Gabriela (@gabirinja) je dvadeset sedmogodišnja umetnica i skejterka iz Sao Paula koja se pre nekoliko godina preselila u Barselonu i započela svoju karijeru na evropskom kontinentu. Na ovogodišnjem otvaranju Samita Nesvrstanih predstaviće se kroz svoje vizuelne radove (fotografiju, slikarstvo, tagove), ali i kroz tetoviranje i vožnju skejta. Povodom njenog prvog gostovanja u Beogradu, razgovarali smo o onome šta očekuje i šta nosi sa sobom.
Tvoja i Gustavova izložba u Kvaki 22 otvaraju ovogodišnji festival Samit Nesvrstanih. Da li je ovo tvoje prvo gostovanje u Srbiji?
Da, ovo će biti moj prvi put. Nikada nisam zamišljala da će se ovo desiti jednog dana, ali sam jako uzbuđena da to doživim.
Takođe si deo panel diskusije sa Betesga Magazinom, pošto je tvoj rad uključen u poslednji broj ovog časopisa. Da li si zamišljala ovako nešto kada si počela da voziš skejt?
U početku, skejt je za mene bio samo beg. Nisam se uklapala u svoju realnost i našla sam svoje mesto u skejterskoj zajednici. Imala sam četrnaest godina tada. Upoznala sam različite ljude koji su uvek radili više od same vožnje skejta, a kada sam upoznala nekoga ko je bio i skejter i umetnik, izgledalo mi je kao san. Nikada nisam zamišljala da bi to moglo da se dogodi i meni.
Moj prvi skejt je bio poklon od moje bake kada sam imala osam godina. Taj skejt se brzo slomio, ali posle toga sam počela da provodim vreme u skejt parku, gledajući druge kako voze. A onda, jednog dana, profesionalni skejteri su se udružili i napravili ulični skejt za mene.
Nikada nisam videla vožnju kao profesiju. Možda jednog dana, ako se u potpunosti posvetim tome, ali uvek mi je bio izazov da balansiram u izgradnji umetničke karijere zajedno sa skejterskom. Bez sumnje – najvažniji događaji u skorašnjim godinama su promene. Bez obzira da li menjam grad, ili zemlju, ili menjam obuću, isprobavam različite veličine skejta, ili menjam stilove – uvek postoji taj osnažujući momenat u promeni i isprobavanju nečega novog.
Za mene, to su najveći pokloni koje sam dobila od skejtbordinga: nova iskustva, novi ljudi, nova mesta. Raditi nešto po prvi put je kao kada pokušavaš da uradiš trik na jako teškom mestu. Taj izazov me vozi.
Ovo je tvoj prvi intervju u Srbiji, ali nedavno si imala i jedan u Betesga magazinu gde si prepoznata kao sveobuhvatna („all-rounder”) umetnica. Da li osećaš da imaš svoju poziciju na sceni?
Osećam se kao da dajem sve od sebe i vidim da ljudi koji žive u ovom univerzumu mogu to da osete. Tako nastaju svi pozivi za saradnju, kakav je i ovaj za časopis. Srećna sam da ima sve više i više delića mene koji se šire po svetu, bilo da su u medijima ili u fizičkom prostoru.
Napravila si igračku-skulpturu „Imigrantski nužnik” („Privadinha da Imigração”) koja prikazuje tvoje iskustvo doseljavanja u Evropu. Na dnu skulpture piše „No fake friends”. Šta je bilo najteže uraditi u toj promeni?
Odlično pitanje! Za jedan dan napravila sam ovu skulpturu sa svojim prijateljem iz Brazila preko video poziva. Koristila sam samo ono što sam imala u svom studiju, ništa nisam kupovala. Imam kolekciju stikera i na jednom je pisala ova fraza sa kojom se stvarno poistovećujem.
Verujem da postoje ljudi koji ti prilaze sa verzijom sebe koja nije njihovo stvarno Ja. Tokom moje imigracije, kako u fazi odlaska, tako i u dolasku, mogla sam da vidim ko su moji pravi prijatelji. Kada sam stigla u Barselonu, bila sam potpuno otvorena za nove avanture i upoznavanje novih ljudi. Iako moje tipično ponašanje nije tako otvoreno i nasmejano za sve, osećala sam se kao da su ljudi to koristili, a to boli, jer sam bila iskrena.
To je odlična stvar kada imaš umetnost za izražavanje, pored skejta. Mogu da komuniciram kroz umetnost i znam da ljudi koji se povežu sa nečim u njoj mogu da prepoznaju poruku. Nema više lažnih prijatelja.
Naziv skulpture je na brazilskom portugalskom i ima dvostruko značenje, pa ga je nemoguće prevesti na druge jezike, a da se ne izgubi magija. No, tvoja tetovaža „Amor” je univerzalno razumljiva. Kako živiš sa različitim jezicima koje koristiš svakodnevno?
Izabrala sam ovu wc šolju-igračku da prenesem šta želim i da kažem da ću doći od bilo kuda samo da pokažem da sam tu i da je ovo moja umetnost. U Brazilu mnogi ljudi su me znali zbog skejtborda, ali u Barseloni ima ljudi iz celog sveta i različitih kultura. Za sve njih postoji jedna zajednička stvar – svi koriste wc šolju. Smešno je, ali to je predmet koji svi znaju.
Ljubav je postala simbol mog identiteta. U mom svakodnevnom životu koristim engleski, španski i portugalski. Nastavljam da napredujem, ali se uvek trudim da naučim i nekoliko reči iz netipičnih jezika. Jako sam strastvena za slova. Pošto sam iz Sao Paula, većina mojih dela je na brazilskom portugalskom i odatle je moj tipografski stil poznat kao „PIXO”. Nisam mogla da izostavim predstavljanje te svoje suštine.
Takođe pišem i pravim natpise na drugim jezicima. Na primer, na ruskom sam napravila natpis „Voli sebe” – люби себя. Ispao je baš dobro. Uradila sam ga na prijateljevoj ruci. Ipak, radim i dizajniram na portugalskom i ljudi iz različitih jezika vole i biraju te natpise.
Napravila si kolekciju od 13 fotografija koje predstavljaju tvoj izlazak na scenu kao umetnice. Neke tvoje fotografije su nedavno objavljene u Dolores časopisu. Da li vidiš svet drugačije kada nosiš foto-aparat ili ti aprat pomaže da na novi način doživiš svet?
Moje iskustvo sa fotografijom je počelo sa mojom porodicom koja je uvek želela da ima zajedničke fotografije, ali niko nije hteo da fotografiše, tako da sam ja preuzela tu ulogu (smeh). Od kada sam bila dete, eksperimentisanje sa digitalnim aparatima, a onda i otkrivanje analognog filma, izgledalo je kao magija. Verujem da ne postoji bolji način da predstaviš, zapamtiš i ispričaš neki poseban momenat nego kroz fotografiju, pa zato i fotografišem. Često kažem da je fotografija kao dokument. Zato ih radim samo u posebnim prilikama. Tipično ne eksperimentišem sa fotografijom u mom regularnom životu, već samo kada mislim da će biti nešto posebno ili kada sam na značajnom mestu. Definitivno ću poneti aparat u Srbiju! Ko zna, možda će te fotografije stići u neki časopis u budućnosti…
Da li tvoj pas zna da vozi skejt?
Moj pas zna samo jedan trik – Half Cab Heel. Da budem iskrena – ne, on ne vozi skejt, ali se jako zabavlja kada me vuče i trči pored skejta.
Zove se Banze i ima četiri godine. Svi moji prijatelji i ljudi koji me prate znaju za njega, jer je uvek sa mnom. Dovela sam ga u Barselonu iz Brazila i on je bio san koji sam imala još pre vožnje skejta. Zahvaljujući skejtu i umetnosti, imam slobodu da živim sa njim, kao i autonomiju da uopšte imam psa. U isto vreme on mi daje ljubav, sigurnost, saputništvo, dozvoljava mi da nastavim da radim ono u šta verujem. Od kada je sa mnom, skoro sve je o njemu. On je moj filter i moj partner.
Bićeš prilično zauzeta u Beogradu, ali čemu se raduješ najviše?
Jako sam uzbuđena da tamo stanem na skejt i osetim kako je to voziti se ulicama. Možda zvuči ludo, ali osećam da svaki grad ima drugačiju atmosferu, a kada putujem uz skejtbord, to je prvo što želim da uradim. Pored događaja, radujem se da u javnosti radim tetovaže slobodnom rukom i vidim kako ljudi reaguju na naše fotografije. Takođe se radujem da upoznam lokalna mesta i domaću hranu (smeh).
Autor intervjua: Stefan Stefanović
0 Comments