reči? Ovo pitanje ujedno je i tema kratkometražnog filma sa čijim autorom razgovaramo ovoga puta. Šesti po redu u seriji intervjua sa mladim režiserima je Strahinja Mlađenović sa filmom „Reči’’ iz 2019.godine. Završivši režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, Strahinja režira nekoliko filmova poput kratkog metra „Griža savesti“, kao i njegov master rad, dugometražni igrani film „Ona je živa’’ iz 2016. godine čija se premijera odigrala na festivalu u Tirani. Pored nekoliko različitih zanimanja u kojima se oprobao, autor piše kratke priče, grafičke novele i romane među kojima je i njegov prvenac „Locus amoenus’’ (lat. prijatno mesto) u izdanju Matice srpske.
Kratki metar „Reči’’ u produkciji SKELTON KRU-a bavi se stvaralačkom blokadom u momentu kada mladom piscu reči naprosto odlaze iz glave gubeći svoje značenje i vrednost. U pišćevom prisustvu se nalazi i njegova inspiracija (devojka), a sam proces nestanka i povratka reči kao i prikaz jednog ljubavnog odnosa se odigrava u pisčevoj sobi.
S obzirom da je Strahinjina umetnost fokusirana podjednako na film i pisani izraz, osim razgovora o ovom kratkom metru i njegovim ostalim angažmanima, iskoristili smo priliku da odigramo partiju asocijacija tako što smo odabrali nekoliko reči na osnovu kojih je autor sa nama podelio ono na šta ga ta reč asocira.
Na osnovu svih iskustava koje si imao na filmu kao i pri pisanju, u kojoj ulozi se najviše pronalaziš?
Strahinja Mlađenović: Nikada sebe nisam smatrao piscem, a nakon svega što sam se nagledao u svetu filmske industrije, ne smatram sebe ni rediteljem. Čini mi se da su sve to ograničenja. Kada bih morao da definišem svoju ulogu, rekao bih da je to uloga pripovedača. Sve što želim jeste da pripovedam priče i da pustim da se moja percpecija sveta grana kroz različite medije kao što su film, književnost, pozorište, radio, grafičke novele, video igre… Granica ne postoji ukoliko je sami sebi ne nametnemo.
Za film „Ona je živa’’ radio si većinski sam, koliko je kompleksan zadatak biti zadužen za nekoliko oblasti tokom jednog filma?
„Ona je živa” je veoma ambiciozan dugometražni film s obzirom da sam odlučio da ga uradim kao master rad. U suštini nepostojeći budžet, kao i odsustvo producenta koji bi se bavio koordinacijom i organizacijom, bili su glavni problem. Mimo toga, „Ona je živa” je film koji nikako nisam radio većinski sam. Autorska, glumačka, i tehnička ekipa radili su ili za simbolične ili, u većini slučajeva nepostojeće honorare, na bazi čistog entuzijazma. Oni koji nisu bili iz Novog Sada uglavnom su se sami snašli za prevoz kao i za smeštaj. Svi su na sebe preuzimali obeveze koje nisu imale nikakve veze sa ulogom koju su imali na filmu kad god su mogli, donosili scenografiju, rekvizite i kostime iz svojih domova. Svi stanari u unutrašnjem dvorištu gde smo snimali su nam izašli maksimalno u susret, ustupili njihove stanove i čak sami pomagali u toku snimanja. Uprkos nekim manama, „Ona je živa” će mi u sećanju zauvek ostati kao jedan od najlepših projekata upravo zbog tolike količine zajedničke energije i podrške koja mi se ponekad čini neponovljiva.
Kakvo je iskustvo rada na filmovima i predstava u Ljubljani i na šta je promena sredine, kao i ekipe najviše uticala u tvom daljem stvaralaštvu?
U Ljubljani postoji dosta velika nezavisna pozorišna scena, te mladi pozorišni reditelji mnogo lakše dobijaju priliku da rade nego u Srbiji. Tamo sam radio na dve predstave, od kojih je jedna bila studentska produkcija, i u oba slučaja imali smo dovoljno sredstava da pokrijemo produkcijske troškove i pristojne honorare, što se retko, da ne kažem nikada, događa u Srbiji mladim rediteljima, to jest stvaraocima uopšte, na početku karijere.
Što se tiče slovenačke filmske produkcije, njihov godišnji filmski budžet, uprkos mnogo višem standardu, barem je dva puta manji nego naš. Ipak, tamo nekako, čini mi se, više autora uspe da dođe na red da dobije sredstva. Lično nikada nisam konkurisao na njihove fondove jer nemam slovenačko državljanstvo, ali sam upoznao veliki broj ljudi i iz tih poznanstava su se razvile neke mogućnosti za koprodukcije. Jedini film koji sam tamo snimio je „Griža savesti”, koji je urađen bez budžeta za tri noći kao deo „Male radionice groze” u okviru Grosmanovog festival fantastičnog filma. Većinu ekipe sam tom prilikom doveo iz Srbije, dok su glumci svi iz Slovenije. Što se tiče tog slovenačkog dela ekipe, zanimljivo je da mladi glumci, iako uglavnom imaju stalno zaposlenje ili barem redovne angažmane, pokazuju isti entuzijazam za nezavisne projekte bez honorara kao i oni u Srbiji.
Razlika u kulturnoj sredini najviše se vidi u činjenici da u Sloveniji kako autori, tako i publika, neguju autorski film. Dok su im veliki komercijalni bioskopi skoro prazni, bioskopi poput Kinodvora u Ljubljani uglavnom imaju evropske autorske filmove na redovnom repertoaru i redovnu posetu. Čini mi se da u Sloveniji ima mnogo više ljubitelja filma i „čistokrvnih filmofila”, posebno među mlađom generacijom koja ne guta blokbastere bez razmišljanja. Stoga postoji i veći broj festivala, poput Kurja polt festivala žanrovskog filma koji ne bi, čini mi se, imao ni približno toliki odziv u Srbiji. Iskustvo u Sloveniji nije značajnije uticalo na stil i tematiku kojom želim da se bavim, ali sam upoznao mnogo mladih i starijih kolega i filmofila koji su me inspirisali i sa kojima planiram da sarađujem u budućnosti.
Pored predstava, tokom studija isprobao si se i u radio dramama. Šta su pretežno bile teme tvojih radova u ovim medijima na studijama?
Melina Pota Koljević, koja nam je predavala režiju radio drame dve godine, dala nam je potpunu slobodu u odabiru tema. Ja sam za prvu radio dramu odabrao da adaptiram priču Gorana Petrovića „Iznad pet trošnih saksija”, o invalidu koji pokušava da komunicira sa bogom putem muzike, tačnije putem trećeg stava Bramsove treće simfonije. Muzika se prosto preliva iz te priče te je to bio savršen odabir za ovaj medij. Tako sam i upoznao Gorana, kojem je Melina dala da posluša radio dramu, što je bio jedan od bitnijih događaja u mom životu s obzirom da je u pitanju moj omiljeni pisac. Drugu radio dramu uradio sam po dramskom tekstu „Otužni marš” Miroslava Antića. To je priča o jednom vozaču taksija koga zovu Napoleon koja se čitava odvija u njegovoj glavi dok se vozi gradom, te se pokazala jednako zahvalna za adaptaciju u ovom mediju. Nakon studija nisam više režirao nijednu radio dramu, ali voleo bih da dobijem priliku ponovo da radim u ovom mediju.
Tvoj umetnički put konstantno prepliće film i pisanje. U kom trenutku se odlučuješ za studije režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu umesto, recimo književnosti koja ti je takođe bliska s obzirom da si završio srednju jezičku gimnaziju u Sremskim Karlovcima?
Dugo sam godina proveo u ubeđenju da sam isključivo reditelj, pre svega filmski. Pretpostavljam da je tako bilo stoga što je film nekako moja prva ljubav. Jezičku gimnaziju u Sremskim Karlovcima sam upisao najviše zato što sam načuo da tamo postoje dramske sekcije (kojih na kraju nije bilo, samo da vas upozorim). Književnost sam takođe zavoleo još u detinjstvu, mada sam mislio da je film mnogo pogodniji izraz s obzirom da mi se narativi uglavnom javljaju putem slika, to jest, na početku su to uvek određeni vizuelni impulsi. Opet, za svaki film na kojem sam radio pisao sam i scenario (u određenim slučajevima adaptaciju), tako da je rad na svakom projektu počeo pisanom reči.
Nakon završenih studija, suočen sa realnošću apliciranja za sredstva na Filmskom centru Srbije, to jest, sa velikim brojem odbijenica, shvatio sam ono što sam od početka samo osećao – da je i književnost izrazito vizuelna, na svoj način. Otvorio sam fioku punu nerealizovanih filmskih projekata i, čitajući jednu od verzija scenarija na kojem sam zajedno sa Uglješom Šajtincem radio oko 2 godine, uvideo da može da zaživi u vidu književnog dela. Tako je nastao roman Locus amoenus ili Priča o dečkonji i devojčurku.
Kako biraš tematiku za film, a kako za kratku priču ili roman i koliko se ovi procesi razlikuju?
Kao što sam rekao, upisao sam studije režije pre svega sa filmom na umu. Kasnije, u toku studija, uvideo sam da me isto tako ispunjava da ispričam priču kroz druge medije kao što su pozorište ili radio drama, kao i da od same priče zavisi koji je medij najpogodniji. Mislim da tematika priče nije odlučujuća po pitanju medija, već način na koji želimo da ispričamo tu priču. Nekada ni sam nisam siguran, pa eksperimentišem. Ponekad mi glumci zameraju što su u mojim scenarijima gestovi likova opisani do najsitnijih detalja koji njima oduzimaju slobodu izraza, što više pripada mediju književnosti. Sa druge strane, mislim da su opisi atmosfere veoma bitni za film i tu se ova dva medija prepliću.
Mislim da se ova dva procesa najviše razlikuju u tome što u slučaju filmske priče uključuješ saradnike u ranoj fazi razvoja. Dok pišeš samu priču, bitno je da se konsultuješ sa tehničkom ekipom po pitanju izvodljivosti, sa direktorom fotografije po pitanju atmosfere, sa glumcima po pitanju jasne motivacije, itd. Sa druge strane, pisanje kratke priče ili romana je usamljen proces koji pruža potpunu kontrolu nad pričom. Naravno, gotov rukopis je uvek preporučljivo dati raznim ljudima na čitanje, ali ipak se to dešava znatno kasnije u odnosu na scenario. Najlepši deo rada na filmskoj priči jeste taj kada, nakon što je napisana, gledaš sve te ljude – tehničku, autorsku, i glumačku ekipu – kako joj podaruju život, kako je svako od njih obogaćuje nečim unikatnim, svojim. Početna ideja jeste tvoja, ali priča uvek na kraju pripada svima. Doduše, i književna priča počinje da živi tek u unutrašnjem svetu čitalaca, što je jedan oblik lepote svojstven književnosti.
Šta su za tebe reči?
Građa percepcije sveta. Za mene su reči mnogo više od nanizanih slovnih znakova, na čemu je i bazirana ideja tog kratkometražnog filma. Zapravo je film delimično inspirisan kratkom istoimenom pričom Gorana Petrovića, koja na prelep način ukazuje da se reči mogu ispoljiti u vidu dodira, melodije, tišine, mirisa, boje…. Reči se nalaze u partituri kompozitora koji kroz muziku pripoveda o svojoj percepciji sveta. U paleti slikara. U pokretima balerine. I to ne važi samo za umetnike. Pripovedanje je glavno tkanje sveta. Talentovan i predan obućar pripoveda kroz obuću koju pravi.
O čemu govori tvoj roman „Locus amoenus ili priča o dečkonji i devojčurku’’?
Taj roman postavlja pitanje da li postoji utopija kao idilično mesto i, ukoliko postoji, gde se takvo mesto nalazi. Glavni lik je mladi pisac Andrej koji potragu za svojim „mestom pod suncem“ započinje unutar književnosti, zatvoren u svoju sobu koja je ujedno i bogata biblioteka koju mu je deda ostavio u nasledstvo. Ubeđen da se u knjigama može živeti, da upravo književnost predstavlja to idilično mesto, on postaje žrtva jedne samonametnute izolacije, zatvoren u zamračenoj sobi, okružen utvarama davno preminulih klasika književnosti. Tek kada jedne večeri na književnom festivalu u Ljubljani upozna Mojcu, slepu prevoditeljku njegovih romana, ta književnost kao utočište pretvara se u književnost kao putokaz za putovanje koje mu predstoji. To je i dalje putovanje ka utopiji, ali ne kao mestu, već kao osobi, srodnoj duši. Kratkometražni film „Reči“ je dramatizacija jedne scene iz romana. Ideja je da se čitav taj svet razgrana kroz različite medije – književnost, igrani film, animirani film, grafički roman, itd.
U filmu „Reči’’ glavni junak je mladi pisac kome reči nestaju tokom pisanja. Koliko često se ovaj proces dešava u stvarnom životu? Da li postoje periodi ili određene situacije koje iniciraju blokadu?
Ne bih rekao da mu reči nestaju. Više gubi veru u napisano jer nije u skladu sa njegovom trenutnom percepcijom sveta, nije dovoljno osvešćeno pre nego što je postavljeno na papir. To su jedini slučajevi u kojima sam ja iskusio ono što nazivamo „piščevom blokadom”. Kada pokušavamo tekst da „porodimo” na silu, kada nismo do kraja osvestili sve što čuči u nama, kada nismo dali dovoljno vremena priči da odleži, da sazri. Ja ponekad priču nosim u sebi i po nekoliko godina pre nego što osetim da sam spreman da sednem i da je napišem. Pisanje je process koji se odvija svakog dana, velikim delom nesvesno, ono što se na kraju odvija za stolom je u najvećoj meri mehanički proces. Potrebno je vremena da događaj postane doživljaj, zatim sećanje obojeno preciznom emocijom. Drugim rečima, potrebno je vremena da shvatimo šta imamo i šta smo možda izgubili. Naravno, postoje i situacije u kojima je za to potreban samo trenutak, ali i one za koje je potrebna večnost.
Devojka koja se pojavljuje u filmu je ujedno pisčeva ljubav, inspiracija, ali i nekakav teret. Kako je prikazan njihov odnos tokom filma?
Ja mogu samo da kažem kako ja vidim taj odnos. Na gledaocima je da ga vide na određeni način, i do sada sam dobio dosta potpuno oprečnih komentara. Neki su mi rekli da mu ona samo smeta, da ga guši, i da je ona najveći razlog zašto on ne može da piše. Da u pitanju uopšte nije ljubav, a kamoli inspiracija. Ja verujem da je ljubav kada te neko gura da nastaviš iako misliš da nemaš snage. Zato što veruje u tebe iako ti sam više ne veruješ. Naravno da se to vrlo lako može osetiti kao teret. Teško je dati konačan odgovor, te mi namera nije ni bila da pokušavam. Mi smo samo hteli da prikažemo jedan odnos koji na prvi pogled, gledano spolja, ne funkcioniše baš najbolje. Odnos koji izgleda kao da se istrošio, jedan svet koji se polako gasi, da bismo na kraju, kroz poslednju scenu, videli koliko je zapravo bogat njihov svet, unutrašnji svet ljubavnika koji ni oni sami ponekad ne mogu da vide, a kamoli posmatrači sa distance. Kao što sam ranije pomenuo, reči tvore percepciju sveta, a svetova ima koliko i ljubavnika. Vera u njihov zajednički svet je u isto vreme i vera u reči koje glavni lik otkucava na pisaćoj mašini.
Povratak inspiracije tj povratak reči prikazan je kroz animirani deo filma. Da li je ljubav uvek ono što umetnika štiti od potpunog beznađa pri stvaranju?
Film se završava animiranim kadrovima jer nam je bila potrebna gradacija. S obzirom da je čitav film već dosta stilizovan, jedino što nam je preostalo je da odemo u animaciju kao korak dalje kako bismo prikazali to bogatstvo unutrašnjeg sveta ljubavnika. Ljubav je ono što svakoga od nas štiti od bilo kog oblika beznađa. Mada ne kao nešto što nam daje smisao, već kao savršeni oblik besmisla, najbliži životu.
Za sam kraj razovora, odlučili smo da sa Strahinjom odigramo kratke asocijacije tako što smo mu dali smo mu nekoliko reči na koje on odgovara prvim asocijacijama.
Oblak.
Strahinja: Kukavičluk, konformizam, udobnost, prevara.
Pristrasnost.
Slepilo, slabost, ljubav.
Bezbriga.
Apatija.
Pesma.
Tuga, lepota, bol, život.
Tron.
Hladnoća, smrt.
0 Comments