fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Tafting je istraživanje materijala, tekstura, sebe i svog strpljenja 

Vodimo vas u tafting studio Twenty Five gde smo razgovarali sa osnivačicom Minom Kaljević
Piše: Marija Milić

26. April 2024

U beogradskom dizajn distriktu, u Čumićevom sokačetu, među brojnim zanatskim radnjama naići ćete i na izlog na kome se nalaze prepoznatljivi motivi – smajlići šarenih boja. Na prvu vam možda neće biti najjasnije šta se krije iza toga, a već kada zakoračite u studio, osetićete koliko je prostor ispunjen toplinom vune i autentičnim dezenima. U pitanju je tafting studio Twenty Five koji već nekoliko godina vodi mlada Mina Kaljević. 

Prepoznatljiv znak ovog tafting studija su upravo smajlići, koji su produkt njenog prvog projekta i, na neki način, razlog za pokretanje tafting studija.

Mina je tokom studija, na trećoj godini Fakulteta savremenih umetnosti shvatila da je metal, koji je koristila kao sredstvo za rad i umetnički izraz, ipak bio pregrub za nju. Pored toga, želela je i da se izrazi kroz neki drugi medij, poželela je da istražuje i nove formate i da mnogo više radi sa ljudima.

„Shvatila sam da ja želim da radim u jednoj zajednici, odnosno, želim da zajednicu uvučem u svoj rad“, priseća se ona.

Na tragu te ideje, pronašla je jednu socijalnu ustanovu u kojoj je zajedno sa korisnicima, mesec dana, radila tehniku panč iglom. Tada se zapravo razvio koncept prepoznatljivih smajlića koji su sada čest motiv njenih radova.

„Shvatila sam da taj motiv – smajli, predstavlja nešto što je previše korišćeno u digitalnoj sferi. Zapravo, sve što je naša zajednica, sve je prešlo u onlajn sferu. Ja sam htela da taj emotikon prebacim u neki tradicionalni format, ali na neki urban način.“

Još jedan od razloga zbog kojih je poželela da baš na ovaj način prikaže društvo jeste i to što joj se činilo da smo se previše otuđili, pogotovo posle kovida. Emotikoni u tom periodu najčešće su korišćeni u komunikaciji, te je kroz to želela da ih približi sebi, ali i čitavoj zajednici.

Korisnike socijalne ustanove naučila je kako se koristi panč igla i sada, u njenom studiju Twenty Five, na zidu možete videti različite unikatne smajliće. Upravo kroz korišćenje istog motiva, ali u radu sa različitim ljudima, uočila je da iako naizgled isti, svaki rad ima neki svoj karakter.

„Tada sam shvatila da je smajli za mene naše društvo. Nije ravno, ima svoju dimenziju, iako kao i društvo, svi smajliji izgledaju jako slično, zapravo nisu nimalo slični. Za mene su oni kao neke maske našeg društva. Ono što mi je posebno interesantno je to da, koliko god se trudiš da ih ponoviš, svaki je svoj unikat. Svi smo različiti, slatki, obojeni, lepi, ali u tome ima nečeg dubljeg. Smajli je moje društvo, to smo mi“, kaže Mina.

Posle rada sa panč iglom na red dolazi tafting pištolj. Nikada se ranije nije susretala sa ovom tehnikom pravljenja tepiha, a kako kaže, ulazak u svet taftinga je bila internet satisfakcija.

„Počela sam sa panč iglom, koju sam slučajno našla, sledeći korak kod svakoga je taj tafting pištolj, da vidiš šta sve možeš da uradiš sa njim, koje on sve specifikacije ima“, objašnjava Mina.

U tom trenutku Mina je želela da pronađe nešto novo, želela je da napreduje i raste u svakom smislu. Iako se godinama unazad bavila i modelingom, taj svet postajao joj je sve prazniji, poželela je da vidi ko je i šta sve može.

„U tom trenutku ja imam određen novac koji je poslednji stigao od honorara, ne znam šta da radim, želim da ga potrošim, ali na nešto što je bitno za mene. Tada mi je bio bitan rast, na koji god način. Uključila sam i sve bliske ljude da ih pitam za savet, objasnila sam im šta želim, a oni su me podržali.“

Mina se priseća i da je tada u Srbiji bilo svega par osoba koje su se time bavile. Upravo zbog toga tafting nije bio previše zastupljen kod nas, pa je i njen proces učenja trajao dosta dugo.

„Meni je trebalo dve godine grešaka, ulaganja, potrage za materijalima i dobrom vunom. Sada je malo lakše jer se mnogo ljudi time bavi. Godinu dana mi je baš bilo izazovno da napravim nešto što se meni dopada i što stvarno valja. Koliko god ceo ovaj proces izgleda slatko, ja sam sebe naučila da kroz ovo budem strpljiva. Dešavale su se mnoge izazovne stvari koje nisam znala kako da rešim“, kaže ona.

Čitav proces nabavke opreme je tada, kada je ona počinjala, bio dosta zahtevan jer većina stvari koja je potrebna da se počne sa taftovanjem nisu mogle da se nabave kod nas, osim vune, koju nabavlja u blizini Šapca. 

„Dok sam se bavila modom, zarađivala sam lepo i naravno, kao mlada osoba nisam previše štedela. Tako da sam u jednom momentu odlučila da sebi kupim jednu dizajnersku torbu. Nosila sam je samo jednom, stajala je dugo u ormaru, jer se nisam osećala kao da sam to ja. U jednom trenutku kažem sebi: Okej, ja ću sad da prodam tu torbu. Prodala sam je i kupila sebi svoja prva četiri pištolja. Tako sam i pokrenula radionicu. I taj moj mladalački hir se isplatio“, prepričava nam Mina kroz smeh.

Rad u zajednici, ali i rad sa rukama je ono što ju je posebno privuklo ovom zanatu. Još na drugoj godini fakulteta, priseća se, bila je u maloj kreativnoj krizi, kada joj je profesor sa fakulteta rekao: „Kad god si u krizi treba da radiš neki fizički rad, da se umoriš“. Tada je uzela iglu i počela aktivnije da se bavi time.

„Meni je ovo počelo kao neka motorička terapija. Ono što vidim, kad ljudi dođu na radionice, je da ovo za njih bude jedna vrsta meditacije, neki momenat opuštanja, gde mogu da pobegnu od svih stvari koje ih muče i na par sati koriste svoje ruke. Takođe, primetila sam da niko ne korsti telefon dok se rade radionice i  u jednom trenutku, niko ne razgovara, jer su svi previše fokusirani.“

Iako je na samom početku tepihe radila „za sebe“, vrlo brzo je shvatila da joj nije prijalo to što radi sama. Tako je poželela i da otvori radionice taftinga, kako bi delila svoje znanje, a kroz to i stvorila zajednicu. Ono što joj sada pruža posebnu satisfakciju pri radu sa ljudima je momenat sreće tih ljudi kada završe svoj tepih.

„Ovo je sad moj full time posao, ali pre toga nisam ni znala koliko mi je taj edukativni deo zanimljiv. Najlepše u svemu ovome je to što, koliko god sam ja uzela u sebe neko znanje, meni nema dražeg nego da ja to prenesm dalje. Draže mi je da se to prenosi u nečemu što nije opipljivo. Ceo rad u grupi, u zajednici, mi je prelep“, naglašava Mina.

Poslednjih godina, iako se čini da smo sve više u digitalnom svetu, mladi se neretko okreću otkrivanju novih hobija koji vrlo često imaju veze sa ručnim radom, što je i Minino zapažanje koje je stekla kroz rad sa ljudima koji dolaze na radionice.

„Mislim da se vraćamo tom ručnom radu. Kada sam ovo krenula, kao da sam se vratila sebi. Odrastala sam na Durmitoru i sve je bilo u vuni, preslice su bile okačene, vretena. Obe bake su nešto radile, meni je sve to bilo poznato, ali se kod mene to prirodno javilo. Mislim da je cela poenta ta vuna, to je nešto što mene vraća nečemu što sam ja, vraća me korenima. Mislim da se svako ko dođe ovde utopli, a pritom utopli i mene i ovaj prostor. Vuna plus ljudi, to je to.“

Ukoliko odlučite da dođete na tafting radionicu, posle jednog termina i prvog tepiha koji napravite za sebe već možete da stekne osnovne veštine baratanja tafting pištoljem, ali je ipak neophodan rad kako biste se usavršavali.

„Ovde, kroz ovu radionicu, mogu da pomognem ljudima da nauče ono što mene niko nije imao tada. Ali svako mora da prođe kroz te greške da bi naučio. Prvo moraju da pocepaju 25 tepiha da bi nešto uradili“, kroz osmeh objašnjava Mina.

Pre dolaska na radionicu, članovi dobiju poruku sa uputstvima, nekom vrstom pravila dizajna. Jedno od pravila koje im Mina kaže je da ne bi trebalo da kopiraju nikoga sa interneta, već da naprave nešto svoje i autentično. Za početak, njen savet je da uvek bude malo jednostavnije. Oni na radionicu dođu sa skicama, pa tada zajedno koriguju motive u odnosu na to da li je igla mala ili velika.

Momenat zajednice koji je Mini naročito važan pokazao se i u najtežim trenucima, kada je njen tafting studio opljačkan, pre nešto više od mesec dana. Međutim, za svega nekoliko dana, Mina je uz pomoć donacija prijatelja, kolega, ali pre svega i ljudi koji podržavaju njen rad i koji su već posećivali radionice, uspela da ponovo nabavi su opremu koju su joj ukrali.

„Ja sam se tog dana samo pojavila i videla da je sve nestalo. U tom trenutku bila sam jako staložena – okej, imam vremena, imam nadu, sve ću ja ovo moći ponovo. Nakon što se sve to desilo, muž mi je pomogao da napravim Go fund me, zatim smo to slali porodicama i prijateljima koji su donirali novac. Iznendaili su me i ljudi koji su ranije već dolazili na radionice, tog meseca su došli opet da i na taj način podrže. U trenutku tog stresa, desili su se ljudi oko mene, ceo krug ljudi iz komšiluka koje nikada nisam upoznala su došli da pitaju da li nešto treba. Preko Instagrama su mi pisali, koleginice su odmah uletele da pomognu, kao i ljudi koji su ranije bili na radionici“, kaže ona.

Pored standardnog tafting časa, odnedavno Mina s vremena na vreme organizuje radionice u kojima učestvuje više ljudi koji zajednički rade na jednom platnu, kako bi na taj način podstakla upravo razmenu i saradnju. Tada rad nije samo delo jedne osobe, već je delo svih ljudi koji su učestvovali.

„Planiram da svakog meseca otvaram nekoliko mesta za te klasične radionice. Pored toga, uskoro otvaram i dve nove radonice, Do it with others – priča koja će se bazirati da ponovo oživi ili učvrsti neke veze koje su zaboravljene, ili da kroz ovakve radionice imaju neko svoje vreme. Druga će biti Do it together, koja je više posvećena drugarima, prijateljima, kolegama koji će raditi na jednom velikom platnu nešto zajedničko“, kaže Mina. 

Tafting radionice mogu biti sjajno mesto da se ponovo vratite u detinjstvo, da otkrijete nove veštine koje se kriju u vama, da shvatite da ipak znate da crtate ili se kroz grupne radionice još više povežete sa ljudima. Stoga, kada imate dilemu kako da kvalitetno provedete par sati vašeg slobodnog vremena, znate šta vam je činiti – pravac u Twenty Five.

Fotografije: Ilya Daesque

Preporučeni tekstovi

Ne postoji nepotrebno znanje

Ne postoji nepotrebno znanje

Sa Žarkom Stevanovićem, čuvenim tragačem iz Potere popričali smo o kvizovima u Srbiji, kako onima na TV-u, tako i onim iz pabova

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *