Vizuelne priče Katarine Stojanović

Tokom perioda karantina Katarina Stojanović je u svojim digitalnim ilustracijama ponovo posetila Siciliju i oživela emocije koje su u njoj budili jasmini, orhideje, narandže, arančini, neodoljivi kanoli, vulkani, koračanja kroz živopisna seoca, katedrala Monreale i promatranje njenih veličanstvenih mozaika koji i sada svetlucaju kad zatvori oči. Vratila se ponovo u Rim, na ostrvo Krk, Stari grad, ali je uspela i da dočara iskustvo boja, mirisa, začina, paterna i kulture grada u podnožju planina Atlas – Marakeša,koji će tek posetiti.

Rođena je 1990. godine u Užicu. Završila je osnovne i master studije slikarsta na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Deo je projekata „Biti mlad“ u Ljubljani, „Razlike“ u Fabrici. Izlagala je u Muzeju Vojvodine, Gradskoj galeriji u Užicu, na Svetskom bijenalu studentske fotografije. Prve ilustracije je radila za BIGZ izdavaštvo, a sadašnje, su nastale iz unutrašnje potrebe tokom karantina.

Kaćine dosadašnje radove čini zajednička nit intimnosti, kao i detalji i poetičnost. U septembru se održava njena samostalna izložba „Krevet“, čiji je koncept da se ponavlja na svakih pet godina. Izložba je deo višegodišnjeg istraživanja – od početka studija do njenog master rada, u kome je krevet bio glavno polazište, menjajući medije koje je koristila i tehniku izvođenja. 

Nakon što si ilustrovala bajke za BIGZ izdavaštvo, ilustracije u karantinu su prve na čemu si radila? Kako su one nastale?

Ilustracije koje sam započela u vreme karantina su nastale kao dekoracija mog unutrašnjeg sveta – male lične vizuelne priče. Njihovo nastajanje je izgledalo poprilično oslobađajuće.

Koje emocije si imala pre odluke da se u karantinu baviš ilustracijama, a koje kada si ih stvarala?

Emocije pre stvaranja ilustracija bih povezala sa nekom anksioznošću i neizvesnošću, a momemti stvaranja su možda najsličniji nekom meditativnom stanju.

Kako izgleda tvoj proces stavaranja?

Sve počinje sa skicom. Kasnije u samom procesu rada menjam, dodajem, oduzimam. Kada imam ideju, automatski za nju vežem neku paletu boja. Nikada ne ispadne kao prvobitna zamisao, uvek mi se u samom procesu rada stvori poneka ideja šta bih tu još mogla da doradim. Obično uz sebe imam blok gde zabeležim ideju kroz misao ili skicu, jer mi se u suprotnom desi da mi pobegne doživljaj. Mislim da mi u njihovom stvaranju dosta znači i disciplina i što manji otpor prema praznom papiru.

Tvoje ilustracije odišu boho stilom, jarkim bojama i detaljima, da li to najviše odgovara tvom senzibilitetu?

Boho stil odiše slobodom i lepršavošću. Nekonformistički, jednostavno, bezbrižno, slobodno su neke od karakterizacija koje mi taj stil pruža i koje su jako bliske mom unutrasnjem biću.

Najveći deo ilustracija zauzimaju delovi Rima, Sicilije ostrva Sveti Grgur, kao i Stari grad i ostrvo Krk u Hrvatskoj. Da li su glavni motivi tvojih radova putopisni memoari?

Rekla bih da je univerzalna priča za sve ilustracije sloboda, smisao, more i mir koji je meni nedostajao tokom karantina. Ilustracije su i nastale mojim maštanjem o mestima na kojima sam bila i koja želim da posetim. Na svoje ilustracije sam prenosila svoja osećanja i sećanja sa putovanja. Takođe, na ilustracijama su se našli i delići moje svakodnevice , jutra, trenizi joge, moj pas..

Izdvojila bih ilustracije sa ostrva Sveti Grgur, Sicilije i Rima. Šta te je najviše privuklo kod tih mesta?

Sicilija sa svim njenim zavodničkim sjajem, žuta zemlja, ponekad lukava i senzualna, jasmini, orhideje, narandže, arančini, neodoljivi kanoli, vulkani, koračanja kroz živopisna seoca, katedrala Monreale i promatranje njenih veličanstvenih mozaika koji i sad svetlucaju kad zatvorim oči. Palermo u svom tom sjaju i smeću, Taorminin nestvaran pogled i Modiljijanijeva izložba, Sicilijanci puni hedonizma, kraduckanje njihove lakoće življenja i opuštenosti.

Za ilustraciju ostrva Sveti Grgur me je najviše podstakla cela istorija tog mesta gde su se se dešavale tragične ljudske sudbine koje su danas zamenili topot kopita jelena, šum mora, neizbrisiv miris borova. Zelenilo netaknute prirode ovog ostrva je paleta nijansi sama za sebe. Jeleni su veoma pitomi i silaze do turista koji ih hrane. Primetila sam da su im grisine i smoki omiljene poslastice.

Rim je za mene posebno važan zbog nestvaranog momenata oči u oči sa Mikelanđelovim Strašnim sudom i scenom Stvaranja Adama, kao i prvi kontakt sa Pietom koji su mi priredili metafizičko iskustvo. Brzinsko ispijanje kapućina na šanku u barovima i žurba da svim čulima upijem što više istorije i umetnosti ovog grada. Svako putovanje, promatranje nove tradicije, kulture, religije i umetnosti doživljavam kao vid rada na sebi.

Dosadašnji radovi koje si izlagala imaju zajedničku nit – intimnost. Zašto se ona provlači kroz tvoje radove?

Intimnost ima veće posledice od onih za jednostavnim zadovoljavanjem osnovne ljudske potrebe. Otkrivanje intimnih detalja za mene je povezivanje sa unutrašnjim stanjem gledaoca i ukazivanje na univerzalne emocije.

Završila si master studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Kako je izgledalo tvoje studiranje i da li bi se vratila tim danima?

Studiranje mi je jedan od lepših, bezbrižnijih perioda u životu. Na fakultetu imaš određenu vrstu zaštite same institucije, mentora. Posle fakulteta dolazi taj teži deo, preuzimanje odgovornosti, ali i to vremenom prerasta u lepotu sazrevanja i rasta. Imala sam dobru klasu i odličnog mentora, velika prijateljstva su se tu izgradila. Vratila bih se na par dana svakako, na par nekih predavanja, stvaranja u ateljeu i par izlazaka.

Pre pet godina imala si master izložbu „Krevet“ u galeriji Zlatno oko, a ove godine se održava opet. Reci nam nešto više o tome.

Ideja je da se izložba ponavlja na svakih pet godina. Tema kojom sam se bavila na master studijama se provlačila i kroz sve godine osnovnih studija. Još u najranijim eksperimentima u malom crtežu, sama realizacija projekta obuhvatala je sedam dana. Sedam noći bih spavala u sedam kreveta, ili sama, ili sa bliskim osobama. Svaka noć snimljena je i detaljno opisana u dnevniku. Razmišljanja, doživljaji i momenti u kojima spoznajem da ostajem sama sa sobom, svaki čin i događaji pre ulaska u san.

Zašto si izabrala da prezentuješ motiv  kreveta kao  glavno polazište u istraživanju? Kako su na istraživanje uticali različiti mediji koje si do sada koristila?

Krevet simbolizuje i obuhvata spavanje, nesanicu, seks, rođenje, smrt, snove, dom. Konceptualno, krevet je mesto fizičkih i psihičkih iskustava, kako traumatičnih, tako i uzvišenih. Krevet je zaista lično mesto. To je mesto gde se rađaju ljudi, gde idu kada su bolesni, gde će većina biti kada umiru. Neki od najvažnijih trenutaka u životu dešavaju se u krevetu. Iz tog razloga umetnici su ga koristili kroz istoriju na različite načine. Sama promena medija stvorila je mogućnosti za nova eksperimentisanja. Tokom studija menjala se kroz prikazivačku formu, a najviše samu tehniku izvođenja.

U čemu pronalaziš inspiraciju?

Za mene, inspiracija se poistovećuje sa spoznajom. Iz nje pokušavam da izvučem tu prvu neogoljenu informaciju koju dobijem i pretvorim je u viziju. Pronalazim je u ličnim borbama, razumevanju i prihvatanju životnih zadataka, sazrevanju, strahovima, igri i ljubavi. Samu tu impresiju u meni može probuditi dosta stvari: dobra knjiga, pisac, umetničko delo, neodoljiv prizor, usputno ćaskanje, prepoznatljiv miris i balans.

Da li imaš nove ideje za buduće ilustracije i koje bi mesto sledeće volela da posetiš?

Svaki dan me nešto novo izazove i uputi da uradim novu ilustraciju i tu disciplinu nameravam da zadržim. Izdvojila bih Marakeš, kao posebno mesto koje bih volela da posetim, kao i zemlje Južne Amerike i Orijenta.

Fotografije: Privatna arhiva