Kako je tekao tvoj proces sazrevanja kroz školovanje i aktivnosti, poput pohađanja muzičke škole i časova glume?

Ivana Zečević: Od početka nisam bila nešto dobar đak, nije me interesovala škola kao škola. Od prvog razreda osnovne sam bila zvrk po prirodi. Sve sam završavala uredno, kako se mora. U srednjoj je bilo kreative i zabave, pošto sam išla u muzičku gimnaziju. Završila sam muzičku produkciju, koja je povezana sa radom u studiju. Ta muzička produkcija je bila previše zatvorena za mene. Radila sam kao mikroman, i to je momenat gde izađeš na scenu, ali se vratiš ponovo u džep scene. Tad sam shvatila da više imam potrebu da budem na bini, tako da to sve nije baš odgovaralo mojoj prirodi, pa sam svu tu energiju koja je bila prisutna pokušala da usmerim. Upisala sam se na glumu, u studio glume „Maska“. Tamo smo nakon svakog polugodišta imali predstavu, mada tada nisam dovoljno ozbiljno shvatala glumu. Završila sam srednju i htela da upišem FDU – to mi je bila prva želja. Konkurisala sam dva puta. Za to vreme sam radila kao konobar-šanker, kako bi se dešavalo nešto, da ne pauziram skroz. Nisam uspela, pa sam 2016. upisala Akademiju umetnosti gde sam se pronašla. I opet glumu nedovoljno ozbiljno shvatila kao poziv, pa sam kroz učenje, kroz shvatanje glume kao takve, krenula ozbiljnije njome da se bavim.

Čini mi se da se vidi taj uspon – od početaka u spotovima Bojane Vunturišević i kod Kendija, pa do većih stvari posle, poput serija Grupa i Kalkanskih krugova. Kada si počela ozbiljnije da shvataš da time želiš da se baviš, tada su i drugi to krenuli da gledaju drugačije.

Pa, da, kao odgovor. Hvatala sam šanse, kakve god bile. Naravno ne po svaku cenu. Ali tu su bili spotovi ili kratki studentski filmovi. Smatram da je deo glumačkog posla imati dosta kontakata, upoznavati se, pojavljivati se. Prosto – da te neko zapazi kako bi mogao da te angažuje. Tvoj talenat ljudi moraju da vide. Ta društvenost je jako važna. Važno je i da mi, koji smo na početku, pažljivo biramo, jer možeš da se zezneš sa jednim projektom, što je dovoljno da te ljudi smeste u neki koš kome ti, možda, ne pripadaš. Savet svim ljudima koji su na početku, kao što sam i ja – birajte šta radite.

Kako se tebi, kao mladoj glumici, čini taj omladinski glumački svet – kako se snalazite, da li se i kako međusobno nadopunjujete?

Meni su najbliži ljudi moji prijatelji sa klase, Pavle je isto u svetu glume, kao i njegova ekipa. Važno je da guraš svoje, ali i da tebe guraju i podstiču. Dosta je tu pritiska kad neki projekat krene, ali mislim da je važno da mladi ljudi ostanu što prirodniji, da što svesnije i laganije idu kroz to. Volela bih da se mi, mladi, međusobno čuvamo, da se što više savetujemo, idemo jedni drugima na predstave, gledamo se i podržavamo.

Imala si priliku da sarađuješ sa poznatim glumačkim imenima – Brankom Katić, Žarkom Lauševićem, Vojinom Ćetkovićem… Negde je podrazumevano da vi mlađi učite od njih, ali da li su oni otvoreni i trude se da nešto pokupe od vas mlađih?

Kod nas mlađih je činjenica da imamo manje iskustva, ali uopšte ne treba da znači mi mladi ili neki mladi nisu postigli nešto što je stvarno fascinantno sa 19, 20 godina. Postoje razni primeri iz mog okruženja gde čovek ili žena sa dvadesetak godina postignu sve i svašta, ali kad je reč o iskustvu, to je kilometraža koja se postiže godinama. Starije kolege, sigurna sam, sa nama prožive nešto novo, jer je gluma takva da imati 80 ili 20 godina svejedno znači da prolaziš kroz nešto novo sa svakim novim scenariom. Ja sam se uglavnom fokusirala da učim od starijih, ali isto toliko sam naučila i od mlađih. Mlađe kolege su podrška na nivou jačeg razumevanja. Svi smo u tome novi i oduševljeni, a kad su neke tenzične situacije u pitanju, tad su mi dosta pomogli.

Da li postoji neki najkorisniji savet ili trik koji si pokupila od nekih kolega?

Pamtim dosta tehničkih stvari koje su jako važne za film. Kamera je matematika, prvo je bitno da skapiraš kakav je objektiv, svetlost, pa u odnosu na krupni kadar, širi. To je je doslovno zanat. Što se tiče glume, Žarko mi je dosta pomogao i naučio me kako sve glumac može da razmišlja – u smislu proširenja pogleda na glumu, na tekst. Branka mi je pomogla što se tiče sigurnosti. To je bio ovakav savet: „Kakva god da si, moraš da nađeš svoju sigurnost i svoje JA“. Ali stvarno sam čula pregršt nekih saveta koje ću zaista pamtiti. Jer, kolege te oblikuju, pogotovo kad se susrećeš sa onima koje si kao klinac gledao na televiziji. Gradiš se i stalno se menjaš. Uopšte ne verujem da smo mi u nekom stilu kao – nađem svoje JA i to je to. Stvari oko nas se menjaju, pa tako i mi.

Do sad si glumila Petru u Grupi, Mionu u Kalkanskim krugovima, Belu Pavlović u Aleksandru od Jugoslavije. One su dosta različiti likovi, između ostalog Petra i Miona su izmišljene, ali bi mogle biti bilo ko, a Bela je istorijska ličnost. Kako kod tebe teče proces pripreme lika?

Potpuno je drugačiji proces kod sva tri lika. Nemam tačne i osmišljenje odredbe kako i šta, jer i dalje učim. Za Petru smo imali hiljade proba i uglavnom su mi davali neke smernice, a tražila sam i crpela inspiraciju najviše iz okruženja. Za Belu sam išla istraživački, upravo zato što je bila istorijska ličnost. Da je bila duža uloga, verovatno bih imala još veći pritisak. Kod Mione smo, kako smo je gradili kao lika, došli do toga da ona liči na Velibora kog glumi Laušević. Onda sam kroz njegov lik tražila Mionu, tako da je sve to uzajamno povezano.

Ivana Zečević u seriji Kalkanski krugovi

Jesi li imala neka iskustva da te ljudi ne gledaju kao Ivanu, nego kroz neke likove koje si igrala?

Nisam se susrela sa fanatizmom, u smislu da te ljudi toliko dugo gledaju da se povežu sa tobom i da imaju osećaj da te znaju privatno. Ali, na primer, bila sam na planinarenju pre neki dan i bilo je reakcija kao – Miona, to si ti! Ne smeta mi to, stvarno su lepe stvari kad dobiješ tu vrstu feedback-a, jer zbog publike mi i jesmo aktivni i na nogama. Za sad nisam imala neprijatnih iskustava. Bilo je i nekih komentara ljudi da im je Miona previše arogantna, ali to je okej. Kada vide razliku između mene lično i nekih likova koje sam igrala, bude pohvalno, jer to znači da sam iskočila iz sebe – što i jeste glavni zadatak.

Da li postoji nešto što ne bi prihvatila na profesionalnom planu, kada govorimo o predlozima saradnje?

Prvo mi padaju na pamet projekti koji te uzmu za sebe na godinu dana. To je stvar izbora, ali ne znam da li bih mogla da se obavežem na nešto što bi me držalo, da ne mogu ništa drugo da radim. Pada mi na pamet možda neka besmislena golotinja, nešto što nije opravdano. To su neke zeznute stvari kojih bih se ja čuvala koliko mogu. Moraš da kalkulišeš kad se radi o ulogama. Ja sam pre Grupe mislila: „Moram da prihvatim svaki ponuđen projekat, zato što će pomisliti da sam arogantna“. Ali, zapravo, nije tako, ljudi cene kad biraš projekat i kad pametno ulaziš u nešto. To je savet svim mladim ljudima, kao što su mene savetovali, da moraš da biraš. Gluma nije nešto što će pobeći. Mislim da će te šansa naći ako dovoljno veruješ. Ja sam uvek bila strpljiva, ne znam kako, ali baš sam se uvek čuvala, razmišljala i postupala pametno uz savet roditelja i Pavla. Mora čovek da stoji iza svega što je uradio kako bi bio ponosan na sebe i bio čistog obraza.

Ispričaj nam kako bi, na primer, izgledao neki tvoj savršen dan?

U ovom trenutku, prvo što mi pada na pamet je neka bašta, puna povrća i voća sa svim mojim životinjama na okupu. Sunce, porodica, Pavle. To mi je neka idilica, da se pobegne iz grada na neki lepši vazduh. Ja sam zavisna od Beograda, ne bih mogla bez njega mesec dana, ali ume da bude naporan i u tom smislu moj savršen dan bi izgledao ovako. Ili potpuna suprotnost – da radim neki sjajan projekat sa sjajnim ljudima, da se ceo dan snima i radi. Tako da, imamo dve krajnosti: ili dobar posao ili sjajan odmor.

Šta ovih dana slušaš, gledaš, čitaš?

Uvek me inspirišu Oskari, tako da sam gledala Sound of Metal i The Father. Gledala sam i Donnie Darko isto. Slušam uglavnom staru muziku, nikako da nađem nešto novo. Ali nešto novije što sam otkrila je Muha. Žena živi u Sarajevu, koliko sam shvatila, studira… Napravila je EP na koji svi mogu da se ugledaju – u smislu svestranosti. Povezala je kvalitet i nešto što je moderno. Govori španski, francuski, srpski (bosanski), engleski. Potpuno me oduševila! More je nekvalitetne muzike, bez autentičnosti, a ona mi je baš privukla pažnju.

Kad je reč o budućim planovima, gde ćemo moći da te gledamo u skorije vreme?

Diplomska predstava „Disko svinje“ je u pripremi, ali okolnosti su otežane, u smislu virusa i prostora. Što se tiče predstave, u pitanju je duo drama koja obuhvata zabavu i komediju i, na neki načn, za mene lično – i tragediju. Drama je o životnom i seksualnom sazrevanju dvoje mladih ljudi. Mislim da će mladi moći dosta da se poistovete. Biće dobre muzike, potrudićemo se da svaka pesma koju uvedemo bude skladna. Aleksandar Marković, koji je na rediteljskim nogama, režira, a nas dvoje smo i dalje, pogotovo ja lično, sa pozorištem na Vi, tako da se nadam da će ovo biti korak koji će da me osnaži.

Fotografije: Marija Dimitrijević

Članak Ivana Zečević: Šansa će te naći ako dovoljno veruješ se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Razgovarali smo sa njom o počecima i motivaciji za pokretanje profila, načinu na koji bira teme kojima će se baviti i zbog čega je u današnjem svetu digitalni aktivizam važan, kao i kako je povezan sa offline aktivizmom.

Da li si u trenutku kada je nastao profil razmišljala da će instagram profil Kritički da se razvije ovoliko koliko jeste i da ćeš uspeti da privučeš toliko pažnje na društveno angažovane teme kojima se baviš?

To mi je i bio cilj, da promovišem te teme. Nisam uopšte očekivala da to može da bude u ovolikoj meri primećeno i da odjekne. Počela sam negdje u avgustu, a do sad sam već obradila par tema koje su baš privukle pažnju – da ceo region priča o njima i dosta regionalnih medija izveštava. Nisam to očekivala. Da je samo jedna tema otišla tako viralno, da mnogo ljudi priča o njoj, za mene bi i to bilo stvarno nevjerovatno, a kamoli ovako više tema. Počela sam da delim neka svoja razmišljanja, činjenice i statistiku, jer vidim da ljudi često ne gledaju objektivno. Iskreno, ni ne plasira im se da gledaju objektivno, pa sam onda htjela da ponudim tu neku drugu stranu.

Kako biraš teme? Da li su nekad u igri emocije koje u tebi izazovu aktuelne teme – poput Telegram grupe, ili mizoginija i seksizam na nacionalnoj televiziji?

Mislim da tu ima baš mnogo faktora. Dosta pričam o feminizmu jer, logično, žena sam i prolazim kroz 99% stvari koje spomenem, a koje su neka vrsta diskriminacije, pa odatle imam tu neku podlogu. S druge strane, takođe sam se bavila nasiljem na porođaju, što znači da, iako nisam prošla kroz to, ne znači da ne mogu da stvorim saosećanje za osobu koja jeste. Čak mi se dešavalo da o nekim temama uopšte nisam razmišljala i onda mi par ljudi ispriča njihova iskustva o svemu tome, pa dobijem želju da to prenesem i drugima. Recimo, mizoginija na nacionalnoj televiziji, tj. Zvezde Granda – uopšte nisam imala pojma da se dešava, samo mi je par ljudi poslalo snimak i kad sam pogledala, prve reakcije su bile bes i ljutnja. Logično je bilo da to želim da kažem pratiocima u slučaju da neko od njih, recimo neka mlađa devojčica, prati, želim da znaju da to nije nešto na šta treba da se ugledaju, već da postoji i ova druga strana.

Objava: ovde

Pošto kažeš da si za taj slučaj vređanja devojke u Zvezdama Granda čula od pratilaca, šta su ti još predlagali, čime bi trebalo da se baviš?

Volim da gradim takvu komunikaciju da ljudi mogu da mi priđu i kažu: „Voleo/volela bih da pričamo o tome i tome“, samo što je sada broj pratilaca veći, pa ne mogu da stignem da odgovorim na sve poruke. Trudim se da pratim koje su teme aktuelne, kao npr. sada ovo za Telegram grupe. Kada sam za to čula, krenula sam par dana samo o tome da pričam. Kad vidim da su neke teme tako ukorenjene u društvu i da se ćuti o njima, a znam da mogu da budu baš štetne, poželim da tome posvetim najmanje par dana.

Čini se da te većinski prate mladi ljudi. Da li misliš da možeš da utičeš na njih?

Ja se nadam da da. Takođe, po porukama koje dobijam imam takav utisak. Znam da pokrećem dosta osetljive teme i onda se trudim da, kad svaku temu otvorim, priđem joj baš pažljivo. Pogotovo ako je neka o kojoj ne pričamo često i koju guramo pod tepih. Trudim se i da otvaram diskusije, objavim mišljenja ljudi sa kojima sam saglasna, ali i s onima sa kojima nisam, prosto da bi oni koji me prate videli ta različita razmišljanja i da bi se možda zamislili. Mislim da je već veliki pomak razmisliti o temama koje su osetljive i da je to nešto što je našem društvu neophodno.

Objava i komentari: ovde

Govorila si i o tome da uopšte nije tačan stereotip da su mladi nezainteresovani. Šta ti misliš da mlade može da podstakne na akciju, bilo da li je to na digitalnom polju ili offline?

Mislim da ima baš dosta mladih koji su spremni da dignu svoj glas, pričaju, deluju i da uče druge i sebe. Mislim da gradimo odličnu mrežu onlajn i da je to dobro iskoristiti jer ponekad je tako lakše. Ne živimo svi u istoj sredini, već nas ima na raznim lokacijama, a onlajn prostor je odličan prostor – prvo da učimo o raznim stvarima, a onda da ga iskoristimo u svrhe toga da napravimo neke promene.

Kako posmatraš onlajn aktivizam i koliko misliš da je efektivan?

Ljudi baš mnogo potcenjuju digitalni aktivizam, mislim da je to zato što ne znaju šta on predstavlja, a i zato što nisu svesni kakve promene on može da izazove, pogotovo danas. Ovo što ja radim na Kritički profilu jeste vrsta onlajn aktivizma; možda ne svaka objava, ali, u suštini, jeste. Uvek kad je reč o ozbiljnijim temama, na kraju imam i neki poziv na akciju – šta ljudi mogu da urade da se odbrane i zaštite od takvog sadržaja. Verujem da je digitalni aktivizam nešto što naše društvo može da iskoristi na najbolji mogući način. Njegova prednost je u tome što se, baš zato što je digitalni, brže širi, pa je lakše delovati, pričati i slično.

Da li misliš da bi digitalni aktivizam trebalo da upotpuni onaj iz pravog života ili da može samostalno da funkcioniše?

Mislim da zavisi od teme, gde se obrađuje, kako se obrađuje. Zamišljam da prvi korak bude digitalan – dele se informacije, iskustva, činjenice i nakon toga ode i oflajn, i tu se sprovede, gde se i najviše vide neke promene. Mislim da upotpunjuju jedno drugo na najbolji mogući način.

Šta misliš, u kojoj meri društvene mreže imaju moć izvršavanja pritiska – da su na neki način oružje današnjice?

Generalno mislim da su mediji oružje koje često ne koristimo kako treba. Dešava se da je prva reakcija ljudi da društvene mreže smatraju kao nešto negativno, što jeste istina ukoliko pratite samo takav sadržaj. Ipak, danas ima mnogo odličnih stranica i sadržaja. Logično je da se ne možemo skroz zaštititi od tih negativnih efekata, ali možemo da ih ograničimo, koliko je to u našoj moći. Na primer, svesni smo koliko je nekih feminističkih inicijativa pokrenuto preko mreža – recimo, #MeToo je krenuo preko Tvitera. Tako se šire priče i može da se vrši pritisak na nadležne. Recimo, i ovo što smo pokrenuli priču za Telegram grupe – ne bi ni bilo odgovora da nije bilo toliko uključenih ljudi koji su sa svih strana pritiskali da se nešto uradi tim povodom.

Instagram kao platforma je ograničen, makar brojem karaktera i fotografija koje mogu biti okačene. Jesi li razmišljala o prelasku na neku drugu platformu – blog, portal ili nešto treće?

Profil Kritički imam na Instagramu i na Tviteru, s tim što ga češće koristim na Instagramu. Planiram svakako u bližoj budućnosti još neke slične projekte, s tim što sad, kako se neke teme otvore, njima treba posvetiti mnogo pažnje, a ja radim sama, tako da mi to iziskuje mnogo vremena. Ipak, planiram da se proširim na još društvenih mreža. Instagram je odličan, ali kad na red dođu te ozbiljnije teme, tad mi treba više karaktera i načina da predstavim tu temu i ono što bih želela da kažem.

Koje su najupečatljivije teme kojima si se bavila – bilo da se radi o njihovom odjeku u medijima i među ljudima ili su tebi bile jako važne?

Tema o osvetničkoj pornografiji i tome šta se radi po Telegram i Vajber grupama mi je bila možda jedna od najtežih. Slala sam mejlove nadležnima i onda sam dobijala skrinšotove od ljudi koji su bili/imali nekog u tim grupama. Baš je bilo teško čitati sve to, nekako nisam zamišljala da je u toj meri prošireno i da toliko ljudi u tome učestvuje, deli sadržaj, priča stvari koje nikad ne bih pomislila, kao i da trideset hiljada ljudi na takav način koristi tu platformu.

Nasilje na porođaju mi je takođe baš važna tema o kojoj smo tek počeli da govorimo. Prekinuli smo neki lanac ćutanja kad su žene počele da dele svoja iskustva. I dalje dobijam po koji komentar ispod te objave, neko novo iskustvo žene koja je odlučila da ga podeli. Mislim da je to tema o kojoj tek treba da se priča. Stalno spominjem i uticaj popularne kulture koji, naravno, ne mora da bude nužno loš, ali ukoliko pratimo samo neadekvatan sadržaj – jeste. Trudim se da na to da skrećem pažnju jer sam isto odrastala uz popularnu kulturu i svesna sam kako ona može da utiče, pogotovo na devojčice.

Pošto su teme kojima se baviš prilično ozbiljne, često i uznemirujuće, kako se nosiš sa svim tim i kako na tebe utiče istraživanje o njima?

Čini mi se da baš dosta učim jer čitajući ovoliko priča i iskustava nemoguće je ne naučiti neke stvari. Mislim da je to baš pozitivna stvar. Nisu to sadržaji, teme, razmišljanja koji bi trebalo da stagniraju, već da se menjaju i unapređuju.

Da li znaš neku osobu da je bila podstaknuta time što je kod tebe pročitala ili videla da odreaguje na neko ponašanje?

Baš to što sam spomenula za nasilje na porođaju. Tu sam ljude koji me prate pitala da li su promenili mišljenje i da li su znali uopšte o ovoj temi pre i slično. Dosta devojaka mi je pisalo da nisu znale o tome, ali da su pričale sa svojim majkama i sa starijim ženama u porodici i da su dobile neku novu dimenziju o stvarima o kojima nisu imale pojma. To mi je prelepo, da zamislim da su majka i ćerka pričale o temama o kojima se do tada ćutalo. To je neka mala pobeda za moj rad jer mislim da je najmanje što mogu da uradim sa ovakvim profilom pokretanje diskusije među ljudima, jer je to ponekad i dovoljno. Ako svi krenemo da slušamo druge ljude šta imaju da nam kažu o tim temama, da nam prepričaju neka svoja iskustva, tada ćemo da stvaramo neke nove dimenzije kod sebe samih i da shvatamo stvari na drugačiji način. To je dovoljno da se gradi empatija, a onda i kritičko mišljenje. To su sve male pobede za ovakav profil i za teme kojima se bavim.

Kojim temama planiraš da se baviš u narednom periodu?

Imam par tema koje planiram i znam kojim ću se redom baviti njima, mada često se dešava da mi nešto iskrsne. Evo, baš sam skoro pokrenula temu Žena ženi nije vuk jer se to toliko često kod nas govori i ukorenjeno je u našem društvu, a uopšte nije istina. Imam nekoliko glavnih tema na umu, ali sigurno će usput još nešto da iskrsne.

Članak Nikolina Pavićević (@kriticki): Ima dosta mladih koji su spremni da dignu svoj glas se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sa momcima iz ovog benda razgovarali smo o nefiltriranju emocija prilikom pisanja pesama, o tome koliko smatraju vizuelni prikaz muzike važnim i kako jedan mlad bend može da pronađe svoje mesto na sceni.

Kako ste se vas dvojica upoznali?

Tadija: Upoznali smo se tako što je on svirao u jednom bendu, u kojem je pevao jedan od mojih najboljih drugara. U tom trenutku sam živeo u Studentskom gradu sa tim drugom koji je pevao. On je tako dolazio sa tih proba, na kojima je bilo još brdo sjajnih muzičara. To je bilo pre nego što sam počeo da sviram za bilo koga osim za zidove te moje studentske sobe. I tako sam pomalo ljubomorno osluškivao priče o svim tim muzičarima, između ostalog i o Lazaru. Prošlo je par godina od tad. Lazar i ja smo se sreli kada je on krenuo da radi ton na Sofaru, a ja sam isto nekako završio tamo i dok je trajala ta frka oko ozvučavanja celog tog seta, prišao sam mu i rekao: „E ćao, Lazo, ja sam Markov drugar Tadija”. On je u tom momentu bio u radnom raspoloženju i u fazonu ne diraj me, a ja to nisam znao, pa sam samo bio u fazonu: „Ništa, idem sad ja” (smeh).

Lazar: Da, to je bio momenat kad smo se zvanično upoznali. Ali sam za njega čuo kad mi je taj zajednički drugar puštao neke pesme – kad mi je baš zapalo za uho kako je Tadija odsvirao jednu solo deonicu. To mi je ostalo u glavi, kad sam posle imao ideju za formiranje nekog akustičnog dua, za neke svirke i to. Tad sam često svirao i u inostranstvu, pa nisam mogao uvek da budem tu, pogotovo vikendom – pa mi je palo na pamet da ga iscimam kao moju zamenu. Na kraju se ispostavilo da smo tako počeli da sviramo u tom akustičnom triju.

A kada se desio taj momenat kad ste odlučili da stvarate autorsku muziku?

Tadija: Što se tiče momenta kad smo odlučili da stvaramo nešto svoje, sećam se da sam izgovorio nešto kao: „Ajde da ti i ja krenemo nešto naše!” I on je bio u fazonu: „Ajde!” To je bilo pre tri godine, tj. 2018. negde preko leta.

Što se tiče rada na EP-ju Zoe, kada je počeo i koliko je trajao?

Tadija: Pre nego što smo dobili ideju da ćemo da izbacimo EP od 5 pesama, izbacili smo na YT kanalu dva singla, koji su nam kasnije poslužili kao kontura za ostatak. Snimali smo Zoe jedno godinu dana.

Pored vas dvojice, na EP-ju je radilo još dosta muzičara. Da li planirate da i u budućnosti vaš koncept bude ovakav?

Lazar: Bilo je 13 muzičara. Ipak, Tingo doživljavam kao naš kreativni duo. Voleo bih da sarađujemo sa što više muzičara, da shvatimo ko nam odgovara, a ko ne. Našu muziku doživljavam kao da je relativno ozbiljna i da je zbog toga ipak za te saradnje potrebna doza izvođaštva. Što se tiče našeg koncepta, nije prvi put da nas neko to pita. Čini mi se da je to zbog toga što postoje retke duo priče na sceni. Tu su svakako Anja Štark, koje ste intervjuisali na Oblakoderu, i Buč Kesidi, tako da nije da nije prisutno. Ali izgleda mi kao da ljudima fali taj momenat benda – da postoji neka stalna postava, kako bi se asimilovali sa poznatim facama. Trenutno, Tingo činimo samo nas dvojica i čapkamo muzičara po muzičara, pa ćemo videti gde će nas to odvesti.

Izgleda mi kao da ljudima fali taj momenat benda – da postoji neka stalna postava, kako bi se asimilovali sa poznatim facama. Ipak, Tingo doživljavam kao naš kreativni duo.

Tadija: Čini mi se da je ljudima teže da shvate, kako bend koji zvuči tako živo (ima klavir, bubanj, bas-gitaru i sve) može da ima samo dva člana. Mislim da tu nastaje to zbunjivanje.

Zbog čega ste izabrali ime Tingo?

Lazar: Tingo je zapravo reč koja potiče sa Uskršnjih ostrva – koja označava prijatelja koji non-stop nešto pozajmljuje iz tvoje gajbe i nikad ti ne vrati.

Tadija: Može da ima i neko preneseno, više, duhovno značenje – gde neko otima delove tebe, pretvarajući se da je tvoj prijatelj a u stvari je tingo.

Na vizualu koji prati EP Zoe vidimo i totem zbunjenog dečaka. Šta ste ovim hteli da iskažete?

Lazar: Jedan od ciljeva nam i jeste bio da vizuelni karakter bude koherentan sa zvučnim. Lično sam totem doživljavao sa nekom dozom misticizma, koji smo, čini mi se, imali.

Tadija: Da, mističnost iz perspektive jednog dečaka – mističnost odraslog doba. Nešto kao – šta su to ti veliki ljudi koji su napravili taj totem mogli da imaju na pameti kad su poslagali ta lica jedno preko drugog? Šta se doživi kad si odrastao? Šta te tera da se osećaš tako? Taj proces rada na vizualu je trajao šest meseci. EP nam je bio spreman još početkom 2020. Ali kad želiš nešto kvalitetno da uradiš, onako u celini, kako ti je u srcu i na pameti, nećeš tako lako da se opredeliš da nešto pustiš da proleti – ako vidiš da nije kompletno.

Kako vam se čini domaća muzička scena?

Lazar: Plašio sam se ovakvog pitanja (smeh)! Iskreno, ne razmišljamo mnogo o sceni generalno. Čini mi se kao da je previše priče o tome kako ljudi doživljavaju scenu, a premalo neke akcije – kako da ta scena postane bolja, da se proširi… Mislim da, s obzirom na to da smo u 21. veku, ako si mlad bend i ako ulažeš dovoljno vremena da nađeš festivale, kontakte, izdavačke kuće i ako poseduješ kvalitet – mislim da stvarno možeš vremenom da pronađeš svoju publiku i mesta gde možeš da sviraš, pa da to bude jedna zdrava organska priča i okruženje. Mislim da treba da uložiš sebe i da ćeš naći neki svoj put.

Kad si mlad bend, ako ulažeš vreme da pronađeš mogućnosti i ako imaš kvalitet, verujem da ćeš pronaći publiku i način da to bude zdrava, organska priča i okruženje

U 2020. čini se kao da je ljudima nedostajala neka light muzika. Da li ste i vi imali takav utisak?

Lazar: Ljudi su čini mi se željni muzike koja je lepa, pitka, zdrava, organska.

Tadija: Meni se čini, kad god slušam nekog novog autora na našim prostorima, da retko kad čujem muziku ili čak pesmu koja je – jednostavno lepa i nije ni negativna, ni melanholična, ni agresivna. Nego da postoji nešto lepo, od vrednosti. Stvarno doživljavam ovaj duo kao anti-kul, zato što ne razmišljamo o tome da li će se nekome dopasti, da li će imati neko radijsko emitovanje i slično. Ne postoji tu kalkulacija. Kad kažem „anti-kul“ mislim na to da je muzičarima jako važno da budu kul u svemu što rade. A lakše je biti kul ako pevaš o nekim mračnijim emocijama, nego ako si u fazonu Ja sam drvo. Čini mi se da smo postali kao društvo toliko nekako zatvoreni, da kad imaš izliv neke emocije koja je ekspresivnija – odmah je čudno. Znaš, danas u pesmama se ne govori preterano mnogo. Daju se neke naznake o osećanjima autora u trenutku kad je pisana ta pesma, ali ta osećanja su sužena, uprošćena… Mislim da u svetu društvenih mreža, nemaš ti tu taj spektar emocija koji svako od nas i dalje ima. Mislim da se ljudi osećaju najsigurnije kad odaju što manje o sebi i mislim da je to krenulo da se oslikava i u muzici između ostalog.

Lazar

Tadija

Kakve će biti naredne pesme na kojima radite?

Lazar: Mislim da ćemo nastaviti u sličnom pravcu, samo sa oplemenjenijom paletom gruva. Da će više zvučati funk, soul, neo-soul i da generalno bude više u tom fazonu, nego što je EP zvučao u nekoj kantri, amerikana, bluz, rokabili varijanti… Neće biti toliko svetla muzika ali i dalje će da bude na istom pravcu. Svakako će se čuti da je Tingo i dalje.

Tadija: Svakako će sadržati tu notu nefiltriranja – nesuzdržavanja da se plasira bilo koja emocija u prostor.

Da li postoji neka vama posebno draga pesma sa EP-ja?

Tadija: Meni je Osmeh omiljena stvar sa EP-ja. Kad stavim slušalice i slušam tu pesmu, imam neko vantelesno iskustvo, ne znam to da opišem. Ja sam jako sirov vokal, mnogo sam se iznenadio kad je Lazar bio u fazonu: Ti ćeš biti pevač. Dok smo snimali tu pesmu, u jednom momentu sam improvizovao i tada sam shvatio zašto smo se nas dvojica u stvari našli – iako imamo različitih pogleda u nekim stvarima, suštinski smo na istoj liniji.

Lazar: Što se tiče EP-ja, ne bih mogao da izdvojim ni jednu, veoma sam ponosan i zadovoljan svakom pesmom. Imamo jednu novu stvar koja će uskoro izaći. Svima to pričam, to mi je najbolja pesma koju sam u životu uradio, i sa Tadijom i ovako samostalno. Nekako su se stvari poslagale kako treba u pravom trenutku. Baš me raduje da ljudi to čuju, i nadam se da će uskoro i moći. Želimo da snimimo spot, da vidimo imamo li tako neku mogućnost – pa se nadamo da će to izaći u prvom kvartalu 2021.

Koliko mislite da su spotovi bitni u muzici, odnosno taj vizuelni deo koji prati samu muziku?

Lazar: Meni je nekako podrazumevano u 21. veku da je jedini način da ostvariš bilo kakav autoritet kod neke nove publike – da imaš vizuelni identitet i vizuelne predstave svojih numera. Ne bih imao ništa protiv, ako postoji mogućnost, naravno. Ali deluje mi kao da to sve više odvlači pažnju od same muzike. Ja sam nekako navikao da slušam muziku zarad muzike, a ne zbog toga šta vidim. Sa druge strane, ne bih voleo da pravim spotove radi spotova, nego ako već radimo spotove tj. taj vizuelni aspekt, da on nadogradi onaj audio aspekt.

Ko su vaši muzički uzori?

Tadija: Postoje razni bendovi koje volimo da slušamo. Na primer, Steely Dan, to često koristimo kao referencu. Oni su takođe kreativni dvojac, koji ima session muzičare na svim svojim albumima. Oni su mi ideal što se tiče pisanja tekstova jer kroz njihovu muziku, ne treba ti spot da bi zamislio atmosferu i to o čemu pevaju. U mom odrastanju je bilo svega, zbog ćaleta koji je diskofil. Od Stinga, preko Dire Straits-a, pa onda Pako de Lusija, Al Di Meola, Fourplay, Yes, WishBone Ash, Mike Oldfield. To je toliko uticaja koji su se suptilno podvlačili pod moj muzički ukus, da sad kad me neko pita, stanem i – kao da nikad muziku slušao nisam.

Lazar: Steely Dan, Stevie Wonder, u poslednje vreme dosta slušamo D’Angela, Anderson Paaka, gotivimo braću Landreth. Rekao bih da smo obojica zahvalni što imamo roditelje koji su stvarno imali prvoklasni ukus za muziku. Mislim da stvarno ne bismo bili ovde da ni moji, ni njegovi nisu slušali to što su slušali kad su bili mladi.

Tadija, na sajtu Tingo benda napisao si da je Zoe zapravo ime tvog psa kog si dobio od roditelja sa 12 godina, koji je na neki način bio test odgovornosti. Da li za tebe EP predstavlja nešto slično?

Tadija: EP Zoe je za mene kao jedno samostalno živo biće. Kao i život kad počne – ne zna da priča, da hoda, nekako je naivno i blentavo. Što se tiče testa odgovornosti – nisam razmišljao o tome na taj način do sad. Moguće da postoji malo i mog ličnog odrastanja u svemu tome. Bio mnogo drugačiji kada smo krenuli da radimo. Lazar me prilično ustrojio kao sušta suprotnost mene. Tako da, vrlo moguće da je to bio ne samo test odgovornosti nego i neka vrsta inicijacije.

Kakvi će vam biti planovi u narednom periodu?

Lazar: Onaj mali dečak sa kavera je ušao u adolescenciju, dobio hormon monstera (smeh). Šalim se. Radimo na novim pesmama, imamo tri nove, koje smo baš nagazili što se tiče produkcije. Meni je veliki projekat 2021. da imamo fizičko izdanje debitantskog albuma. Voleo bih da što više pesama možemo da odradimo. Što se tiče spotova – ako bude mogućnosti. Jedino što nemamo pojma oko situacije za koncerte… To je nešto što ne možemo baš da planiramo.

Članak Bend Tingo: Ne prezamo od iskazivanja bilo koje emocije kroz muziku se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Razgovarali smo sa nekima od kreativaca koji ove motive obrađuju, u želji da saznamo njihovu stranu priče – zbog čega ih baš yugo motivi privlače da se njima bave u svojim radovima, na koji način spajaju prošlost i sadašnjost, kao i koje sadržaje i sami konzumiraju i koriste kao polaznu osnovu za dalji rad.

Dejan Medojević (Dejoslavija)

Dejan Medojević, koji stoji iza profila @dejoslavija, grafički je dizajner iz Podgorice koji je iz hobija počeo da se bavi crtežima, odnosno kolažima u vezi sa Jugoslavijom. Ideje bratstva i jedinstva su mu usađene od rođenja, jer ga je, kako kaže, majka uspavljivala uz pesme poput Po šumama i gorama. Ipak, veća zainteresovanost za bavljenje jugoslovenskim motivima počela je od muzike.

„Dok sam bio mali nisam se previše interesovao, sve do početka srednje škole i istraživanja jugoslovenske muzike. Prvo što me je kupilo su omoti ploča, a onda i kompletan jugoslovenski dizajn, računajući i komunističku ikonografiju.“

Kaže da ga jugonostalgični motiv podstiče da kreira kolaže jer sebe po prirodi smatra nostalgičnim. „Nostalgičan sam za za prošlom nedeljom, a kamoli za nečim što nisam ni doživio. Osim priče o bratstvu i jedinstvu (koja je nešto najljepše što je dala naša istorija) privlači me i minimalistički dizajn, jednostavnost oblika, a opet je poruka jasna do detalja. Kad govorimo o kolažima, tu su mogućnosti neograničene i to je ono najljepše. Takođe, tu je i kombinacija boja – plave, bijele i crvene koja je nepogriješiva, kako god da se upotrijebi.“

Na Dejanovim kolažima na istom mestu ćete videti stih iz pesme Nemam ti kad i Tita koji vozi pored znaka Titograd. On kombinuje motive prošlosti i sadašnjosti kako bi svojim radovima produžio životni vek. „Koliko god ja volio Yugowave, Retrowave ili kako se već zove, mislim da je to jedna od onih prolaznih, usputnih kultura. Zato se trudim da je spojim sa nečim modernijim, kako bih joj dao duži životni vijek ili kako ne bi dosadilo ljudima.“ Novina koju on donosi svojim radom je spoj pop kulture sa jugoslovenskim motivima tamo gde naizgled nema za to mogućnosti ili je neočekivano.

Kada je reč o idejama, objašnjava da mu dolaze usputno, uglavnom tokom slušanja muzike. „Određeni stih me podsjeti na nešto potpuno drugo sa čime bi mogao da se poveže. Ono što sam u početku zamislio najčešće nema dodirnih tačaka sa onim što dobijem na kraju rada. Trudim se da objave idu redovno i bez višednevnih pauza, pa su zbog toga i radovi nešto jednostavniji.“

Privlačni su mu sadržaji koji u sebi sadrže dozu magije ili misterije. „U filmu je to svakako Science-Fiction žanr. Filmovi kao što su Povratak u budućnost, Ready Player One ili Blade Runner su vječita inspiracija. U muzici je to synthwave čije instrumentale uvijek slušam dok crtam. Kad se sve to pomiješa u mojoj glavi, nastaje ilustracija Bajage koji baca pilule kao proizvod spajanja njegove pjesme Šarene pilule sa igricom Dr. Mario.“

YugoWave kolektiv

Ekipa koju čine tri momka – Marko, Rade i Stefan – poznatiji kao Yugowave kolektiv na svojim društvenim mrežama (Instagramu, Fejsbuku) objavljuju kolaže inspirisane yugo motivima. Pored toga, uređuju i emisiju YUGO.WAV na RadioAparatu. Tokom 2018, 2019. i početkom 2020. organizovali su niz žurki, na kojima su rekreirali ambijent jugoslovenskih zabava, uz mnogo jugoslovenske synth i disko muzike. Njihovo interesovanje počelo je 2018. godine, kako i sami kažu, na talasima vaporwave estetike koju su konzumirali i reprodukovali. „Taj žanr ima jaku nostalgičnu crtu, pa nam je bilo zanimljivo da jugonostalgiju kao veoma prisutan fenomen na ovom prostoru inkorporiramo u tu estetiku.“

Zbog čega im je jugonostalgični fenomen inspirativan?

„Možda Jugoslaviju volimo da zamišljamo kao neki paralelni svet iz snova koji vidimo samo u tragovima, pa ih koristimo da kroz maštu rekonstruišemo taj svet po svojoj volji.“

Oni ne prave oštru razliku između motiva iz sadašnjosti i prošlosti. „Sve su to motivi koje je ovaj narod proizveo i proizvodi. Možda nas je baš privukla ideja da razbijemo taj zid između starog i novog, te da na našim radovima pokažemo da je svejedno iz kojeg vremena neki motiv dolazi, dok god pogađa ljudska osećanja.“

Kažu da ideje dobijaju sa različitih mesta, ali ono što im je najbitnije je da pogode emociju koristeći se jugonostalgičnim motivima i to je zanimljivo raditi menjanjem konteksta. Za njih, ideja postoji tek kad se poklope 2 komponente: postojeći kulturni motiv i rekontekstualizacija emocije. „Nekad ta ideja sedi nedeljama i mesecima, a nekad odmah sedneš da radiš. Dok radiš ona se oblikuje i obogaćuje, često ispadne drugačije, nekad bolje ili gore nego što si inicijalno zamislio. Niko od nas nije profesionalac u ovome, tako da uvek dosta novog naučimo dok radimo. U toku rada šaljemo jedni drugima predloge i podsticaj. To dosta znači, jer kad si sam možeš da upadneš u dubiozu ili izgubiš motivaciju. Povratna informacija je dosta bitna.“

Momci iz Yugowave-a takođe smatraju da je za održanje inspiracije važno redovno konzumirati sadržaj. „Inspiraciju pronalazimo svuda – u domaćim, ali i stranim filmovima, u muzici, u nekim starim reklamama i posterima. Na Instagramu i Pinterestu pratimo neke retrowave kolažne profile.“

Ivana Ljubičić (Amio Mon)

Ivana na svom profilu @amio_mon deli svoje digitalne kolaže inspirisane retro stilom. Jedna od kolekcija kolaža koje je napravila nosi naziv „SFRetro Jugoslavija“, predstavljena na Oblakoderovoj virtuelnoj izložbi u februaru ove godine. Za radove iz ove kolekcije karakteristično je to što je koristila stare fotografije iz Jugoslavije i predstavila ih u drugačijem svetlu. Kaže da je kolažima počela intenzivno da se bavi pre godinu i po dana: „Zapravo se uopće ne sjećam točno kako je došlo do toga da je to baš Jugoslavija, ali u stvari mi ima smisla. Ne osjećam se jedinom i posebnom u tome da me privlači taj neki retro stil, čini mi se da je to danas jako popularno, i vizualno i glazbeno. Jugoslavija je retro ostavština naših prostora“.

Opisujući proces nastanka jednog kolaža, kaže da najpre pronalazi slike koje joj zapadnu za oko, jer u njima prepoznaje način na koji će ih iskoristiti. „Neko vrijeme su me fascinirale razglednice jugoslavenskih gradova jer mislim da su predivne, monumentalno slikane. Kad nađem sliku koja mi se sviđa, odrežem je u fotošopu i onda se igram sa slaganjem kolaža.“

Ono originalno što Ivana svojim radovima donosi je finalni rezultat kolaža koji odiše svojevrsnim osećanjem pripadnosti. „Čini mi se da su moji kolaži možda zanimljivi upravo zato što uzimam stare slike iz Jugoslavije, a osim što nisam vidjela nikog drugog da to radi, nekako je privlačno nama s ovih prostora, osjećamo se kao da je to nešto naše.“

Nabrojala je neke od umetnika čiji rad joj služi kao inspiracija. „Inspiriraju me i podstiču mnogi drugi artisti kao što su Bernarda Conić, slovenska umjetnica koja radi pod imenom Nibera, ruski umjetnik Philipp Igumnov, dva dečka koja zajedno rade pod imenom Salmon Matte Studios, zatim Marco Tammen koji radi predivne retro kolaže, Aina Giró de Pedro koja radi predivne svemirske kolaže, kao i Gaia Radić. Uz njih, inspirira me i SF art velikana prošlog stoljeća.“

Jovana Radujko (Brutalizam i renesansa)

Crteže inspirisane socijalističkim arhitektonskim nasleđem Jovana Radujko objavljuje na profilu @brutalizam_i_renesansa. Kada je reč o počecima njenog interesovanja, kaže da joj je teško da razgraniči momenat u kom je dečija fasciniranost velikim betonskim svemirskim brodovima i ljubav prema kraju i zajednici dobila nadgradnju u vidu interesovanja za socijalističko nasleđe. „Sve je to nekako išlo prirodno, Novi Beograd je uvek bio deo mene i ja sam oduvek bila deo njega. Uvek sam želela da na neki način izrazim svoju zahvalnost što je tako. To je spontano rezultiralo projektom Brutalizam i renesansa. Za mene je Novi Beograd jedan veliki živi spomenik eri koja je prošla i koja se nikada neće vratiti; spomenik jednoj viziji; spomenik zajednici, spomenik svima koji su ga gradili, svima koji su živeli i koji žive tu. Za mene su pojam brutalističkog nasleđa Novog Beograda i pojam jugoslovenskog perioda neodvojivi.“

Zbog čega joj je brutalizam kao arhitektonsko nasleđe socijalističkog perioda služi kao izvor inspiracije? „Fascinantan mi je dijapazon mogućnosti koje jedan materijal pruža; količina precizno definisanih funkcionalnih detalja, ritmičnost fasade, prelomi, otvori, zarezi – sve od betona. Inspiriše me težina i monumentalnost takvih građevina, naoko zastrašujućih, a opet – veoma pitomih i udobnih za jedan običan život.“

Crtanjem zgrada čije poreklo seže iz jugoslovenskog perioda pored ličnih, predstavlja i kolektivne znamenitosti: „Raduje me to što su ljudi jako srećni kad prepoznaju baš svoj kraj, svoju zgradu ili svoj ulaz na mojim crtežima; što mogu da kroz crteže na sebi svojstven način pokažem snagu kolektiva i makar neki deo duha Novog Beograda kakav je danas.“

Jovana kaže kako najviše vremena provodi birajući kadar, jer kroz kadriranje traži način da predstavi atmosferu ili emociju. Najviše voli kada lično može da fotka objekat koji će potom crtati. „Nakon toga skiciram gabarite objekta običnom olovkom, popunjavam detalje crnim rolerima i biram boju neba, opet u skladu sa tom atmosferom koju želim da prikažem.“

Jovanu, pored estetike, ličnih afiniteta i sećanja inspirišu i sami ljudi, kao i zajednica. „Bilo mi je izuzetno milo kada sam nacrtala zgradu u kojoj živim, okačila veliki poster u ulaz i videla reakciju komšiluka –  inspiriše me kada neko prepozna nešto što je njemu bitno u mojim radovima; inspiriše me ta želja i vizija o kolektivu koju stanovnici Novog Beograda nose u sebi, ljubav prema svom kraju, ljubav prema domu.“

Brend Yugoteka

Brendovi Yugoteka i Manonija predstavljaju i fizičko otelovljenje motiva Jugoslavije. Momci koji su pokrenuli Yugoteku, Luka i Nikola, kažu da je njihova ideja da stvaraju, rebrendiraju i čuvaju jugoslovenske znamenitosti (memorabilije). Na majicama, cegerima, beležnicama koje dizajniraju nalaze se različite ilustracije inspirisane yugo motivom – poput spomenika posvećenog Bitki na Sutjesci, Zastave 750 ili čuvenih stihova Vlade Divljana iz pesme Odnesi me. Kažu da se interesovanje javilo iz zajedničke potrebe da nešto naprave: „Razgovarali smo, gledali razne artefakte iz minulog vremena i rekli jedan drugom kako bi baš bilo kul da se to sve na neki način rebrendira, nešto čak i izmašta (na šta nas je inspirisao i mockumentary o jugoslovenskom kosmičkom programu).“

Yugo motive smatraju inspirativnim zbog nostalgije i zbog tendencije da se prošla vremena idealizuju. „Nesumnjivo je da je u periodu postojanja Jugoslavije ovaj prostor doživeo najveću modernizaciju u svojoj istoriji, možda čak i veću od epohe kada nas je zapljusnuo vizantijski uticaj: žene su dobile pravo glasa, pravo na rad, počele da učestvuju u društvenom životu. To je jedan od ključnih napredaka iako ne idealan, ali barem je pokrenuo stvar sa mrtve tačke. Pored toga, radilo se na opismenjavanju, uređenju gradova, emancipaciji i modernizaciji. Vodilo se računa da se prate trendovi, pa su tako i primenjene umetnosti išle u korak sa svetom i, uopšte uzev, ti artefakti i danas zrače ubedljivošću i kvalitetom, nekad u tolikoj meri da možda stvaraju utisak da je to društvo bilo naprednije nego što je uistinu bilo. I u tome je njihova inspirativnost i snaga.“

Levo: Yugoteka beležnica inspirisana Dolinom heroja. / Desno: ceger sa stihovima Vlade Divljana.

Njih dvojica porede princip aproprijacije, odnosno prelamanje motiva iz prošlih i sadašnjih vremena sa uvođenjem tuđica u jezik – čime se govor osavremenjuje. „Vizuelni jezik u tom smislu dosledno prati književni. On je, na kraju krajeva, sredstvo komunikacije i na taj način volimo da mislimo da će kroz naše proizvode ljudi osetiti potrebu da se podsete – ukoliko su Jugoslaviju doživeli, ili da se sa njom upoznaju – ukoliko nije deo njihovog iskustva. Taj princip aproprijacije možemo da ilustrujemo primerom koji nam je juče pao na pamet. Dogovorili smo saradnju sa Muzejem Jugoslavije i to da se naši proizvodi nađu u njihovom gift shopu, na šta smo neobično ponosni jer je to najkvalitetniji muzej u zemlji, i odlučili da za jedan broj gostiju muzeja koji dolaze iz Kine napravimo proizvode sa sloganom Valter branio je Sarajevo sada brani mene, što je genijalan verse legenadrnog Moskrija. To je primer kako umetnost može da poveže i uspostavi komunikaciju između bilo koja dva čoveka na svetu.“

Objašnjavaju kako se trude da uz retro motive kombinuju i one savremene. Inspiraciju pronalaze u pop kulturi, naglašavajući kvalitetnu i aktuelnu kulturu kao još jednu odliku bivše države. „Kao što smo rekli, jedan od slogana je direktan omaž legendi domaćeg hip-hopa. Volimo da koristimo reference koje nisu prvoloptaške, već ih prepoznaju fanovi određenog fenomena ili benda, ali su istovremeno komunikativne i podstiču na, što bi se na srpskom reklo – ingejdžment.“

Brend Manonija

Mirjana i Miloš ispred brenda Manonija usmereni su prvenstveno na revolucionarni period pred Drugi svetski rat i tokom njegovog trajanja. Ilustracije inspirisane motivima kao što su fotografije sa zasedanja AVNOJ-a u Jajcu ili fotografijom članica KPJ na Visu mogu se naći na duksevima, majicama, tefterima ili cegerima. One promovišu antifašističko nasleđe Jugoslavije i slave borbu protiv nacističkog okupatora. „U više projekata, kao KURS udruženje, obrađivali smo različite događaje iz tog vremena koji su povezani sa studentskim, radničkim pokretom, Komunističkom partijom Jugoslavije i Narodno oslobodilačkim pokretom. Teško je reći koji je prelomni trenutak. Kako smo oboje rođeni osamdesetih, naše detinjstvo i odrastanje je obeležilo uništavanje Jugoslavije, propadanje industrije, infrastrukture, privatizacija i degradacija društva. Referisanje na period Jugoslavije se čini kao neminovnost“, govori ekipa iz Manonije.

Oni smatraju korisnim da se iz današnje pozicije, uz istorijsku distancu analiziraju revolucionarni događaji.

„To nije samo nostalgija ka Jugoslaviji, to je oživljavanje sećanja na proces borbe, emancipatorske politike i na iskustva koja su tada stečena, kao i na greške koje su pravljenje. Ne treba bežati od činjenice da SFRJ nije bilo idealno društvo, ali je istina da je bilo ravnopravnije nego ovo u kome sada živimo. Takođe, korišćenje tih motiva je i jedan od načina borbe za društveni i medijski prostor koji se ne sme prepustiti samo desnici.“

U kontekstu oživljavanja minulih vremena u sadašnjim, kažu da je teško postavljati direktne paralele tadašnjeg i sadašnjeg perioda, ali da se neke podudarnosti ipak mogu pronaći. „Na primer, studenstki protesti, loša socijalna politika, siromaštvo, problemi umetnika… Određena prava i slobode koja su izborena tokom Drugog svetskog rata i izgrađena u periodu SFRJ, nama su danas san. Obrazovanje nije dostupno svima, zadravstvo je skoro uništeno, radna prava se ne poštuju, sve je više ljudi koji žive u siromaštvu, ljudima se oduzima krov nad glavom zbog sitnih dugova. Naša društvo je nestabilno i postoji jedno generalno nezadovoljstvo. U takvim okolnostima, mi želimo da podsetimo na borbu naših predaka, da podsetimo da je borba moguća i da možemo da učimo iz prošlih iskustava.“

Za Miloša i Mirjanu proces od ideje do realizacije nije linearan, već je uvek drugačiji. Ipak, zajedničko za svaki rad jeste da se bazira na arhivskom istraživanju i da je taj proces deo prakse i rada na sličnim temama u različitim formama. „Dosta dobro poznajemo period NOP-a, pre svega kulturne aktivnosti za vreme rata i tačno znamo zašto smo izabrali baš taj motiv. Sa Manonijom smo proširili naše tematsko polje, pa pored revolucionarne tematike, veliku pažnju posvećujemo životnoj sredini i pitanju odmora. Svaka ilustracija iza sebe ima sate istraživačkog rada i traženja informacija i utemeljenja za njeno korišćenje.“

Veliki izvor vizuelne inspiracije za njih predstavlja foto arhiva iz NOP-a, a pored toga i poezija im je veoma važna. „Poezija je isto važan segmet našeg rada i često nas stihovi povuku ka nekim motivima. Svakako ne treba zanemariti uticaj umetnika iz prošlosti koji su povezani za različitim revolucionarnim pokretima, posebno perioda avangardnih pokreta prve polovine XX veka i Jugoslovenske revolucionarne i socijalne umetnosti.“

Članak Jugoslavija kao inspiracija – motivi prošlosti koji odolevaju vremenu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sa Tijanom smo razgovarali o njenim počecima, mišljenju o body positive pokretu, njenom viđenju izraza umetnički stil, ali i o tome šta planira za narednu godinu i da li će u Beogradu osvanuti još neki mural sa njenim potpisom.

Imajući u vidu da je tvoja struka dizajniranje nameštaja i uređenje enterijera, kako si spojila ovu sferu sa digitalnim dizajnom, ali i uličnom umetnošću?

To je dug i neprimetan prelaz. Moja „prva ljubav” je nameštaj – i ostavio je trag u svemu što radim. Način razmišljanja pri dizajniranju nameštaja je u neku ruku prisutan i sada. Prelaz u grafički dizajn je bio neprimetan, krenulo je kao par usluga za prijatelje, a pretvorilo se u karijeru. Ilustracija je bila prirodna evolucija iz grafičkog dizajna, ali je sa sobom nosila neku slobodu koju nisam uspevala da nađem do tada – i to je ono što me je zadržalo tu. Shvatila sam da je enterijer za mene preveliko platno, pa čak i nameštaj, jer je dug put od skice do gotovog komada. Sa ilustrovanjem je sve u mojim rukama i zavisi samo od mene.

Koliko se tvoj umetnički izraz menjao od početka stvaranja, još tokom studija na Fakultetu primenjenih umetnosti, pa do danas?

Kada je o stilu reč, volim da mislim da, ako nešto napravite, to je automatski vaš stil jer ste ga vi napravili. Ja danas volim da koristim jarke boje, jasne oblike i služim se linijskim detaljima kako bih ispričala priču o ženama sa ciljem da (na svoj mali način) urušim društvene stereotipe koji su na žene postavljeni, kako emotivne tako i fizičke.

Zapravo tek pre godinu, dve sam shvatila sa se javlja neki „stil“. Nisam ni obraćala pažnju na umetnički izraz do tad. Dotle sam došla pokušajima i pogreškama. Kako sam se bavila grafičkim dizajnom dugo, dosta pažnje posvećujem kompoziciji, ali u isto vreme se trudim da se sam crtež razvija spontano, da mu se prepustim i da me vodi nesvesno. Ja ne bih ni sada to okarakterisala kao stil – jer još uvek imam osećaj da evoluira. Od detalja ruku (koje se još uvek trudim da razvijem), do lica koje pokušavam da unapredim.

Levo – Soooo tired. / Desno – Let (yourself) go!

Kada je reč o tvojim digitalnim ilustracijama, kako si i sama rekla, one prikazuju žene u privatnim trenucima samoće i razmišljanja. Da li ti se čini da je u današnjem vremenu važno da se istakne ljubav prema sebi i samoprihvatanje?

Rekla bih da sam se prikačila na svetski trend samoprihvatanja koji se pojavio i sa kojim sam se ja lično jako empatisala. Rezonovalo je sa mnom na jako praktičnom nivou jer sam dobar deo života osećala da se ne uklapam u fizičke standarde koji su nam nametnuti. Ta filozofija je meni dozvolila da pustim anksioznost koja je orbitirala oko (na prvom mestu mog) očekivanja od svog tela. Sve te spoznaje su se pretočile u tu devojku/ženu/devojčicu koju crtam, za koju cenim da je u većini nas; koja želi da bude prihvaćena – ne od strane društva, već od nas samih. 

Seksualnost tu postoji – ne želim da je zanemarim – ali nije primarna tema. Tema je emotivna borba koju vodimo sami sa sobom i svojim nadanjima, željama i očekivanjima u poređenju sa realnošću.

Levo – transparent / Desno – Tile

Šta za tebe predstavljaju žene koje crtaš?

Ja sam introvert, osećam se najprijatnije kada sam sama sa sobom, u svom svetu. Dugo sam imala grižu savesti da propuštam nešto kada se povučem, da gubim iskustva, i najvažnije od svega – mislila sam da je biti sam isto što i biti usamljen! Revolucija je nastala kada su ta dva pojma dobila pravo značenje! Cenim vreme u kome sam sama jer tada nisam usamljena! I moje žene (koje najčešće crtam same) nisu usamljene –  one su u mom umu ponosne jer imaju snagu samospoznaje (svakako više nego ja sama). Njihove obline su više od oblina; svaki „višak“ je dokaz njene snage, njenog prihvatanja „realnosti”. Želim da mislim da svako može da vidi nešto drugačije u tim ženama – kao dobra pesma koju svi interpretiramo na svoj način.

Na tvojim ilustracijama možemo primetiti detalje sa motivima antičkog doba, a ima i onih koji savršeno opisuju sadašnje vreme. Ipak, šta tebe istinski najviše inspiriše kada crtaš?

Opsesivno crtam žene jer se na taj način borim sa svojim i problemima i demonima, sa svojim „nepravdama”. Ubacujem razne elemente – antičke ili moderne jer mi besomučno skrolanje Pinteresta pruža iskre inspiracije koje se svesno ili nesvesno nađu na crtežu. Ti ambijenti mi kreativno čine temu žene nepresušnom.

Šta misliš da je presudno u tom momentu prepoznavanja u ilustracijama kod publike? Da li je to motiv, prepoznavanje sopstvenog tela u onom sa ilustracije, boje ili celokupan utisak?

Imala sam sreće da se ljudi povezuju sa ženama na mojim crtežima i da izazivaju emociju i konverzaciju. Neki reaguju na njihovu gracioznost i suptilnost na prvi pogled i to indukuje emotivni odgovor – mislim da je to presudno. Drugi možda prvo spoznaju neku harmoniju boja i oblika koja im prija. Svakako se trudim da poruka bude pozitivna i inkluzivna i to na prvom mestu rezonuje sa ljudima (najviše ženama). 

Levo – topic #thefemininesideoftheworld / Desno – running freely.

Šta za tebe znači body positive pokret, odnosno filozofija?

Često, čini mi se, ovaj pokret povezuje samo sa ženama, ali on obuhvata sve rodove i sve rase. Prihvatanje tela! Meni je osvestio da moje telo ima svrhu koja nije estetska. Zvuči smešno, ali zahteva osvešćivanje i konstantno podsećanje. Jer (telo) može da istrči polumaraton, iako nije spremno za modnu pistu, jer može da vozi biciklu po vrhovima Tibeta, iako nije po merama Vogue magazina.

Kakav je status umetnika – ilustratora u Srbiji danas? Da li se on razlikuje od onog koji imaju ilustratori iz inostranstva?

Prvi deo ovog pitanja bih i ja volela da znam! Ali klijenti u inostranstvu i domaći znaju da se razlikuju u pristupu. To nije pravilo, ali primećujem razliku – dok stranci unajmljuju zbog specifičnosti onoga što ja njima mogu da ponudim, domaći mahom unajmljuju zbog moje sposobnosti da pretočim njihovu zamisao u delo. Ne smatram ni jedan pristup pogrešnim, ali se svakako razlikuju.

Pored digitalne ilustracije i dizajniranja nameštaja i enterijera, baviš se i street art-om. Kako se tebi čini razvoj street art scene u Srbiji u poslednjih par godina?

Uvek kažem da nisam baš ulični umetnik, koliko povremeno koristim ulicu kao svoju galeriju. Ali mislim da je to divan način za pokazivanje svog rada i da u Srbiji treba više ljudi da se ohrabri da to oproba! Ima nešto jako magično kada se umetnik otvori slučajnom pogledu prolaznika na ograničeno vreme (jer nikad ne znaš kad će neko da prefarba/okreči zid ili se fasada raspadne). Što se tiče uličnih umetnika u Srbiji, svi do jednog su mi uzor, ja se osećam kao popriličan početnik u ovoj „profesiji“ sa nadom da ću uznapredovati sa tehnikom. Ima toliko ljudi među našim street umetnicima koji to rade vrhunski, na svetskom nivou! Stalna su mi inspiracija.

Pričajući o uličnoj umetnosti domaće scene, kakvi su ti utisci sa ovogodišnjeg Festivala Rekonstrukcija? Sigurno da je izgledao drugačije u odnosu na prethodnu godinu, ali ipak – šta je ono što ćeš pamtiti?

Nemam dovoljno reči hvale za ljude koji stoje iza Festivala Rekonstrukcija! Čak i ove godine su uspeli da izađu na ulice i organizuju ljude! Ove godine su povezali ljude koji imaju iskustva sa crtanjem na ulici sa umetnicima koji to po prvi put rade. Mislim da nam je svima bilo jako zabavno jer smo malo izašli iz komforne zone, oprobali se u drugačijem stilu i malo eksperimentisali! 

Barbara Dimić i ti činile ste umetnički duo, odnosno Krishka Studio. Pronašle ste zajednički jezik još kao studentkinje. Kako se vaša saradnja razvijala od početka, odnosno od nastanka Krishke te 2012, kada je studio osnovan?

Barbara i ja smo jako dobre drugarice, a početak našeg prijateljstva je krenuo nakon studija tako što smo htele nešto zajedno da radimo, prepoznale smo neke zajedničke senzibilitete jedna u drugoj koji su nas spojili. Imale smo ideju da ja pravim nameštaj koji će ona ilustrovati, ali umesto toga smo se bacile na ilustrovanje murala, od lokala do ulica. Sve što znam o uličnoj umetnosti sam naučila od Barbare – a i danas smo jedna drugoj konsultanti po potrebi. Studio Krishka ne postoji od 2018. godine, kada smo se poslednji put tako potpisale na muralu. Od tada se i Barbara i ja trudimo da izgradimo lične portfolije, mada radimo zajedničke kolaboracije.

Jedan od vaših zaštitnih znakova jeste i serila murala „Ghost People of Savamala“ odnosno Dobri duhovi Savamale, koji su i nakon 8 godina i dalje na ulicama ovog beogradskog naselja. Da li imate u planu neki sličan projekat?

Bilo bi super da nešto radimo zajedno! I hoćemo! Stalno pričamo o tome i izbacujemo ideje – ali kako imamo naše poslove i porodice često se te ideje gurnu za „sledeću godinu”, mada verujem da će sa prolećem da osvane neki mural sa Barbarinim i mojim potpisom.

Govoreći o tebi kao uličnoj umetnici, impresivno je spomenuti da si naslikala murale u Barseloni i Lisabonu. Ispričaj nam nešto o tome. 

Trudim se da, kada putujem i vidim priliku da oslikam mural – to i uradim. Poseban je osećaj ostaviti svoj mali pečat u nekom gradu. U Barseloni je krenula serija murala „ćao lepa”. Zapravo, bila sam tamo malo duže i osećala sam se jako prejedeno (i sa kojim kilom viška) sve divne hrane koju tamo imaju, ali istovremeno i jako udobno u svojoj koži – i to sam prenela na zid. Mural na tu temu je oslikan u Barsi, Lisabonu i Beogradu. Naime, na svim tim ilustracijama je punija, obnažena devojka sa ispisom „ćao lepa“ na jeziku zemlje u kojoj se nalazi. Reakcija prolaznika je neverovatna – toliko devojaka mi je pisalo koliko se saoseća sa tim crtežima. Čak je jedna Amerikanka odlučila i da je istetovira. Zaista mi je drago kada uspem da dotaknem nekoga i na emotivnom nivou, a takođe i kada ti radovi uspeju da prežive na zidovima. To je kao neka vrsta potvrde.

Početkom ove godine imala si samostalnu izložbu u O3ONE Space-u, a u oktobru izložbu u Pančevu. Kakve utiske nosiš sa ovih događaja?

Za mene su samostalne izložbe skroz novo iskustvo koje sa sobom nosi zadovoljstvo, ispunjenje, kao i blagu anksioznost – jer svesno kažemo: „Ovo je nešto što želim da podelim sa svima i predstavlja najbolje od mene u ovom trenutku”. Reakcija ljudi je bila toliko pozitivna, da sam jako srećna što sam se otisnula u te galerijske vode. Naravno, naučila sam mnogo šta – kako da se postavim, bolje izložim rad, tako da sada sa ushićenjem radim na sledećoj izložbi, koja će, nadam se, biti na proleće/leto 2021.

Koliko je, prema tvom mišljenju, Instagram kao platforma za jednog kreativca važna kao prostor za iskazivanje svog rada i njegovu promociju, ali i umrežavanje sa publikom?

Meni je Instagram bio ključan. Zapravo, cela moja ilustratorska „karijera“ započeta je na Instagramu. Radila sam kao grafički dizajner u marketinškoj agenciji kada sam krenula da crtkam, onako – za svoju dušu, ni ne razmišljajući da to podelim na Instagramu  (tada privatnom profilu) ili bilo gde drugde! I onda sam, na nagovaranje koleginice, okačila prvu ilustraciju. Pa zatim još jednu, pa još jednu. Dopamin lajkova me je navukao da svaki dan narednih skoro godinu dana kačim ilustracije, a nervoza oko reakcija je opadala, dok me je pozitivan feedback gurao da eksperimentišem sve više i više. Tako da, ukratko, Instagram nije razlog zašto crtam, ali me je definitivno ubrzao!

Najbolje kolaboracije koje sam radila su se desile u DM-u Instagrama; većina prodaje koju radim sa printovima je zbog profila na IG. Tako da da – rekla bih da je za mene ovo krucijalna platforma. Ali, ovde moram reći da sam se takođe dosta bavila izgradnjom tog profila, tako da je na trenutke izgledalo kao full-time posao. Stalno sam tražila savete od digitalaca u agenciji kako bih se što bolje pozicionirala. Na kraju krajeva – svi znamo da je Instagram jedna večita borba sa algoritmom, a manje je bitno ŠTA se kači zapravo. U poslednje vreme, moram da priznam, dosta manje sam aktivna na Instagramu, ali i to planiram da promenim.

Levo – growth. / Desno – Hugs are real

Kaži nam nešto više o izboru boja prilikom crtanja ilustracije – zašto baš te i takve boje?

Boje koje koristim često su boje koje mi prijaju da gledam u tom trenutku. Ali, osim toga, često tražim palete boja na Pinterestu. Nekada se uhvatim određene palete i ne puštam je neko vreme (ili ona ne pušta mene). Volim pastelne palete, pa onda u njih ubacim neku jarku boju radi akcenta. Indigo plava mi je jedna od favorita! 

Od nedavno sam krenula da crtam i u valerima sive, pa je, na kraju postavljanja kompozicije, obojim (to su saveti iskusnih ilustratora) – i sa razlogom je odličan savet, jer nam dozvoljava da se bavimo prvo jednom problematikom, a onda drugom. Smanjuje stres pri pravljenju odluka i izbora. Preporučujem! 

Još nešto karakteristično u tvom radu su i nazivi koje daješ ilustracijama koje deliš na Instagramu. Oni su pretežno kratki, ali kao takvi sadrže još jednu idejnu poruku koju želiš da pošalješ. Da li te nazive već imaš okvirno u glavi kada započinješ jednu ilustraciju ili ipak na kraju celog procesa odlučiš kako ćeš je nazvati?

Često dok crtam imam film ili seriju u pozadini i kada me zaintrigira neka fraza zapišem je. Vremenom sam shvatila da čujem ono što mi u tom trenutku odgovara, zavisno od raspoloženja. Tako da, često te fraze završe kao nazivi. Dakle, oni nastaju i direktno i indirektno, ali u svakom slučaju je usko povezano sa mojim stanjem dok crtam. Kratki su jer služe više kao putokaz, nego objašnjenja (koja često ni ne postoje) i tako, nadam se, ostaju otvorena za interpretaciju. 

Govoreći o sve većem broju ilustratora, šta misliš o svojevrsnoj evoluciji ilustracije kao načina za kreativno izražavanje, tj. kakvo je tvoje mišljenje o popularizaciji ilustracije? 

Kao što rekoh, ja sam relativno „novopečeni“ ilustrator i smatram da jesam deo te popularizacije. Ali, takođe mislim da je ilustracija uvek bila tu; socijalne platforme i internet su ti koji nam je sada čine dostupnom za konzumaciju više nego ranije.

Koga smatraš svojim uzorom u životu, bilo na profesionalnom ili privatnom planu?

Kao student dizajna nameštaja dugo, pa i sada, su mi Rej i Čarls Ims (Ray i Charles Eames) ideali. Osim što su, možda, najpoznatiji dizajneri nameštaja svih vremena, oni su kao par izgradili ceo jedan novi svet, novi ambijent, po svojoj meri. Prkosili su vremenu u kome su živeli neverovatnim estetskim i tehničkim inovacijama – i sve to ispunjeno sa toliko ukusa – da sam uvek iznova inspirisana njihovim radom i stilom života.

Šta ti je najvažnije prilikom stvaranja i rada na jednom projektu?

Mir, odnosno da imam vremena da sednem sama sa sobom da sredim i usredsredim misli. 

Koje su najveće životne mudrosti koje si ikada čula, i od koga?

Opusti se, isprazni, umiri, očisti se i budi spokojan. (Ying-An)

Kako se nosiš sa neuspehom u životu?

Kad je u pitanju neuspeh na maloj skali: sve doživljavam jako lično, ali u takvom sam poslu. Ilustracije i grafički dizajn su na kraju ipak lični senzibiliteti koje prodajemo (disclaimer: svi radimo projekte gde nema prostora za to, naravno, ali ipak se ja unesem i u to na ličnom nivou, nekako ne mogu da pobegnem od toga). Treba mi minut svaki put da shvatim da komentari nisu lični i da ih prođem bez ega. Neuspeh generalno – ako ne dobijem posao uopšte i slično, trudim se da shvatim da ima sto ljudi – sto ćudi i da ono što ja nudim nije svačiji „cup of tea”. Nekada mi je to lakše, a nekada, kada mi je baš stalo do posla, to zna baš teško da padne.

Kakva je bila tvoja 2020. u par reči?

Game changer! A u malo više reči: meni je ova godina dala prostor da se bavim sobom, što godinama pre nisam uspevala. Dozvolila mi je da radim od kuće, a kuću smestim u prirodu!

Koji su ti dalji planovi; šta je ono na čemu radiš?

Sada posle dužeg vremena radim samostalno, kao freelancer. Ako 2021. bude finija prema nama od ove prethodne, cilj bi mi bio da napravim još jednu samostalnu izložbu. Ideje mi bruje već neko vreme, ali nikako da se ukaže prilika! Sada izlazi naš već tradicionalni kalendar – delo koje okuplja 12 umetnika različitih senzibiliteta. Jako se radujem da ljudi vide ovu našu kolaboraciju. 

Kao neko ko je svestrana osoba, svakako bi mogla da poslužiš kao uzor. Koja bi bila tvoja poruka za mlade koji čitaju ovaj intervju?

Mogu da odgovorim šta je meni bio aha trenutak u celom procesu otkrivanja sebe u crtanju. Čini mi se da je uloženo vreme ključ – što više vremena uložimo, što više radimo, što više repeticija imamo – to je veća šansa da ćemo postati prisniji sa crtežom koji izlazi iz nas. Nije nužno da je svaki savršen, da ima smisla… Čini mi se kao da postoji kritična masa koju moramo da izbacimo iz sebe kako bi nam se glava pročistila i ruka opustila.

Članak TijanaTri: Žene koje crtam nisu usamljene, one imaju snagu samospoznaje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iz tog razloga, razgovarali smo sa dizajnerima koji stoje iza brendova Daire world, Dezen Dizajn, Paspul, Gala Borović Design i Suitid. Od biorazgradivog kaputa od kože kaktusa, preko udobnih ženskih bodija i kupaćih kostima, do upečatljivih odela za devojčice i žene, ovi ljudi kreiraju raznovrsne i originalne komade, omogućavajući svakome da pronađe po nešto za sebe.

Kako nastaje jedan modni brend?

Iako se Aleksandra Duende, dizajnerka koja stoji iza brenda Daire World, ne bavi samo modnim dizajnom, već i muzikom, za nju bavljenje modom i osnivanje brenda predstavlja priču o slobodnoj duši, rastu i razvoju jedne žene, ali i priču o prihvatanju svog tela. „To je ujedno i priča o ljubavi prema okolini i svetu u kome živimo. Daire je slow fahion brend osmišljen i kreiran u Srbiji. Predmeti su dizajnirani tako da odgovaraju ujedno spiritualnoj i praktičnoj ženi koja ima potrebu za jednim komadom odeće koji će moći da je prati u svim dnevnim aktivnostima.“

Brend Daire World

Svako ko je uspeo u tome da se istakne, po mom mišljenju, ima i moralnu obavezu da inspiriše druge da urade isto. 

Aleksandra Duende

Mlada dizajnerka Anja Plemić, osnivačica brenda Dezen Dizajn naglašava da je, iako postoji tek jednu sezonu, Dezen dizajn nastao u želji da pomogne u formiranju ličnosti osobe potpuno drugačijeg stila od onog koji se trenutno nudi na tržištu. Objasnila je i zbog čega se odlučila da baš ovako nazove svoj brend: „Naziv Dezen je širokog spektra, daje nam slobodu i ne zna za granice. Ima za cilj da stvori sve potrebne stvari za kompletiranje dobrih stajlinga, funkcionalnih, udobnih i spremnih za svaku priliku.“

Gala Borović je dizajnerka koja voli da eksperimentiše sa materijalima i printovima. Kao pobednica Fashion Scout South East Europe za 2019. godinu, dobila je priliku da predstavi svoje komade na London Fashion Week-u iste godine. Objasnila je koliko joj je bitan proces stvaranja, ali i kako je došla na ideju da taj proces ovekoveči osnivanjem instagram stranice. „Nakon završenih master studija u Holandiji, shvatila sam koliko mi je bitan proces stvaranja. Često kažem da je način na koji razmišljamo i razvijamo ideju bitniji od samog finalnog proizvoda. Shodno ovome, svoju Instagram stranicu sam napravila kako bih mogla da se osvrnem na lični proces rada i pratim napredak. Isto tako mi je bilo bitno da cela ta dokumentacija ima estetsku vrednost. Na instagram stranicu @galaborovicdesign gledam kao na digitalnu galeriju radova u kojoj sam ja za sada jedini odgovorni kustos. Mislim da su svi ovi minimalni, ali lični mometi doveli do afirmisanja ovog brenda.“

Porodične priče i odnosi često mogu biti izvorišta različitih ideja i okidači za sprovođenje tih ideja u delo. Kako to izgleda kada vas član porodice čiji je stil toliko upečatljiv, inspiriše na pokretanje sopstvenog brenda ispričale su nam Ivana i Dragana Mrvaljević koje stoje iza brenda Suitid. „Dolazimo iz potpuno drugačije branše, ali su nas nekako uvek prvo vezivali za modu. Priča je, zapravo, vrlo jednostavna. Naš djed Branko je oduvek važio za pravog gospodina koji je uvek nosio sjajna odela sa mnogo stila i ukusa. Taj utisak je ostao toliko jak da kada god bi neko spomenuo reč: „odelo“, mi bismo pomislile na njega. To sećanje je u nama probudilo želju da se taj osećaj nikada ne ugasi. To je ujedno i prvo odelo koje je nacrtano, a potom i urađeno (odelo Banjo) i ono je, u stvari, omaž svemu što je on bio. Mi smo napravile našu verziju koja, kada se obuče, budi to sećanje. Kasnije su se ideje samo nadovezivale jedna na drugu.”

Koliko je jednostavnost ponekad značajna u modnom izražaju, vidi se kroz komade koje dizajnira Zorana Stojanović, osnivačica brenda Paspul. „Paspul je nastao kao želja za sklopom savršenog materijala i kroja. Jednostavni osnovni krojevi koji laskaju ženskom telu.“

Bavljenje modom u Srbiji danas – šta je dobro, a šta bi trebalo promeniti?

Opisujući svoje viđenje bavljenja modnim dizajnom u Srbiji, Aleksandra Duende je u prvi mah rekla da je ono izazovno i egzotično. „Mogla bih sada da pričam dosta o preprekama koje imamo u modnoj industriji u Srbiji, ali ovaj put neću. Mislim da, ukoliko imamo želju za napredovanjem, da ćemo te prepreke prevazići i napraviti finalni proizvod na koji ćemo biti ponosni i koji će biti konkurentan širom sveta. Svako ko je uspeo u tome da se istakne, ima i moralnu obavezu da inspiriše druge da urade isto. To je razlog zbog kojeg neću pričati o preprekama nego ću reći sledeće – da mi je neko pre 2 godine rekao da ću uspeti prva u svetu da napravim kaput koji je 100% veganski i biorazgradiv od kože kaktusa, verovatno bih pomislila da to nije moguće, upravo zato što živimo u Srbiji, gde stvari obično dolaze puno kasnije nego u ostatku sveta. Da li sam uspela? Jesam. Da li je bilo lako? Nije. Na pitanje šta bih promenila, moj odgovor je način razmišljanja koji nam govori da nešto ne možemo samo zato što ne zivimo u nekoj od svetskih metropola. Razmislite sledeći put o reči egzotika kada vas sputaju ovakve misli.“

Anja Plemić je, pak, primetila promenu filozofije mode, za koju kaže da se zapravo vratila ka svojim korenima. „Akcenat se stavlja na novu-staru vrednost, kvalitet i način upravljanja kvalitetom. To, zapravo, znači da moramo da naučimo da izaberemo kvalitetno i naučimo kako da od svega nekoliko odevnih komada napravimo mnoštvo različitih kombinacija za sve prilike. U svemu tome uloga dizajnera je ključna, jer smo mi ti koji moramo podići svest o značaju i vrednosti kvalitetnih odevnih komada, kao i ukazati na štetnost izrade nekvalitetnih odevnih komada ili artikla koji imaju ograničeni rok upotrebe. Uveliko u svetu kreće osvešćivanje na temu održive mode. Smatram da je to preveliki zalogaj za nas dizajnere u Srbiji, kao i konzumente. Živimo na takvom području gde ljudi nemaju naviku da kupuju autorsku modu, pa smatram i volela bih da u nekoliko narednih godina malo bolje prikažemo značaj kupovine kvalitetnih odevnih predmeta, a onda zatim da razmišljamo na koji način da uvedemo održive materijale u upotrebu. Do tada, održiva moda za dizajnere može biti samo jedan finansijski udar.“

Moramo da naučimo da izaberemo kvalitetno i naučimo kako da od svega nekoliko odevnih komada napravimo mnoštvo različitih kombinacija za sve prilike. U svemu tome uloga dizajnera je ključna, jer smo mi ti koji moramo podići svest o značaju i vrednosti kvalitetnih odevnih komada.

Anja Plemić

Brend Dezen Dizajn

Objašnjavajući situaciju u kojoj je danas realnost velikog broja ljudi da radi više poslova istovremeno, Gala Borović se našalila, ali i skrenula pažnju zašto je loše kada se energija rasipa u previše pravaca. „Ne znam kako izgleda bavljenje modnim dizajnom danas, predajem engleski malim ljudima iz Kine. Šalu na stranu, ali ovo je istina i realnost većine nas. Dosta ljudi, ne samo dizajnera, radi više poslova u isto vreme. To nije ništa loše, ali iz ličnog primera mogu da kažem da oduzima energiju od glavne stvari. Nije tajna da je bavljanje modnim dizajnom 30% dizajniranje, a 70% čist biznis, organizacija, produkcija i računice. Svoj brend aktivno gradim poslednjih godinu dana, ide polako, ali sigurno i trenutno se, pored par artikala iz stalne ponude, pojavilo i interesovanje za custom-made komade koje kokreiram sa svojim kupcima. To je neki novi koncept koji se organski razvio i strava mi je što su klijenti aktivni deo svega što trenutno stvaram. Napravila se mala zajednica ljudi i dosta komuniciramo.”

Kada je reč o promenama domaće modne scene, kaže da ne zna odakle da počne. Iako je istakla koje su to mane domaćeg tržišta, objasnila je da ipak postoje talentovani domaći dizajneri. „Domaće tržište je preplavljeno neukim dizajnerima koji svojim nepromišljenim konceptima i lošim krojevima zagađuju kako vid nas esteta, tako i samopouzdanje obrazovanih dizajnera. Često baš takvi brendovi imaju veliki promet i još veću publiku, a to je za mene jedan veliki poraz. Već godinama se dešava ekspanzija brendova „strašnih“ haljina, a sada sa novonastalom Covid situacijom, dobijamo pandemiju brendova lounge-wear trenerki sa sloganima. Naravno, imamo i niz talentovanih ljudi koji stoje iza brendova: Senka, Dajana Vasić Atelier, Tijana Milutinović, Sanda Simona Studio, Ana Ljubinković, Jovana Markovic, Ruksag, Nevena Ivanović, Kadet…“

Ivana i Dragana Mrvaljević kažu da iz njihovog ugla, bavljenje modnim dizajnom u Srbiji izgleda krajnje inspirativno. „Kreiramo za sebe i ono što se nama dopada, apsolutno ne podilazimo trendovima. Zato kreiramo i za devojčice, jer je stil zapravo sloboda kojoj treba svi da težimo, nismo zagovornici stereotipa i nametnutih normi koje se podrazumevaju. Promenili bismo ukus i osećaj za modu. Suštinski, percipiranje mode u globalu.“

Vođenje jednog brenda sa sobom donosi veliki broj izazova: „Prema svom brendu sam trenutno više orijentisana kao ka nekom projektu, pa mi je veliki izazov voditi sve to i hvatati sve konce. Svakako se za svaki poduhvat sa modnom industrijom treba naoružati sa puno snage i strpljenja, nije dovoljno samo biti kreativan“, smatra Zorana Stojanović

Brend Gale Borović

Inspiracija: noćna mora svakog stvaraoca ili produkt svakodnevice i ličnih doživljaja?

Aleksandra Duende navela je šta je sve za nju inspirativno, objasnivši da, i pored fizičkih mesta, inspiracija se pronalazi i u sebi. „Inspiraciju pronalazim na putovanjima, u nepoznatim predelima, na dalekim destinacijama, ali, isto tako, u sebi samoj, u mojim bliskim prijateljima i gradu u kome sam rođena i odrasla, a to je Beograd. Inspirišem se svaki dan, jer svaki dan vidim na koji bih način mogla da primenim svoje ideje i da ih plasiram široj publici. Inspiraciju pronalazim u mojoj mami kojoj sa 62 godine savršeno stoje stvari koje dizajniram, u mladim mamama koje vole svoje post-porođajno telo i u muškarcima koji se odluče da nose moje sakoe i džempere iako ne vrište „macho man“ i svim ljudima koji biraju da budu ono što jesu i ništa manje od toga.“

Za inspiraciju, koju smatra produktom svog načina života, Anja Plemić kaže kako je „ imaginarna osoba u mojoj glavi koja definiše putanju kojom želi da se moj brend kreće, rešava probleme te osobe, zamišlja kakve bi boje ona volela da nosi, kuda se kreće, za kakve prilike joj je potrebna odeća. Konkretno, za prethodnu kolekciju leta 2020, inspiracija je bila nešto što nam je svima bilo neophodno u ovoj situaciji – beg u prirodu“.

„Inspiraciju uglavnom pronalazim u ličnim doživljajima, bizarnim iskustvima, ljudima i mraku, a fasciniraju me i čudovišta“, navodi Gala Borović.

Dragana i Ivana Mrvaljević inspiraciju vide u samom društvu, dodajući da je ona „kako u dobrim, tako i u lošim primerima, ali prevashodno u sjajnim karakterima žena iz naše okoline. Zato svaki model radimo po meri“.

Brend Suitid

Stil je, zapravo, sloboda kojoj treba svi da težimo, nismo zagovornici stereotipa i nametnutih normi koje se podrazumevaju

Ivana i Dragana Mrvaljević

Zorana Stojanović kaže da inspiracija za nju dolazi sama od sebe: „Uglavnom je to ideja koja me pokrene da nešto brzo realizujem i taj proces mi je omiljeni u poslu. Estetika Paspula je u skladu sa mojom ličnom estetikom i brzim, te praktičnim načinom života gde se dešava da od jutarnje yoge pa do popodnevne večere mogu da iznesem neki basic Paspul komad.“

Prednosti i mane bavljenja modnim dizajnom

Aleksandra Duende kaže da je teško odvojiti prednosti i mane u bavljenju modnim dizajnom. Ipak, objašnjava ih ovako: „Konkurencija – može biti mana, ali ako niste sigurni zašto ste uopšte i krenuli da se bavite ovim poslom. Zdrava konkurencija je nešto što treba da pokreće ljude u svakom poslu i trebalo bi da učimo jedni od drugih, a ne da podmećemo noge. Tekstilna industrija kao jedan od najvećih zagađivaća životne sredine – ovde vidim prostora za napredak i to ne bilo kakav poslovni napredak, već napredak sa višim ciljem. Koža od kaktusa, smanjenje tekstilnog otpada, smanjenje korišćenja vode i korišćenje materijala koji pri uzgoju zahtevaju manje vode i manje pesticida… Vidite kuda ide ovo? Imamo izbor da se izdvojimo. O tome se radi. Kreativnost – ovo je posao koji umnogome zavisi od toga da li ćete i koliko biti kreativni, a svi dobro znamo da se kreativnost ne jede za doručak. Ono što ja mislim jeste da, kada kretivnost ode da prošeta, ne tražite je kao izgubljeno štene, već – okrenite se sebi, jer je to jedino mesto u kome je možete ponovo pronaći. Upravo u tom procesu je sva radost ovog života jer ćemo na tom putu naučiti nešto o sebi i svojim blokadama, uverenjima, željama i mogućnostima.“

Kao najveću prednost bavljenja modnim dizajnom Anja Plemić izdvaja sreću konzumenta kada napravi nešto specijalno za njih. „Moja najveća sreća i ispunjenje je kada nekoga učinim srećnim, a u većini slučajeva je tako. Naravno, postoje i izazovi, ali su i oni lako rešivi. Najviše uživam u procesu izrade, crtanju, izradi i fotografisanju editorijala, koji su mi, pored dizajniranja, svakodnevnica, jer se bavim i stajlingom.“

Za Galu Borović najveća prednost je neograničenost puteva kojim se može ići ka cilju, što je uporedila sa pričama za decu sa više ponuđenih krajeva. Kaže da je istovremeno najviše uzbuđuju i plaše stvari za koje nije sigurna kakav će im biti ishod. „Ovaj posao mi dozvoljava da maštam koliko hoću, a pošto se najviše izražavam kroz stvaranje printova, to mi dođe kao neka 24/7 avantura. Što se tiče mana, moram da se osvrnem na činjenicu da je brend koji nema razvijenu komercijalnu vrednost desetostruko teže progurati na globalno tržište. Takođe, preveliko početno ulaganje, pogotovo za finansiranje adekvatno oformljenog tima.“

Ivana i Dragana Mrvaljević kažu da za mane nema mesta jer „nema više odlaska u kupovinu sa zamišljenim modelom koji je nemoguće naći, jer zapravo i ne postoji, zato ga mi učinimo mogućim, a samim tim mani nema mesta.“

Kao najveće prednosti, Zorana Stojanović je izdvojila samostalnost, kreativnost i samoodlučnost, dok u mane svrstava organizaciju i stresne rokove oko izrade kolekcija.

Brend Paspul

Članak Kako izgleda modna scena iz ugla domaćih dizajnera? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Da li biste verovali kada bi vam neko rekao da je televizijska tehnologija zapravo razvijena još u 19. veku, čak i pre nego što je stvoren komercijalni radio? Da, upravo tako: godine 1897. je Ferdinand Braun izumeo katodnu cev, koja je prvi put korišćena za proizvodnju slika 1907. godine.

Istorijat i rast uticaja televizije

Kada govorimo o nastanku televizije, važno je imati na umu da je reč o području Sjedinjenih Američkih Država. Iako je nastala dvadesetih godina prošlog veka, masovna upotreba televizora kao uređaja desila se 1950-ih. Ruku pod ruku sa baby boom generacijom išla je i ekspanzija ovog atraktivnog medija za informisanje ali i oblikovanje javnog mnjenja.

Kako se pedesete smatraju zlatnim dobom televizije, ne čudi što je 1955. godine čak 64% američkih domaćinstava posedovalo televizijski prijemnik. Danas se ta brojka popela na 99%.

Ilustracija: Klawe Rzeczy

Od svog nastanka do danas, televizija se menjala i prilagođavala publici. Oglašivači su izuzetno brzo uvideli potencijal koji televizija ima i brže–bolje želeli da taj potencijal iskoriste. Reklame su se emitovale u različito doba dana, kako bi gađale gotovo svaki deo američkog društva. Pored toga, televizija je bila okrivljena za porast nasilog ponašanja (Dž. Tjurou: Mediji danas, 2013).

Kao Svetski dan televizije je izabran 21. novembar. Ovu odluku su Ujedinjene nacije donele 1996. godine, pošto je tada održan Svetski televizijski forum koji je okupio ključne medijske ličnosti kako bi govorile o porastu uloge televizije. 

Televizijska publika: od pasivnog do aktivnog korisnika

Na televizijsku publiku se na samim počecima televizije gledalo kao na anonimnu, jednoobraznu masu, koja konzumira kontrolisane programske sadržaje. U prvobitnim raspravama o uticaju i efektima medija masovnog komuniciranja publika je „pasivni“ posmatrač, odnosno puki prijemnik poruka koji ne aktivira sopstveni kritički odnos prema tim porukama. Suština tih istraživanja svodila se na pitanje šta televizija radi gledaocima, a ne šta gledaoci rade s njom.

Koncept „aktivne publike“ formulisao je sociolog Stjuart Hol u svom eseju Encoding/Decoding kao model kojim ističe uticaj medija u stvaranju značenja poruke, a istovremeno upućuje na to da publika ima moć da dekodira svaku poruku na drugačiji način i da zauzima raznovrsne pozicije u tumačenju.

Svi smo mi na neki način televizijska publika, ako ne u aktuelnom trenutku, onda makar u prošlosti. Zato, priznaćete da nije baš prijatno razmišljati o tome kako nas kao publiku smatraju pasivnom, jednoobraznom masom koja nema kritičku svest. Upravo iz ovog razloga, mnogim autorima (sociolozima, komunikolozima, teoretičarima medija) je ovo pitanje privlačno za istraživanje i pisanje.

Još jedan autor koji se bavio istraživanjem televizijske industrije je Džozef Tjurou. On u svojoj knjizi Mediji danas navodi da „usled pretvaranja publike u robu, na ljude se gleda kao na proizvode koji se porede i prodaju oglašivačima za onoliko koliko im vrede. Kritičari ističu da televizijska industrija zasnovana na emitovanju programa koji privlači pažnju samo da bi obezbedio komercijalno ubeđivanje nije industrija koja se može nadati da će društvo učiniti boljim“.

Bez sumnje, televizija ima svoju komercijalnu ulogu, ali ako ta uloga postane primarna – ne možemo se nadati pozitivnom uticaju televizije na društvo, a još manje doprinosu u poboljšanju tog društva.

Kada govorimo o novom načinu gledanja televizije, možemo reći da je iznedrio je fenomen binge-watchinga. Ova krilatica označava uzastopno gledanje sadržaja koji nas interesuje i privlači toliko da ne možemo da odolimo i samo bismo da gledamo još, još, još. Ovaj način konzumiranja sadržaja je postao popularan nakon 2013. godine, kada su streaming platforme poput Netflix-a, Hulu-a, HBO GO-a stekle popularnost i razvile mogućnost odloženog gledanja. Potpuno je prirodno pitati se: da li ovako izgleda budućnost gledanja televizije?

Mladi i televizija danas

Društveni uticaj medija, u koje svrstavamo i televiziju, svakako je važno imati na umu, pogotovo kada govorimo o uticaju tih medija na mlade. O ovom uticaju se čak govorilo kao o izuzetno negativnom. Ne čudi zbog čega, kada pomenemo slučaj koji je Endi Radok u knjizi Mladi i mediji naveo. Naime, 1976. godine se stopa ubistava u Južnoj Africi povećala za čak 130%, za šta je bila okrivljena televizija.

Praktično govoreći, negativni uticaji televizije mogu se naći na mnogim programima. Možete se uveriti i sami: uključite televizor i prelistajte kanale. Postoji velika šansa da se naiđete na neke od sledećih situacija: scene nasilja, zločina ili borbe; eksplicitne seksualne scene; upotreba alkohola, cigareta ili droga. Svaka od ovih situacija može različito uticati na decu, tinejdžere i mlade. Jedna studija iz 2016. tvrdi da je u više od 300 epizoda od sedamnaest emisija ocenjenih Y7 do MA, svaka sadržala najmanje jedno rizično ponašanje.

Ipak, zapitajmo se da li je stvarni uticaj televizije na mlade toliko veliki i da li bi se on mogao okarakterisati (isključivo) kao negativan?

Pitali smo čitaoce Oblakodera šta oni misle o televiziji i njenom uticaju na živote mladih, kao i to da li bi češće gledali televiziju kada bi pronašli odgovarajući sadržaj za sebe. Većina ispitanika smatra da televizija ima uticaj na mlade. Neki od njih smatraju da taj uticaj zavisi od osobe a ne od sadržaja, dok drugi smatraju da je taj uticaj uglavnom loš, mada ima i onih koji smatraju da uticaj zavisi od sadržaja koji se prikazuje.

Vratimo se na zlatno doba televizije, kada je bila na vrhuncu popularnosti. Iznedrila je brojne TV zvezde poput Lusil Bal (iz serije I love Lucy), Hemfrija Bogarta, Loren Bekol, Elizabet Tejlor ili Džejms Dina. Današnja bitka za popularnost TV-a se odvija na drugačiji način. U prošlom veku, televizija nije imala premca u sadržaju koji je pružala, kako zbog različitog sadržaja koji je nudila, tako i zbog velikog interesovanja ljudi da na ovaj način provedu slobodno vreme.

Loren Bekol i Hamfri Bogart u filmu To Have and Have Not (1944)

Dok su u prošlosti TV mreže bile ograničene na raspored emitovanja koji im je davao ograničen broj sati da popune, danas se medijski giganti poput Netflixa ili HBO-a bore za našu pažnju pružajući nam more sadržaja: neograničeno mnogo sati filmova i serija. Ovi striming-giganti nemaju takvo ograničenje: mogu da prave koliko god televizijskog sadržaja žele, izbace ga na mrežu i vide šta će se dogoditi. Ovo otvara pitanje budućnosti televizije. Na koji će se način ona konzumirati za 10 godina od sada, ostaje da vidimo.

Kriza televizijske popularnosti kod mladih?

Sigurno vas ne iznenađuje kada kažemo da se mladi u Srbiji sve više okreću digitalnim sadržajima. Istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) je to potvrdilo u svom Alternativnom izveštaju o položaju i potrebama mladih (2019). Ovu tvrdnju su potvrdili i čitaoci Oblakodera u anketi sprovedenoj za potrebe ovog teksta. Ovakvi rezultati navode na pitanje – da li bi se interesovanje mladih za gledanje televizije moglo povećati tako što bi se posvetila veća pažnja kreiranju sadržaja za mlade?

Još jedno istraživanje koje je sproveo KOMS (Mladi u medijskom ogledalu, 2019) utvrdilo je da je udeo omladinskog programa na televizijama odabranim za praćenje je bio poprilično mali, negde čak nepostojeći. Isto tako je utvrđeno da komercijalne televizije nemaju pravnu obavezu da emituju i kreiraju omladinski program – što predstavlja prepreku u plasiranju i kreiranju privlačnog televizijskog sadržaja za mlade.

Izvor: New Yorker Mag

Zbog ovoga se možemo zapitati: kakva je budućnost televizije? Da li će druge platforme preuzeti (ili su već preuzele) njenu ulogu? Da li će televizija na klik i striming platforme biti budućnost gledanja televizije, ostaje da vidimo.

Ono što je sigurno jeste da uticaj televizije ne bi trebalo potpuno zanemariti i odbaciti, uprkos tome što se u sadašnjem trenutku on ne čini kao presudan za formiranje ličnosti i stavova mladih ljudi. Izvesno je da potencijal koji televizija sa sobom nosi i dalje nije potpuno iščezao.

Ilustratorka naslovne fotografije: Irene Rinaldi

Članak Uticaj televizije: kriza popularnosti ili ne? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iza ovog profila stoji Javorka Đurić. Diplomirala je na Fakultetu organizacionih nauka i bavila se digitalnim marketingom, a ilustraciji je odlučila da se posveti prošle godine, kada je dala otkaz na svom dotadašnjem poslu. Njeni radovi su inspirisani svakodnevnim temama – od muzike i filmova do međuljudskih odnosa. Karakterišu ih zagasite boje i kratke upečatljive rečenice kojima opisuje svakodnevicu, a ono što posebno privlači kod ovih radova je lakoća prepoznavanja u raznim životnim situacijama koje crta.

Ovog puta otkrila nam je zbog čega je odlučila da se potpiše kao Maple things, kako izgleda proces nastanka jedne ilustracije i kada najviše voli da promišlja šta će sledeće crtati.

Za početak, ispričaj nam kada si i kako počela da se interesuješ za crtanje i za ilustraciju kao vid vizuelne umetnosti?

Oduvek volim da crtam, kad sam bila baš mala mama mi je svaki dan posle posla donosila nove sveske, a ja sam švrljala i ispunjavala ih crtežima. Starija sestra mi kaže da sam crtala samo krugove, šta god to značilo. U osnovnoj školi sam bila oduševljena pravilima za crtanje portreta i kako matematikom možeš da dođeš do odgovarajuće simetrije. Između osnovne i fakulteta sam crtkala tu i tamo, išla na likovne sekcije, a onda sam u toku studiranja skroz prestala. Od prošle godine crtam skoro svaki dan.

Zašto si se odlučila baš za nju; šta ona za tebe predstavlja?

Krajem prošle godine dala sam otkaz na poslu u banci i htela sam da se posvetim samostalnom učenju web i grafičkog dizajna jer sam osećala da je to bio momenat kad sam morala to da uradim. Počela sam sa kursevima, knjigama, učenjem potrebnog softvera, a odmah na početku me je vuklo da najviše vremena provedem na učenju i vežbanju digitalne ilustracije. Ilustracija mi subjektivno daje najviše prostora, razmišljam u ilustracijama, kad vidim ljude i predmete, razmišljam o njihovim linijama, oblicima, bojama i kontekstu.

Za mene je ilustracija najbliskiji način interpretacije realnosti.

Koja priča stoji iza imena Maple things, odnosno zbog čega si odabrala da se baš ovako zove instagram profil gde objavljuješ svoje radove?

Zovem se Javorka, pa su me neki ljudi zvali Mejpl zbog engleskog prevoda reči javor (maple). Meni se ta kombinacija suglasnika oduvek dopadala kako zvuči, a pošto taj profil predstavlja mesto na kom postavljam sve svoje „stvari“, zato sam stavila da naziv bude takav – Javorkine stvari.

U opisu tvog instagram profila piše: „moje ilustracije i frustracije“. Na ovaj način si sugerisala da su teme koje te inspirišu zapravo svakodnevica i situacije koje nas okružuju. Kako ti posmatraš proces nastajanja jedne ilustracije i koliko je to zahtevan proces?

Na početku mi je u opisu stajalo samo „moje ilustracije”, a onda mi je drugarica napisala poruku: „jao, pročitala sam frustracije umesto ilustracije i pomislila da je to tako tipično za tebe”, pa mi je to bilo presmešno i pretačno i morala sam da dopunim opis. Što se procesa nastanka ilustracije tiče, frustracija ima dosta, tako da je početni uslov ispunjen. Proces je zahtevan u smislu da moram da zaronim u sebe, gde su misli nekad bliže površini, a nekad moram da odem dublje. Svakako to radim oduvek, overthinkovala sam sve i kad nisam ilustrovala misli, sada ih samo vizualizujem na drugom mediju.

Kako izgleda taj put „od ideje do realizacije“ – od prvobitnog impulsa gde si sigurna da ćeš od nekog motiva načiniti ilustraciju do toga da zapravo ugledaš finalnu verziju svog rada?

Često pešačim do sestre koja živi na drugom kraju grada i na tom putu sam sama sa sobom najviše i razmišljam o mnogim temama koje me brinu, raduju, zabavljaju u tom trenutku. Koja god da je tema, pokušavam da uhvatim misao koju najčešće ponavljam sebi i kojom mogu da sumiram taj glavni osećaj. A onda pokušavam da osećaj i misao spojim sa slikom. Gledajući ljude, slike, videe, razmišljam o osećajima koji oni izazivaju pa tako nekad slika bude prvi korak pa tek onda misao. Kada imam misao i sliku u glavi, onda crtam i razmišljam o drugim stvarima, kao što su boje i kako da postignem celokupni sklad. Imam listu sa idejama u telefonu i to je najveći nivo organizacije kod mene.

Da li misliš da je rad na sebi i sopstvenim veštinama važan u bavljenju ilustracijom i koliko?

Mislim da je baš mnogo važan! Ne samo u bavljenju ilustracijom. Postoji bezbroj tehnika i teorija koje bih želela da naučim i savladam kako bi moje ilustracije bile bolje i zrelije, a to može samo učenjem i stalnim vežbanjem i razmišljanjem o onome što pravim. Ja sam malo nestrpljiva, internet mi je uništio fokus i volela bih nekad kad bih mogla da isfiltriram i dobijem sve što mi treba što brže kako bih što pre primenila na svojim radovima, a to baš i nije najrealnije.

Na tvom profilu se mogu videti najrazličitije teme, ali pečat kojim upotpuniš ceo doživljaj svakako je i opis ispod ilustracija. Da li postoje neke teme koje su za tebe posebno inspirišuće?

Mislim često kako su moje ilustracije prosečne, a da se ljudima zapravo dopada osećaj kada spoje sliku i misao i podseti ih na nešto što su i sami osetili u nekom trenutku i možda sklonili sa strane. Ja samo malo pomognem da ne ostane samo na vizuelnom pa dodam i opis da bude možda manje apstraktno. Mislim da mi je najbliža tema socijalna anksioznost i anksioznost generalno i tu imam stvarno pregršt misli koje me često sputavaju da normalno funkcionišem i stalno se borim sa tim otkad znam za sebe, a pored toga mnogo volim da crtam i pišem o svojoj vezi i zaljubljenosti.

Da li je u početku bilo teško podeliti neke radove, imajući u vidu da u svaki od njih unosiš neku vrstu intime?

Na početku sam delila malo generalnije poruke koje nije bilo teško podeliti jer sam verovala da se mnogi tako osećaju i da neću biti mnogo izložena. Vremenom sam se oslobodila i počela da pišem o stvarima koje ne izgovaram ni prijateljima. Ovako mi je lakše da komuniciram jer mi se ne dopada kako moje stvari zvuče kad se izgovore. Profil je nastao kao vizuelni dnevnik, da služi samo meni za praćenje napretka u ilustraciji, a vremenom je postao zapravo moj pravi dnevnik, jer crtam i opisujem svoje dane. Upoznajem sebe, upoznaju me drugi i možda neko drugi upoznaje sebe kroz sve to.

Na svom instagram profilu imaš poprilično veliki broj pratilaca. Šta misliš da je ljudima najvažnije kod profila koji se bave ilustracijom? Da li je to originalnost, identifikacija sa nacrtanim i napisanim ili nešto treće?

Prilično mi je apstraktan taj broj i ne znam ko su svi ti ljudi koji su mi izgleda slični. Uglavnom su to žene i često mi pišu kako se pronalaze i kako im je drago da na Instagramu mogu da vide i nešto što nije ulepšana stvarnost. Meni je to prelepo i stvarno mi je i dalje čudno, ali uvek se obradujem i mnogo mi znači. Ljudi su divni prema meni i baš sam im zahvalna, ali kao da sve vreme očekujem i plašim se da će neko da dođe i da me izvređa, znam kakav internet može da bude. Pretpostavljam da je, kao i kod svih profila, najbitnije da se ljudi na bilo koji način poistovete, tj. da ilustracije probude nešto iskreno u njima.

Šta je ono na čemu radiš ili bi volela da radiš u narednom periodu?

Želim da vežbam, učim, crtam svaki dan i da postajem svakim danom sve bolja i zadovoljnija svojim veštinama. Hoću i da počnem da radim printove jer me ljudi pitaju kada će ih biti. Volela bih i još neke druge stvari u vezi sa profilom da unapredim, samo moram malo hrabrosti i samopouzdanja da steknem. A znate već da sam anksiozna kad razmišljam o budućnosti.

Članak Maple things: svakodnevne situacije u kojima se svi prepoznajemo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Imajući u vidu da se muzikom baviš od „malih nogu“ i da te mnogi pamte kao predstavnicu Hrvatske na Dečjoj pesmi Evrovizije 2004. godine, pitanje za tebe je – kako posmatraš svoj rast i razvoj u muzičkom smislu od tada do danas?

Nika Turković: Pa rekla bih da se svakako štošta promijenilo! Tada sam zbilja bila dijete i nisam bila nimalo oblikovana kao osoba, pa je tako i sav moj tadašnji „rad“ bio vrlo neosoban i naravno, djetinjast. Danas glazbu zbilja doživljavam kao poziv, a ne samo hobi ili zabavu. Ozbiljna sam u vezi toga, ulažem, radim na sebi, konstantno pokušavam pomaknuti granice i težim velikim stvarima. Mislim da je svakako najveća razlika ipak, u tome što sam sada kompletna osoba.

Tvoju muziku potpisujete ti i kolega Ivan Pešut, koji je u jednom intervjuu naveo da u naletu inspiracije možeš u roku od par minuta da napišeš čitav refren. Kako zaista izgleda proces nastajanja jedne pesme?

Tekstove radim sama ili u kombinaciji s Matijom Cvekom, dok s Ivanom Pešutom radim glazbu. U kombinaciji Pešut-Turković, zna se da sam ja ona od riječi, a on onaj od magičnih melodija. Te provjerene formule se držimo i izgleda da nam funkcionira. Najčešće ja imam pjesmu koju mu samo otpjevam, a onda on na nju lijepi akorde, predlaže mi zanimljivije i alternativne glazbene solucije i tako u tom kreativnom kaosu – nastane pjesma. Obično nam ne treba dugo da zakucamo ideju. Sve što traje predugo, znak je da nam nije suđeno – time se nekako vodimo i izgleda da funkcionira!

Za svoju pesmu Gledaj me si rekla da ti je izuzetno važna zbog poruke koju njom želiš da pošalješ – a to je ukazivanje na važnost zajedništva i međusobnog osnaživanja devojaka i žena. Da li misliš da muzika može i koliko da utiče i pomaže ljudima u sopstvenim bitkama koje se često vode i na svakodnevnom nivou?

Mislim da je glazba jedna od najjačih alata upravo za promicanje pravih vrijednosti i važnih poruka. Girl power jedan je od meni najvažnijih pokreta, jer mislim da se pogotovo danas treba naglašavati kao prijeko potrebno zajedništvo. S pjesmom Gledaj me sam upravo to htjela i reći i drago mi je da se poruka shvatila.

Koliko misliš da je prepoznavanje u tekstovima i melodijama važno za publiku?

Jako. Ljudi se vole pronaći u nečijim riječima i pričama, jer vole zajedništvo i osjećaj pripadanja. Mislim da je to jedna bitna stavka kod pisanja glazbe – da moramo napraviti nešto što je iskreno, jer će se jedino tako netko u tome moći pronaći.

Za nastajanje jednog muzičkog projekta potreban je određen broj kreativnih ljudi, koji su spremni na saradnju. Ovo je posebno došlo do izražaja kada je reč o tvom novom singlu Boje. Može se primetiti da često ističeš svoje kolege, poput Ivana Pešuta, Matije Cveka ili Pocket palme. Koliko je, prema tvom mišljenju, solidarnost i uzajamna pomoć važna na muzičkoj sceni?

Glazbena scena je vrlo kompetitivno mjesto. Ljudi su talentirani i gladni, bore se svim snagama kako bi se njihovo prepoznalo i često su voljni zgaziti druge na tom putu. No, zaboravljaju da su često dvije, tri glave mnogo pametnije i kreativnije nego jedna, pa je pomoć kolega i suradništvo – često genijalna ideja koja urodi plodom. Ja na našoj sceni imam jako puno prijatelja koje podupirem privatno i poslovno, stoga nikad u tome svemu nisam vidjela mjesta za mržnju i podbadanje. Upravo suprotno, težim super suradnjama jer se iz njih može izroditi točno ovo što smo mi s vama podijelili.

U tvojim spotovima možemo primetiti da se dosta pažnje obraća na vizuelni identitet i na detalje. Koliko su spotovi i poruka koja se njima šalje važni u bavljenju muzikom?

Smatram da je u glazbi, kao i u svemu drugome čime se strastveno baviš – bitan cijeli paket. Bitno je pridati pozornost svim aspektima, pa ja tako pridajem veliku pozornost i onom što vizualno serviram slušateljima i gledateljima. Ja sam osobno veliki esteta, uživam u minimalizmu i fotografiji, pa mi nije teško razmišljati i na taj način, ali definitivno pratim da svaka pjesma ima svoju boju, svoju temu, svoj mood, svoje elemente te da je sve to skupa jako lijepo zaokruženo. Tako ja volim gledati i slušati glazbu, pa uvijek želim isto pružiti i svojim slušateljima.

Tvoja interesovanja su, pored muzike, takođe i moda, ali i bjuti/self-care trendovi. Možemo primetiti širok spektar interesovanja, pa nam reci – kako i da li sve to možeš objedniti u muzici?

Glazba je moj primarni interes, no to ne znači da se prije nje nisam bavila fotografijom i da nisam oduvijek veliki fan mode i prirodne ljepote. Iskrena sam na svojim društvenim mrežama, pa tako volim razgovarati o svemu što mi je interesantno i za što mislim da je relevantno ljudima koji me prate. Ne mislim da to sve skupa trebam objediniti u glazbi, jer imam mnogo interesa, ali ipak, volim napomenuti da sam primarno glazbenica a ne nikakav influencer, i bez obzira na suradnje i različite interese, glazba je ono što želim da me obilježi.

Za kraj, kakvi su tvoji planovi za budućnost i čemu bi volela da se posvetiš?

Planovi za budućnost nose mnogo glazbe, nadam se i albumu sljedeće godine, pa je u to usmjerena sva moja pozornost, rad i trud. Nadam se da ću u tome i uspjeti.

Fotografije: Petra Mikšik

Članak Muzičke boje Nike Turković se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Okružena drvećem i naizgled obična zgrada, Opservatorija se ubraja među prve spomenike moderne arhitekture u Srbiji i delo je češkog arhitekte Jana Dubovija. Osnovana je davne 1932. godine, bila svedok mnogobrojnih istorijskih dešavanja, odolela vremenu i promenila svoje izvorne funkcije.

Nedavno smo posetili ovu instituciju na Zvezdari i o njenom značaju, istorijatu i sadašnjim aktivnostima razgovarali sa bibliotekarkom i koordinatorkom aktivnosti Muzeja astronomije u nastajanju Vesnom Mijatović, i astrofizičarem Nenadom Milovanovićem.

Od Velikog Vračara do Zvezdare

Prva zvezdarnica u Beogradu je osnovana krajem 19. veka i od tada funkcioniše u kontinuitetu. Menjala je nekoliko lokacija i imena, da bi od 1932. postala konačno – Astronomska opservatorija.

Zahvaljujući zalaganju Milana Nedeljkovića, prvog profesora astronomije i meteorologije u Velikoj školi, inicijativa o pokretanju astronomske opservatorije u Srbiji naišla je na odobravanje tadašnjeg kralja Milana Obrenovića. U potpisivanju osnivačkog akta učestvovala su čak tri Milana: Milan Obrenović, Milan Nedeljković (koji postao upravnik Opservatorije) i Milan Kujundžić Aberdar, tadašnji ministar prosvete i crkvenih dela.

Prvobitno, Opservatorija se nije nalazila na svom današnjem mestu na Zvezdari, niti je bila specijalizovano samo astronomska. Zgrada u kojoj su se obavljali poslovi koji su se ticali meteorologije i astronomije bila je smeštena na platou preko puta Karađorđevog parka u Beogradu. Danas se na ovom mestu nalazi Meteorološka opservatorija.

Astronomska opservatorija se na svojoj današnjoj lokaciji (Volgina 7) nalazi od 1932. godine. Izgrađena na brdu Veliki Vračar, opservatorija je bila nazivana „zvezdarnicom“ – te je ovo brdo i dobilo ime Zvezdara.

Pored osnivača i prvog upravnika Opservatorije Milana Nedeljkovića, treba pomenuti još jednu važnu ličnost za Astronomsku opservatoriju – njenog drugog upravnika Vojislava Miškovića. On je u vreme Drugog svetskog rata, zahvaljujući svojoj diplomatskoj umešnosti, uspeo da sačuva instrumente kako ne bi bili odneti za Nemačku, rekavši tom prilikom: „Pa zašto da se sve razmontira i nosi kad je sve ovo Treći Rajh?“

Posledice urbanizacije i današnje aktivnosti Opservatorije

Kako uslovi za posmatrački rad na Zvezdari zbog negativnog produkta veštačke rasvete – odnosno svetlosnog zagađenja, više nisu odgovarajući kao nekada, sama Opservatorija se više ne bavi posmatračkim radom, već isključivo naučnim. Iz tog razloga, napravljena je Astronomska stanica Vidojevica, na planini Vidojevici kod Prokuplja, koja Opservatoriji sada služi u te svrhe.

Kako naglašava astrofizičar Nenad Milovanović, koji je zaposlen u Opservatoriji, u ovoj ustanovi se radi sve, od kosmologije, preko spektroskopije, do obrade podataka.

„Svaka oblast je zastupljena. Sada je dosta popularna kosmologija i taj problem tamne materije, sudara crnih rupa, tako da ovde postoje kolege koje se time bave,“ ističe Nenad.

Kako je u naučnom svetu od broja štampanih radova važniji indeks citiranosti, Opservatorija se može pohvaliti značajnim indeksom, što svedoči o značaju naučnog rada koji se odvija u ovoj instituciji. U korist tome govori podatak da su ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za fiziku 19 puta citirali naučne radove srpskih naučnika, od kojih je jedan naučnik upravo iz Opservatorije – Predrag Jovanović.

Zanimljiva arhitektura zgrade

Kompleks same Opservatorije obuhvata nekoliko objekata, odnosno paviljona, kao i Upravnu zgradu. Zbog svog neobičnog enterijera, zgrada Opservatorije je često služila kao lokacija za snimanje različitih filmskih ostvarenja čija je radnja smeštena u 19. ili 20. vek. Tako, ukoliko vam prostorija velikog refraktora bude poznata, a ne sećate se tačno odakle, to je verovatno jer ste je gledali u nekom od poznatih domaćih kinematografskih ostvarenja. Neke od scena Senki nad Balkanom 2 snimane su upravo ovde, kao i neki od kadrova iz filma Kralj Petar I.

Opservatorija je svrstana u spomenik kulture 2001. godine. Bibliotekarka i koordinatorka aktivnosti Muzeja astronomije u nastajanju Vesna Mijatović istakla je važnost saradnje AOB-a sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, kao i saradnju sa Arhitektosnkim fakultetom, koji deo svoje nastave izvodi upravo na ovom mestu.

Opservatorija je, pre pandemije, bila otvorena za javnost svake poslednje subote u mesecu, u periodu od marta do oktobra. Tokom otvorenih vrata koje organizuje, omogućava zainteresovanim posetiocima da se upoznaju sa radom ove institucije i više se zainteresuju za astronomiju. Učestvuje i na raznim manifestacijama poput Noći muzeja, Danima Beograda, ili Danima evropske baštine.

Muzej Astronomije?

Pored primarog naučnog rada Opservatorije, aktuelan je i plan o osnivanju Muzeja astronomije. Kroz muzejsku postavku, astronomija i njena važnost se mogu približiti posetiocima, a, pored nje, važno je promovisati i rad ove naučne institucije. Vesna Mijatović je naglasila da je ideja osnivanja Muzeja da se iskoriste objekti u sklopu kompleksa Opservatorije, a da se instrumenti koji se više ne koriste u naučne svrhe učine dostupnim građanima.

„Zgrada gde se nalazi veliki refraktor predviđena je da bude centralna zgrada budućeg muzeja, gde bi bila stalna postavka. Ostali paviljoni bi bili svojevrsni delovi muzeja na otvorenom,“ istakla je Vesna.

Paviljoni u kojima se nekada obavljao posmatrački rad i odakle su se dobijale naučno-relevantne informacije, danas su u pripremi da bi bili deo Muzeja astronomije. Neki od najpoznatijih su Paviljon Velikog refraktora (koji je Milan Nedeljković nabavio na ime ratne odštete nakon Prvog svetskog rata), Paviljon malog refraktora, kao i Školski paviljon.

Levo: Paviljon malog refraktora / Desno: Školski paviljon sa predstavom boginje Uranije, zaštitnice astronomije

Paviljon Velikog refraktora, predviđen da bude centralna zgrada budućeg Muzeja astronomije. Reljef koji se na njemu nalazi simbolizuje boga sunca – Helija.

Osim što predstavlja svojevrsni spoj istorije, kulture i nauke u jednoj zgradi, Astronomska opservatorija od velikog je značaja kako za društvo, tako i za razvoj nauke u Srbiji. Otvaranje muzeja dodatno će doprineti boljem upoznavanju sa specifičnostima koju Opservatorija svojim posetiocima nudi.

Članak Astronomska opservatorija: prva zvezdarnica Beograda se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Neki od članova U10 ekipe, s leva na desno: Nina Ivanović, Iva Kuzmanović, Nemanja Nikolić, Sanda Kalebić

Nemanja Nikolić jedan je od članova grupe umetnika koja je inicirala nastanak projekta U10. Objasnio je kako je tekao razvoj njihove ideje i kako je U10 od prvobitno kratkoročno zamišljenog projekta prerastao u ono što je danas.

„Većina nas je diplomirala 2010. godine i svi smo već počeli da pravimo i učestvujemo na grupnim i samostalnim izložbama. Ali osećaj da se kao umetnik utapaš u već postojeću scenu – bilo je ono što nam je generalno smetalo. Mislim da to svakoj generaciji smeta, jer osećaš neku potrebu da se ti na njoj pozicioniraš i predstaviš, pošto je vrlo lako utopiti se u inertnost domaće scene. U10 je zamišljen kao kratkoročni projekat prvenstveno zbog finansija. Međutim, sticajem okolnosti, pojavili su se ljudi spremni da podrže ovaj projekat. Tada je ideja bila da to bude nešto kratkoročno, gde bi se u nekih 6 meseci napravio niz grupnih i samostalnih izložbi. Onda je, kao reakcija na to što smo mi radili tih šest meseci, usledilo to da su oni prihvatili da nam omogućavaju funkcionisanje, dok smo mi uvideli nužnost da nastavimo. Takođe je prvobitna ideja bila da se lokacija menja, ali kako smo sve više počeli da ulažemo i vezujemo se za ovaj prostor gde se sada nalazimo – bilo je teško, ali i apsurdno napustiti ga. Ono što je važno jeste da nismo imali presiju da će taj projekat morati da traje, jednostavno je išlo spontano.“

„Osećaj da se kao umetnik utapaš u već postojeću scenu – bilo je ono što nam je generalno smetalo. Mislim da to svakoj generaciji smeta, jer osećaš neku potrebu da se ti na njoj pozicioniraš i predstaviš, pošto je vrlo lako utopiti se u inertnost domaće scene.“

Nemanja Nikolić

Nemanja Nikolić

Iva Kuzmanović, takođe jedna od osnivačica galerije U10, nadovezala se naglasivši važnost konteksta u kojem je ideja odnosno projekat nastajao te 2012. godine. „Značajno je različita situacija danas i pre deset godina, kada smo mi zapravo počeli da radimo zajedno, a onda je iz toga proizišao U10. U to vreme postojale su određene značajne umetničke inicijative, ali je broj prostora bio ograničen. Mladi umetnik ne bi mogao da izlaže u nekim od tih prostora bez prethodnog izlagačkog iskustva. To je bila situacija kada smo mi počinjali. Razlog zbog kog smo nastavili jeste jer smo želeli da po nekim izlagačkim standardima, za koje smo mislili da su važni – a koji se odnose na izlaganje u kontekstu savremene umetnosti. Mi zapravo sve ove godine promišljamo u radu sa umetnicima na koji način kvalitetno napraviti postavku, da ona korespondira sa savremenim trenutkom, a u skladu sa onim čime se taj umetnik bavi – na tome insistiramo. To je jedna od glavnih, ako bismo tako mogli da kažemo, misija našeg rada i onoga što bismo želeli da bude rezultat te saradnje.“

Iva Kuzmanović

Važno je naglasiti da je U10 ostao jedan od retkih nezavisnih prostora koji se bavi isključivo savremenom umetnošću, a kako ekipa iz U10 kaže – zbog toga i nastavljaju, jer još uvek ima potrebe i prostora da se ovime bave.

Na pitanje da li smatraju da postoji dovoljno ovakvih i sličnih inicijativa, ili bi ipak trebalo da ih bude više, rekli su da itekako nedostaje prostora i inicijativa, ali da je važno da takvi prostori imaju kvalitetan program, da budu održavani i da im bude omogućeno ozbiljnije finansiranje. „Kako ja to vidim, mislim da je potrebno da postoji više prostora koji su projektno orijentisani, kao i institucionalno-državnih prostora. To bi se sve moglo podvesti pod kulturnu politiku vezanu konkretno za savremenu umetnost. Smatram da umetnika i ideja postoji dosta, i da je važno da se ti ljudi ne izgube i ne odlaze po svaku cenu“, rekao je Nemanja.

Iva je objasnila šta uopšte termin savremena umetnost predstavlja i koliko se dugo on koristi: „Termin savremena umetnost koristimo već 30 godina. Kada govorimo o ulaganju u savremenu umetnost, govorimo o aktuelnoj stvari, aktuelnim temama i sadržajima, na najrazličitije načine. Takođe u tom kontekstu govorimo i o adekvatnom tretmanu dramskih umetnosti, muzeologije, obrazovanja, umetnosti u javnom prostoru – dakle o najrazličitijim aspektima. Pitanje je široko i ne odnosi se samo na potrebu za stvaranjem nekog diverziteta na sceni ili o tome da li umetnici imaju dovoljno prostora na sceni, već se radi o celokupnom odnosu društva prema tom problemu – šta je uopšte značaj umetnosti danas, odnosno šta ona znači državi, a samim time i društvu?“

„Kada govorimo o ulaganju u savremenu umetnost, govorimo o aktuelnoj stvari, aktuelnim temama i sadržajima, na najrazličitije načine.“

Iva Kuzmanović

Kako se godinama bave umetničkom scenom koje su i sami deo, pitali smo ih kakvom smatraju poziciju umetnika danas u svetu, ali i kod nas. Kada je reč o razlici između umetnika sa domaće scene i onih iz inostranstva, Nina Ivanović, jedna od članova ekipe iza galerije U10, navela je koje su razlike u pitanju i da li ih uopšte ima. „Skoro smo imali saradnju sa umetnikom i umetnicom koji su iz Švajcarske i Engleske. Pričali smo generalno o obrazovanju na umetničkim fakultetima, o problemima sa kojima se oni susreću tamo, i o onima sa kojima se mi susrećemo ovde. Tad se vidi da negde nešto fali, a nešto je bolje. Isto tako mislim da je položaj mladih umetnika tamo takav da imaju više mogućnosti, ali svakako je borba, kao što je i ovde“, objasnila je ona.

Nina Ivanović

Iva je na ovu temu istakla: „Pozicija umetnika je direktno vezana sa ekonomskim standardom zemlje, s jedne, a sa druge strane sa nekom opštom socio-političkom situacijom. Svaka zemlja i svako društvo imaju model kontekstualizacije. Možemo da kažemo, recimo, da u Americi ili Kini savremena umetnost cveta ali to ne znači da stanje savremene umetnosti i, posebno, pozicija tamošnjih umetnika nisu problematični“.

Galerija U10 nije od svog početka imala konkurse na koje su se umetnici mogli prijavljivati. Inicijatori projekta U10 objasnili su na koji način se menjao proces promene vremenskog ograničavanja konkursa. Nina je podsetila kako se odziv na konkurse menjao tokom vremena: „On se dosta menjao od početka do danas. U početku smo mi izlagali, kao osnivači prostora, kao i neke naše kolege za koje smo smatrali da treba da se prikažu. Već sledeće godine (2013.) imali smo otvoreni konkurs gde nije postojalo vremensko ograničenje. Tako smo funkcionisali do neke 2017. godine kada smo rešili da vremenski ograničimo period kada primamo prijave na konkurs. Uvideli smo da je prethodno funkcionisanje bilo haotično“.

Nadovezavši se na ovu temu, još jedna od članova ekipe U10 prostora, Sanda Kalebić, navela je: „Jedan od razloga što smo izabrali vremensko ograničenje konkursa, pored toga što je nama lakše da sistematizujemo i lakše organizujemo program, jeste taj što je to jasno artikulisani poziv na koji se veći broj umetnika oseća podstaknutim da se prijavi.“

Sanda Kalebić

Prostor U10 je galerija sa frekventnim programom – gde se izložbe otvaraju na svake tri nedelje. Upravo i zbog ovog razloga, objasnili su koliko im je važno da unapred isplaniraju godinu. Iva navodi još jedan od razloga za otvoreni konkurs koji praktikuju: „Posle nekoliko godina počeli smo da osećamo da nemamo toliko detaljan uvid, kao ranije, u najmlađe generacije odnosno pojedince koji se javljaju na sceni. Zato nam je bilo važno da objavimo konkurs, da ako mi ne možemo da dođemo do nekog – taj neko može doći do nas.“

Ekipa koja stoji iza U10 istakla je na kraju da im je ideja da U10 nastavi da učestvuje u stvaranju umetničke scene. „To je ono što smo radili od početka i ono što želimo da nastavimo – da se umetničkoj sceni doprinosi tako što se pojavljuju neki novi sadržaji“, zaključio je Nemanja.

Priča o inicijativi i prostoru U10 itekako je važna u kontekstu samoorganizacije mladih u umetnosti. U10 predstavlja svetli primer kako se kroz vreme jedna ideja menja i razvija, doprinoseći umetničkoj sceni i pružajući prostor mladima da izlažu i stiču svoje (ponekad i prvo) izlagačko iskustvo.

Fotografije: Milena Arsenić i Arhiva U10

Članak Umetnički prostor U10: mesto gde se prepliću mladi i savremena umetnost se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Beograd nije u Beogradu, jer Beograd, u stvari, i nije grad – on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari“

Momo Kapor

Lokacije sa kojih se pruža panoramski pogled na grad su doživljaji koje ne bi trebalo propustiti. Na ovakvim lokacijama možete uočiti živopisne detalje koje ne biste mogli ni sa jedne druge u gradu. Zato vam Oblakoder preporučuje mesta odakle možete uživati u pogledu na Beograd!

Kalemegdan

Iako je jedna od najposećenijih beogradskih lokacija, to ne znači da vas Kalemegdan ne može iznova oduševiti. Da, verovatno ste bezbroj puta posetili i uživali u parku kao i na čuvenoj Beogradskoj tvrđavi. Ipak, ono što je čini posebnom pored bogatog kulturno-istorijskog nasleđa svakako je i svojevrsna prilagodljivost za različite tipove ljudi i njihove preferencije. Kalemegdan je mesto koje je jednako dobar izbor za opuštene dnevne, ali i večernje varijante izlazaka i bleja.

Da li ste znali da se prvobitno naziv Kalemegdan odnosio samo na plato oko same tvrđave? U vreme dok je tvrđava bila beogradsko vojno uporište, plato je služio za osmatranje neprijatelja i dočekivanje za borbu. Sama reč Kalemegdan potiče od turskih reči kale („tvrđava“) i mejdan („bojište“). Tvrđava gubi značaj vojnog uporišta 1867. godine, kada je turski komandant Beograda predao ključeve grada knezu Mihailu Obrenoviću. Već dve godine kasnije započeti su radovi na uređenju gradskog polja – Kalemegdanu. Park dobija današnji izgled u periodu između dva svetska rata.

Brankov most

Nedaleko od Kalemegdana, nalazi se Brankov most. Ovaj most spaja Stari i Novi Beograd, a pored tog praktičnog značenja i funkcije, ima i onu simboličnu – koja je da spaja ljude. Ova svojevrsna spojnica ne samo da ima važnu ulogu za vitalnost grada, već predstavlja i lokaciju sa koje se pruža fanastičan pogled.

Da li ste znali da je, kolokvijalno nazvan Brankov most, od svoje izgradnje promenio čak četiri imena? Kako je izgradnja počela 1930. most se najpre zvao most kralja Aleksandra Karađorđevića, međutim, u toku Drugog svetskog rata bio je žrtva ratnih razaranja. Nosio je i nezvaničan naziv Zemunski most, zbog toga što spaja Zemun sa ostatkom Beograda. U periodu socijalizma se zvao Most bratstva i jedinstva, mada se ovaj naziv nije nikada ustalio. Poznato je da su Beograđani ovaj most nazivali i Savski ili most u Brankovoj ulici – jer se preko njega ulazi u ulicu nazvanu po pesniku Branku Radičeviću.

Iako je poznata tragična činjenica o samoubistvu Branka Ćopića 1984. godine, današnji naziv Brankov most je dobio po Brankovoj ulici (Branka Radičevića), čiji nastavak i predstavlja.

Pored svoje bogate i interesantne prošlosti, Brankov most je definitivno nezaobilazna lokacija kada su u pitanju najbolji pogledi na Beograd.

Gardoš

Gardoš kula je važan spomenik kulture u Zemunu. Kula je jedini sačuvani spomenik van Mađarske koji je, u vreme izgradnje 1896. godine, predstavljao zamišljenu južnu granicu Ugarske. Mađari su izgradnjom četiri spomenika (od kojih su očuvani samo u Zemunu i u Budimpešti) obeležili hiljadu godina od naseljavanja Evrope, doselivši se iz prostranstava Urala.

P.S. Preporučujemo da se do Gardoša ne penjete iz pravca keja (stepenicama), već sa druge strane, idući od stanice gradskog prevoza Nade Dimić.

BIGZ

BIGZ je izgrađen 1937. godine kao zgrada Državne štamparije, u obliku ćiriličnog slova P (П) – jer podseća na izgled štamparske mašine. U doba socijalizma, Beogradsko izdavačko-grafički zavod zapošljavao je blizu 3.000 radnika. Ipak, devedesetih godina je ova jugoslovenska ikona moderne arhitekture počela sve više da zapada u zapuštenost. Danas u BIGZ-u stvara veliki broj umetnika – od producenata i muzičara, preko slikara i vajara do glumaca, što atmosferu zgrade čini karakterističnom.

Zgrada BIGZ-a, pored toga što predstavlja neku vrstu neformalnog kulturnog centra – najviše zbog prostora koji koriste umetnici i muzičari, takođe je i lokacija odakle se pruža pogled na grad. Kako BIGZ funkcioniše na principu izdavanja prostora, ova lokacija je manje pristupačna u odnosu na sve prethodno navedene jer nije moguće (nenajavljeno) ući u nečiji umetnički atelje ili muzički studio. Ipak, potrudili smo se da vam fotografijom što bolje dočaramo pogled.

Zvezdarska šuma

Da li ste znali da je naselje Zvezdara dobila ime po astronomskoj opservatoriji (zvezdarnici), izgrađenoj 1932. godine? Vidikovac u Zvezdarskoj šumi nalazi se nedaleko od opservatorije. Udaljena od centra Beograda, Zvezdarska šuma jedna je od posećenijih lokacija kada su u pitanju sport, rekreacija ili odmor u prirodi. Predstavlja spomenik prirode koji je pod zaštitom države, te je važno brinuti se o njenom očuvanju prilikom posete.

Tokom 18. i 19. veka je prostor Zvezdare bio prekriven vinogradima i voćnjacima, a upravo su na ovom prostoru, koji su nazivali Ekmekluk (od reči ekmek – hleb), bogatiji Turci imali svoje letnjikovce. Oni su ostali zapušteni zbog strateški nepovoljnog položaja prilikom ratnih sukoba krajem 18. veka, kada je vođen Austrijsko-turski rat (1787—1791). Danas se na području Zvezdarske šume mogu pronaći 136 biljne vrste, kao i 48 vrsta ptica. Proglašena je zaštićenim područjem zarad očuvanja prirodnih vrednosti, strukture i kvaliteta šume, zemljišta i vazduha.

Beograd pruža mnoge mogućnosti za upoznavanje i istraživanje njegovih ulica, što znači da ovaj spisak sa preporukama lokacija nikako nije konačan! Pozivamo vas da nam pišete koja su to vaša omiljena mesta sa pogledom na Beograd koja ste posetili i koja su vas oduševila.

Fotografije: Marija Todorović

Članak Beogradske lokacije sa najlepšim pogledom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako u prvi mah na pomen reči „obrazovanje“ pomislimo na njegov formalni vid, pored ovog značenja – ne bi trebalo da zaboravimo i neformalno (nezavisno od formalnih institucija), kao i informalno obrazovanje (koje se odvija u situacijama koje se ne doživljavaju kao situacije učenja).

Kada je reč o obrazovnom sistemu Srbije, prisetimo se podataka koji ilustruju problematiku srpskog obrazovanja. Najpre treba pomenuti da u Srbiji 11% stanovništva nema potpuno osnovno obrazovanje, iako je ono obavezno.

Rezultati testiranja Međunarodnog programa procene učeničkih postignuća (PISA) pokazuju da Srbija zauzima 45. mesto, od rangiranih 79 zemalja. Takođe, prema ovim rezultatima petnaestogodišnjaci u Srbiji rangirani su ispod proseka za standarde Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) koja i sprovodi ovo istraživanje.

Pored ovih podataka, tema obrazovanja je atraktivna za promišljanje kako o sopstvenom doživljaju obrazovanja kroz život, tako i iz ugla ljudi koji su se u životu bavili i bave se obrazovnim sistemom.

Postoje različiti pristupi rešavanju problema obrazovnog sistema Srbije. Jedan od njih je iz perspektive osobe koja se obrazovanjem bavi u formalnom obliku, kao nastavnica u srednjoj školi – Vesne Vojvodić. Drugi pristup je iz perspektive urednika izdavačke kuće čiji je rad umnogome posvećen izdavaštvu teorijskih knjiga – Dejana Ilića.

Koja je uloga obrazovanja u jednom društvu i kako prevazići probleme obrazovnog sistema u Srbiji?

Prirodno je zapitati se koja je uopšte uloga obrazovanja u jednom društvu, ali i u životu pojedinca. Da li je i kako moguće prevazići probleme obrazovnog sistema kada govorimo konkretno o Srbiji? Ova pitanja privlačna su za razmišljanje kako iz pozicije nastavnika, tako i iz pozicije učenika, studenata i mladih ljudi uopšte.

„Ukoliko pričamo o školi, rekao bih da primarna uloga škole ne bi trebalo da bude prenos određenog znanja, već bi u njoj deca trebalo da nauče da uče. Na taj način, ona bi naučila kako da stiču neophodna znanja i mimo škole. Stalno treba imati na umu da, kada se dogovaramo o školi – mi se u stvari dogovaramo o tome u kakvom bismo društvu hteli da živimo“, smatra Oblakoderov sagovornik Dejan Ilić, urednik izdavačke kuće Fabrika knjiga i autor knjige „Škola za ’petparačke’ priče: predlozi za drugačiji kurikulum“.

„Stalno treba imati na umu da, kada se dogovaramo o školi – mi se u stvari dogovaramo o tome u kakvom bismo društvu hteli da živimo.“

Dejan Ilić

Ne treba zaboraviti ni činjenicu koliko je obrazovanje važno u odrastanju i sazrevanju dece i mladih zbog sticanja radnih navika, usvajanja bazičnih znanja ali i socijalizacije. Generalno gledano, obrazovanje bi trebalo da bude sveobuhvatan proces u kojem bi dete, odnosno mlad čovek mogao da razvija svoje potencijale.

Vesna Vojvodić, nastavnica srpskog jezika i književnosti i članica sindikata prosvetnih radnika Nezavisnost, smatra da bi ideal obrazovanja trebalo da predstavlja koncepcija celoživotnog učenja. „Verujem da je u prirodi čovekovog bića da je čitavog života kadro da spoznaje i uči, u većoj meri neformalno nego formalno. Rekla bih da je formalno obrazovanje tesno povezano sa obavezama i merljivim stepenom postignuća“, navodi ona.

Čest je slučaj da mladi imaju odbojan stav prema učenju i obrazovanju upravo zbog potrebe za merljivim pokazateljima uspešnosti obrazovanja, što ih može poprilično obeshrabriti. Još kada se tome doda činjenica o nametnutim obavezama koje idu pod ruku sa obrazovnim putem pojedinca, jasno je zbog čega bi deca i mladi mogli biti demotivisani. Ipak, kao neke od najvećih problema srpskog obrazovnog sistema naši sagovornici Dejan i Vesna izdvojili su najpre jednoobrazni nastavni plan i program koji je nefleksibilan, kao i centralizovan obrazovni sistem. Naime, u Republici Srbiji obrazovni sistem je centralizovan i odluke donosi Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. To znači da ostaje malo ili nimalo prostora za nastavnike kako bi prilagodili nastavni program i gradivo svojim đacima.

Dejan je mišljenja kako bi „školski sistem treba[lo] decentralizovati i da nastavni programi moraju biti fleksibilni kako bi se prilagodili datim uslovima u svakoj školi“. Nameće se još jedno pitanje: da li je problem podeljen u deliće ili je u pitanju ceo sistem? On smatra da „nema konkretnih problema koji su najveći i gorući. Problem je čitav sistem. To se ne rešava otklanjanjem pojedinačnih slabosti, već sveobuhvatnom reformom. Mislim da su mala i velika matura jako loša rešenja, na primer. Ali, ako bi sve ostalo isto, a ukinule se mala i velika matura, ne bi se mnogo toga promenilo“.

Da li vam je nekada palo napamet kako bi izgledalo da ste se u školi bavili nekim od kultnih filmova ili knjiga koje su imale veliki uticaj na vas? Imajući u vidu da popularna kultura sačinjava veliki deo naših života, ne čudi da razmišljanje o poboljšanju obrazovnog sistema može ići u pravcu njenog korišćenja u obrazovanju. Popularna kultura u službi obrazovanja bi mogla imati veliki uticaj na stvaranje kulturnih potreba kod omladine i mogla bi predstavljati dobru osnovu za formiranje kritičkog razmišljanja.

Baveći se idejama i predlozima za poboljšanje nastave u školama, Dejan je napisao knjigu „Škola za ‘petparačke’ priče: predlozi za drugačiji kurikulum“, u kojoj je izneo predloge da se u škole uvedu dela popularne kulture kao deo obaveznog školskog programa. On smatra da „ako škola treba da nam da smernice za snalaženje u svetu i ako je taj svet ne samo ispunjen nego i dobrim delom oblikovan delima popularne kulture (od reklama, preko muzike, filmova, do oblačenja i hrane), onda ne vidim kako škola može da radi dobro svoj posao a da se ne bavi popularnom kulturom“.

Kada spominjemo formiranje kritičkog razmišljanja, naša sagovornica Vesna kao značajan ishod obrazovanja izdvaja upravo razvijenu kritičku svest kod dece i mladih. Pored toga, ona smatra da je integrativni pristup u rešavanju problema obrazovnog sistema u Srbiji funkcionalniji od parcijalnih reformi.

„Prvo bi u javnom prostoru trebalo postići konsenzus o tome šta su nam ciljevi kada je reč o obrazovanju. Da na nivou jedne javne rasprave ukrstimo ideje – šta je to što nam treba i na koji način do tog cilja doći? Trebalo bi da svi oni koji su učesnici u procesu obrazovanja (vaspitači, nastavnici, roditelji, ali i mladi) iznesu svoja iskustva i stavove“, predlaže ona.

Sličnog je mišljenja i Dejan, koji smatra da postoji samo jedan način za rešavanje problema obrazovnog sistema – a to je omogućavanje ljudima koji rade u obrazovanju da kažu šta misle i da se zajednički dogovore kako bi trebalo da rade. On zaključuje da „jednom kada se postavi okvir u kome je to moguće, krenuće proces u kome će se (demokratski) identifikovati problemi i pronalaziti rešenja za njih“.

Koji su primeri dobrih obrazovnih modela u svetu i da li bi neki elementi mogli da se primene u Srbiji?

U okviru preispitivanja načina za poboljšanje obrazovnog sistema Srbije, ne možemo a da se ne zapitamo koji su to primeri iz sveta koji beleže uspeh na polju obrazovnih politika. Već pomenuti PISA test predstavlja međunarodno prihvaćeni pokazatelj uspeha obrazovnih sistema zemalja sveta. Najbolje rezultate na ovom testiranju beleže istočno-azijske zemlje (poput Japana, Južne Koreje, Singapura), a kada je reč o zapadnim zemljama Finska je ona koja prednjači.

Vesna kao dobar primer izdvaja upravo obrazovni model Finske jer, kako kaže, tamo „formalne stege nastavnog kadra nisu sputavajući faktor, jer je cilj ono što treba da se ispuni, dok profesori imaju slobodu da izaberu put kojim će do tog cilja doći“. Fleksibilni kurikulumi Finske su primer dobre prakse prema njenom mišljenju.

Ono što izdvaja finski model obrazovnog sistema jeste to što pruža svakom građaninu jednak pristup obrazovanju; deca imaju manji broj časova (oko 5 sati dnevno provode u školi) i manje domaćih zadataka, a jedini standardizovani test koji polažu je onaj na kraju srednje škole. Ovakav (naizgled paradoksalan) model daje rezultate velikim delom i zbog toga što čitavo društvo, verujući u izuzetan značaj obrazovanja, postavlja osnove za njegov kvalitetan razvoj.

„Postoji ishod obrazovnog plana – i smatram da bi mi, kao nastavnici, trebalo da budemo odgovorni za ishode koje smo s učenicima postigli. Ali istovremeno smatram da je potrebna kreativnost i sloboda u pristupu, kako bi se kod učenika mogla probuditi želja za učenjem“, kaže Vesna. S druge strane, ona spominje i to da nastavnici često slušaju o efikasnosti azijskih obrazovnih modela, koje naša sagovornica smatra poprilično strogim. „Azijski sistemi daju rezultate i učenici su dosta sposobni, ali ne zaboravimo da su to društva koja prednjače po broju samoubistava.“

Dejan ipak smatra da u kontekstu priče o finskom modelu može suditi samo na osnovu onoga što je o njemu pročitao. „Ali zapravo, ne znam kako je tamo. Morali bismo da budemo tamo, da bismo znali šta je to tačno. Umesto modela, mogu da govorim o principima na kojima bi škola trebalo da stoji.“

Da li je obrazovanje zaista dostupno za sve?

Kada je reč o dostupnosti obrazovanja, nailazi se na još jedan problem i pitanje. Da li je ono istinski ili pak samo formalno dostupno svima u Srbiji i u čemu je problematika takve situacije?

„Samo deklarativno je prisutna misao da je obrazovanje dostupno i da ga treba učiniti dostupnim svima. U stvarnosti, svedoci smo postupaka koji se tome suprotstavljaju“, navodi Vesna. Ona posebno ističe decu iz područja ugroženih siromaštvom. „Koje su šanse da će ta deca dobiti priliku da ostvare svoje kapacitete? Živimo u društvu u kojem je jako teško ubediti mlade ljude da se isplati biti obrazovan. Dolazimo i do dodatnog urušavanja kvaliteta života onih najugroženijih, koje je skopčano sa konceptom dualnog obrazovanja“, zaključuje.

Mnogima od nas je osnovno i srednje obrazovanje podrazumevani razvojni put, ali da li smo nekad zastali i zapitali se da li postoje deca i mladi ljudi kod kojih situacija nije takva?

Prema UNICEF Situacionoj analizi dece i adolescenata za decu sa smetnjama u razvoju, romsku decu i decu iz veoma siromašnih domaćinstava i ruralnih područja, postoje manje šanse da će deca imati koristi od obrazovanja nego druga deca u Srbiji. „Cena isključenosti iz obrazovanja koju plaćaju deca, porodice, zajednice i cela nacija je velika i računa se u neostvarenom potencijalu dece, lošijem zdravstvenom stanju i opštoj dobrobiti, smanjenom životnom prihodu […] te u izgubljenoj produktivnosti i izgubljenim inovacijama“, navodi se u ovoj analizi.

Naša sagovornica Vesna, iz pozicije nastavnice sa dvadesetšestogodišnjim iskustvom, kao važan momenat na obrazovnom putu deteta navodi senzibilnost za prepoznavanje potencijala dece od strane prosvetnih radnika. Ona misli da je ta osetljivost nedovoljna i da je svako dete, odnosno mlada osoba mikrokosmos za sebe. „Tužna su društva gde pojedincu nije moguće da razvije svoje potencijale“, zaključuje ona.

„Tužna su društva gde pojedincu nije moguće da razvije svoje potencijale.“

Vesna Vojvodić

Priprema za tržište rada – problematičan pristup obrazovanju ili ne?

Često smo se u životu susretali sa podelom profesija, a samim tim i puteva koji se u obrazovanju mogu izabrati, na „profitabilne“ i „neprofitabilne“. O tome da li je i zbog čega problematičan pristup obrazovanju kroz prizmu radne snage i pripremanja mladih za tržište rada, Oblakoderovi sagovornici izneli su svoje mišljenje.

„Na prvi pogled, obrazovanje kao priprema pojedinca za tržište rada može delovati kao racionalno, potrebno i dragoceno. Ali to je samo na prvi pogled. Kada se malo bolje razmisli – može se doći do zaključka da pripremanje ljudi specijalno za tržište rada neće pokrenuti društvo napred. To ne znači da je veza između obrazovnog sistema i tržišta rada nepotrebna. Ali ako sputate pojedinca, namećući mu odabir onoga što se trenutno smatra velikom potražnjom u društvu – rizikujete da se njegovi dragoceni potencijali ne iskoriste. Da li nam je važnije izaći u susret aktuelnim potrebama, da to traje dve, tri ili pet godina i da školujemo kadrove koji možda i nisu potrebni, a pritom su nesrećni?“, pita se Vesna.

Dejan Ilić smatra da je odgovor na tržište rada tek jedan –  i to manje važan aspekt školovanja. „Tržište rada je jedna vrlo nestabilna kategorija, uslovljena interesima koji se neprekidno menjaju. Teško je ustrojiti školovanje prema jednom tako nepouzdanom faktoru.“

Uprkos problemima srpskog obrazovnog sistema, moglo bi se reći da obrazovanje uopšteno predstavlja važan stub svakog društva koje želi da napreduje. Takođe, obrazovni sistem ne bi trebalo da od pojedinaca, koji će nositi to društvo na svojim leđima, stvara robotizovanu, bezličnu masu već kritički osvešćene građane. Vesna Vojvodić upozorava da je „najlakše mladog čoveka obeshrabriti da učenje i obrazovanje imaju smisla i da predstavljaju vrednost u društvu u kojem živimo“. Baš iz tog razloga, čini se da bi važnost obrazovanja danas i u budućnosti trebalo da bude veća nego ikada.

Ilustracije: Jun Cen

Članak (Ne)premostivi problemi obrazovnog sistema? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Priča je prvobitno smeštena u severozapadni omanji grad u Irskoj, gde Merijen i Konel provode svoje srednjoškolske dane i inicijalno započinju svoju emotivnu vezu. Kasnije se sreću u studentskom periodu života, na Triniti koledžu u Dablinu. Dok je u srednjoj školi, Konel je bio taj koji je pronašao zajednički jezik sa popularnom ekipom, iako često vidno nesnađen u njoj, dok se na fakultetu situacija potpuno preokrenula i Merijen je ta koja oko sebe ima veći broj ljudi. Ono što ih povezuje je introvertni tip ličnosti, ali i zainteresovanost za književnost, kao i osećaj nesnađenosti.

Čini se da je njima teško da pričaju o svojim emocijama i željama, ali isto tako je uočljivo koliko razmišljaju jedno o drugome, ali i o sebi samima. Takođe, karakteristično za Normal people je usmerenost na razvoj odnosa i ličnosti dveju mladih osoba, a ne toliko na narativu i priči. Koliko god važna bila priča dok gledamo neku seriju, ipak je emocija ono što ćemo zapamtiti.

Prateći ih od srednjoškolskog/tinejdžerskog doba, preko ranih i srednjih dvadesetih – u studentskim danima, imamo priliku da posmatramo način na koji njihov odnos raste i razvija se, baš poput i njih samih. Oni tokom mladosti i sazrevanja eksperimentišu, pronalaze se, raskidaju i ponovo se vraćaju jedno drugom. Vidno je koliko sve teže i ređe iskazuju emocije, dok ih istovremeno sve intenzivnije osećaju. Upravo to je jedan od problema njihove veze.

Sporiji tok radnje omogućava bliže vezivanje ali i poistovećivanje sa Merijen i Konelom. Nekad smo toliko fokusirani na sopstvena očekivanja od radnje i priče, za koje očekujemo da budu ultra-zabavno-inovativno-nezaboravni, da potpuno smetnemo s uma važnost emocije, koja se u nama razvija, ali i prenosi sa ekrana dok gledamo neko televizijsko ostvarenje.

Pored navedenih, još neki od razloga zbog kojih je vredno gledati Normal people definitivno su njena pogodnost za binge-watching, kao i soundtrack. Iako bitan element svake serije, muzika ovde posebno dočarava osećaj melanholije koja obuzima likove kroz čitavih 12 epizoda.

Važan aspekt, kao i prednost Normalnih ljudi jeste i prikaz seksualnih odnosa kao posebne vrste intimnog povezivanja, u kojoj je saglasnost obe strane, ali i užitak – imperativ. Nije nevažno pomenuti i povezanost eksperimentisanja u seksualnom životu, zajedno s njegovim uticajem na razvitak ličnosti junaka. Međutim, bilo bi pogrešno isticati erotsku komponentu serije kao najvažniju, jer ona svakako to nije.

Priča o promeni, razvoju i odnosu dve mlade osobe jedan je od glavnih začina serije, a povrh toga, gledaoci se osećaju toliko uvučeni u taj odnos i priču, da im se čini kao da su i sami njen deo.

Članak Serija Normal people: više od srednjoškolske romanse? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako se javila ideja i potreba za projektom Pedeset?

Uvek me je nervirao taj stav kod nas, da žena ne može ništa sama, da joj je uvek potreban neko drugi (uglavnom muškarac). Htela sam da doprinesem, da uradim nešto više od čestog prepiranja sa ljudima iz okruženja o tom stavu da žena ništa ne može sama, ili da joj je potreban neko… I htela sam da, umesto da budem svađalica, doprinesem na svoj, umetnički način – fotografijom. Ideju sam imala sigurno godinu dana. Rekla bih da me ohrabrila Kata Ivakić i njena Kataliza i navela da pomislim da žene u Srbiji nisu baš toliko stidljive.

Zbog čega je projekat odrađen baš u crno-beloj formi?

Najviše je zbog toga što volim crno-belu fotografiju, jer ne deluje previše komercijalno. Nadam se izložbi u skorijem periodu, pa je i to jedan od razloga – jer fotografije jedne pored drugih deluju lepše uklopljeno kada su crno-bele. Mislim da izgledaju svedeno. Takođe nisam uvek bila u mogućnosti da slikam unutra, u studiju, već i napolju, pa je i to jedan od razloga.

Zašto baš Pedeset?

Na neki način sam sama sebi zadala zadatak da to bude pedeset žena. Naziv je kratak, pa je nekako i ljudima bilo lakše da zapamte.

Smatraš li da je osnaživanje žena, promovisanje zdravog sticanja samopouzdanjadovoljno prisutno na mreži? Ima li prostora da se još na tome radi ili misliš da je stanje okej?

Mislim da društvene mreže nikako nisu dobre za samopouzdanje žena; previše savršeno prikazuju život, telo. Svi o tome pričaju, ali niko ništa ne radi povodom toga. Tek kad sam počela da se bavim intenzivnije fotografijom i da radim u fotošopu, uvidela sam kako se stvaraju nerealni standardi za današnje žene. Kad vidim ceo taj proces sređivanja svake pore, svakog dela tela i lica… Tada razmišljam kako to utiče na mlade devojke, ali jednako i na starije. Mislim da nam nedostaje više projekata koji bi prikazivali realnost.

Da li misliš da imamo moć kroz društvene mreže?

Mislim da imamo izuzetnu moć, ali da je koristimo ili nedovoljno ili na pogrešan način. Takođe smatram da nedostaje i inicijative sa ženske strane; da često razmišljamo kako neka ideja ili inicijativa ne bi uspela, da bismo mogle biti isprozivane… Mislim i da bi trebalo da osvestimo muškarce; da ne budemo svi tako često zaneseni tom instagram-lepotom.

Kakve su reakcije žena i instagram zajednice na tvoju seriju fotografija Pedeset?

Toliko žena mi je pisalo, bile su oduševljene. Zahvaljivale se, govorile kako sam se lepo setila i slično. Bilo je dosta pozitivnih komentara. Meni je srce puno kada vidim da sam uspela da utičem na nekoga.

Primetno je da na nekim od fotografija jesu, a na nekima nisu tagovane devojke koje si fotografisala. Da li je jedan od razloga to što ih potpisuješ imenom i godinama?

Moram reći da sam jako teško pronašla 50 žena. Svako bi želeo da fotografiše ožiljak koji je „nebitan”, koji ima „od rođenja”. A ideja je da na fotografiji bude nešto što za tu osobu predstavlja problem na telu. Pričala sam sa ženama da su te fotografije za izlaganje i za društvene mreže, da su u edukativne svrhe, svrhe širenja svesti… I da moram da ih potpišem i napišem koliko imaju godina, kako ne bi delovalo da je u pitanju samo jedna ili manji broj žena fotografisan. Radila sam sa devojkama i ženama od 17 do 75 godina. Neke su želele da ih tagujem, nije im predstavljalo problem, a neke ipak nisu. Dešavalo se i da žene pristanu ali kad saznaju da je potrebno potpisati ih imenom i godinama – odustanu. To ima veze i sa time da živim u malom mestu, pa misle da ako piše njihovo ime, bile bi previše eksponirane, ili prozivane.

Šta si još primetila prilikom rada na projektu, koja su bila tvoja zapažanja?

Jedan deo projekta je bilo upoznavanje, razgovor sa ženama. Ispričamo se, pa bi tek onda išao radni deo. Mogu reći da sam se sa svima upoznala. Ipak, primetila sam da taj deo tela koji su odabrale da bude fotografisan, taj ožiljak ili šta god da su izabrale – predstavlja nešto što su prebolele ranije. Nije nešto što ih i dalje boli. Mislim i da sam imala sreće da su sve bile jako fine, nije bilo nikakvih problema.

Koliko misliš da je važan pozitivan primer koji se daje ovakvim projektom? Da na neki način te žene, svojim primerom, utiču i osnaže neke povučenije? Koja je važnost uticaja koji bi posle mogao da se proširi?

To i jeste poenta celog projekta! Da žene vide da nisu same. Ako imaju vitiligo, psorijazu, strije – da se uvere kako nisu jedine. Jer, kada smo u društvu, sve je okej, ali problem se pojavi kada ostanemo same. Bilo je bitno pokazati kako nisu same i jedine, ali i da se mogu poistovetiti sa devojkom/ženom sa fotografije i da to ostavi utisak na njih.

Kada je reč o tebi i tvom profesionalnom razvoju u svetu fotografije – kada je krenulo tvoje interesovanje za nju? Po struci si farmaceutkinja, kako se desio taj spoj?

Upisala sam fakultet, ali me je dosta razočarao, u  smislu sistema i svega ostalog… Ništa mi se nije sviđalo. S druge strane, oduvek sam volela da se bavim pravljenjem sitnica, da pravim afrički nakit, interesovao me i hip-hop. Volela sam da bojim, šaram… I nekako mi se spojilo sa fotografijom. Takođe me je tata zarazio fotografijom, on se bavio time kao klinac. Kad je došao u godine da sebi priušti opremu i da radi za svoju dušu, uz njega sam i ja počela da se bavim fotografijom – i tako se zarazila. Dosta učim od njega. Često razmišljam šta, gde i kad fotografisati, gde putovati, kako najbolje iskoristiti opremu koju imam. Mogu da kažem da je u poslednjih godinu dana ta „zaraza“ nekako na vrhuncu.

Koliko se dugo baviš fotografijom?

Tri godine otkako sam počela. U početku ne tako ozbiljno, bila sam kao šegrt tati. A onda je krenulo tako da se nadovezuje jedno na drugo, treće… Ali u poslednjih godinu dana se intenzivnije njome bavim.

Na tvom profilu je primetno dosta eksperimentisanja. Da li postoji neka određena i omiljena forma fotografije, za koju bi se odlučila? Da li više voliš da fotkaš ljude ili prirodu, šta ti je dinamičnije, zabavnije?

Priroda mi je dinamičnija. U fotografiji se još uvek tražim, ne mogu da se odlučim samo za jednu oblast. Ali volela bih da odem na foto-safari u Afriku, tako da svakako radije biram prirodu. Moram priznati, zanimljivi su mi i modni editorijali.

Jesi li razmišljala o nekim budućim planovima?

Želela bih da izlažem fotografije. Osmog marta je bila izložba u jednom kafiću u mom mestu. Meni je važno da fotografije odu dalje od društvenih mreža, da ne budu „zaključane” tamo. Volela bih da pronađem neke galerije u Beogradu ili u mom mestu. Doduše, virus je poremetio sve, pa će ovi planovi biti odloženi. Ali svakako bih volela da se priča proširi, čak i preko portala, časopisa… To mi je bio neki cilj kad sam počinjala celu priču. Nisam očekivala da će se toliko proširiti i zbog toga mi je drago.

I za kraj, pošto je jedna od ideja projekta promovisanje ljubavi prema sebi i svom telu: šta bi poručila mladim devojkama i momcima kada je u pitanju samopouzdanje?

Rekla bih im da se ne upoređuju sa drugim ljudima, to ne vredi. Treba se upoređivati sa sobom iz prošlosti. I konstantno raditi na promeni. Izdvojila bih menjanje i učenje kao najbitniju stvar – koja god oblast bila u pitanju: umetnost, nauka, književnost… Svaki uspeh upoređivati sa sobom od ranije. I da se probudimo po tom pitanju ispravnog korišćenja moći društvenih mreža.

Članak Đurđina Kovačević: Ideja projekta Pedeset je da žene vide da nisu same se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Danas živimo u vremenu u kojem mnogi smatraju da nema potrebe za postavljanjem pitanja o ravnopravnom učešću žena u politici, jer one već decenijama imaju pravo glasa. Ali, postavlja se pitanje, ako žene čine 50 ili više procenata stanovništva – zašto njihova zastupljenost u politici ne odražava stvarnost? Na ovu temu, svoju izjavu nam je dala direktorka UN Women-a u Srbiji, Milana Rikanović. „Postavlja se pitanje kako je moguće da javne politike i sprovođenje javnog interesa bude javno i sveobuhvatno ako su iz procesa odlučivanja isključene predstavnice polovine populacije.“

Važno je napomenuti da je konkretan problem nedovoljna zastupljenost žena u političkoj participaciji. Iako Indeks rodne ravnopravnosti, kojim se bavi Evropski institut za rodnu ravnopravnost, beleži boljitak u domenu moći, najviše zbog povećanog učešća žena u radu Narodne skupštine, kao i na funkcijama u Vladi Republike Srbije, činjenica je da je zastupljenost ženskog učešća u politici na lokalnom nivou gotovo nevidljiv. U prilog tome govori podatak da su žene na čelu samo 12 od 169 jedinica lokalne samouprave.

U proceni javnog mnjenja naših čitalaca, o pitanju dovoljne zastupljenosti žena u politici ali i pitanju njihove zastupljenosti u donošenju odluka, pomogla nam je Oblakoderova anketa. Rezultati su sledeći: 70,5% ispitanika smatra da žene nisu ravnopravne u učešću u politici, dok njih 27,1% smatra da jesu. Kada je reč o zastupljenosti žena u donošenju odluka u politici, 83,6% smatra da su žene manje zastupljene u donošenju političkih odluka, dok 16,4% smatra suprotno.

U svetu je sve više primera žena na liderskim pozicijama (Novi Zeland, Španija, Finska, Nemačka), ali u Srbiji to ne mora nužno označavati emancipaciju žena. „Nije nevažno u simboličkom smislu imati ženu na važnoj funkciji. Ali imati ženu na poziciji ne znači automatski ravnopravnost i žensku emancipaciju. Jedna žena na funkciji je simbol, ali danas to više nije dovoljno“, rekla je za Oblakoder politikološkinja i docentkinja na Fakultetu političkih nauka, Biljana Đorđević. Ona ističe da je izuzetno važno da žena koja se nađe na visokoj političkoj funkciji zastupa ženske interese. Takođe smatra da se mnogi uslovi za poboljšanje položaja žena u društvu rešavaju u političkoj sferi.

Iako je uvođenje obavezne kvote od 40% zastupljenosti žena (manje zastupljenog pola) na izbornim listama važan korak, on i dalje ne označava istinsku ravnopravnost. O ovoj promeni, Oblakoderova sagovornica Marija Ratković, teoretičarka kulture i medija i pomoćnica gradonačelnika Šapca za pitanja mladih kaže da „forma treba da prati funkciju“ i da je sama činjenica potrebe za borbom za kvote problematična i indikativna.

Danijela Mirjanić, članica Gradskog veća Grada Beograda, smatra da je ovakav pristup nalik rešavanju problema s vrha piramide. Ona navodi da je na lokalnom nivou stanje problematično, gde žene jesu zastupljene, ali kao državni službenici, bez mogućnosti odlučivanja o važnim pitanjima. Danijela ističe i da je izuzetno važno da prilikom delegiranja žena za mesto odbornice ili za izvršnu vlast na lokalnom/republičkom nivou birati dobar kadar, a ne samo uzimati u obzir pol osobe.

Na pitanje o preprekama, predrasudama i stereotipima sa kojima se susreću žene u politici, naše sagovornice su imale vrlo slične odgovore. Kao velike prepreke navode izloženost seksističkim i mizoginim komentarima, kao i komentarima na račun izgleda. „Muškarac ima privilegiju da ga prozivaju na osnovu onoga što radi, a ne na osnovu toga kako izgleda“, reči su naše sagovornice Marije Ratković.

Direktorka UN Women-a smatra da su „u skladu sa nametnutnim rodnim ulogama, brojne prepreke za učešće žena u politici i javnom životu, na svim nivoima vlasti, posebno na lokalu. To nikako ne znači da one ne žele da budu politički aktivne i da se angažuju u javnom životu. To je za njih put koji je prepun suočavanja sa raznim stereotipima i drugim izazovima kao što su negativni stavovi prema ženama-liderkama, zatvorenost političkih stranaka i sistema kada je reč o promovisanju kandidatkinja, seksistički komentari i učestali oflajn i onlajn napadi od strane pripadnika drugih stranaka, kao i postojanje sveukupne sistemske diskriminacije žena koja sprečava žene da ulažu sredstva i vreme u svoj politički angažman. Žene su svesne svih tih prepreka, ali i toga koliko je važno da se i one pitaju i budu na mestima gde se donose odluke“.

Kada je reč o Oblakoderovoj anketi, došli smo do zaključka da većina ispitanika smatra da od obrazovanja zavisi da li bi žene trebalo da budu na visokim javnim funkcijama.

Važno je naglasiti da nikako ne bi trebalo ići iz krajnosti u krajnost i birati osobu za određenu funkciju samo na osnovu pola. Kako je to istakla naša sagovornica Biljana: „Želim da kritikujemo žene na osnovu onoga što govore i rade, a ne na osnovu pola ili izgleda“.

Kao praktične korake za rešavanje ove situacije, Biljana navodi važnost zajedničkog rada na redefiniciji institucija, koje su ustrojene u vreme kada žene nisu u njima imale učešća. Marija kaže da je pitanje prisustva žena način kroz koji se dešava normalizacija njihovog uključivanja u svakodnevno funkcionisanje. Danijela Mirjanić smatra da su ohrabrivanje i edukacija ključni elementi uz pomoć kojih bi se mogla stvoriti baza iz koje bi se mogla birati dobra izvršna vlast. One navode i solidarnost i inicijativu kao činioce od velikog značaja za promenu trenutnog stanja.

Direktorka UN Women-a, Milana, smatra da je „potrebno da se izborimo sa sistemskom diskriminacijom žena, što je dug i naporan proces, čiji je cilj jasan, a to je puna rodna ravnopravnost. Na tome svako od nas može i mora da radi svakog dana i jedino se na taj način krećemo ka tom cilju“, zaključuje ona.

Važnost učešća žena u politici ogleda se i u drugačijoj perspektivi koje one pružaju, kao i pitanjima koja postavljaju, a na koja prevashodno žene obraćaju pažnju (pitanja unapređenja zdravstvene zaštite, pitanja brige o deci). „Samo društvo u kome svi njegovi građani i građanke imaju jednaka prava i mogućnosti može napredovati i razvijati se“, navela je Milana.

Trebalo bi naglasiti da se borba za ženska prava ne tiče isključivo ženskog dela populacije i nije usmerena protiv muške populacije. Ključno je međusobno razumevanje i podrška, kao i neisključivanje nijednog od delova populacije.

Ostaje pitanje – imajući u vidu da prototip idealne demokratije predstavlja primer antičkih polisa, u kome su žene i robovi bili isključeni iz odlučivanja i uopšte bilo kakvog vida društvenog uključivanja – da li stvarno želimo takvu demokratiju?

Članak Žene u politici: stvarna ili formalna zastupljenost? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ukoliko vas zanima politička borba u Americi između dva suprotna shvatanja mesta žene u društvu, upakovana  u odličan scenario, glumu i kostime, a uz to uživate atmosferi 70-ih godina prošlog veka – nema sumnje da će vas Mrs. America osvojiti!

Serija se sastoji od 9 epizoda, od kojih svaka prati po jednu junakinju priče. U prvoj epizodi posmatramo Filis Šlafli, konzervativnu aktivistkinju, po kojoj je serija nazvana zove Mrs. America i koju tumači Kejt Blančet. Upravo tada počinje blagi zaokret u desno po pitanju feminizma i prava žena.

Radnja serije otpočinje Filisinim političkim uključivanjem u borbu protiv ratifikacije Amandmana o jednakim pravima (ERA), kako on ne bi stupio na snagu u Sjedinjenim Državama. Njen razlog? Izuzetno je konzervativno, tradicionalno nastrojena i smatra da u amandmanu koji preti da bude usvojen postoje naznake kako će žene preuzeti na sebe sve muške uloge – čak je išla toliko daleko da je smatrala (i druge žene u to uverevala) kako bi žene mogle biti mobilisane na front, jer se u to vreme odvijao Vijetnamski rat.  Zagovarala je mišljenje da bi žena trebalo da se ponosi time da bude domaćica, brine o deci i kući, jer je bila ubeđena u to da je američka žena najprivilegovanije biće na planeti. Ona ne bi trebalo da strahuje od mogućnosti da, pored svega toga, još bude primorana da radi ili pak da bi prilikom razvoda mogla izgubiti zaštitu, u slučaju ratifikacije Amandmana o jednakim pravima. U magazinu Refinery29, Šlafli je čak okarakterisana kao „najomraženija konzervativna politička sila u novijoj američkoj istoriji“. Njena vizija idealnog društva ne podudara se sa suprotnom stranom protiv koje se bori, čija je vizija idealnog društva drugačija: ravnopravnost polova, pravo na abortus, samostalan život, slobodu i identitet.

Na suprotnoj strani nalazile su se feminističke grupacije, koje su se zalagale za ratifikaciju ERA dokumenta. U ovim grupacijama, bilo je žena različitih profila i političkih uverenja, sa različitih strana političkog spektra – desno, levo, centar. Kao zagovornice prava žena i feministkinje, pojavljuju se Glorija Stajnem, popularna novinarka iz Njujork magazina koja se zalagala za proširivanje prava ženama, kao i reproduktivnog prava; Beti Fridan, autorka knjige „Ženska mistika“ (The Feminine Mystique); Bela Abzug ili Širli Čizholm, prva afroamerikanka koja se, među predsedničkim kandidatima demokrata, kandidovala za predsedničko mesto.

Rouz Bern u ulozi Glorije Stajnem

Zahvaljujući iznetim stavovima Filis Šlafli i njenih istomišljenica, vidi se koliko je perspektiva i ugao gledanja na određene važne činjenice promenljiva. Kako se Amandman sastojao iz samo 3 člana, nije ni čudo što je mogao biti podložno tlo za različita tumačenja.

Politička borba između profeministički i konzervativno nastrojenih ženskih grupacija je trajala čitavu deceniju. Kada se približila godina 1979. koja je označavala krajnji rok za ratifikaciju Amandmana u 38 zemalja, a on je bio priznat u samo 30 zemalja (5 njih je povuklo priznanje) – postalo je jasno ko dobija, a ko gubi. Ipak, činjenica je da ova serija važnost usmerava ka samom procesu koji se odvijao u američkom društvu, a ne toliko ka njegovom ishodu.

Margo Martindejl i Rouz Bern kao Bela Abzug i Glorija Stajnem

Međutim, na kraju ostaje i pitanje: da li je zaista Filis Šlafli bila antifeministkinja? U svom radu, ona se ipak na neki način bavila zaštitom žena i njihovih prava. Druga je priča to što je njena ideja savršenog života za američku ženu bila drugačija od one kakvu su imale njene protivnice. Scena koja se odigrala već u prvoj epizodi kada Filis prisustvuje sastanku, gde očekuje da će njeno mišljenje o SALT sporazumu (pregovori između SSSR-a i SAD-a oko ograničenja proizvodnje nuklearnog oružja) biti uvaženo, doživljava poniženje. Iako ona to ne želi da prizna čak ni sebi – ono je vrlo očigledno. I pored toga što je na tom sastanku jedna od najbolje upućenih u tematiku nacionalne odbrane, jedan od prisutnih muškaraca je zamolio da piše beleške sa sastanka jer je jedina žena u prostoriji.

Jedno je sigurno, Filis je bila izuzetno inteligentna i osvešćena žena, koja je prihvatila „muška“ pravila igre i upravo se njima i vodila. Otvorena je tema za polemisanje o tome da li je i nju progutalo ono protiv čega se borila, i da li je i sama nekad bila meta nepoštovanja zbog pola kojem pripada.

Ipak je na kraju važno naglasiti činjenicu da su se obe grupacije (feministička i konzervativna struja) izuzetno borbeno zalagale za svoje stavove. To što je jedna strana u datom vremenskom periodu pobedila, a druga izgubila, više svedoči o tome da su se velike odluke donosile od strane muškaraca, nego o samoj količini truda uloženoj za prihvatanje ili odbacivanje Amandmana o jednakim pravima. Nije teško pogoditi koja je od ove dve strane propagirala prihvatljiviju opciju iz muškog ugla gledanja – da li patrijarhalna i tradicionalna ili liberalna, feministički nastrojena strana?

Članak Mrs. America: koliko traje borba za ravnopravnost? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Aleksandra Tatić je mlada Novosađanka zainteresovana za različite forme istražavanja kreativnosti. Osnovne studije je završila na Fakultetu tehničkih nauka, na odseku za Scensku arhitekturu, tehniku i dizajn. Pored toga što se bavi dizajnom prostora SCENIab-a za razne događaje, ona je i autorka najrazličitijih kreativnih radova stvorenih tehnikom veza.

Na svom instagram profilu @o.lenka.o deli brojne radove izrađene tehnikom veza čija je autorka. U slobodno vreme svira klavir, pleše i piše. 2016. i 2018. godine period od mesec dana je posvetila obilasku Evrope biciklom – od Italije do Portugala!

Razgovarali smo s njom o njenim počecima, o tome šta bi poručila mlađoj sebi kao i mladima koji u sebi osećaju izuzetan kreativni potencijal, ali i o tome kako se trendovi u vezi sa hendmejdom menjaju i šta je u trenutnoj ekspanziji.

Imajući u vidu da je prva tvoja fotografija objavljena na instagram profilu @o.lenka.o 2015. godine, da li to predstavlja ​realno​ vreme tvog početka bavljenja vezom ili si počela ranije?

Sa vezom sam se prvi put susrela još dok sam bila u osnovnoj školi, tako da ta ljubav već dugo traje. Profil Lenka O napravljen je tek kada sam formirala ideju šta tačno želim da radim i pod kojim imenom. Tada, 2015. godine, to su bile samo ogrlice, a postepeno sam se okrenula većim formatima.

 Da li si pohađala neki kurs ili si samostalno naučila da vezeš?

Naučila sam da vezem sama, uz pomoć nekoliko tutorijala sa YouTube-a, kad zagusti. Svakako preporučujem bilo kakvu vrstu pomoći, ali ima nešto u tome kad sam pokušavaš da prokljuviš problem.

Kako si se zainteresovala baš za ovu vrstu kreativnog stvaranja?

Sve se desilo spontano. Pronašla sam prabakinu kutiju punu raznog konca i brzo shvatila šta sa njim da radim. Bilo mi je dovoljno izazovno da nastavim time da se bavim.

Kada se osvrneš na svoje početke iz današnje perspektive, da li si zadovoljna procesom kroz koji si prolazila?

Mnogo volim proces u svakom smislu, jer je zapravo on ta uhvatljiva linija promene. I u životu i u vezu, svakim korakom učila sam nešto novo, usavršavala tehniku a onda pomoću novog alata dolazila do inspiracije, koja dalje vodi na sledeći nivo. Kao neka igrica. I baš tako i bude – nekad uspešan, nekad manje uspešan, a nekad havarija. Mene je proces svakog rada pojedinačno, a onda i kada pogledam ukupno, uvek učio strpljenju.

Šta bi poručila ​mlađoj sebi ​koja tek počinje?

Uh, rekla bih joj da se što pre baci i predstavi stvarnom svetu i da je u redu da hobi ponekad bude prioritet, jer nikad ne znaš šta će iz toga izaći.

Koliko misliš da je danas među mladim ljudima važan kreativni rad i kreativno izražavanje?

Mislim da je onima koji imaju bilo kakav dodir sa kreativnim radom on stvarno važan, jer je to vid komunikacije, a neretko i jedini način da se pojedinac izrazi. Možda danas to nije neki „tradicionalni“ vid izražavanja pa ga zato ne prepoznajemo, ali on svakako postoji.

Čini se da instagram zajednica najrazličitijih rukotvorina i kreativaca raste iz dana u dan. Kakav je tvoj pogled na mrežu podrške među ljudima koji se bave sličnim poslom ili hobijem? Oseća li se tenzija u smislu rivalstva ili je više u pitanju prijateljska atmosfera?

To je tačno, zajednica stvarno raste! Kada sam krenula javno da se bavim vezom, čini mi se da domaćih dizajnera gotovo nije bilo. Sada se situacija drastično promenila i mnogo mi je drago zbog toga. Super je što postoji ta veza između tradicionalnog umeća kao što je vez i njegove upotrebe danas, i što se (samim tim) sve više ljudi za njega interesuje. Zato ne bih rekla da postoji rivalstvo jer svi imamo drugačiji izraz, prosto nismo konkurencija jedni drugima, bar ja tako vidim. Međusobno se podržavamo i delimo različita iskustva.

Kada smo kod društvenih mreža – koliko su one zaista važne u promovisanju svog kreativnog rada? Da li je put do publike i potencijalnih kupaca olakšann pojavom i upotrebom društvenih mreža?

Koliko su važne uverili smo se u doba epidemije, kada su postale jedino mesto susreta. Moram priznati da retko pribegavam promocijama, pre verujem da publika nađe put to mene. „Problem“ sa ručnim radovima je to što sam proces pravljenja iziskuje mnogo vremena, pa onda ni dovođenje publike putem promocije nema posebnu ulogu, ako to znači da više ne mogu da postignem sve da uradim. Ipak, za mene je najvažniji kontakt uživo i volela bih da postoji više prilika za izlaganje radova i taj susret sa ljudima.

U vezi sa tom temom, da li novu instagram opciju podrške malim biznisima smatraš korisnom i kakav je tvoj ugao gledanja na nju?

Moje iskustvo sa tom opcijom je da je ona odlična za umrežavanje i međusobno upoznavanje brendova, otkrila sam mnogo zanimljivih profila. Nisam sigurna koliko su naši storiji doprli do ljudi van zajednice. U svakom slučaju je lep osećaj kada te neko podržava i preporučuje.

Koji su tvoji omiljeni mali brendovi?

Baš ih je puno. Neki koji su mi omiljeni u poslednje vreme su Ganka, Dunja Ignis, Bi Žu, Manonija, Cinnamon Ceramics, Dulsineja, Naša Posla, Greška, JJ Agenda, Mina Hura, Magdalena K, Muno notebooks, Meesli clothing…

Da li „veruješ“ u inspiraciju, ili si više tip osobe koji smatra da su „​ideje i inspiracija svuda, a najvažniji trud i rad​“?

Mislim da je njihova sinteza ključna. Zanat je zanat, a inspiracija je vizija koju je nemoguće dostići bez puno rada. Inspiracija je važna, jer bez nje ostaje samo savršena tehnika koja sama za sebe nema šta da kaže. Ali, i inspiracija se vežba.

Šta za tebe predstavlja kreativnost?

Nešto neizbežno.

Po tvom mišljenju, koliko je važno za mlade ljude da pronađu određenu strast, hobi… Nešto što ih zanima i čemu bi se mogli posvetiti?

Mladi ljudi danas imaju ogroman izbor na svakom polju. Možda je to dobro, a možda je upravo taj dijapazon svega i svačega ono što je parališuće. Osim toga, dolaze generacije koje su više nego ikad fokusirane na sebe, na ono što njih privlači, čime žele da se bave i kako žele da se predstave. To mi deluje kao ohrabrujuć početak za istraživanje interesovanja. Za mene je bilo od ogromne koristi to što sam oduvek želela sve. I odmah, ako može. Te želje su me godinama vukle na razne strane, ali kako tokom odrastanja imamo sve manje slobodnog vremena, nekako se iskristališu najveće ljubavi. Važno je negovati talente i strasti, one ostanu kao neke vatrice koje nas kasnije greju i izvlače iz raznih slepih ulica. Važno je čuvati taj unutrašnji svet, da imaš gde da odeš kad ti se ne ide u realnost.

Nezaobilazna tema prethodnih meseci je svakako situacija epidemije virusa u kojoj živimo. Kako si se ti osećala i ponašala tokom ovog perioda? Koliko je uticalo na tvoju kreativnost i da li si zapazila veću ili manju motivaciju za njenim izražavanjem?

Za mene je ovaj period bio jedan veliki predah tokom kog se nisam osećala krivom što sam stala, jer je stao ceo svet. U tom smislu sam bila motivisana da nadoknadim sebi neke stvari koje su se dugo nalazile na čekanju, a koje su mi nedostajale – knjige, filmovi, serije. Ponekad tražimo još i još od sebe a ispražnjeni smo. Zato mi je ova pauza prijala – napunila sam baterije, nagomilala ideje i posvetila se onome što me ispunjava.

Da li misliš da ljudi i društvo danas dovoljno cene ​ručno izrađene predmete​ i da li vreme ​hendmejda​ zapravo tek dolazi?

Mislim da je drastična razlika u prihvatanju hendmejd proizvoda kod nas i u inostranstvu. Čini mi se da je ovde neprihvatljivo baviti se, zarađivati i živeti od posla koji nije mukotrpan. Hendmejd je popularan konstantno, ali fokus se menja: trenutno je vez doživeo ekspanziju. Generalno, ljudima su ručno rađene stvari lepe, ali mislim da im nije jasno zašto to košta. Deluje mi da će se to promeniti.

Koji su tvoji planovi za naredni period? Čemu ćeš biti posvećena; šta će biti u tvom fokusu?

U prethodnom periodu smo videli da planovi ne vrede mnogo. Šalu na stranu, ne mogu reći da sam neko ko planira, ali u budućnosti vidim pametno raspoređivanje nakupljene energije i ideja, privođenje kraju master rada, nadam se moru i uživam u „sada“.

Šta bi poručila mladima koji osećaju da imaju izuzetan kreativni potencijal, ali se plaše da ga izraze?

Isto što i mlađoj sebi: (u)pusti se!

Fotografije: Privatna arhiva

Članak Aleksandra Tatić: Mladima sa kreativnim potencijalom bih poručila: (u)pusti se! se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Svrha projekta i profila @samo_nezno_prema_sebi je da nas svakodnevno podseća na različite načine kako da brinemo o sebi, od psihoterapeutskog pristupa do poetičnih tekstova, ili čak pesama, čija je glavna ideja upravo da pošalju poruku: Polako. Samo nežno prema sebi. Biće sve u redu.

U vremenu u kome se čini da život teče sve brže, a da je vremena (za sebe) sve manje, sa Janom smo pričali o tome šta za nju znači nežnost, o kreativnom procesu koji prethodi nastajanju jednog fonta, ali i važnosti uzajamnog inspirisanja profesora i studenata. Otkrila nam je zbog čega je čuvena rečenica napisana baš ćirilicom i ko su ljudi čije su joj samonežnopremasebi priče najupečatljivije.

Foto: Jovana Rakezić

Duže od mesec dana živeli smo u situaciji vanrednog stanja – ograničeno nam je kretanje, okruženi smo agresivnim vestima, panikom, lažnim vestima, strahom. Koliko je u takvoj situaciji posebno važno biti nežan prema sebi i kako možemo u tim trenucima da se podsetimo da budemo nežni prema sebi?

Krucijalno! Ova poruka je pojas za spasavanje u svim vanrednim stanjima, nasim malim ličnim, ili ovim opštim, svačijim.

Da li se ta naša nežnost prema sebi i na koji način odražava na druge? Kako može uticati na naše odnose sa drugima?

Čini mi se da nam mnogi konflikti i nezadovoljstva dolaze iz očekivanja od drugih. Kada nađemo način da sebi pružimo ljubav, pažnju,vreme koje nam je potrebno i podmirimo svoje osnovne potrebe, onda sve sa strane dođe kao bonus za koji smo zahvalni. Tako relacije nastave da teku bez natezanja i uslovljavanja. Tranzicije znaju da budu kompleksne jer prelaz iz odnosa sa tenzijom u one koji se relaksiraju moraju obe strane da „svare“. U tom procesu će neki odnosi eksplodirati, istopiti se ili ispariti, a s druge strane neki će ojačati i novi se pojaviti. Probajte. Prepričavanje je jedan nivo, verbalizacija i intelektualizacija ulete i preuzmu. Osećaj kroz doživljeno je druga priča sa trajnim efektima.

Kada se sada osvrneš na početak svog umetničkog projekta „Samo nežno prema sebi” i tvoju prvobitnu ideju, koliko je rezultat prevazišao tvoja očekivanja? Na koji način je ova ideja „evoluirala” i koje je sve faze prošla?

Krenulo je od panike da ovu rečenicu podelim na Instagramu kad mi se jasno formulisala negde u julu 2018. Razmišljam. Jaka je i velika. Podeliću. Ma ne. Dovoljno je da postoji, da meni vredi i koristi. Ali osećam, veća je od mene. Glupo je da ne pomogne još nekom. A šta ako taj moj sadržaj, tako ogoljen bude odbačen, neprimećen ili ismejan…? Sva ta pitanja eksplodiraju u sekundi. Onda stanem, udahnem i kažem sebi ono što je moje dete znalo da mi kaže kao odgovor u pripremama za šetnju kad je imala neke tri godine. Na moje Šta ako padne kiša? ona bi rekla: „A šta ako ne padne?“ To je to. Na takvom talasu, ja se usudim i objavim rečenicu. Reakcije budu divne ali to su i dalje „moji“ ljudi, mali krug onih koji me znaju i prate. Posle toga pustim. Vreme prolazi. U nekoj novoj krizi setim se moje rečenice i pomislim da mi treba da bude sa mnom uvek, i to u nekoj opipljivoj formi. Bedž. Ljudi odreaguju sjajno na moju malu test seriju bedževa pa pomislim da ovoj rečenici i tim bedževima otvorim zaseban Instagram nalog da ne bih na svom ličnom profilu gnjavila one koje ovo ne zanima. Godinu dana kasnije, taj profil ima 34.000 pratilaca, a naša radnjica ima već pozamašnu kolekciju stalnih i povremenih proizvoda, iz serijske proizvodnje i povremenih ograničenih serija. Na projektu sada radi nas četvoro, javljaju nam se firme koje svojim zaposlenima u vreme praznika poklanjaju tailor made samonežno paketiće… A, da, više od 10 osoba je ovu poruku tetoviralo. Pogledajte na Instagramu kolekciju koju vodimo pod hashtagom #samoneznopremasebizauvek.

Foto: Instagram @samo_nezno_prema_sebi

Da li smatraš da postoji određena odgovornost onih koji su inicijatori ovakvih – slobodno mogu reći – pokreta kao što je Samo nežno prema sebi?

Naravno! Osećam tu odgovornost svaki dan, u osmišljavanju daljeg navigiranja projekta, novih proizvoda, saradnji, tajminga, u vaganju svake naredne objave na @samo_nezno_prema_sebi. Uvek preispitujem do tančina koji je ton sadržaja kada planiram da repostujem tuđe sadržaje koji su objavljeni sa hastagom #samoneznopremasebi. Merim pažljivo šta je poruka, da li je sadržaj podržavajuć, da li je ton adekvatan, koje teme otvara, pa čak i da li ima slovnih i pravopisnih grešaka. Takođe, ne volim hard sell na društvenim mrežama tako da pažljivo merim odluke na komercijalnoj strani ove priče. Odgovornost je velika ali je i energija te naše zajednice ogromna, tako da kolektivna snaga nadilazi sve što je teško. Moja muka sa ovim projektom je ta da sam u talasima na ivici da izgorim u želji da idem dalje, više i snažnije. Iz dosadašnjeg iskustva mislim da je za ovo ključno da se posao podeli, tim proširi na vreme i zadaci pametno delegiraju. Nežnost je za mene sada kao voda. Ne mogu bez nje, ali zna da me preplavi toliko da pomislim da ću da se udavim. Pitajte me za godinu dana isto pitanje, baš me zanima šta ću vam reći.

Mnogi ljudi na internetu dele svoje Samo nežno prema sebi priče. Da li možeš da nam izdvojiš neke koje su ti bile najupečatljivije, koje su ostavile najveći utisak na tebe?

Hiljade bedževa su udomljene na različitim mestima širom planete i, čini mi se, svaki od njih ima svoju misiju malog štita. Skloni smo da izdvajamo ekstremno teške priče kao najistaknutije, a meni su zaista podjednako važni svi slojevi naših muka do kojih dopire ova poruka. Studenti koji se teško nose sa očekivanjima u ispitnom roku, ljudi koji se bore sa napadima panike, medicinsko osoblje koje nam šalje fotke samonežno bedževa na svojim uniformama, mame koje žongliraju u svom sasvim običnom a prekomplikovanom životu, kao i oni koji su u borbama sa teškim sistemskim oboljenjima, ili oni koji se bore sa kilogramima ili imaju ozbiljne probleme sa kožom, oni koji čekaju nove rezultate posle hemoterapija i zračenja, osobe koje trpe nasilje, oni koji su daleko od kuće pa ovu negujuću poruku posebno vole da vide složenu ćirilicom… mogu da vam nabrajam na pet strana. 🙂

Šta je za tebe nežnost?

Brižnost nasuprot brizi. Pauza nasuprot produktivnosti. Ukorenjujuća vera kojom sa sebe skidamo teret da je sve na nama. Fokus i snaga da sebi damo podršku, razumevanje i zagrljaj kakve dajemo najboljim prijateljima ili detetu.

Zbog čega si odabrala ćirilicu za prenošenje Samo nežno prema sebi poruke?

Noseća reč ove poruke je NEŽNO, a НЕЖНО grafički sasvim drugačije vibrira od NEŽNO. Latinično je svo oštro i trouglasto, bodljikavo. Ćirilično je stabilno i izbalansirano. Onda,kada ove 4 reči napišete u zasebnim redovima, imate slog u kom stoje reči koje imaju 4, 5, 5, 4 slova pa u konačnoj formi čine krug, fino centirirano, mirno ali ne i statično. Bombona. Ja sam dizajner, uska struka su mi slova. Ovo je standardni misaoni tok za mene.

S obzirom da je u pitanju umetnički projekat – koje su sve forme izraza Samo nežno prema sebi koje si uspela da stvoriš?

Ovaj projekat je počeo je kao ličan i lekovit, učauren i mali, a postao je svačiji, otvoren i beskrajan. Sada je sav u razmeni i zajednici i ključ njegovog širenja je u mojim interakcijama sa drugim kompatibilnim stvaraocima. Pravim svaki komad ove slagalice ugrađujući u njega svoje dizajnersko i nastavničko znanje i iskustvo od 15-ak, 20 godina sa idejom da i najmanji deo ove priče, bedž, nosi poruku na isti način na koji to rade porcelanski tanjiri koje sam u maloj seriji pravila u saradnji sa Boya Porcelain ispisujući tekst tečnim zlatom ili kaligrafski listovi sa tekstom ispisanim zlatnim listićima koji su nastali u specijalnoj saradnji sa Metropoliten Beauty Centrom. Tu je i rastuća kolekcija odevnih predmeta sa porukom samonežnopremasebi koje osmišljavam sa Aleksandrom Duende kroz njen modni brend Daire.

Foto: Katarina Ćirković

Foto: Daire brend

Nakon ovog projekta inicirala si još dva – Ne da mi se i Od čega ti srce igra. Kako su oni nastali?

Ponekad se pojavi nova poruka ispod samonežno kape. Ne da mi se je bilo pozivanje ljudi da osveste ono što uporno rade a uporno ih muči, da preispitaju da li su njihove svakodnevne datosti njihova radost ili njihov zatvor i da se rasterete onoga što ih koči. Ta poruka se pojavila krajem leta, kada smo krenuli da se mrštimo pri pomisli na povratak na uobičajeno, pa sam zelenim NE DA MI SE bedžom dala zeleno svetlo da to izgovore i da se zapitaju šta ih to glođe. Tu sezonsku seriju zelembaća sada imaju samo oni koji su tada bili u našem điru i to za mene ima poseban šarm.

Od čega ti srce igra je bila rečenica koju sam 2018. osmislila i oblikovala za naslovnu stranu jednog studentskog fanzina. Ona je takođe pozivala na osluškivanje svojih potreba ali prvenstveno iz pozicije mladih koji treba da otkriju svoj put. Preispitivanje i redefinisanje puta u zrelim godinama traži još veću hrabrost pa je ova rečenica rezonirala i sa širom publikom i ukorenila se kao standardni deo naše radnjice.

Pored toga što si idejni tvorac umetničkog projekta SamoNežnoPremaSebi, ti si takođe i kreatorka tipografskih pisama – odnosno fontova, ali profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti. Najpre, možeš li da nam opišeš kakav kreativni proces stoji iza jednog fonta?

Pravljenje fonta je odgovor na potrebe budućeg korisnika. Tvoje je da dobiješ precizne informacije o tome čemu i kome će služiti font a onda to da prevedeš u vizuelni jezik poznavajući istoriju tipografije i pravila koja su nepromenljiva. Kada si fluentan u ovoj materiji igraš se modelujući slova kao glinu kroz delikatne varijacije detalja poznatih slovnih formi, dok ne pretočiš ideju iz brifa u osećaj kojim odiše tipografsko pismo. Zvuči totalno apstraktno, znam. U principu, verujem da biste sličan odgovor dobili kad biste kompozitora pitali kako pravi muziku za film.

Kako bi opisala tvoje iskustvo rada sa studentima? Ukoliko se oslonimo na krilaticu „Na mladima svet ostaje“, kakav će biti taj svet koji će stvarati sadašnji mladi?

Ono što je za mene već neko vreme očigledna razlika je da po stilu ne možeš da znaš koju muziku neko sluša, a to je za mene koja imam 40-ak godina, neshvatljivo! 😉 Neke očigledne datosti se menjaju ali će ključna pitanja, ljudske muke i važnost kreativnog mišljenja za njih biti isti kao i za ljude pre 2000 godina.

Na koji način motivišeš mlade ljude? Da li se dešava da proces bude obrnut, odnosno da ti od njih nešto saznaš i koliko misliš da je važna uzajamna motivacija, sa jedne strane usmerena na relaciji profesor – studenti; a sa druge studenti – profesor?

Naravno, bez te razmene nastavnički posao je egocentrično stajanje na bini. Sada, kada nismo u mogućnosti da radimo na uobičajen način zbog pandemije i vanrednog stanja, još više shvatam važnost razmene uživo, reagovanja na nepredviđene okolnosti i trenutnu energiju grupe, voženje na talasu dana. Generalno, trudim se da ih čujem i budem otvorena za njihove različitosti. Zbog njih moraš da budeš brz, oštrouman, relevantan, tako da su dobri profesori u stvari večiti učenici.

Čime si zaokupirana ovih dana i da li umetnost odnosno kreativnost deluju povoljno i umirujuće na tebe?

Na početku sam mislila da ću pročitatii sve knjige na čekanju ali mi je koncentracija bila izuzetno tanka i nisam se makla ni za stranu. U nekom trenutku sam „ventil“ pronašla u digitalnim crtežima, a posle 10-ak ovakvih crteža i 40-ak dana karantina, koncentracija mi se još više istanjila pa sam otišla jos dublje u kriznu self help meditaciju eksperimentalnom kaligrafijom. Sada maštam o ateljeu u kom ću imati uslove za rad na većim formatima, a još jedna tekovina ovog vanrednog stanja je i mozganje o pokretanju kaligrafskih i tipografskih radionica, uživo i online.

Kada su u pitanju ponude za saradnje, kao i same saradnje, koji je kriterijum ili „pravilo“ kojim se vodiš? Da li je to unutrašnji osećaj, ili poznavanje određene osobe, usaglašavanje vaših umetničkih senzibiliteta?

Sa ovom životnom i poslovnom kilometražom, a posebno uz iskustvo i veličinu odjeka projekta samonežnopremasebi, imam osećaj da više ne moram NIŠTA. Kad imaš to rasterećenje drugačije biraš, bistre glave. Za udruživanje biram osobe koje imaju meni srodne poglede na život i poslovnu etiku, one sa kojima ide lako i tečno, one sa kojima krize prevazilaziš u međusobnom bodrenju.

Jana Oršolić / Foto: Jovana Rakezić

Možeš li nam opisati kako, u tvom slučaju, izgleda proces od ideje do realizacije određenog projekta kojem si posvećena?

Uvek počinje iskrom koja je kao neki mali veliki prasak. 🙂 Onda ide period mozganja, mentalnog žongliranja sa brojnim potencijalnim ogovorima na pitanja kuda i kako sa tom užarenom loptom. Kad se ideja i ciljevi dovoljno slegnu, kreće egzekucija u kojoj treba izmuljati po rukama grafičke elemente. U celom toku padne po koja konsultacija sa mužem koji je dizajner kao i ja, ali je strateški, poslovno i operativno mnogo vižljastiji od mene. Važno mi je da rezultat bude naglašeno komunikativan i visoko estetizovan. Želim da svojim radom posmatraču poručim da ima pravo i obavezu da svaki dan zahteva nešto smislenije i lucidnije od dizajnera, dizajna, kulture, edukacije, od svega i svih, pocevši od sebe.

Šta je za tebe definicija sreće?

Uh, ne volim krupna pitanja sa velikim očekivanjima. 🙂 Možda je sreća za mene baš to, rasterećenost od velikih očekivanja. Buđenje bez straha. Sistem podrške u toplim ljudima sa kojima sve ide začuđujuće lako.

Da li imaš planove za neke naredne projekte i kakvi su oni?

Radim na doktoratu koji bi trebalo svima da nam bude od koristi. Novo bukvarsko pismo, sistem fontova koji će pratiti i osvežena metodologija pisanja. Cilj je da se klinci, učiteljice, učitelji i izdavači raduju logičnim osveženjima u ovoj zapuštenoj oblasti. Svi ćete se ponovo zaljubiti u pisana slova.

Članak Jana Oršolić: Nežnost je za mene sada kao voda se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Njene knjige su napisane u formi dnevničkih zapisa i odišu lakoćom čitanja i poistovećivanja. Čini se da StaŠa vidi sve ono što nam promakne u toku jednog sasvim običnog dana, koji i nije tako običan.

Studirala je književnost, i sama kaže da je jako važno da bi pisao, mnogo čitati. Njen literarni put na internetu je započet blogom, gde je delila svoje misli i zapažanja, da bi se potom prebacila na Fejsbuk i na kraju – štampanjem izabranih priča. Stašina odvažnost se ogleda u tome da je odlučila da sama štampa svoje knjige, bez ikakvog izdavačkog kišobrana.

Razgovarali smo sa njom o tome šta je lako reći, a teško učiniti, strahovima, lepoti i značaju sitnica i elektronskim knjigama.

Fotografkinja: Milena Goševski

Kako se osećaš u izolaciji?

Kako kad. Nekad sam optimistična i vedra, nekad upadam u mrakove.

U jednom tekstu, objavljenom krajem marta, napisala si da „lako je reći – nelako učiniti“ za preuređivanje ormara. Za šta bi još mogla posvedočiti da je lako reći, a nelako učiniti?

Verovati u sebe. Ne klonuti duhom. To su one stvari za koje nekako znamo da su istinite, znamo da treba da verujemo u sebe i da ne klonemo duhom, pa ih zato i većina nas izgovara drugima ili sebi, ali činjenica je da nisu lako primenljive.

Upravo u tom tekstu si govorila o haosu u glavi i haosu u plakaru. Da li je sada pravo vreme za čišćenje pre svega glave, a onda i plakara?

Mislim da ne mora biti tako. Okej, plakar je svakako zgodno srediti, što da ne, ja sam ga sredila još početkom marta, doduše zato što mi se svidja da tako započnem proleće, a ne zbog korone. Što se glave tiče, ne mora se ništa. Meni je bitno samo da sačuvam hladnu glavu, da ne dam strahovima i sumnjama da podivljaju. Nije mi sad trenutak da rešavam sopstvene bagove, jer ne osećam to, ne osećam da mogu da se nosim sa tim. S druge strane, sigurno ima ljudi koji su seli da porazgovaraju sa sobom oko nekih bitnosti i ako je urodilo plodom, meni je to odlično. Samo mi se nije dopao pritisak koji je bio popularan kad je sve ovo počelo, a ticao se kvalitetnog korišćenja vremena i rada na sebi.

Govoreći rečnikom Mari Kondo – koliko je u životu važno da stvari kojima smo okruženi bude u nama radost? Ili čak sećanja na sve ono što smo u njima preživeli, kao ti sa tvojom The Haljinom, koju si spomenula u svom tekstu „Haos u glavi jednako haos u plakaru!”? 

Meni je važno. Ja sam čovek koji obožava da se rešava suvišnih stvari, juče sam ispraznila ostavu koja postoji na terasi i osetila sam se kao da ću da poletim. Ipak, s odećom je malo drugačija stvar. Naime, uglavnom dosta pažljivo kupujem stvari i volim da ih dugo nosim. Ne marim za krpice i sezonske momente. I onda mi bude teško da se rastanem sa recimo tom plavom haljinom, jer me podseća na toliko leta i dogodovština i svačega. I da, znam da je to samo stvar ali meni je ipak više od toga. Tako da oko toga dopuštam sebi sentimentalnost.

Izvor fotografije: Privatna arhiva

U knjizi „Gde je StaŠa“ si vrlo živopisno opisivala svoj (mukotrpan) put u vezi sa učenjem vožnje. Na kraju si priznala i sebi i instruktoru da te je strah od pada koji bi se desio zbog tvog sopstvenog nemara ili nespremnosti. Da li si naučila na koji način se nositi sa ovakvim mislima? Verujem da mnoge mlade ljude tišti isti problem.

Naučila sam da ih utišam, ali ne i da ih sklonim. Čim ovladam time, javiću. Il’ ću napisati novu knjigu, hah.

U jeku trenutne situacije zaista je teško ne osvrnuti se makar nekim delom na epidemiju ili makar njen uticaj na nas. Čini se da je sadržaja na internetu više nego ikad – kakvi su tvoji stavovi po tom pitanju? Da li ti se to dopada ili ti postaje previše (svega)?

Kao što sam pomenula gore – meni je smetao pomalo taj momenat da sad mora da se stvara, mora da se bude kreativan, mora da se radi na sebi, mora da se pruži ljudima zabava… Onda se zamislim, pa dokučim – možda to nekome stvarno pomaže da se nosi sa ovom specifičnom situacijom i ako je tako, ko sam ja da to prozivam napornim trendom i da mi to smeta. Tako da uglavnom gledam svoja posla i posla ljudi koje i inače pratim i volim. Recimo, pre neki dan sam čula Hanu Selimović kako recituje pesmu Mike Antića i to mi je obojilo ceo april. A to verovatno nikada u životu ne bih čula da se neko nije dosetio da u ovoj korona situaciji pozove glumce da recituju pesme, te da to potom plasira na mrežama. Stvar je jasna, ima sjajnih stvari za svakoga, samo treba odabrati umesto konzumirati neprestano i bez smisla.

Spominjući dostupan internet sadržaj – šta misliš o elektronskim izdanjima knjiga? Može li tebi ekran zameniti papir?

Nisam još domislila stav o tome. Za sada više volim opipljive knjige. Mada, čitala sam juče poslednji intervju sa Ursulom Legvin, gde su je baš pitali o elektronskim knjigama. Ona oko toga kaže: Kada sam počela da pišem o e-knjigama i štampanim knjigama, mnogi su galamili „knjiga je mrtva, knjiga je mrtva, ima sve da postane elektronsko“. Zamorila sam se od toga. Pokušavala sam da kažem da sada imamo dva načina objavljivanja i ima da ih koristim oba. Imali smo jedan, sad imamo dva. Kako to može da bude loše? Stvorenja žive duže ako mogu da rade stvari na različite načine. Takav stav mi se dopada.

Pored toga što si delove sebe poklonila publici, takođe, ručno pakuješ knjige koje se šalju. Uz to, izgled kutija menja se sa svakim godišnjim dobom. Koliko misliš da je bitna povezanost pisca i publike, koja se upravo i stvara jednim takvim gestom kao što je ručno pakovanje knjiga?

U vremenu u kom autori žive na društvenim mrežama, te su samim tim lako dostupni za komentare, pohvale i pokude, mislim da je direktna povezanost intenzivnija, pa i bitnija nego ikada pre. S druge strane, meni kao čitaocu to nije važno. Ne pamtim kada sam poslednji put poželela da se obratim nekom piscu. Dovoljno mi je da čitam delo, ta razmena mi je potaman i više povezanosti od toga mi nije potrebno. Ali istina je da mi je lepo i milo kad mi ljudi pišu. A što se kutija tiče, volim kada dobijem nešto spakovano u specifičan paket i drago mi je što vidim da i ljudi-čitaoci to vole. Mada ne svi, nekima je taj detalj apsolutno nebitan. I to mi je isto okej.

Prolećna verzija kutija za pakovanje ima motiv drveta, koje prkosno raste, i tek će. Koliko je u ovim danima važno da se ugledamo na to drvo? Da li se i ti trudiš da to radiš?

Volela bih i ja da rastem kao to drvo, ali se trenutno ne silim na to. Sviđa mi se da mislim da smo svi i nehotice porasli ovih dana, svako na svoj način.

U prvoj knjizi „Ja sam StaŠa“ si, zajedno sa drugaricama, postavila jedno važno pitanje pred čitav grad, ali i pred čitaoce. „Gde su ti krila?“ Čini se da je postavljati ovo pitanje samom sebi postalo važnije nego ikada. Gde su tvoja krila sada?

To pitanje je zamišljeno kao nešto što čovek sam sebe zapita i sam sa sobom raspravlja i rešava. Nije zabranjeno, naravno, da čovek o tome priča i javno ili deli s drugima. Ali ja ne mogu.

Lakoća sa kojom opisuješ detalje svakodnevnog života, na koje često ne obraćamo pažnju, jeste jedan od razloga zbog čega su tvoje priče prijemčive i sa kojima se možemo poistovetiti. Da li misliš da će po završetku situacije u kojoj se nalazimo, ljudi, ili makar neki od njih, početi više da obraćaju pažnju na svakodnevne sitnice koje nam se potkradaju u svakom danu, a na koje se nikada nismo skoncentrisali onako svojski?

Mislim da neki svakako hoće, ili će se bar potruditi. Bilo bi zgodno da to ne bude samo početni polet, nego da tako ostane i na duže staze, ali videćemo.

Čuvena je tvoja ljubav prema psima. Šta od njih možemo naučiti i šta si ti od svoje Nimerije naučila?

Da se vraćam kući.

Kada se izolacija završi – gde će biti StaŠa i kakvi su joj planovi?

Mislim da ću biti na nekom pikniku koji će trajati 7 dana. Eto to bih volela. Što se planova tiče – nemam ih.

Fotografkinja: Jelena Pajić

Za kraj mislimo da bi se Stašina priča, objavljena na njenom fejsbuk profilu i u prvoj knjizi, savršeno uklopila kao poruka koju Staša ima da uputi sebi, ali i svima nama.

Autorka naslovne fotografije: Nevena Zelunka Cvijetić (sa bloga Hleb&lale)

Članak Staša Vukadinović: Sviđa mi se da mislim da smo svi nehotice porasli ovih dana se pojavljuje prvo na Oblakoder.