U Silosima se odnedavno, osim što možete popiti piće uz Dunav i uživati u pogledu, možete oprobati u penjanju. Penjački centar Utopia, jedinstveno mesto na Balkanu koje privlači penjače svih uzrasta i nivoa iskustva, otvoren je u junu, a tim Utopije, predvođen iskusnim penjačem Stefanom Kneževićem, odlučio je da oživi ovaj napušteni prostor i pretvori ga u centar adrenalina i avanture. Stefanova strast prema penjanju traje već 15 godina, a Utopiji u Silosima predhodio je projekat u selu nadomak Guče, gde je, najpre, pokrenuo penjački centar. Vremenom, razvila se ideja i za otvaranje stene u Beogradu, koja sada predstavlja najveće penjalište na Balkanu.
Kako se ovaj projekat razvijao, ali i šta uopšte penjanje kao disciplina podrazumeva – razgovarali smo sa Stefanom Kneževićem.
Stefan Knežević
Kako je došlo do ovog projeka i ideje?
Stefan Knežević: Pre tri godine sam naišao na objekat u selu Rti, 7 kilometara od Guče. Nekada je to bila kafana, ali je objekat propadao već deset godina i došao sam na ideju da tu pokrenem penjački centar Utopiju. S obzirom na to da se objekat nalazi iznad reke, ima velki kamp centar i stenu od 220 metara visine sa velikom pećinom. Prebacio sam se tamo i krenuo da od nule sređujem kuću, pa smo postepeno krenuli da pravimo smerove za penjanje. Nije klasičan penjački centar, jer imamo i joga vikende, sound healing-e i druge aktivnosti. Vremenom je Anastasija iz Silosa počela da dolazi u Utopiju i sprijateljili smo se. Iz toga je nastala ideja za Silose i pravljenje stene tamo.
Šta je bila glavna ideja?
Ne postoji ništa slično negde i najviše je penjalište na Balkanu. Silosi su na 28 metara, mi smo uradili penjalište na 25. Na samom projektu smo radili dve godine, a taj tehnički radni deo – bušenje, montiranje hvatova i slično – oko 10 meseci. Zbog same lokacije Silosa, velika je cirkulacija ljudi, pa veliki broj ljudi ima prilike da vidi šta je penjanje. Imamo dosta dece koja dolaze, dosta početnika koji nikada nisu peli, pa dođu ovde da probaju. Sam vid penjanja budi u tebi adrenalinski momenat, a opet si skroz bezbedan. Kada ljudi prvi put siđu odozgo, oči i zenice im budu otvorene i ozarene (smeh).
Bezbednost nam je bila na prvom mestu, pa je bio uključen i Građevinski fakultet sa kojim smo bili u komunikaciji oko testiranja gde smo radili testove opterećenja, izdržljivost, uzorak samog silosa, kakva je konstrukcija betona – možemo reći da su dobro ranije gradili (smeh).
Kako je mural Vuka Đurića – Enda i Andreja Krstića – Chenipea koji se nalazi na samoj steni, povezan sa misijom penjačkog centra?
Mural je inspirisan temom vatre i planine. Ideja je da kompozicija ima zajedničku startnu poziciju u dnu oba silosa, i da se postepeno račva u dva individualna rada- dve apstraktne vatrene planine koje prekrivaju dva silosa predviđena za penjanje. Dinamična kompozicija je rešena u širokim površinama po ugledu na penjačke sale, takođe, bez mnogo detalja kako ne bi uticali na vidljivost hvatova. Ovakva kompozicija vodi pogled posmatrača od dna do vrha silosa, naglašavajući uzlazno kretanje penjača. Paleta boja je prilagođena paleti boja firme A1 i zadatoj temi.
Reci mi nešto više o samom penjanju za nekog ko je manje upućen. Da li je potrebno određeno predznanje za takav vid sporta i rekreacije?
Jedini problem može da bude kilaža. Za početak – ne bi trebalo da penje niko ko je teži od 110kg – njemu je problem zbog njegove kilaže, ali i za osobu koja ga osigurava, jer uvek jedna osoba penje, a druga ga osigurava na drugom kraju užeta. Od ovih šest ruta koliko ih imamo na Silosima, imamo crnu koja ide do samog vrha, svako ko se ne plaši visine može da popne i nema veze sa iskustvom. Napravili smo šest ruta i sedmu – dečiju, tako da ljudi koji prvi put probaju, odmah dobiju osećaj visine i spuštanja, odnosno abzilovanja.
Uvek dve osobe penju, pre svega iz bezbednosnih razloga. Kada platiš dnevnu ulaznicu za penjanje dobijaš pojas, penjačice, patike namenjene specijalno za penjanje i kada završiš sa tim tehničkim delom i dobiješ sve neophodno, izlaziš na penjalište gde te čekaju dve osobe koje tu rade i vode računa o tvojoj bezbednosti i osiguravaju te dok si na steni.
Kako se prave rute?
Sad je dosta penjanje kao sport razvijenije, pa ima dosta seminara kako se rute setuju. Svaka ruta ima svoju ocenu težine i ime, uglavnom u prirodi. Mi još uvek nismo dali ocene, ostavili smo da kroz ljude, kako počnu da penju, dobijemo feedback. Na svakoj ruti ima delova koji su kao stavka koju treba da pređeš na steni, potez ili položaj tela ili koju ruku ćeš pružiti. Dosta je logika uključena, zato je i sam sport dobar za decu i često se sada stene postavljaju na igralištima, upravo zbog toga. Po nekim istraživanjima je dokazano da se deci bolje razvija motorika.
Penjanje je sada uvršteno u olimpijske sportove. Koliko ti se čini da se sada radi na popularizaciji ove discipline?
Da, sada je uvršten i na Olimpijske igre. Atraktivan je sport, čak i preko ekrana ne deluje toliko teško, koliko jeste uživo kada vidiš šta sve ljudi izvode i kakvi su sve to pokreti. Na Olimpijskim igrama postoje dve discipline: brzinsko penjanje gde dva penjača idu kao sprinteri i ko brže popne do vrha, a drugo je težinsko, gde kao i mi ovde, rešavaju probleme sve do završnice jedne rute. Dosta se popularizovalo, s obzirom na to da se sportsko penjanje odvija uglavnom u prirodi. Leti ljudi idu masovno na stene, ima ih zapravo dosta u Srbiji. Misim da je i pandemija kovida to dosta pogurala. Ubrzo je i film Free Solo dobio Oskara za najbolji dokumentarac, pa je i to dosta popularizovalo, a i sami brendovi koji proizvode opremu su dosta marketinški probili ovu disciplinu.
Kakav vam je do sada feedback?
Zaista dobar, svaki put imamo između 15 i 20 penjača, dosta roditelja dovodi svoju decu. Bitno nam je da što više radimo na tome da popularizujemo penjanje u Srbiji – za sada ide na dobro!
Radno vreme penjačkog centra Utopia u Silosima je od utorka do nedelje. Od utorka do petka od 14h do 22, a vikendom od 11h do 19h.
Fotografije: Bojana Filipović
0 Comments