Kakvu umetnost stvara Đorđe, kakvu Peđa i ko je čiji alterego?
Širok spektar interesovanja u umetničkom polju kod svakog umetnika stvara mnogobrojne mogućnosti izraza tokom karantinisanja. Đorđe Lukić se bavi likovnom umetnošću, ilustracijom, concept art-om, vfx-om, kao i muzikom, gde menja svoj identitet u Peđu Migranta, spektakularnu ličnost koja se, kako Đole kaže, poprilično razlikuje od njega. Crtanje desnom rukom je kod ovog levorukog umetnika proizvelo gomilu crno-belih karikatura, upravo tokom perioda izolacije. Šta sve to Đole još radi, šta Peđa, i po čemu se razlikuje njihova umetnost, otkrivamo u Salonu.
S obzirom da koristiš sve alate u stvaranju, gde se više pronalaziš – manuelno ili digitalno?
Đorđe: Iskreno, mislim da još uvek ne mogu da se odlučim. Manuelno mi pomaže da radim bez potvrde, a digitalno je prezanimljivo i toleriše grešku, mislim da ja inače imam ogroman problem sa organizovanjem vremena, tako da moji projekti skaču sa digitalnog u manuelni alat po potrebi. Ne bih mogao da se odlučim baš ni za jedno ni za drugo, ako je ovakav odgovor moguć.
Šta je najizazovnije u stvaranju jedne slike?
Đorđe: Najizazovnije mislim da je početi. A kasnije završiti. Zvuči glupo ali čovek treba prvo da ima razlog da je započne, a kasnije i volje da je dovrši.
Djordje Lukić sa svojim radovima.
Najponosniji si na koji rad i zašto?
Đorđe: Najponosniji sam na kratki film “Taj prokleti Oliver” koji je uhvatio ogroman deo same vizije i sproveo je u vizuelno interesantnu priču baš onako kako sam hteo. Bio je snimljen za jedan dan, a napisan za jednu noć. Mnogi kažu da je gluma loša, naravno amaterska je ,ali meni se baš dopada i ne bih je menjao. Uživali smo dok smo snimali i montirali takođe, zbog toga mi je možda omiljeni projekat.
Kako je nastala ideja za tvoj strip Gift of love i koji je proces nastanka jednog stripa?
Đorđe: Strip Gift of love je bio odgovor na istoimenu temu za jedan konkurs u Japanu, gde se većinski šalju radovi manga stila, međutim ja sam na to odgovorio inspirisan ilustracijama Ivana Bilibina koji je illustrovao ruske bajke početkom 20. veka. Ideja je bila da se razlomi klasičan princip pričanja stripa gde bismo imali samo illustracije u vidu tarot karata, sa malim boxom teksta na dnu koji vodi čitaoca. Na takav pristup navele su me Bilibinove kompozicije u bajkama gde je komponovao neke illustracije koje podsećaju na današnji strip.
U skrivenim, neupečatljivim delovima kompozicija kadrirao bi ljude, brodove, lovce i drugo – to bi u njegovoj ilustraciji dalo predivan pozadinski scenario , a ja sam dobio ideju da okrenem pristup i radim strip u obliku njegovih ilustracija. Naravno nisam stigao ni blizu njegovog crteža, ali prepoznaje se ideja.
Šta ti je najzanimljivije u pravljenju nekog digitalnog settinga za određeni rad?
Đorđe: Najzanimljiviji mi je iskreno moj laptop. Mnogo ga volim. Postoji nekoliko razloga zbog toga, reci ću da oni koji me znaju, znaju da sam većinu mojih pesama, radova i planova napravio baš preko tog lap topa. Bio je jedan period kad sam kompulsivno ređao ikonice i uređivao ih da svaka fascikla ima svoju odgovarajuću ikonicu (ne onu default sa Windowsa – ima jedan sajt gde sam skidao sa neta baš dobre ). Prestao sam to sad da radim, malo mi je bolje u životu, pa mi to nije potrebno. Znači laptop, ikonice, i desktop ne menjam – vrlo mi je bitan.
Koji je povod za aktivaciju desne ruke i nastanak karikatura?
Đorđe: Uvek sam voleo da crtam, međutim odrastao sam tako da mi niko nikada nije ni rekao da sam nešto posebno “talentovan’’. Vrtić, osnovna škola, tek pri kraju osmog razreda , kada su mi zabranili kompjuter otac i majka, ja sam počeo da crtam. To su bile skice za stripove, neki ludački scenariji sa rađanjem antihrista, koji ruši majci zavese i krade po pijaci, pa ga seljani spale posle, on nikako da umre, pobegne u šumu, šta ti ja znam, nisam nikad završio . Pominjem ovo jer sam od tog momenta uvek crtao da kažem, iznutra. Imao sam uvek takav pristup – ono što želim da vidim, ja nacrtam kako kažu ‘’iz glave”. Medjutim kada me neko pita da ga/je nacrtam, ja se skamenim.
Vremenom sam uspeo nekako da se toga oslobodim i da krenem polako u to studiozno akademsko posmatranje. Godinama posle, dešava se nesto interesantno, sedam u Paint za vreme ove izolacije (opet sam se latio jakog kompjutera, bratu sam isti premestio u njegovu sobu, ja sam se vratio mom voljenom lap topu) i počeo da crtam karikature sa mišem. Primetio sam da sam 15 puta za redom pogodio one karakterne osobine kod osoba koje sam crtao. Nisam razmišljao kako sam to uradio dok nisam potom pomislio:”Pa ja ovo crtam desnom rukom a ne levom?” Plot twist je da sam ja levoruk.
Šta je u planu za ovim crno-belim prikazima sa naše scene?
Đorđe: Pa u planu je da ih uradim preko stotinu. Voleo bih da mogu kasnije negde da ih izložim preko ogromnog zida negde onako poređane, kao kvadratici sa instagrama.
Muzički deo stvaralaštva Đorđa Lukića preobražava se u ličnost zvanu Peđa Migrant, šarmantanog poluanonimnog momka specifičnog muzičkog ukusa. On se razlikuje od Đoleta ne samo po mediju u kome stvara, već i u karakteru. Kada prestaje Đorđe, a počinje Peđa, pitali smo Migranta lično.
Ćao Peđa, kad će novi hit?
Peđa Migrant: Evo sad ga baš peglam. Ovaj put biće to saradnja sa jednim mladim umetnikom čije je umetničko ime Chod. U pesmi se spominje Furby, ona igračka ako se sećate. I žena.
Šta je najveća razlika između tebe i Đorđa?
Peđa Migrant: Đorđe mnogo igra igrice. Ja sam majstor stvaranja. I ne ume da izabere fakultet. Meni ne treba fakultet, ja sam ministar.
Peđa Migrant u svom punom sjaju.
Gde Peđa Migrant stvara i na koji način?
Peđa Migrant: Ja sam izašao iz Đoletovog misterioznog lap topa. Na njemu Fruity loops i My computer šljakaju bolje od bilo kog kompjutera na balkanu. Možda i na svetu.
Pravljenje pesme ide ovako: prvo se ide da se nađe kick, pa snare, bpm skoro uvek 130, i onda se radi bass linija, crta se po ekranu, potom ako je catchy, a ne zna se dalje šta treba, onda se piše tekst, snima se, i onda se aranžira, mada ni ja ni Đorđe ne znamo ništa o tome. Ako previše razmišljamo o tome smorimo se i ne pravimo ništa.
U tvojim pesmama se pojavljuju najrazličitiji motivi poput piškota, dede, goluba… Gde pronalaziš inspiraciju za iste?
Peđa Migrant: Sve što se sastoji u pesmi je motivisano potrebom da se izgovore te reči. Nekako su reči same po sebi smešne. Stoga kad se još i izrimuju poruka se nekako provuče. Ne može bez toga. Evo par reči: Mile, traktor, plesni, kojot – ovde mi se plesni dopadaju.
Spot je pesmu Golublji Rostilja Aka Pomama predstavlja traumu svakog gradskog stanovnika. Da li Peđa predviđa golublju osvetu?
Peđa Migrant: Golubovi su moji najveći fanovi, oni imaju specifičnu mogućnost da hvataju frekvenciju mog radija, koji hostujem sa mog lap topa. Međutim to mogu samo dok hodaju, zato im se pomera glava onako. Ako nekad dođe do osvete, pojačaću radio.
Gde sve počinje, a gde se završava?
Peđa Migrant: Sve počinje u zaboravu. A ne sećam se gde se završava.
Fotografije, crteži i ilustracija sa naslovne: Đorđe Lukić
0 Comments