Danas gotovo da ne postoji osoba sa naših prostora koja makar nije čula da su poslednjih godina iselili nečije domaćinstvo zbog industrijalizacije, izgradnje puteva, iskopavanja rudnika i slično. Upravo ovu priču mladi reditelj David Jovanović pretvorio je u film – Sunce nikad više. Debitantski film, inspirisan surovim narativom Linčove „Balade o Holisu Braunu“, a pre svega podstaknut istinitom pričom iz života Davidove bake, koja je ceo svoj život provela pored rudnika, našao je svoje mesto na Festivalu autorskog filma. Film istražuje sudbine ljudi iz malih zajednica koje se suočavaju sa rušenjem domova, prisilnim iseljavanjima i devastacijom prirode, dok istovremeno prikazuje bogatstvo vlaške kulture i univerzalnu potrebu za pripadanjem.
Kako se sve to pretvara u filmsku priču, šta stoji iza stvaranja autentične atmosfere i kako lokalne priče dobijaju globalnu dimenziju, otkriva nam David Jovanović.
David Jovanović
Šta je bila početna ideja iz koje je nastao scenario za film?
Pesma Dejvida Linča Balada o Holisu Braunu. Očaran sam atmosferom i narativom pesme, koju je zapravo napisao Bob Dilan. Glavni lik, iz milosrđa, ubija celu svoju porodicu u svetu u kojem pacovi kradu brašno, voda je otrovna, trava crna, a kojoti zavijaju cele noći – sve baš kao što se dešava u rudničkim mestima.
Koliko ti se čini da su ovakve priče o prodaji kuća i napuštanju ognjišta poslednjih godina postale učestale zbog raznih iskopavanja, pravljenja auto puteva i slično, da li te je možda upravo neka lična priča navela da napraviš film o tome?
Moja baka se iselila iz kuće u koju je uložila ceo svoj život. Međutim, nije uspela da to prelepo imanje proda. Rudnik u njenom mestu odlučio je da se širi do oboda imanja, prospe jalovinu, zatruje sve i nastavi na drugu stranu. Nikada nisu ponudili da kupe imanje, dok, naravno, niko ne želi da živi pored jalovišta.
U filmu se osvrćeš i na uticaj ovakvih investicija na zdravlje ljudi, a uz to šalješ i neke vrlo važne poruke, koliko ti je bilo važno da film ima i tu komponentu osvrta na društvene i ekološke probleme koji su sve učestaliji kod nas?
Inicijalno smo želeli da pravimo nadrealni film, bez objašnjenja, kao u svetu Holisa Brauna. Nesvesni da zapravo istražujemo za ovaj film, Đorđe i ja smo snimili kratki dokumentarni film o mojoj baki i rudničkom selu Marićka. Tada smo shvatili da je sve to što nam je delovalo nadrealno, zapravo stvarno, i tako se pojavio kontekst. Obilaskom rudnika i razgovorima sa meštanima dodatno se utemeljila naša potreba da ispričamo ovu priču, dok je moja baka u međuvremenu morala da se iseli zbog pogoršanog stanja astme i plućne fibroze.
Kako si birao lokacije za snimanje i koliko su meštani bili uključeni u ceo proces?
Meštani su ovaj film napravili isto koliko i mi – bez njih ništa ne bi bilo moguće. Oni su obezbedili sve u filmu: krave, kokoške, neke kostime, rekvizite. Orali su njive, rušili kuće, sređivali dvorišta i glumili.
Zašto si odlučio da uključiš elemente vlaške kulture i muzike, kako si istraživao te detalje?
Tragao sam za autentičnošću i bio otvoren da svet u kojem snimam film sam pronađe svoj put u priču – i upravo se to desilo. Bor smo odabrali jer je bio najstrašniji i najuzbudljiviji od svih rudničkih mesta. Toliko je veliki da je rudnik sveprisutan u svakom kadru. Krivelj, kao vlaško mesto, sa svojom bogatom kulturom i predivnim jezikom, prirodno je postao deo filma.
Da li misliš da se kultura lokalnih zajednica gubi pod pritiskom modernizacije i profita?
Nebojšu Žurkića, vlasnika kuće u kojoj smo snimali film, iselili su tek prošle godine. Međutim, njegovu taštu, koja ima kuću u istom selu, nisu. Šta sada on da radi? Da ode da živi u drugo selo i ostavi komšije, prijatelje i porodicu tamo? Upravo sam se vratio iz Talina sa svetske premijere filma. Tamo postoji jedna komuna sa kulturnim centrom u kojem kuvaju žene koje su radile u Mišelinovim restoranima, a žive doktori nauka i umetnici. Oni žive „plemenski” – to je očigledno naša fundamentalna potreba. Potreba za plemenom je univerzalna, ali pleme može postojati samo ako je na okupu.
Koliko ti je bilo teško da dočaraš odnos između oca i njegovog sina Duleta, koji su protagonisti filma?
Obojica su vrsni glumci koji svom radu pristupaju vrlo intuitivno, a njihov odnos je prirodno funkcionisao u svakom kadru.
Šta je tebi lično bilo najizazovnije tokom rada na filmu?
Svakako, budžet je bio jako ograničen, ali entuzijazam 250 ljudi značajno je doprineo tome da se ovaj film realizuje. Najteže mi je bilo što sam nedelju dana snimanja imao 38.5 °C.
Planiraš li da film prikažeš u mestima koja su slična onom iz priče?
To je plan. Trenutno čekamo odgovore od lokalnih samouprava u tim mestima. Već dva meseca pokušavamo da organizujemo premijeru u Boru, ali ne uspevamo. Ukoliko nam ne dozvole, odnećemo projektor i platno i prikazati film u mesnoj zajednici. Želimo da budemo prisutni na svakoj projekciji filma i da uvek razgovaramo sa publikom. U Talinu, gradu sa potpuno drugačijom kulturom, imali smo najduži razgovor sa publikom na celom festivalu – čitavih sat vremena.
Kako vidiš ulogu mladih reditelja u pričanju lokalnih priča koje imaju univerzalnu poruku?
To je, između ostalog, cilj umetnosti uopšte, zar ne?
Šta za tebe, kao mladog reditelja, znači prikazivanje filma na Festivalu autorskog filma?
Festival autorskog filma je najvažnija filmska institucija u zemlji, i nema boljeg i prikladnijeg mesta za ovakav film. Međutim, najviše mi znači jer moja mama sada napokon misli da „mora da ima nešto dobro u tome, čim ga traže.”
0 Comments