Kada se uoči problem, optimizam će nam reći kako je on već napola i rešen. Kada se suočimo sa svim preprekama koje nam stoje na putu i zapazimo njihovu realnu sliku, jedina stvar koja ostaje jeste donošenje adekvatnih mera, koje jedine predstavljaju adekvatan put do adekvatnih rešenja.
Međutim, šta je ono što sprečava da se problem uopšte i razvije?
Možemo reći kako glavnu ulogu u tome igra upravo svest – svest o tome šta je moralno a šta ne, svest o tome šta je dobro ili loše, kao i svest o tome da li ćemo zbog određenih akcija trpeti određene posledice. Kada bismo kroz naočare osvešćenosti pogledali na monopol ekololških prilika koje se nalaze pred nama, verovatno bi većina problema sa kojima se danas borimo bili samo misaona imenica – verovatno bismo znali da je smeću mesto u kanti, a ne na javnim površinama, kao i da reke ne predstavljaju prostor investicionih interesa. Kada su nas kao decu na časovima Sveta oko nas učili da se voda gasi kada peremo zube i da solarne ploče predstavljaju obnovljiv izvor energije, šta je ono što je ostalo iza toga, osim petice na testu pored koje je nacrtana pčelica?
Da li škola, kao obrazovno-vaspitna ustanova predstavlja mesto koje potkrepljuje sistemsko razvijanje ekološke svesti kod mladi ljudih koje treba da oformi?
Na ovu temu razgovarali smo sa Marijom Ristić, osnivačicom EcoHub-a, omladinske ekološke organizacije koja već godinama radi na podizanju svesti i znanja o ekologiji i zaštitni životne sredine, kroz razne organizovane seminare, projekte i radionice, sa jasno određenim ciljem – rađanje ekološke kulture kod mladih.
Koliko je ekološki aktivizam mladih bitan?
Marija Ristić: Ukoliko ne bismo imali ekološki aktivizam mladih, ne bismo znali zašto je neki ekološki problem bitan da se reši – ne znajući za problem on bi prošao neprimetno kao zamalo reke Stare planine, radi izgradnje mini hidroelektrana. Drago mi je da mi je moje dugogodišnje iskustvo u radu sa mladima na ličnom i profesionalnom razvoju, kroz obuke ili predavanja, pokazalo rast entuzijazma i optimizma kod mladih, i da žele da daju glas i prilože argumente onima kojima je bitan samo profit, i na taj način im stanu na put.
Koliko je nedostatak ekološke edukacije i ekološke svesti u našem školskom sistemu poguban za mlade ljude, i da li to na bilo koji način utiče na efikasnost u rešavanju ekoloških problema sa kojima se danas suočavamo?
Jedan od razloga lansiranja projekta „Eko radionice” pre 3 godine u osnovnim školama u Beogradu je upravo bio nedostatak ekološke edukacije i ekološke svesti kod mladih. Ali iz realizacije u realizaciju zajedno sa timom EcoHub-a shvatila sam da je sasvim suprotno. Učitelji su bili ti koji nisu u potpunosti shvatali šta znači ekološka edukacija i kako preneti na mlađe generacije, a imali su nove predmete o ekologiji i/ili zaštiti životne sredine koje treba da predaju svom razredu. Dok su učenici, sa druge strane, bili sasvim svesni, na svom nivou, šta bi predstavljala ekološka edukacija i svest, a nisu imali potkovane osobe koje bi im te stvari razjasnile. Tokom svog rada i angažovanja na polju ekološke edukacije u školama, jako sam optimistična kada vidim na koji način mladi mogu da iskoriste svoja novostečena znanja na ovom polju i na taj način učine sistem boljim. Ne mogu sa sigurnošću da kažem da bi to dovelo do rešavanja ekološkog problema Srbije, ali sigurna sam da bi efekat bio na podsticanju mladih da se bore za svoju sredinu, da prenose stečeno znanje i mišljenja o datim ekološkim problemima, i da nikada ne odustaju od svog cilja koliko god pretnji i razočarenja bilo.
Koliko bitnu ulogu u rešavanju ekoloških problema igraju nevladine organizacije i inicijative građana i zbog čega?
Uloga nevladinih organizacija i inicijativa građana može da bude jako bitna ali isto tako može biti i nebitna – što najviše zavisi od definisanih ciljeva, vizije i misije organizacije. Ciljevi, misija i vizija treba da budu konkretni i jasno definisani koji ukazuju na jasnu sliku ekoloških problema kako u Srbiji tako i u svetu, a to dovodi do boljeg prenošenja poruke o datom problemu. Danas možemo da primetimo veliki broj formiranih nevladinih organizacija i inicijativa građana koji imaju skoro iste ciljeve što u nekim slučajevima stvori takmičarski duh između njih i zaborave na cilj svog postojanja što nikad ne treba izbaciti iz vida. Uvek treba da postoji sinergija i dobra komunikacija o zajedničkom ekološkom problemu jer samo tako uloga nevladinog sektora može da bude snažnija i efikasnija.
Prvi „Dan planete Zemlje“ održan je 22. aprila 1970. godine, kada je 20 miliona ljudi širom Amerike izašlo na ulice da izrazi svoje nezadovoljstvo povodom uništavanja životne sredine, kao posledice urbanizacije i industrijalizacije. Od tada, „Dan planete Zemlje“ se obeležava svake godine u Americi, uz veliku medijsku pažnju, kao i veliku prisutost i angažovanost ljudi. Šta je ono što sprečava ekološke inicijative kod nas da dostignu ovaj nivo i, na koji način one mogu zauzeti veći medijski prostor i pažnju?
Nedostatak ekološke edukacije građana koji se ne bave stručno ovom tematikom je u velikom procentu prisutan u Srbiji, pa samim tim ne razumejući u potpunosti problem, građani nisu ni u prilici a ni svesni da izraze svoje nezadovoljstvo povodom uništavanja životne sredine. Takođe, moramo da krenemo od sebe, koliko smo spremni da se borimo za ekološke probleme u našoj zemlji i kako ne odustati posle prve prepreke. Na primer, jedna od prepreka mogu da budu medijski kanali koji prenose samo nekoliko tema vezano za obrazovanje i društvenu odgovornost pa samim tim je teško privući njihovu pažnju kako bi propratili goruće ekološke probleme s obzirom da su im prioriteti sasvim drugačiji, na šta su navikli narod. Kako bi se dostigao nivo angažovanja ljudi u Srbiji za nešto na šta nisu navikli, kao što radi narod u Americi svake godine za „Dan planete Zemlje”, treba za početak edukovati javnost o datom problemu, preneti jasnu poruku javnosti kako bi im se „uvukli pod kožu”, jasno definisati pokret i ciljnu grupu kako bi isti izašli iz svojih domova tog dana u cilju da izaze svoje nezadovoljstvo i želje.
Sa razvitkom društvenih mreža, mnoge stvari iz „realnog sveta“ su zauzele svoj virtuelni oblik, pa tako i aktivizam – „osvešćivanje“ na internetu povodom aktivnih društvenih problema, kriza ili fenomena je prisutno. Da li smatraš da je online aktivizam precenjen i neefikasan, ili ipak postoje odredjeni benefiti koje vuče za sobom?
Može biti neefikasan, čak u neku ruku i poguban, ukoliko se prenose pogrešne, neproverene i netačne informacije. Takođe, previše negativnih primera i apsolutni nedostatak optimizma na pojedinim profilima mogu lako odbiti pratioce, jer niko ne voli da gleda samo ružne i negativne stvari. Suprotno ovome, ako profile na društvenim mrežama uređujete tako da akcentujete probleme, ali istovremeno pružate i rešenja, kao i pozitivne promene i napredak, uspostavljate neophodan balans koji će pratiocima biti pristupačan, zanimljiv, ali i edukativan. Mi smo kroz naše profile sklopili brojne saradnje i partnerstva, upoznali sjajne aktiviste, uticali na mlade da posećuju naše eko-događaje i uzmu učešća u rešavanju pojedinih problema. Uz to, trudimo se da kroz interaktivan i kreativan sadržaj ukažemo na sve globalne krize, ali i inovativna rešenja, a da to ima uticaja na naše pratioce, vidi se po brojnim porukama koje dobijamo i njihovom željom da učestvuju u događajima koje organizujemo. Nema većeg benefita od povezivanja sa ljudima koji imaju iste ideje i ciljeve, a društvene mreže, barem nama, u tome itekako pomažu.
Da li je prisutnost ekološkog aktivizma u Srbiji dovoljna, u poređenju sa brojem ekoloških problema sa kojima se suočavamo?
Mogu da kažem da je Srbija tek krenula da se budi i da shvata koliko je bitno da postoji osnovno znanje o ekološkim problemima, i da ako nešto ne uradimo po tom pitanju, problem koji je aktuelan može da povuče još više problema sa sobom, što bi dovelo egzistenciju vrsta (uključujući i ljude) do propasti. Uvek treba krenuti od edukacije sebe kako bi uticaj na razmišljanje građana bio što efikasniji i kako bi se više njih priključivalo određenim inicijativama, što bi te iste inicijative činilo sve uspešnijim. Mladi ekološki aktivisti u Srbiji su na dobrom putu i imaju ispred sebe ozbiljan izazov – oni govore u ime nečega što nema svoj glas, zato donosioci odluka treba ozbiljno da shvate njihovu ulogu u društvu.
0 Comments