Kad kažemo da u domaćem filmu nije najbolje stanje vezano za kvalitet i jačinu ženskih likova, nismo rekli ništa novo. Uglavnom su, na prvi pogled, zastupljene uloge majki, žena, devojaka i ljubavnica koje ovim imenicama i služe zapletu. Međutim, retko ko ima priliku da u gledanom, komercijalnom filmu zaigra ideju, simbol, duh vremena, kao što je to Maša Đorđević uradila u filmu Nedelja.
Poznata je priča iz intervjua pokojnog pevača Džeja Ramadonovskog o tome koliko su Romi voleli, želeli i hteli da budu sa belim ženama, i koliko to ipak u ono (ali i današnje) vreme nije bilo moguće. Upravo takvu nedodirljivu želju je tumačila mlada glumica, koju smo pre Nedelje mogli da vidimo u serijama Dug moru, Radio Mileva, Tajna vinove loze, ali i hrvatskom filmu Šesti autobus, kao i mnogim predstavama.
Popričali smo sa Mašom o ulozi koja ju je proslavila i nekim drugim odigranim, dok iščekuje nove izazove.
Za početak, kako si? Kakva je bila za tebe ova zima koja polako odlazi?
Pored onih davnih zima iz detinjstva, u kojima sam uživala u sankanju i grudvanju, ova zima je sigurno bila najlepša u proteklih bar deset godina. Odlično sam. Trenutno uživam u šetnjama i sunčanim danima i pokušavam da se odmorim od putovanja, premijera i druženja sa divnom ekipom.
U centru pažnje je i dalje Nedelja, pa kako si generalno zadovoljna svime? Kako je odjeknulo, kakvi su komentari?
Zadovoljna sam bila još tokom snimanja, i već tad sam znala da nikakvi komentari ne bi mogli da mi oduzmu takav osećaj ispunjenosti. Kvalitetetan rad svih sektora, uzajamno poverenje, odgovornost, razigranost i hrabrost opisuju dane na setu „Nedelje”. Nadam se, i verujem da se to da videti danas i u bioskopu. Komentari su uglavnom pozitivni, barem oni koji dopiru do mene. Mnogima je film iznad očekivanja i nešto novo u srpskoj kinematografiji. Mislim da ga odlikuje veliki talenat i srčanost mladog reditelja Nemanje Ćeranića, koji je prelepo vodio ceo tim svojom idejom i zamisli.
Ima pozitivnih recenzija i pozitivnog fidbeka, ima i negativnih, što je normalno. Ali kako bi se ti osećala da je film imao potpuno lošu percepciju i negativne recenzije? Kako bi ga branila, da li bi ga branila?
U ljudskoj prirodi je da vide i dobro i loše. Tako sigurno i svako od nas iz ekipe vidi svoje greške i mesta za pomak. Najslađa je naknadna pamet (smeh). Stojim iza svakog projekta koji prihvatam, kao što, kao glumica, stojim iza svake reči i postupka svog lika. Naravno da bih branila film. Normalno je da je društvu teže ponekad da prihvati nešto novo. Film Nedelja je mozaičan i dosta brz. Po mom mišljenju, ima jednu čvrstu strukturu i zanimljivu percepiju protoka jednog života, koji je – kao i svaki – satkan od lepih i loših sećanja, ljudi i odnosa koji su nas učinili danas onakvim kakvi jesmo. Nekima je falilo više muzike i Džeja kakvog oni pamte. A zar nije zanimljivo da vidimo kako je do tih pesama i do takvog
Džeja došlo? Koji događaji i koje osobe su punile njegov život kasnije neiscrpnom inspiracijom?
Tvoj lik u filmu je gotovo simboličan, na način da glumiš belu ženu kao jedan nedosanjani san Roma. Koliko je teško spremati takav lik?
Samo Ninin lik u filmu je, upravo, fiktivan. S jedne strane, široko i prazno polje daje dosta slobode za kreiranje lika, s druge – predstavlja i veliki
izazov. Pratila sam svoj osećaj. Tražila sam inspiraciju u tužnim, fatalnim ženama. U muzici i bojama. Zahvalna za igru bila je njena unutarnja borba erosa i tanatosa. Kako jedna devojka tolike strasti, ljubavi i krila – ubija samu sebe? Zašto je toliki pogledi i uzdasi čine usamljenom? Šta je to privuklo Džeja? Bavila sam se, najviše, Nininom dušom – istovremeno krhkom i jakom; a onda sve to ispoljila, dajući joj eleganciju i nežnost u pokretu i hodu.
Sad kad si već neko vreme glumica, koliko je ono što radiš danas slika onoga što si sanjala i maštala kad si bila klinka? Šta je sve kao iz snova, a šta je noćna mora?
Rad na ovoj ulozi i ovom projektu podsetio me je zašto sam htela da se bavim glumom. Imaš priliku da saosetiš sa nekim likom i da mu podariš
svoju dušu. Nina će uvek ostati u meni. San je raditi sa dobrim i talentovanim kolegama iz posla; imati složen zadatak i zajedno sa rediteljem i scenaristom stvarati lik. San je, na kraju, pogledati film i biti srećan. Noćna mora je sastavni deo glumačkog posla, a ona podrazumeva čekanje i neizvesnost. Navikla sam se na prirodu posla, samo se ponekad zapitaš za svoju egzistenciju i banalno preživljavanje (smeh). Treba biti strpljiv, verovati, i ponovo biti strpljiv.
Da li postoji nešto zbog čega pomisliš sve da batališ, a šta je ono zbog čega se vraćaš glumi?
Ne bih se, na prvom mestu, bavila glumom da ona nije deo mog bića. Tako da, ako ikad i poželim da pobegnem od nje, ona će me sama vratiti k sebi. Pomišljala sam, doduše, da se bavim još nečim pored glume. Imam stalnu potrebu za kreativnim izražavanjem. Pišem. Režiram muzičke spotove. Režirala sam i producirala svoj prvi kratki film, koji će ove godine početi svoj život na filmskim festivalima.
Šta bi volela da radiš dalje, kakve uloge priželjkuješ? Kakve uloge generalno fale našem filmu i serijama?
Našoj kinematografiji i dalje fale jaki ženski likovi. Likovi složene strukture, unutarnjih sukoba, jakih ciljeva. Uglavnom su ženski likovi kod nas i dalje tipizirani – nečija devojka, nečija majka, itd. Dešavaju se pomaci, ali sporo i tek u nekim projektima. Zašto žene ne bi mogle da nose film? Postoji neka snaga u tome. Priželjkujem dobar materijal i meso za ulogu. Zanimljive odnose i okolnosti.
Koliko je velika razlika između pozorišta i filma iz perspektive glumice? U kakvom si ti odnosu sa pozorištem, a u kakvom si odnosu sa kamerama?
Gluma je gluma, i u pozorištu i na filmu. Razlika je u sredstvima i u meri. U pozorište se zaljubljuješ zbog njegove magije trenutka. Na filmskom setu takođe osetiš magiju trenutka, samo što ona traje dok se ne kaže: „Stop”. Takođe, na filmu ne možeš da utičeš na rezove u montaži, dok u pozorištu možeš sve – i da odrediš tempo i ritam, i da akcentuješ šta želiš, i da svako sledeće igranje imaš neki novi doživljaj; jer ipak i ti u svom životu rasteš i menjaš se. Volim i pozorište i film na svoj način. Za sad sam više u serijama i na filmu.
Art ili komercijalni projekti, ili jedno i drugo zajedno?
Ni jedno ni drugo ne znači nužno da je dobro ili loše. Za „Nedelju” mislim da je i jedno i drugo.
Koje predstave (svoje i tuđe) nam preporučuješ?
Preporučujem vam predstavu „Moj muž” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu sa sjajnim mladim glumicama, Sanjom Marković i Jovanom Belović. Ne ostavlja ravnodušnim. Preporučujem vam i predstavu moje klase „Kavkaski krug kredom” od B. Brehta. Trenutno je igramo u Bitef teatru. Otvara pitanje pravde i zakona. Svevremen komad.
Preporuči nam nešto i za slušanje, za čitanje, mesto za izlazak…
Charlotte Cardin, kanadska pop, elektro i džez pevačica. Angèle, belgijska pevačica i tekstopisac. Mara Sattei, italijanska pevačica. Od
naših, preporučujem Ivu Lorens! Od knjiga preporučujem „Čarobnjak” od Džona Faulsa i knjigu Ivana Tokina „Molekuli”. Mesta za lep izlazak: restoran „Tri” i kafić „Vjeran pas”.
Za kraj, da li ti je palo na pamet da se zoveš u filmu Nina, kao po onom starom vicu da postoji Džejeva pesma Nina (Ni na istok, ni na
zapad), i koja ti je omljena njegova pesma?
To ćete morati Stefana Boškovića, scenaristu, da pitate (smeh). Najteže mi je da izdvojim jednu omiljenu Džejevu pesmu. Volim sve njegove balade. Prva omiljena pesma, kad sam bila zaljubljena klinka, bila je „Sunce ljubavi”. Sada volim da slušam „Teško je živeti”, „Zar ja da ti
brišem suze”…
Fotografije: Aleksandar Anđelković
0 Comments