Književni profesionalci i predstavnici partnerskih organizacija su se prvi put okupili prošle godine u Strugi, u Severnoj Makedoniji, a ove godine u Draču i Skadru. Po rečima organizatora, ove godine teme konferencije su bile formirane u skladu sa idejama i potrebama učesnika u vezi sa znanjima koja je neophodno steći ili nadograditi, te su se kao najvažnije nametnule su se razvoj publike, digitalni marketing i prikupljanje sredstava. 

Čini se da je ovaj odabir očigledan s obzirom na kontekst u književni profesionalci stvaraju i rade – sužavanje prostora u medijima i društvu za teme iz oblasti književnosti i kulture, mali budžeti rezervisani za književnost i kulturu na lokalnom nivou i, naposletku, sticanje neophodnih znanja o svetu digitalnog, u kom se prisustvo iz godine u godinu potvrđuje kao neophodno, ako ne i presudno za opstanak određene izdavačke kuće/medija/festivala…

Inspirativno je o razvoju publike prvog dana Akademije govorila Agata Etmanowicz iz fondacije Impact podsećajući učesnike na važnost temeljnog i suštinskog kontakta sa publikom, osluškivanja njihovih potreba i želja, te razloga zbog kojih (p)ostaju publika određenog festivala, izdavačke kuće i/ili medija. Jedan od zadataka učesnika bio je mapiranje već postojeće, te rad na razvijanju buduće, željene publike i načina komunikacije sa njima. 

Izdavačka kuća LITPROM iz Nemačke je u nastavku predstavila svoje aktivnosti, kanale komunikacije i finansiranja kroz predavanje Josha Hekelea. 

Drugi dan programa Akademije održan je u Skadru gde su učesnici bili u prilici da se upoznaju sa radom Arka Youth centra, kulturne organizacije koja promoviše rad mladih umetnika u ovom gradu, kao i brojne umetničke radionice i kulturne susrete, što je podstaklo brojne razgovore i razmene ideja na temu pokretanja lokalnih kulturnih i književnih inicijativa u drugim balkanskim zemljama. 

Upravo predstavljanje novih inicijativa, ali i vredan rad izdavačkih kuća, urednika i organizatora književnih manifestacija bilo je tema predavanja eksprertkinje za komunikacije Vassilene Valchanove, koja je sa učesnicima temeljno prelazila osnove dobre prezentacije na internetu i društvenim mrežama. Vassilena je istakla važnost planiranja sadržaja i dobre pripreme, formiranja različitih kanala komunikacije i njuzletera, a jedan od zadataka je bio formiranje preciznih odgovora na naizgled jednostavna pitanja o potrebama publike na društvenim mrežama. 

Potrebu za mestom promovisanja alternativne kulture prepoznao je Galin Popov, jedan od osnivača nezavisnog kulturnog centra Tam u Velikom Trnovu u Bugarskoj. Galinova priča o zauzimanju napuštenog gradskog prostora sa ciljem stvaranja mesta za kulturu i umetnosti čini se kao još jedan podsetnik na važnost istrajnosti, a učesnike iz Srbije je podsetila na slučaj alternativnog prostora Kvake 22. 

Organiatori Akademije su, za sam kraj, ostavili temu bez koje nijedna od pomenutih stvari ne bi mogla biti realizovana – prikupljanje sredstava. Yana Genova, direktora fondacije Next Page i Sofia Literature and Translation House je kroz višesatno predavanje učesnicima ponudila brojne korisne savete u vezi sa pisanjem uspešnih projektnih prijava od kojih kao jedan od najznačanijih ostaje da pre pisanja projekata moramo dobro poznavati sebe, ali i fond na čiji konkurs apliciramo. 

Za sam kraj programa Akademije, radionicu i razgovor o načinima finansiranja organizacija na Balkanu održala je Aneida Bajraktari Bicja, osnivačica kompanije Balkans Capital u Tirani. 

Organizacija Akademije je protekla u dobrom duhu zahvaljući Miriam Neziri  i Diani Walters, koja je program zaokružila podsećanjem na važnost učenja, saradnje i partnerstva. 

Kao najsnažniji utisak sa ovogodišnje Balkan Translations Collider akademije ostaje veče otvorenog mikrofona gde su učesnici na maternjim jezicima čitali svoju ili poeziju po izboru. 

Fotografije: Next Page, Poeteka Albania

Članak Književnost na raskršću publike, marketinga i finansiranja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Istraživački tim naglašava da je, iako je period na koji se istraživanje odnosi relativno kratak, moguće steći jasnu predstavu o obimu prisustva i vrednosnom statusu srpske literature u kulturnom ambijentu evropskih zemalja, te da rezultati istraživanja mogu ponuditi odgovore na pitanja koliko je srpska književnost vidljiva evropskim čitalačkim krugovima, kakvi su prevodilački trendovi, vide li se obrisi kulturne politike u toj oblasti, kako prevedena srpska književnost doprinosi formiranju opšte slike o srpskoj kulturi u inostranstvu. 

Studija Glas, eho sastoji se iz pet delova od kojih se centralni odnose na predstavljanje rezultata, kao i ukazivanja na kontekst prevodilačkih praksi, ključne uloge prevodilaca, te pitanja recepcije i prisustva srpskih autora na međunarodnoj književnoj sceni. Zaključni deo ove studije usmeren je na preporuke, izradu skica i strategija i može biti koristan donosiocima odluka i kreatorima kulturne politike, sa naglaskom na zvanične instance koje se bave oblikovanjem i usmeravanjem prevodilačkih tokova. 

Čini se posebno važnim istaći činjenicu da članovi istraživačkog autorskog tima svojim profesionalnim angažovanjima potvrđuju aktivno učešće na lokalnoj književnoj sceni, njeno poznavanje, te suštinske probleme sa kojima se suočavaju književnici i prevodioci u našoj zemlji. Njihovo istraživanje obuhvatilo je prevode i recepciju književnih dela sa srpskog jezika na 27 evropskih jezika, u 30 država, u petogodišnjem periodu. 

Pogledom na istorijat prisustva srpske literature u evropskim jezicima, ukazuju autori, otkriva se skromnost i nesistematičnost. Prva internacionalna vidljivost sprske književnosti vezuju se za period romantizma, što je moguće objasniti ukazivanjem na načela poetoloških programa koji su se u velikoj meri oslanjali na folkloristiku egzotičnih, prosvetiteljskoj Evropi, nedovoljno poznatih kultura. Takav koncept interesovanja za srpsku, ali i sve druge balkanske nacionalne književnosti, postaje konstanta tokom 19. veka i u određenim vidovima traje do danas. 

Posle Drugog svetskog rata, novonastala socijalistička država, uviđajući značaj književnosti i kulture, preuzima ulogu svojevrsnog književnog agenta, te se prevodilačka misija poverava najvišim instancama i ustanovama kulture. Pedesetih godina su se pojavljivali prevodi srpskih autora iz epohe realizma i moderne (Lazarević, Kočić, Ćorović, Stanković), a evropskim čitalačkim krugovima su se ubrzo pridružili Selimović, Davičo, i Nobelovac Ivo Andrić, čija su dela posle uručenja Nobelove nagrade prevedena na više od 50 jezika. U ovom periodu izvaja se interesovanje za prevode klasika srpske i jugoslovenske književnosti poput Milorada Pavića, Borislava Pekića i Danila Kiša, kao i pesnika Vaska Pope.

Posle raspada SFRJ, ističu istraživači, ideja jugoslovenske književnosti postaje obesmišljena, a u tom periodu izrazito prevođeni postaju Tišma, Albahari i Ćosić, pod statusnim obeležjem postjugoslovenski pisci. Inostranu afirmaciju početkom 21. veka dobijaju Dragan Velikić i Goran Petrović. 

U 21. veku ističu se knjige Vladimira Arsenijeviča U potpalublju, kao i Tesla: Potret među maskama Vladimira Pištala, koje su prevedene na 20, odnosno, 14 svetskih jezika. Značajnu ulogu, u novom milenijumu, umesto državnih institucija kulture preuzima NIN-ova nagrada za književnost, koja se dodeljuje od 1954. godine. Važno je pomenuti i brojne književne manifestacije, od kojih se izdvaja Međunarodni sajam knjiga u Beogradu. Ministarstvo kulture je 2011. godine počelo sa raspisivanjem godišnjeg konkursa za prevođenje i objavljivanje reprezentativnih dela srpske književnosti u inostranstvu, što, kako se navodi u studiji Glas, eho, jeste podsticajna praksa za domaće izdavače i pisce. 

Roman je žanr koji najviše privlači pažnju izdavača, posle čega sledi poezija i književnost za decu. Dela srpskih autora najviše su prevođena na makedonski, engleski, ruski, nemački i italijanski jezik u periodu od 2015. do 2020. godine. Autori istraživanja podsećaju na slabu recepciju prevoda književnih dela na engleski jezik iz tzv. malih jezika, zbog stotina hiljada knjiga koje se godišnje objave na ovom internacionalnom jeziku u UK i SAD. Lista naslova srpskih autora koji su u petogodišnjem periodu obuhvaćeni upućuju na ponovno najčešće objavljivanje klasika – Andrića, Kiša, Pavića, ali i na savremene autore poput Albaharija, Živkovića, Basare, Velikića i drugih. 

Odvojena tema istraživačkog projekta, kojoj je posvećena posebna pažnja, jesu načini finansiranja prevođenja. Autori studije navode da, ukoliko se izuzmu dela tradicionalno prisutnih čuvenih srpskih pisaca (poput već navedenih Andrića, Pavića ili Selimovića) koja stranim izdavačima mogu donekle da budu isplativ izdavački projekat, knjige savremenih autora je gotovo nezamislivo objaviti bez nekog vida podrške, te da se većina srpskih proznih pisaca, osim u slučajevima solidne književne popularnosti kakvu, recimo, Goran Petrović ima u Rusiji ili Dragan Velikić u Nemačkoj, oslanjaju se na različite ustanove, institucije i fondove. 

Ključnu figuru u procesu prevođenja čini, naravno, prevodilac. U slučajevima prevoda sa malih jezika, prevodilac često zauzima ulogu literarnog agenta, selektora književnih dela i promotera, te se u studiji Glas, eho navodi da se zato  može nazvati i kulturnim misionarom. Prevodilački posao je najvažniji, iako neretko ima status nevidljivog, kako u statusnom, tako i u finansijskom smislu, pa se čini da je jedan od ciljeva ovog projekta i studije dodatno ukazivanje na značaj napora prevodioca, koji su neretko proizilaze iz čistog entuzijazma i ljubavi prema književnosti. 

Zaključak studije Glas, eho, mogao bi biti da je srpska literatura u prevodu izložena borbi za vidljivost i prisustvo u prostoru većih kultura, te da je potrebno ulagati u sistem promocije i plasmana, što se ne može postići bez dobro osmišljene strategije koju bi realizovali kvalifikovani multidisciplinarni timovi.

Zato, na samom kraju studije Glas eho postoji niz smernica i preporuka i skica za strategiju među kojima se navode osnivanje nacionalne agencije, instituta ili centra za knjigu, sa jasnom strategijom i ciljevima, usmerenim ka prevođenju i promociji domaće književnosti u inostranstvu, rezidencijalni programi za prevodioce, praksa održavanja konferencija za književne agente u sklopu programa Sajma knjiga u Beogradu i drugim gradovima, jasnije profilisanje rada kulturnih centara u inostranstvu i snažnije i sistematičnije usmeravanje ka promociji srpske književnosti, kao i konstituisanje nagrade za najbolji prevod sa srpskog jezika. 

Studiju Glas, eho možete u celosti pročitati na sajtu književne organizacije ARGH. 

Članak Objavljena studija Glas, eho o srpskoj literaturi u prevodu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Vida Davidović dramska je spisateljica i scenaristkinja rođena u Istočnom Sarajevu 1998. godine. Autorka je komada Bruklin i mačke u kontejnerima, Proslave i Crna ovca i scenaristkinja filmova Matura, Rebra, Bele rade i Srce u režiji Gvozdena Ilića i filma U ramenima u režiji Tare Gajović. Laureatkinja je konkursa Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst za 2021/22. godinu sa komadom Mali ratovi i kabine Zare. Njene drame se izvode u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Pretežno je interesuju teme odnosa žene prema telesnosti, odrastanju i traumi. Mučnina: o neodrastanju je njen prvi roman. Živi i radi u Beogradu.

Uvek sam htela da napišem roman, ističe na početku razgovora Vida Davidović. Zapravo, na drami sam završila sticajem okolnosti, ali sam se naknadno bespovratno zaljubila u pozorišni jezik. Književnost sam kao dete otkrivala kroz prozu, a dramu sam shvatala tek kroz pozorišne inscenacije, iz druge ruke, a kada sam počela da je upijam i pišem, shvatila sam da je to moj iskaz i životni put. Razgovor za Oblakoder vodimo uoči beogradske promocije njenog prvog romana, koja će biti održana u petak, 27. januara u 18h u Kulturnom centru Grad.

Ostala je, dakle, detinja želja da napišem roman, koju sam nekada morala da realizujem. Nisam ni sanjala da će mi biti toliko teško. Jezik drame je mnogo drugačiji od jezika romana i sam proces rada je u potpunosti drugačiji, tako da ne mogu da sporim da ovaj proces nije bio, u najmanju ruku, jako izazovan. Nadam se da sam uspela da prevaziđem taj izazov, dodaje Davidović o prelasku iz dramskog u prozno pismo.

Primetila sam da si u govoru prešla na ekavicu, a da pišeš ijekavicom. Zašto? 

Vida: To je tek delimična istina, ti si Beograđanka, pa sa tobom pričam ekavicu! Sa drugaricama iz Banjaluke pričam na ijekavici i mnogo otežem i gutam slova i sve što mi inače radimo kroz govor. Jako lako kupim tuđe akcente, treba da me čuješ kada pričam sa drugaricama iz Novog Pazara. A kada je o pisanju reč, većina mojih drama je smeštena u Bosnu, a pošto je drama utemeljena na dijalogu, logično je da likovi komuniciraju na ijekavici. Roman je iz prvog lica, a jedna od junakinja je iz Banjaluke i odgovor se već sam nameće…

Gradovi – Banjaluka i Beograd su junaci u tvojoj knjizi gotovo jednako jasno koliko su i tvoje glavne junakinje – Nađa i Anja. Naime, upravo njih dve menjaju gradove – Nađa odlazi u Banjaluku, a Anja u Beograd. Šta su njihovi motivi i kakvi su njihovi karakteri koji se, čini se, spajaju u onome što je podnaslov tvog romana – različitim vrstama neprihvatanja odrastanja, preuzimanja odgovornosti i, naposletku, nespremnosti za ono što sledi dalje? 

Moje junakinje pokušavaju da beže od sebe bežeći u druge gradove, ali im to ne uspeva. Preseljenje se često smatra činom incijacije, ali ja sam htela da pokažem da to ni na koji način nije tako. Sam čin preseljenja ništa ne znači, ukoliko se ne desi neka vrsta mentalnog i psihičkog preseljenja u neku drugu, zreliju vrstu realnosti. Samo menjanje gradova, ukoliko nosimo i dalje stare gradove u sebi, i dalje ne znači ništa. Tek ukoliko smo zaista spremni da pustimo staro, prođemo novo, pa otkrijemo neko novo staro, dolazimo do mogućnosti odrastanja. Sve ostalo je puka formalnost.

Koji ti je omiljeni sporedni junak? Da li je to Kiša, prototipna verzija hipsterke-umetnice, koja ne izbija iz Cetinjske ili možda Milutin, momak koji na teži način prolazi kroz adolescenciju i, verovatno, prvu identitetsku krizu?

Obožavam Kišu, a volim i Milutina. Oboje su mi beskrajno smešni, a sama činjenica da sam lik pozorišne rediteljke nazvala Kiša pomera ovaj lik do neke granice karikature. Mada, u romanu na početku svi deluju kao karikature, ali se nadam da do kraja romana postaju psihološki obrađeni karakteri. Ova dva lika imaju veze sa tzv. tropovima iz televizije i sitkoma. To je zato što je moja inicijalna ideja bila da u romanu postoji nešto što primarno ide iz žanrovske romantične komedije ili sitkoma, a da potom preraste u svoj mračni antipod. Tako sam postulirala i likove, tako da smešna Kiša na kraju dobija obrise istinskog licemerja i narcizma jednog grada i miljea.

Da li bi mogla da kažeš da ti je pronalazak identiteta bio na umu i predstavlja jednu od tema tvog romana? Sa druge strane, simptomatičan je citat iz tvoje nagrađane drame Mali ratovi i kabine Zare u kom kažeš nekada davno u zemlji (…) živela je jedna devojka kojoj je veliki problem bio da odraste. Je li ovo tema koja te opseda u ovom trenutku tvog stvaranja, uz, neupitno, odnos prema telesnosti i seksualnosti, komplikovan odnos dveju žena (recimo, prijateljica, poznanica, majke i ćerke)? 

Uh. Uvek bih pre rekla pomirenje sa nesvesnim, nego pronalazak identiteta, ali to je verovatno već stvar mog diskursa i teorija koje ja pretežno volim. I pored toga, izbegavam reč identitet, jer je upravo danas potpuno ispražnjena od značenja i pretrpana značenjem, a takvi me pojmovi zamaraju. Trudim se da zaobilazim te zamke i da nastavim da se bavim korenima i simptomima neuroza (smeh). Odrastanje mi je jako važna tema, da, a seksualnost i telesnost su jedna od nužnih stanica bola na tom putu, tako da su sve tri teme usko povezane. Odnos devojčica – žena, majka – kćerka, čedna – bludnica, itd. je nešto što naknadno proističe iz toga, kada u svojim procepima odrastanja vršimo projekcije i identifikacije sa figurama koje smatramo odraslim ili ostvarenim, tako da su te relacije posledice kriza u adolescenciji i kod mene i kod mojih junaka. Uostalom, i oni i ja konstantno živimo melodramsko pitanje potrage za srećom i tu krajnju tačku sreće definišemo kao odraslost. Da li je to zaista poslednja stanica? Sumnjam. Ipak, čovek se mora nadati nekakvom pozitivnom ishodu. 

Kakav je tvoj odnos prema autofikciji i da li bi mogla svoj romaneskni prvenac sama tako da definišeš? Često se može čuti da se književni kritičari i tumači žale na kvalitet autofikcionalnih romana kod nas i u regionu. Šta ti na to kažeš? 

I Nađa i Anja prolaze kroz neka razmišljanja koja su meni svojstvena (pa čak i životne okolnosti), ali to je prirodno i normalno, jer im kao autor daješ neku vrstu svog glasa. Na kraju krajeva, svaki pisac na svetu unosi svoju glavu u svoje delo. To nije autofikcija, nego nužnost i iskrenost, a svako postavljanje u poziciju ja samo posmatram je esktremno nadmeno, fašističko uzdizanje nad sopstvenom ljudskošću i slabošću. Lično ne volim autofikciju i odrasla sam na romanima koji teže da definišu društvo, ali ne znam intimnijeg i iskrenijeg pisca od Viktora Igoa. Mislim da se ljudi sve više plaše tuđeg mraka i naginju imperativima savršenstva i objektivnosti, tako da bi se danas i Igoova razmišljanja o religiji pretvorila u „stvarno ne moram to da znam”. 

Koje autore iz Srbije i sa ex-yu prostora čitaš? Na jednom mestu si kazala da se češće vraćaš klasicima, nego što pratiš savremenu scenu. Zašto? 

Moji prijatelji hoće da me ubiju kad kažem da ne čitam modernu književnost, jer je to stara floskula koja je nekada važila, a sada je ponavljam kao papagaj. Ima jedno tri godine da samo čitam savremenu književnost, a od domaćih autora me oduševio fantastični roman Ane Marije Grbić Mrtvi na dodir, koji uopšte ne pokriva moj spektar tema, ali je toliko sjajan da mu je teško ne odati priznanje. Istina je da sam odrasla na osamnaestom i devetnaestom veku, ali sada se zaista trudim da se od toga malo distanciram. I što sam više u kontaktu sa realnošću i što me više interesuju neke druge teorije, sve mi je teže da čitam samo osamnaesti vek. Trudim se da ne budem više toliko isključiva, u svakom slučaju. 

Razmišljaš li o publici i da li si do sada zadovoljna prijemom kod čitalaca?

Uvek razmišljam o publici i jako sam zadovoljna kad mi delo ulazi u domen komercijalne umetnosti. Najvažnije mi je mišljenje prijatelja koji nisu iz ovog sveta i ljudi koji ne čitaju književnost. Oni su moji najbolji i najodaniji kritičari.

Tvoj roman se našao u širem izboru za NIN-ovu nagradu, a već smo rekli da si prošle godine dobila Sterijinu nagradu za dramski tekst. Kako se odnosiš prema nagradama i u čemu prevashodno vidiš njihov značaj?

Za mene su nagrade mesto suočavanja sa strahom prevelikih očekivanja, ali svakako da su važne i afirmišuće za mladu osobu. I motivacione i podsticajne.

Čini se kao da u pojedinim delovima romana sa ironijskim otklonom pišeš o tzv. kulturnim krugovima i ovdašnjoj sceni. Kako ti deluje naša kulturna scena? Kakve su tvoje kulturne navike? Prevashodno su, verujem, vezane za pozorište? 

Baš sam se trudila da ne budem ironična, ali nije mi išlo. Nisam podsmešljiva, zapravo, gnevna sam na elitizam i naučenu samodovoljnost umetničkih krugova, na međusobno povlađivanje i na nedostatak hrabrosti da se stupi u kontakt sa nekim ko nije iz uskog kruga istomišljenika, a o komunikaciji sa narodom ne želim ni da govorim. Umetnici su mi dosadni u svojoj namernoj izolaciji od sveta, a ima i druga kategorija, radnici u kulturi. O toj reči radnici (ovde upotrebljenoj u svojstvu epiteta) u ovoj konstrukciji zaista ne mogu ni da govorim. Kakvo licemerje!

Trenutno u BDP-u sarađuješ sa Ivicom Buljanom i Vladimirom Tabaševićem na postavljaju Idota, a u septembru ove godine se očekuje i postavljanje tvog komada Mali ratovi i kabine Zare u ovom pozorištu. Tvoju dramu Crna ovca je režirala Snežana Trišić u Kraljevačkom pzoorištu. Tvoj rad je, dakle, institucionalno prepoznat. Kakva su tvoja iskustva kada je reč o kulturnim politikama prema mlađim autorima i autorkama u našoj zemlji?

Imala sam sreće sa institucijama i davale su mi i lepe saradnje i poštovanje i zaštitu. Bilo je to i do reditelja sa kojim sam radila. Odnos koji sam izgradila i sa i Trišić i Buljanom je odnos koji je omogućavao poverenje i bezbednu poziciju. Sva moja iskustva sa pozorištima su lepa i nadam se da će tako i ostati.

Pišeš li trenutno? Šta u ovoj godini možemo očekivati od tebe?

Napisala sam dramu pre nekoliko dana, a sada stvarno nameravam malo da se posvetim pozorištu i dramaturgiji. Nedostaje mi rad na terenu i nedostaju mi ljudi. I planiram da sada malo živim život. Umorilo me je napredovanje (smeh).

Fotografije: Katarina Marković

Članak Umetnici su mi dosadni u svojoj namernoj izolaciji od sveta se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Mnogi razgovori koji su do sada vođeni o tvom stvaralaštvu, kako u pozorišnom, tako i u književnom kontekstu, počinju od priče o generaciji; tvoje stvaralaštvo je često određeno kao generacijsko. S obzirom na to da si rođen na početku poslednje decenije XX veka – kako bismo mogli da definišemo specifičnost naših generacija? Koliko su na nas uticale lokalne društvene okolnosti devedesetih i s početka dvehiljaditih, sa jedne strane, a sa druge, možda, ulazak u digitalno doba i neraskidiva povezanost sa digitalnim svetom? Kako to promišljaš? Često se čuje i da generacijski jaz između generacije dece i roditelja nikada nije bio dublji. 

Dino Pešut: Nešto razmišljam u poslednje vrijeme kako, kad si jako mlad, tražiš stvari po kojima si ti, i ljudi oko tebe, posebni, što je to specifično i što je to što te, ili što nas, razlikuje. To je, možda, i zato što je dosta dugo u životu svako iskustvo zapravo novo. A onda, ne znam još uvijek je li to zrelost ili cinizam, uviđaš da ništa nije tako novo nego neki obrasci, valovi. 

U poslednje vrijeme pokušavam moju/našu generaciju odbraniti od pridjeva kako nas opisuju marketinški stručnjaci kojima je u cilju da nam prodaju duhovitu majicu ili dodatno degradiraju naša radnička i ljudska prava. U smislu – vi volite fleksibilnost, zašto biste imali stabilan ugovor, vi se volite seliti, zašto biste imali priuštljivo stanovanje? 

Nekako mi se čini da naše živote određuju poodična dinamika i društveno-političke okolnosti u kojima se rodimo. Oboje je pitanje pukog slučaja. 

Društveno politička situacija u kojoj sam se ja, odnosno, mi rodili, i nije bajna. Rođen sam u ratu, u nekom svijetu koji je doživljavao velike promjene. Zamisli, Fukuyama je proglasio kraj povijesti jer će doći taj slobodan svijet. Zapravo je cijela tema naše mladosti bila odgođeni novi početak, a onda smo, na pragu dvadesetih, ušli u globalnu ekonomsku krizu koja je u potpunosti promijenila tržište rada. Stare vrijednosti, posebno na ovim prostorima – uči, školuj se, idi na fakultete (da citiram svoju baku) se nisu pokazale baš nešto učinkovite. Sada, kada bi trebalo barem malo (usprkos navodnoj milenijalskoj fluidnosti) da se skrasimo, cijene kvadrata su otišle u nebo, a poslove bi trebalo smišljati online. Na to treba dodati da smo gledali kako beskonačno polje i potencijal interneta sužavaju društvene mreže. 

Medicinska tehnologija je omogućila, hvala bogu, da stariji žive mnogo duže i mnogo bolje, ali, naravno, nismo razmišljali o sustavu kako bi mladi mogli isto igrati ulogu. To je tako ugrubo. Stalno ovo govorim, a na ovo pitanje ću znati odgovoriti kad i ako doživim starost. Do onda ću se nagledati još podosta sranja pa ću moći reći – e, ovo je bilo zaista jedinstveno.

U jednom intervjuu si pomenuo da te na prvom mestu zanima promišljanje ljudi, njihovih osećanja, odnosa i, uopšte, prostora intime… Volela bih da uporedimo glavne junake tvojih romana – koje su uporišne tačke na kojima si gradio likove Daneta i Luke – karakterne tačke u kojima se susreću, a u kojima se razilaze? Jedan junak je napisan u trećem, jedan u prvom licu. Jako su zanimljive tvoje opaske o glumcima kao intelektualnoj eliti, ali i o kulturnom sektoru kao jedinom prostoru u kom je i ljevici ugodan i nužan nepotizam. 

Ovo je kao pitanje za ispit. Malo kao da imam i tremu. Teško je reći. Mnogo stvari o likovima dolazi intuitivno, nešto se učini točnim. Pomalo izbjegavam naknadno davati u intervjuima formule za čitanje likova. Ono što je slično je da su obojica umjetnici. Dane je bio glumac koji je tu karijeru napustio da bi šalabajzao i probao nešto novo. Luka je pjesnik koji još nije ništa objavio, pa je pitanje je li pjesnik. To ovisi o tome tko čita. 

Kod Daneta mi je zanimljivo bilo da netko napusti (ili barem pokuša napusitit) nešto u čemu je tako strašno uspješan. Uspjeh je postao neko mjerilo životne sreće. Iako mi se čini da je uspjeh mjerna jedinica koju određuju drugi ljudi. I Luku i Daneta povezuje neki sram, obojica se na neki način moraju izložiti. Obojica se nađu u životnoj situaciji da nešto od sebe moraju otvoriti, dati i možda otpustiti malo cinizma. 

Glumci, ako su dobri i znatiželjni i otvoreni, jesu intelektualna elita. Nekako mi je život dao da provodim puno vremena s njima, da radim s i kroz njih. Naime, njihov posao je da moraju utjeloviti nekoga ili nešto. Ponekad je to vrlo kompleksan lik, živ ili mrtav, fiktivan ili iz stvarnog života. Nekad su to ideje. 

Reditelji i dramaturzi i dramatičari dolaze s kompleksnim političkim, društvenim idejema i pitanjima. Glumci su svedeni da to nekako sve prihvate svojim tijelom, ali i umom. Isto tako, oni djeluju u ovom trenutku. Glumci znaju jako mnogo o ljudskoj prirodi i o svijetu u kojem živimo. Nekad mi bude žao što ih u medijima radije ispitujemo o dijetama, modi i novim ljubavima. Bruno Ganz je nešto znao o Hitleru što će teško dokučiti bilo koji profesor povijesti. 

Masha Gessen je jednom prilikom rekla da korupcija nije jedna točka u društvu, nego vezivno tkivo društva. Odmah sam prepoznao što je time htjela reći. Bez obzira na to što se s nečijim političkim i ideološkim stavom slažem ili je komplementaran s mojim, nije nužno da je zbog toga neka osoba u potpunosti ispravna. Korupcije i nepotizma ima u svakoj sferi društva, bez obzira na kojem kraju političkog spektra. 

Da se zadržimo jednim pitanjem isključivo na romanu Tatin sin, povodom kog i razgovaramo –  odnos otuđenog, nedostupnog, teško bolesnog oca i sina – naratora koji se suočava sa brojnim problemima, kako u intimnoj, tako i u kolektivnoj sferi života, je centralni, a oba lika upoznajemo kroz brojne, pretežno nelagodne, ali često veoma duhovito opisane svakodnevne okolnosti. Zanima me kako je tekao proces izgradnje ova dva lika, ali i u kakvoj su funkciji bili epizodni ili sporedni junaci romana? 

Kako je prošlo neko vrijeme otkako sam smišljao ovu priču, pokušat ću rekonstruirati proces, otprilike.

Mislim da sam već neko vrijeme znao da želim pisati o odnosu oca i sina. Znao sam i da će biti pisano u prvom licu i otprilike mi je bila jasna forma ovih kratkih poglavlja. Htio sam povući paralelu između biološke i odabrane obitelji, teme koja se provlači i kroz neke moje drame. Malo sam posudio iz svog života. Recimo, da je otac građevinski radnik, suvremena radnička klasa. I napraviti mali odmak od predrasuda da se mora raditi o nasilniku, alkoholičaru ili homofobu… Htio sam pisati o ocu i sinu koji nisu rastvorili neki prostor intime, dvojici zatvorenih odraslih muškaraca koje život zadesi da moraju progovoriti, podijeliti nešto istine i zašto ne – prepoznati se. A osobito je važno da su mogli pričati o sramu. 

Ostale likove je ponudio život ili svijet tih likova, a onda priča  bira, reže što joj je važno. To je, bit će, ta dramaturgija. Jedan lik je iz nekih prvih verzija nažalost izašao (ali ne sumnjam da će se netko pojaviti). Htio sam stvoriti autentični i što iskreniji prikaz neke odabrane porodice koja bi mogla zadesiti naslovnog junaka, kao što sam mogao pretpostaviti što bi priča mogla ponuditi jednom ocu koji se nađe u neizvjesnoj situaciji, na novom početku ili odgodi kraja. Zbog forme romana, svaki je od likova dobio veoma ograničen prostor, ali sam od njih htio napraviti što autentičnije ljude i odnose koji bi sigurno imali prostora za svoj roman.

Na kraju dana, Tatin sin se može čitati i kao priča o, napokon, susretima.

Čini mi se kao da radiš na demistifikaciji sopstvenog procesa pisanja i pristupa pisanju – kako dramskih, tako i proznih tekstova. Ne kriješ da svoje junake gradiš prema ljudima koje poznaješ i situacijama koje su ti bliske ili poznate. U romanu Tatin sin si obuhvatio širok dijapazon tema – porodičnih odnosa, klasne razuđenosti, otuđenja, seksualnosti, odnosa prema domovini, a upravo su te teme ključne i za tvoje dramske tekstove. Kako promiljaš angažman u domenu pisane reči? Da li nedostaje angažmana kod savremenih autora? I da li ti smeta što je danas često reč angažman zamenjena rečju aktivizam, od koje se često pravi nekakav otklon? 

Zanimljivo pitanje. Ne znam koliko ja radim baš na tome. Više otvoreno odgovorim na pitanje o nekom aspektu svog pisanja. Iako bi trebalo stavljati disklejmer: hej, ali to mislim u ovom trenutku, vezano uz ovaj tekst. I nekako znam da će mi to biti cringe čitati kasnije. 

U nekim dramama se igram s autorskom pozicijom – pozicioniram neki svoj avatar, neki kao da sebe, koji postoji samo u svijetu te drame. I kao što si navela, tekstovi mi obuhvate jednu dobru porciju ideja i tema, pa ostavljam svoju vizuru i tačku iz koje gledam relativno čvrstim. Šta mogu, zanimaju me ljudi i njihovi odnosi, ali ne mogu negirati da društveni, ekonomski i politički konteksti ne određuju njihove sudbine, pa i karaktere, labilnosti i slabosti. 

Nemam baš naviku kritikovati rad drugih autora. Svako od nas je osuđen da piše tačno i samo ono što može i mora pisati u tom datom trenutku. Postoji toliko načina na koji nešto može imati aktivistički potencijal – to može biti tema, ali i neki radikalni potezi u formi. Neki umjetnici mogu biti veoma politički aktivni, a stvarati veoma apolitičnu umjetnost (ako takva stvar uopće postoji!). 

S druge strane, je li nešto aktivističko ili angažovano ovisi i o kontekstu gdje se stvara. Ista stvar nema iste posljedice u, lupam, San Francisku ili Moskvi. Vrijeme može promijeniti kontekst. Recimo, nešto napisano 1925. godine, u Berlinu je već 1935. u istom gradu mogla biti smrtna osuda. No, nekako s vremenom uviđam kako svaka dobra umjetnost radi uvijek na dva polja. Jedno je intimna razmjena između čitateljice-djela (empatija, obrazovanje, širina su veoma revolucionarni) i druga je političko djelovanje djela u javnom prostoru. Ono nekad može doći iz samog sadržaja, a može doći i iz političkog konteksta gdje se djelo pozicioniralo. Ajme, mogao bih ovako do beskraja.  

I konačno – nečija istina, osobito ako dolazi iz neke vrste margine ili mraka ili ako je ućutkana, i nečiji prodor u javni prostor je političko i aktivističko djelovanje. Onda ostaje važno ne sprovoditi autocenzuru, odnosno, samog sebe stišavati kako bi se zadovoljili i umirili mama, tata, baka, susjedi, pokojni, političari ili tržište. Svaki autor ima potpuno pravo to raditi onako kako mu je dato.

Kad smo otvorili ovu temu – kako ti, kao nagrađivanom proznom i dramskom piscu čiji su komadi izvođeni i u Hrvatskoj i u inostranstvu, deluje savremena pozorišna scena u Hrvatskoj (i regionu)? 

Poslednjih godina u Hrvatskoj, uspio sam postavljati tekstove, jer postoji uzbudljiva i entuzijastična nezavisna scena. I na tome sam im zahvalan. Jer većina, iz čiste želje za stvaranjem uzbudljivog pozorišta, djeluju nerijetko na marginama javnog finansiranja. 

Jako se bojim da će javna pozorišta nakon pandemije, zatvaranja i pauza, zatvoriti svoja vrata umjetnicima mlađe generacije, staviti ih na margine i otežati im umjetnički razvoj, pretpostavljajući da je to posao nekog drugog pozorišta ili nezavisne scene. Mislim da je to velika greška. Pozorišta moraju insistirati na širini i otvorenosti i repertoari bi trebalo da obuhvataju nove izraze, ideje, čitanja, tekstove. 

Mislim da je zato pozorište preživjelo, jer je skoro 3000 godina pronalazilo načina da asimilira nove ideje i da uvijek uvodi sasvim nove postavke i ljude. I samo na taj način može preživjeti nove tehnologije, metaverse, serije i tako dalje. Samo da ostane otvoreno za nove ideje koje propituju ili guraju granice dalje. Za to je potrebna širina onih koji su na rukovodećim pozicijama. Jer stvar koja ne živi, a na životu je, nije ništa drugo nego zombi. 

Druga stvar, nadam se da ćemo probiti granice u regiji i da će pozorišta pronaći način da dođe do veće razmjene reditelja/ica i dramatičara/ki, osobito mlađe generacije. Mislim da imamo potencijal za neke nove poetike ako bi, recimo, rediteljka iz Slovenije režirala u Srbiji, kada bi se tekstovi iz Hrvatske postavljali u Bosni… Mislim da je jasno koju sliku pokušavam stvoriti. Svi se ovdje bavimo nekim temama, imamo neke komplementarne perspektive i zajednički tražimo neki novi izraz. Isto tako, mislim da bi takav tip razmjene postavio neka vrlo zanimljiva i provokativna pitanja, bilo politička ili estetska. Nekako uspijevam pratiti scenu u regionu i mislim da, kad bi se mogli malo proširiti, postoji ogroman potencijal za jedno uzbudljivo i autentično pozorište. 

Ali opet, lako meni ovdje pametovati… 

Živeo si u Berlinu, a u romanu Poderana koljena, gde je radnja smeštena, pišeš da je junak došao u taj jebeni grad da se nađe, ali se, kao i svi drugi, samo izgubio. Kakav je za tebe bio doživljaj života i svakodnevice na tom izmaštanom Zapadu i da li je, u neku ruku, promenio ili uticao na percepciju tema o kojima pišeš i u Tatinom sinu? 

Možda malo patetično opšte mjesto. Ako je Dane išao tražiti nešto tako što je otišao, glavni lik Tatinog sina je otišao tražiti nešto slično tako da se vratio. Ali, to su sasvim dva drugačija lika različitih psihologija. 

Živio sam dvije godine u Berlinu. Otišao sam jer me tamo vuklo i jer nisam imao posla. Ostao sam nešto duže nego što sam planirao. I zaista ne žalim. Bio sam siromašan i bilo mi je lijepo i zabavno. Otišao sam kad sam shvatio da mi je dosta. Ipak sam ja dijete Balkana. 

Naravno da me promijenilo. Dvije godine sam živio u jednom velikom gradu, jednom od centara, barem zapadnog, svijeta. Nekako sam shvatio da je svijet mnogo veći nego što ga ja mogu zamisliti. Berlin je pomalo i okrutan i preispitao je neke moje životne pretpostavke. I nekad tamo, prije nego što sam otišao, me natjerao da preispitam svoje životne prioritete. Ispalo je da živjeti u Berlinu nije na tom popisu. 

Ipak, posve razumijem zašto se ljudi sele. Nije to samo da se nešto traže, nije to samo dokono hipstersko razlijevanje po velikim gradovima i nije samo bijeg, nego je stvarno i želja da se pokuša izgraditi neki bolji život, neki pravedniji i možda manje okrutan. 

Eh, ali ono što znam sada, je da svaka sredina stvara svoju jedinstvenu okrutnost. I da mržnja vrlo lako putuje, ne treba joj nikakva putovnica. 

A sve što proživim, na neki način utiče na moje pisanje. Kako tačno – nisam siguran, a možda je tako i bolje. 

Raduješ li se srpskom izdanju Tatinog sina i postoji li posebno uzbuđenje pred beogradsku promociju? 

E, iznimno sam sretan. Taman je prije nekoliko mjeseci izašao slovenski prijevod. Već kako sam pričao u prethodnom odgovoru, drago mi je da se veze, koje su pregrižene devedestih, u novoj generaciji ponovno uspostavljaju. Ovdje moram pohvaliti Srđana Gagića i Ognjena Aksentijevića koji su se naradili da srpsko izdanje Tatinog sina izađe. Bez njihovog predanog rada i entuzijazma oko Raštan izdavaštva ne bi bilo ništa od toga i zaista sam im na tome zahvalan.  

U Beograd dolazim više ili manje redovno poslednjih deset godina, ovdje imam jaku bazu prijatelja i grad je bio više nego dobar domaćin sve to vrijeme. Ipak, sada imam osjećaj da debitujem. Naravno da postoji uzbuđenje i trema, ali mi je drago da ću moći taj trenutak podijeliti sa svojim prijateljima.

Fotografije: Luka Milanović

Članak Dino Pešut: Čini se da je uspjeh postao mjerilo životne sreće se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Igrice Hugo i Izi bile su popularne kada smo bili deca. Verovatno sam zbog toga, hodajući ka osnovnoj školi, često zamišljala da prelazim nivoe. Kaldrmisane ulice bile su moji poligoni, a prostor između starog kamenja bio je vrela lava ili ledena voda koju ne smem da dodirnem. Zato sam skakala sa jednog kamena na drugi, pogledom tražeći one površinski velike, na kojima bih bila sigurna od izmaštane opasnosti. Kada bih prošla te, usledile bi sledeće prepreke – nekakvi gelenderi kroz koje sam se provlačila i linije na betonu koje sam preskakala – gaženje po njima predstavljalo je kraj igre. Kretanje od tačke A do tačke B može biti veoma dosadno, zato nam je potrebno da mu dodamo neki sloj, razmišljala sam sedeći u autobusu 83, koji je strpljivo stajao u mestu petnaestak minuta u Nemanjinoj ulici. Vreme koje provodimo u gradskom prevozu je poput nekog vakuuma, a najlakše je, u digitalnom dobu, provesti ga na mobilnom telefonu – odgovoriti na poruke, mejlove i pozive koji čekaju, skrolati po Instagramu ili ući na neki portal i pročitati vesti jedva čekajući da stignete gde ste pošli, jer tada je zaista all about destination, a ništa nije about journey.

Tako bih vreme i ja provodila u autobusu 83 da nisam ostala bez baterije, što mi se nikada ne dešava (novčanik sam, možda, i zaboravljala, ali ne sećam se kada sam iz kuće izašla bez punjača, ako ne računamo izlaske do prodavnice, brzinske kafe ili šetnje u kraju). Crni ekran telefona mi je dao prostor koji sam potisnula – sedela sam sama, bez slušalica u ušima, bez priliva informacija i bez dopisivanja. Provodila sam vreme u vakuumu, znojava i pokisla, gledajući u znojave i pokisle oko sebe i slušajući razgovor koji je moj saputnik vodio preko bežičnih slušalica, što mi se učinilo smešnim – kako li ja, grlata, zvučim kada radim to isto?

Može se učiniti da ću ovaj tekst usmeriti u pravcu brige zbog sveopšte otuđenosti ili brige zbog preteranog gledanja i dodirivanja hladnih, izgrebanih ekrana telefona, ali neću poći tuda. Vakuum gradskog prevoza je vreme koje možemo usmeriti u razmišljanje i maštanje, čak i u trenutku u kom takva ideja, zbog brzine protoka informacija, površne komunikacije i neophodnosti onlajn prisustva, može delovati neostvarivo. Vakuum se, ako ste dovoljno dobro istrenirali svoje algoritme, sasvim ispunjeno može provesti i na mobilnom telefonu. Naravno, većina ljudi ga je tako i provodila, ali neki su zamišljeno gledali ispred sebe, neki su tiho razgovarali, a neki i zadremali. Iako je popodnevna gužva bila na vrhuncu, bilo je jako tiho – prozori su bili zatvoreni zbog kiše, a motor autobusa se gotovo nije čuo. Prijalo mi je da tih petnaestak minuta provedem zagledajući sve oko sebe, vakuum u kom sam se našla mi je neočekivano pružio mir, a inače bi mi stvorio nervozu. Setila sam se još jedne igre ili maštarije koja mi i danas prođe kroz glavu – kad vidiš tragove aviona na nebu, zapitaš se kuda je on pošao – tako sam se u autobusu 83, zapitkivala o ljudima oko sebe. Vakuum može biti i predah, zaključila sam, stavljajući telefon na punjenje oko pola sata kasnije, kod drugarice u stanu na Novom Beogradu.

O vremenu i prostoru između sam razmišljala i zato što mi je dvoje ljudi ove nedelje, na rastanku posle druženja, pomenulo teleport – kada bih sada mogao da se teleportujem u krevet, kada bih sad mogla da se teleportujem do Bežanijske kose. Pitala sam ih kako će provesti vreme u prevozu, a oni su rekli da će odgovoriti na neki mejl i gledati aranžmane za letovanje. I moji prijatelji su, kao i ja, istrenirani da budu produktivni, okretni i korisni. Zato hitamo sa jednog kraja grada na drugi, ne gledajući one oko sebe i izmišljajući načine kako da što pre stignemo, stignemo, stignemo, da bismo opet krenuli, krenuli, krenuli. Kao da smo zaboravili na pravo na predah, koje se može ostvariti bilo gde, pa i u, naizgled dosadnim, trenucima koje bismo preskočili, kao što je gužva u saobraćaju. Možemo i reći pravo na vakuum, mada suludo zvuči takva definicija.

Trenutno je u toku BINA (Beogradska internacionalna nedelja arhitekture). Najlepši deo ovog festivala su organizovane šetnje ulicama kojima prolazimo svakodnevno. Pravo na predah ostvariću, možda, i tokom BINA šetnje, što da ne, biće to razgovor o zgradi u blizini mog posla. Posle toga je možda neću samo pozdrazumevati, kao i ostale delove ovog grada, zastaću da je pogledam duže od nekoliko sekundi. Nadam se da tada na mene neće naleteti neko ko juri trotinetom Makedonskom ulicom.

Članak Mala preterivanja: Vakuum se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Opet, svi znamo kako je naš jezik bogat brojnim neprevodivim epitetima i psovkama. Doslovni prevod za drkažiju na engleski jezik bi eventulano mogao biti jerk, douchebag ili motherfucker, na nemačkom bi možda bio mutterfucker, na špankom hijo de puta, na poljskom možda skurwysynu, a na ruskom ублюдок. Ipak, kao što dobro znamo, doslovan prevod ne može uhvatiti sve konotacije, pa tako drkažija svakako nije mutterfucker, ni ублюдок. Možda je douchebag ili jerk, ali ni to nije sasvim precizno. Miloš Vasić je u Vremenu pre desetak godina pisao upravo o tome šta sve ovaj pojam podrazumeva, praveći duhovitu podelu na, recimo, sujetne, duhovite ili simpatične drkadžije. U tom smislu, teško je dati jedinstvenu definiciju drkadžije i različite su asocijacije, ali evo jedne moguće. Pravog, suštinskog drkadžiju odmah prepoznaš. To su oni koji te već tokom upoznavanja kategorišu kao idiota, već si manje pametan ili snalažljiv od njih, odmah im smetaš i traže ti mane. Ovo posebno odlazi do izražaja ako je startna pozicija takva da on treba tebi, a ne ti njemu. Tada će njegov drkadžijski karakter (a duboko verujem da je to, u svojoj suštini, karakterna odlika) dostići svoj vrhunac. Verujem da bi se, da je pozicija drugačija, drkadžija savladao kako bi završio posao za koji si mu potreban. Ipak, ako tada nešto krene po zlu, drkadžiji će biti potrebno malo vremena da potvrdi svoju inicijalnu premisu i da krene da te nipodaštava ili, češće, otpiše kao nesposobnog. Vasić u pomenutom tekstu piše da psiholozi kažu da je ključni problem sa drkadžijama komunikacijska neprilagođenost, te potvrđuje da je reč o karakternom, a ne psihopatskom problemu.

Među mojim prijateljima ima drkadžija, u to nema nikakve sumnje. Misleći na jednog od njih i na naše desetogodišnje drugovanje, setim se još jedne odlike drkadžije, široko poznate kroz izreku terati mak na konac. Terati mak na konac značilo je biti vešt, biti uporan, jer je mak vrsta najfinijeg, najtanjeg tkanja za koje nije svako bio sposoban. Terati mak na konac danas znači da si sitničav i da preteruješ u svojoj istrajnosti. Ako biste pitali mog prijatelja drkadžiju, on bi kazao da je doslednost tog tipa najvažnija stvar na svetu, da nema popuštanja i kompromisa kada je u pitanju ispravan stav, razume se, stav koji pripada njemu. Zašto se onda družimo sa drkadžijama? Zato što su oni među najduhovitijim ljudima. Toliko je jednostavno, ne mora se dalje objašnjavati. Uz to, kao prijatelj drkadžije, imaš nekakvu uvrnutu ekskluzivnu poziciju, jer drkadžije, po pravilu, nemaju baš mnogo ljudi oko sebe i zato su odani nekolicini koju su odabrali. Zato mi je moj drug, drkadžija, rekao da ne mora više da upoznaje nove ljude, dovoljno je nas nekoliko sa kojima provodi vreme.

Pogledajmo samo poznate drkadžije u popularnoj kulturi. Imamo doktora Hausa, Severusa Snejpa, Voltera Vajta i Tiriona, imamo Čoveka po imenu Uve, neko bi rekao da imamo i Zverku iz Seks i grada. Ovi junaci su različiti tipovi drkadžija, čije ponašanje razumemo ili ne razumemo, ali mahom nastavljamo da o njima gledamo ili čitamo, zainteresovani za epilog. U fikciji uglavnom saznajemo razlog nečijeg drkadžijskog ponašanja, koje, potom, možemo razumeti, i baš zato, na kraju filma ili knjige, osetimo empatiju prema drkadžijama. Iz nabrojanih primera, dalo bi se zaključiti da mislim da je biti drkadžija pozicija koju zauzimaju samo muškarci. Biti drkadžija i te kako može biti i žena, samo je tako nećemo nazvati. Ako je teška za komunikaciju ili saradnju, ako sitničari i cepidlači ili ako je neprijatna – ona će verovatno biti nedojebana, njeno stanje biće, dakle, opisano nedostatkom seksa ili radom hormona. Oba pojma upućuju na seksualni život, samo što kod mukuškaraca, ipak, to predstavlja stupanje u nekakvu akciju, a kod žene nedostatak iste. To je tema za neko naredno razmišljanje.

A šta kada ne saznamo zašto je neko toliki drkadžija?, pitala sam se dok sam izlazila iz kafića i šetala se Svetogorskom u utorak ove nedelje. Konobar drkadžija je zaista ničim izazvan bio izrazito neprijatan prema meni, sa ciljem koji ne mogu da razumem. I dalje mi se čini da je njegov jedini cilj bio da mi pokvari raspoloženje, da me ostavi zapitanu nad tim šta sam uradila pogrešno u kafiću u kom on radi, a u kom sam provela 15 minuta i popila jednu kiselu vodu. Šta ga je u mom ponašanju trigerovalo da mi se obraća sa takvom ironijom i, tobož, uvažavanjem, misleći da to neću primetiti? Zašto je, kada sam mu tražila račun, udario rukama po butinama i sarkastično mi rekao da, naravno, mogu da dobijem račun? A još više, kako nisam mogla da izdržim, pa da mu ne kažem, sa istim sarkazmom, kako je izrazito ljubazan i da se zahvalim na divnoj usluzi? Mogu li da imam posla sa drkadžijom, a da i sama ne postanem drkadžija? Da li bih, da taj utorak nije bio tako stresan i komplikovan, uradila isto to? Za sebe mogu da kažem da sam vedre prirode, volim ljude i uvek radim na amortizovanju neprijatnih situacija, te da, naravno, neću nastavljati krug drkadžijskog ponašanja, to nije u skladu sa mojim karakterom. Još jednom sam vratila film, pa sebi rekla da definitivno nije do mene, da je sigurno taj momak imao loš dan, da ga je neko drugi iznervirao, da su plate konobarima jako male i da, naposletku, sasvim sigurno imaju posla sa svim tipovima drkadžija. Stigla sam do pešačkog prelaza kod Doma omladine, a pored mene je stajala starija žena sa psom na povocu. Sasvim tiho je, povlačeći psa ka hladovini, rekla Miki, nemoj tu na suncu da stojiš, dođi kod mene u hladovinu. Njeno skoro nečujno obraćanje i briga su me dirnule i oraspoložile, pustila sam neku soul plejlistu i ubrzo stigla do Zemuna.

Sutradan sam prijatelju, duhovitom drkadžiji, ispričala sve što se događalo tog dana. Za kraj sam ostavila priču iz kafića, na šta mi je on rekao: neka si mu rekla, odjebi je pola zdravlja i pokušao da pređe na drugu temu. Zaustavila sam ga, rekavši da ne želim da budem deo tog drkadžijskog kruga, a on me je prekinuo – moraš tako sa tim drkadžijama, što me je istinski nasmejalo. Znaju li drkadžije da su drkadžije, zapitala sam se u sebi i ostala bez odgovora, dok smo završavali drugo malo pivo u jednoj bašti nedaleko od Doma omladine.

Članak Mala preterivanja: Drkadžija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Recimo – My number one, pobednice 50. takmičenja za Pesmu Evrovizije – Helene Paparizu, slike poput onih koje bumeri danas često postavljaju jedni drugima na Fejsbuk zid – volim te, dobro jutro, lep dan, uz neizbežno loš dizajn koji neretko podrazumeva prikaze medvedića, ruža, sunca ili meseca i morskih talasa. Podešavamo ringtonove i proizvodimo fotografije lošeg kvaliteta samo za sebe, ne objavljujemo ih na društvenim mrežama. Bilo je zahtevno pronaći ugao za selfi iz pozicije u kojoj okrećemo telefon, jer prednja kamera ne postoji. Za našu generaciju kultni časopis Bravo 2005. godine piše o Rijani, zvezdici sa Barbarodosa, a ja na zid svoje sobe kačim njen poster – kratka majica, široke, plitke pantalone i zlatne starke. Sluša se Pon de Replay, najveći hit sa njenog prvog albuma Music of the Sun. Taj album sam kupila kod Žike ispred Robne kuće u Zemunu, kod kog smo za 100 dinara pazarili i piratizovane verzije filmova i serija i tzv. nastavke za Sims 2 (koji, po pravilu, nisu radili).

Da postoje stvari kojih se sećamo, a možda se nikad nisu dogodile, rekao nam je Harold Pinter u Starim vremenima, a upravo je ovaj britanski pisac 2005. godine postao dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Sećajući se, postajemo arheolozi – skupljamo deliće kako bismo stvorili narativ i širu sliku, pročitala sam nedavno u intervjuu jednog psihologa. Jezički je zanimljivo i kratko putovanje od Pintera do Pintar Manojlović Olge, naše istoričarke koja je pre nekoliko godina objavila knjigu Arheologija sećanja, a koja je posvećena spomeničkoj kulturi u Srbiji od kraja Prvog svetskog rata do revolucionarne ’89. godine.

Revoluciju je 2005. donelo osnivanje Jutjuba, koji smo, doduše, počeli da koristimo tek nekoliko godina kasnije. Naša pažnja je bila usmerena na televiziju – seriju i bend Rebelde (stavljale smo zvezdice nasred čela oponašajući popularnu Anahi i pevajući pesmu Tras De Mi), crtaće Strašne priče za plašljivu decu (koje smo donekle prevazišli) i Grčka mitologija (sa iznenađujuće lošom sinhronizacijom, koje nismo bili svesni). Vredi pomenuti da je te godine završeno snimanje španske serije Korak napred, zbog koje smo nosili jeftine grejače na nogama, iznad skejterki koje su verovatno kupljene u Skečersu. Novak Đoković je prvi put igrao na grend slem turniru u Austrliji, a pobedio je, mesecima kasnije, Monfisa u pet setova na US Openu. Nataša Bekvalac je pevala Nikotin, Naviku i Poludim li u dvadeset pet, a mi smo pevali za njom, možda i pripremali neku koreografiju na poslednjoj rekreativnoj nastavi u Sokobanji.

Referenci iz 2005. godine (zapravo, za celu prve decenije dvehiljaditih) se nije teško setiti, ako ste jedan od 160 hiljada pratilaca stranice Dragi Bravo na Instagramu. Ekipa koja postavlja sadržaj na ovo parčence internet prostora svakodnevno nam kopa po uspomenama objavljivanjem ikoničkih podsetnika na prvih nekoliko godina novog milenijuma. Nije teško zaključiti koliko je stranica Dragi Bravo haotičan, odnosno, koliko je gotovo nemoguće uhvatiti njegov glavni tok, koji je kasnije identitetski odredio upravo te hiljade ljudi koji stranicu prate – treš telenovele i reprize Srećnih ljudi, američki pop i r’nb, domaći folk i pop, Seks i grad i Nindža ratnici, Pokemoni i Angus, tange i ljubljenje sa vatanjem, metalno posuđe i podrumi pretvoreni u diskoteke u polurenoviranim socijalističkim hotelima (uvek rezervisanim za rekreativne nastave), Marsupilami i Kupoholičarka, Tokio Hotel i Seka Aleksić, Hugo i Izi, i, naposletku: Dragi Bravo, plašim se ljubljenja! – Ne brini se, svako zna da se ljubi rubrika koje smo svake nedelje iščitavali. Tu su i sladoledi, sokovi i grickalice koje više ne postoje, krikovi mode koje se trudimo da zaboravimo: čipkaste čizme do kolena i plitke teksas pantalone, ali i čupave hemijske, gumene, bodljikave minđuše i televizijske reklame koje smo znali napamet.

Naravno – postoji nepregledno mnogo stranica na internetu o svakoj deceniji dvadesetog veka. Šta je onda specifičnost stranica poput Dragi Bravo ili viralnih videa na TikToku koji se bave istom temom? Najpre, čini se da nije prošlo dovoljno vremena kako bismo romantizovali prve godine dvehiljaditih. Još uvek o njima ne mislimo i ne predstavljamo ih kao savršene – to nam verovatno tek sledi do kraja ove, treće decenije novog milenijuma. Dalje, govorimo o poslednjim generacijama milenijalaca, dakle, onim koji su do desete godine već iskusili sudar digitalnog i analognog, što može biti naša specifičnost i tema za neki drugi tekst. Ne zaboravimo, pritom, naše roditelje, koji su nas uveravali da je u prethodnim decenijama bilo bolje, zgražavajući se nad spletom sadržaja koji su pripadali tadašnjem mejnstrimu – od muzike, preko televizije i filmova do agresivnih kompjuterskih igrica i mode. Naši roditelji su bili mladi tokom raspada nekadašnje velike zemlje, iz ove perspektive svakako preterano idealizovane. Tako smo, recimo, upoznali muziku osamdesetih i devedesetih, kojoj se danas takođe radujemo. Zato su ex yu svirke svojevremeno bile toliko popularne, a, sa druge strane, danas imamo makar tri organizacije (da, dobro sam rekla, karte se prodaju preko platforme Tickets.rs, kao za neki koncert) koje puštaju muziku sa početka dvehiljaditih na masovnim žurkama širom Beograda.

Već imamo nekoliko generacijskih filmova o početku dvehiljaditih, ali jedva čekam da vidim kakav će biti neki sledeći, snimljen sa dvadesetak godina razmaka. Priče tih junaka će možda iskristalisati u čemu se ogleda posebnost odrastanja tokom početka neuhvatljivih i definitivno po svemu drugačijih dvehiljaditih.

Članak Mala preterivanja: Godina dve hiljade peta se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Moj drug voli egzotična putovanja, voli da pije kakao i da deli komplimente, voli da megalomanski kupuje u supermarketu, a voli i da postavlja bizarna pitanja. Često me, usred razgovora, odjednom iznenadi – šta bi bila kad bi bila voće ili da li bi pre bila Goca Tržan ili Andrija Milošević, kao da će me na osnovu odgovora proceniti iz nekog drugog ugla. Pre nekoliko godina me je nasumično pitao šta bih radila kada bi mi neko sutra na račun uplatio deset miliona evra, verovatno tražeći nekakvu duhovitu opasku ili samo čekajući svoj red da na isto pitanje odgovori. Rekla sam, kao iz topa, kupila bih garsonjeru jednu od 20 kvadrata tu u Hilandarskoj, da ne moram da ustajem u 4 ujutru kad radim jutarnji program. Mnogo se smejao, a smejala sam se i ja. Ne bi kupila svoju radio stanicu, zaposlila svoje ljude, napravila sopstveni medij, sopstveni program, pitao me je, a tad sam se smejala još više, ali ne svom izboru, već sitnim razmerama svog odgovora. Pod jedan, možda sam mnogo sebična, a pod dva, sasvim sigurno ne poznajem veliki novac i zato mi je nezamislivo šta sve sa njim mogu da uradim. Zato je bitno podatke staviti u razmeru – networth britanskog dobitnika džekpota sada je veći od onog koji ima Adele, a, za 184 miliona funti, ako već nije raspoložen za karipska ostrva, može kupiti više od deset luksuznih nekretnina u londonskom Hajd parku.

Ponekad smo, moj radoznali drug i ja, u lokalnoj zemunskoj kladionici igrali bingo. Birala bih 3, 7, 11, 15, 29, 38, da, to su moji brojevi, a uložila bih 50 ili 100 dinara, nadajući se nekakvom dobitku sa kojim bismo opet zavrteli istu igru ili popili piće uveče pored reke. Jednom sam osvojila taman dovoljno da kupim novu maskaru, pa ceremonijalno onu staru i sasušenu bacila u kantu za đubre. Ozbiljan novac i nisam mogla da osvojim, jer nikada nisam popunila tiket, nisam se kockala ili uplatila loto. Setila sam se Peti Smit koja je navodno pesmu Free Money sa svog prvog albuma Horses napisala razmišljajući o svojoj majci koja je večito sanjala o osvajanju novca na lutriji, a nikada nije uplatila tiket. Dovoljno joj je bilo da zamišlja šta se sve sa tim novcem može, da se prave liste želja i potreba. Na vrhu te liste bila je kuća pored mora, a humanitarni rad je bio drugi po redu.

Možda sam baš tom logikom, odgovarajući na ono nasumično pitanje, rekla garsonjera u blizini posla. Kako mi nije palo na pamet da rešim neki veliki, stvarni problem, da uplatim makar deo novca tamo gde je najpotrebniji, da pomognem nekome ko je u nevolji? Sigurno se do toga stiže malo kasnije, kada novac staviš u razmeru ili kada shvatiš njegove razmere. Bračni par Thwaite – Joe, inženjer i Jess, frizerka, koji su pre nekoliko dana u Velikoj Britaniji osvojili više od 180 miliona funti, razmišljaju na sličan način. Guardian javlja da i dalje ne znaju šta će uraditi sa novcem, ali da su, odmah po saznanju o dobitku, impulsivno kupili novi nameštaj za spavaću sobu. Upravo impuls bi bio rešavanje nekog dosadnog svakodnevnog problema, koji nikako da bude rešen, jer, kako kaže Joe – doskorašnja finansijska situacija ih nije ugrozila egzistencijalno, ali su i te kako osetili pritisak ekonomske krize.

Kupila bih novi kauč da zamenim ovaj dotrajali na kom sedim svake večeri – dosadno škripi i pri premeštanju jedne noge na drugu. Kupila bih viši lavabo, umesto sadašnjeg niskog, zbog kog ispolivam sve pločice kada se umivam ujutru. Kupila bih i nove pločice, mozaik tirkizne i svetlo braon, da mi deluje kao da koračam po nemirnoj ivici mora i obale kad perem zube pred spavanje. Razvodnjena pasta za zube bila bi pena od talasa, a ja bih strpljivo trljala kečeve i dvojke razmišljajući o letu koje bi trebalo provesti na Rabu, u nekoj kući pored mora kakvu bi, možda, kupila majka Peti Smit.

Članak Mala preterivanja: Lutrija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Provela sam veći deo nedelje u jednom šumadijskom selu, slušajući na ripit pesmu In the summertime, iako nije nimalo toplo u ovoj prazničnoj nedelji – naprotiv! Nadam se da je nošenje braon kaputa ušlo u svoju završnicu, da ću ga posle hemijskog čišćenja odložiti u ugao ormana, ne želim da ga vidim do oktobra. Opremila sam se za hladno vreme sa jedne strane, a sa druge, dovukla sam sa sobom, pored telefona, i laptop, za svaki slučaj, ako se nešto dogodi, ako bude potrebno da nešto uradim na brzinu, da ne bude da sam nešto propustila. Punjači i slušalice u mom koferu uvek izgledaju kao nekakav zmijarnik koji, tokom izvlačenja odeće, premeštam iz jednog ćoška u drugi, nadajući se da čvorove koje naprave neću morati da raspetljavam, da se ipak ništa važno neće dogoditi tokom putovanja. I zaista – laptop mi je bio potreban malo, nisam ni morala da ga punim, ali telefon, opet, nisam ispustila iz ruku.

Već sam pisala o tome kako uživam u povezanosti koju nam digitalni svet pruža, imam profile na svim popularnijim društvenim mrežama, nekada dopustim sebi da satima prelazim sa jedne na drugu, sa YouTube-a na Instagram, sa TikToka na Fejsbuk, bez krivice. Dokoličarim, uživam u trivijalnom sadržaju i delim ono što je zanimljivo ili duhovito. Ipak, znatno češće sebe kudim zbog onoga što se dogodi, a valjda je svima poznato – nasumični skrol odvede do jednog profila prijatelja, a taj jedan profil do onog jednog poznanika koji je, recimo, baš slučajno bio u Friends kafiću u Zrenjaninu, a tagovao je zvaničnu stranicu serije, pa hajde da vidim šta ima kod njih na profilu, a tu su i Dženifer Aniston i Kortni Koks, šta li su one kačile u poslednje vreme… Sama sebe iznenadim kada se ponekad setim da kliknem back, back, back, jer me zanima odakle je takvo jedno grananje počelo, šta me je povuklo ka sledećoj stranici, pa sledećoj, pa sledećoj.

Znamo to odavno – telefon je postao produžetak naših ruku. Nedavno mi je taj stalni svetleći podsetnik sa novim apdejtom ponudio Focus opciju kako bih isfiltrirala informacije koje dobijam u zavisnosti od doba dana – šta me zanima kad ustanem, šta kad ležem u krevet, šta tokom popodneva, posle ručka, tokom lenjeg skrolanja kroz vesti, mimove, poluinformacije i fotografije prijatelja sa kratkih odmora na vikendicama, baš poput ove u selu u kom sam provela protekla tri dana. Taj mali univerzum me uzbuđuje koliko i umara, ali mu se do sada nisam opirala – sva ta obaveštenja nikada nisam isfiltrirala, jer mi suštinski nisu smetala.

Ipak, ove nedelje su zasmetala mojim prijateljima. Više puta su mi uzimali telefon iz ruke i stavljali ga na sto, okrenut na dole, da mi pogled tokom razgovora ne bi skrenuo na ekran, večito prepun novih informacija. Tome sam se uglavnom smejala, a malo sam se i bunila tvrdeći da preteruju, da ravnopravno učestvujem u razgovorima, iako znam da često makar pogledam u telefon, ali oni su bili uporniji od mene – ugasila sam notifikacije sa Instagrama i Fejsbuka. Možda zvuči trivijalno, ali – pokušala sam da telefon ne uzmem u ruke jedan sat i da se potpuno usmerim na jedan drugi mali univerzum – stari Smederevac koji nas je tokom tri hladna dana grejao, u kom smo pekli pile, pite i pice, pored kog smo strpljivo čekali da prokuva voda za kafu. I tu sam izmislila nekakvu analogiju – da bi Smederevac grejao dobro, potrebno je stalno proveravati kakva je vatra, koliko drva u njega ubacuješ, ali i kakva su ta drva – manja ili veća, vlažnija ili suvlja? Nisam, tokom tog sata, pustila In the summertime na Spotifaju, već sam je pevušila naglas ili u sebi dok sam pazila da se ne opečem na užareni metal. Gledala sam kako moja prijateljica razvlači kore za pitu sa višnjama po velikom stolu za ručavanje, mazila sam kuče koje drema na mekanom ćebetu, sipala rakiju u čašicu više puta, palila cigarete, a onda i izašla na terasu da udahnem malo svežeg vazduha, pa se brže-bolje vratila do Smederevca da se ugrejem. Posle sat vremena sam podigla telefon i videla samo jednu poruku na koju sam, sa malim zakašnjenjem, odgovorila, pa opet spustila telefon. Neka bude taman, neka mi ne kaže ništa, makar dok ne krenemo za Beograd.

Naposletku, ovaj tekst sam završila na zadnjem sedištu auta, na starom putu od Kragujevca do Beograda, što me je vratilo na početak. Ipak, posle toga sam, sa telefonom u rancu, gledala u zelenilo, pevala pesme koje je birao muzički urednik sa lokalnog radija i shvatila da možda još neko vreme neću uključiti one notifikacije.

Članak Mala preterivanja: Smederevac se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prošlo je pola dva, a ja sam od neobaveznog skrolovanja po društvenim mrežama pred spavanje, došla do treće cigare u polumraku dnevne sobe, pokušavajući da se setim šifre za Kupindo. Neki čovek – Dušan sa Miljakovca – u svojoj kolekciji ima knjigu Vašington skver, a ja moram da je naručim još večeras i da je, ako je moguće, čitam već sutra pred spavanje. Košta nekoliko stotina dinara, ali ni to mi sad nije važno, samo da se setim one šifre i back up mejla koji sam ukucala kada sam pravila svoj nalog pre nekoliko godina. Osnovne informacije o Vašington Skveru su sledeće: knjigu je 1968. godine objavilo izdavačko preduzeće Rad iz Beograda, u prevodu Josipa Torbarine, a sa pogovorom Svetozara Brkića. Oči su mi prešle preko tih informacija hiljadu puta dok sam ponovo učitavala mejl i sajt, proveravajući da li je stigla nekakva autentifikacija moje šifre, mejla, virtuelnog postojanja na Kupindu.

Negde oko pola tri sam bila spremna da napravim novi mejl i nalog, kad se odjednom pojavila poruka na ekranu – porudžbina je primljena. Sa mnom će kontaktirati Dušan sa Miljakovca. Uzbudila me je ideja da ću možda već sutra čitati Vašington Skver, da ću iz pogovora saznati nešto više o Henriju Džejmsu, koji je drugovao sa Idit Vorton i da ću, možda, konačno odgledati film Naslednica sa Olivijom de Hevilend u glavnoj ulozi, a koji je, kako sam te večeri saznala, snimljen upravo po ovoj knjzi.

Džejmsov roman nije stigao sutradan, već posle nekoliko dana, a nakon obavljenog posla, Dušan i ja smo, kako internet pristojnost nalaže, jedno drugom dali petice za saradnju. Iako me Vašington Skver nije razočarao, naprotiv – još samo nekoliko dana mi je trebalo da tu knjigu završim, ovu epizodu sam zapisala kao primer nečega drugog što mi okupira misli ove nedelje – malih zadovoljstava. Neobično sam bila uzbuđena tokom naručivanja knjige koja, tako mi se činilo, baš nikoga u tom trenutku ne zanima. Jedna takva potraga je, izgleda, moje novo malo zadovoljstvo; osećala sam se kao detektiv na zadatku koji na osnovu jednog traga započinje istraživanje i nailazi na prepreke, ali ga ipak uspešno završava. Zapitala sam se da li samo ja čitam Vašington Skver tih dana u Zemunu ili u Beogradu, da li je još neko pročitao onaj članak, pa pokušao da pronađe izdanje koje je objavljeno pre više od pedeset godina? Odmah posle sam se setila pisca koji je napisao knjigu o pohodima na pijace i buvljake, na njegovo oduševljenje kada pronađe nešto što je retko ili skrajnuto, a što ga, kao po pravilu, odvede dalje, do otkrivanja novog sloja neke zaboravljene priče. Preporučujem vam i nju, mislim da je nije teško pronaći, zove se Ništa nije ničije.

Možda sam tokom dve pandemijske godine, kad su mahom otkazivane prilike za ono što bismo mogli nazvati velikim zadovoljstvima, kao što su putovanja, venčanja, proslave, dodala značenja i pronašla vreme za ona koja bismo mogli nazvati malim. Volela bih da verujem da mi za takva zadovoljstva nije potreban veliki novac. Vašington Skver je, naposletku, koštao 275 dinara, sa sve poštarinom. A kad smo već kod para – čini mi se da je sasvim drugačiji tip zadovoljstva onaj koji ide niz dlaku treat yourself kulture, osmišljene da trošimo kako bismo se osećali bolje. I tome, kao i većina, robujem – nekad svesno, nekad nesvesno.

A šta su još, recimo, ta mala zadovoljstva? Čim operem sve sudove, uzimam čašu u jednu ruku, krpu u drugu i posvećeno brišem ono malo vode što je ostalo, kako se kasnije na njima ne bi video trag osušenih kapljica koje nisu skliznule na dole. Ako osetim da mi je koža na rukama suva, dugo i strpljivo u nju utrljavam kremu, zamišljam kako mast ulazi u svaku poru, kako je regeneriše, da bi postala rastegljivija i sjajnija. Koncentrišem se na zvuk mrvica koje usisivač uvlači u sebe, pa u tepihu više nema mrvica od kikirikija ili semenki koje smo sinoć grickali uz seriju ili film. Volim da moju mačku, posle njene višesatne dremke, uhvatim ispod prednjih šapa i proteglim na gore, tada se rasteže njeno gipko telo, a crne dlake koje ga pokrivaju ujednačeno trepere nekoliko sekundi.

Malo zadovoljstvo je i prvi gutljaj piva, kompletniji od svakog sledećeg. Uostalom, o tome je pisao onaj francuski pisac, Filip Delerm, čiju knjigu ne mogu da nađem, čak ni u PDF-u. Tome ću se posvetiti kad odgledam Naslednicu i zaokružim priču o Vašington Skveru. Skinula sam torent sinoć, pa da kažem i to – moje malo zadovoljstvo je gledanje u one procente na ekranu tokom ilegalnog skidanja sadržaja sa intereneta, tada zamišljam memorijski prostor kompjutera koji se popunjava iz sekunde u sekund i navijam da se završi što pre. Znam da u tome nisam usamljena. Nisam, je l’ da?

Članak Mala preterivanja: Mala zadovoljstva se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ne sme se zaboraviti TLC – takmičenja za najlepšu devojčicu Toddlers And Tiaras, neurotične i ambiciozne roditelje, zatim avanture Honey Boo Boo i njene porodice, My Big Fat Gypsy Wedding, kulinarska takmičenja i mejkover šou programi. Neko bi sigurno sveobuhvatnije sastavio ovaj spisak. To sam uvek gledala posle škole, a na zgražavanje moje majke, koja je ipak odabrala da mi taj tip sadržaja ne zabrani. TLC je uvek imao nekakavu hipnotišuću notu – u pauzama su u krug išle reklame za druge programe koji se emituju na tom kanalu i možda bismo se baš zato na njemu zadržali satima. I danas identično programski opredeljen, TLC sigurno ima manju popularnost od one koju je imao sredinom i krajem prve decenije dvehiljaditih.

Zašto sam se svega ovoga setila? Već nedeljama unazad, na mnogim druženjima, nezaobilazno pominjemo Survivor, čija se peta sezona trenutno snima u Dominikanskoj republici. I to smo gledali kao klinci u toj prvoj deceniji ovog veka, moji prijatelji se sećaju učesnika, zadataka i navijanja, a ja se sećam da su u osnovnoj školi klinci mlađi od nas, u prostranom školskom dvorištu, napravili nešto poput poligona sa preprekama koje bi na velikom odmoru preskakali, oponašajući učesnike Survivor-a. To je bila 2008. godina. Ovaj tip programa je bio mnogo zanimljiviji od Velikog Brata, jer iako je premisa svakog rijalitija ista ili slična, Survivor je nudio i taj sloj bukvalnog preživljavanja – ne samo borbe za što duži opstanak u nekoj kući nadomak Beograda, već i borbu za hranu i osnovna sredstva za život na Filipinima ili u Kostariki.

Izgleda da je ostao zanimljiv i u 2022. godini. Posle ko zna koliko, sa prijateljima zajedno gledam neki program na televiziji – ne film ili seriju na Netfliksu, pa čak ne ni kviz – Poteru ili Slagalicu (kad uhvatimo), već program koji se emituje na televiziji u real time-u (okej, pustimo 15 minuta kasnije, da bismo mogli da prevrtimo reklame). Povratak ovog tipa rijaliti programa podsetio me je na suštinsku povezanost naše generacije sa televizijom. Iako jesmo kako-se-to-beše-kaže digital natives, pamtimo okupljanje pred televizorom, uzbuđenje pred početak nekog programa i svađanje oko daljinskog sa ukućanima. Činjenica da ponovo nešto gledamo zajedno i da smo okupljeni oko televizora mi je skoro pa izazvala nostalgiju. Ako nam je 2008. godine gledanje Survivor-a pružalo samo zabavu, šta nam, petnaest godina kasnije, pruža gledanje nekakavog rijaliti programa?

Setimo se šta leži u osnovi popularnosti rijalitija. Najbanalnije bismo to mogli predstaviti kao vidi kako je njima sada teško, meni je mnogo lakše. Kvalitetan rijaliti program će gledaocima pružiti beg, otklon od stvarnosti koja se zapravo odvija. Zato je Netfliskova producentkinja pre nekoliko godina izjavila da je u doba velikih političkih i društvenih previranja rijaliti posebno moćan – predstavlja posebnu formu eskapizma. Moja drugarica je pre nekoliko dana na Fejsbuku pisala o učesnicima, pa dodala u šali da sve životne frustracije trenutno kanališe u Survivor. Čini mi se da petnaest godina kasnije, zavaljeni na ugaonim garniturama sa pivom u ruci, a umorni od posla, tražimo upravo to – nešto što nam pomera fokus makar na sat ili dva. Zbog tog nekog programa ćemo, kao Boki Perić (Andrija Milošević, vrati se, sve ti je oprošteno), navijati kao da gledamo neku utakmicu, a kad se završi komentarisati šta se dogodilo, ko nas nervira, a za koga navijamo i šta je možda trebalo drugačije da se uradi. Paradoksalno – medij koji nam pruža toliko nervoze, jer po pravilu saopštava loše vesti, će nam kroz nešto poput Survivor-a, pružiti dvosatnu pauze tokom koje ne razgovaramo o ratu, izborima, pandemiji ili nekoj drugoj temi koja zauzima vrh ekrana kada otvorimo neki portal. To nam je, očigledno, potrebno, bilo da smo svesni ili ne.

Naravno, sve ovo može pasti u vodu. Neko bi rekao da je svaki rijaliti užasan, a mislio bi isključivo na one koji se emituju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, čiji urednici programe pakuju kao da prave tortu – sloj režimski pogodne informative, sloj rijaliti programa. Neko bi rekao da je Survivor samo zabavan i da nije podložan dubljoj analizi. Ne bih se složila ni sa jednim ni sa drugim, ali verovatno ne bih ulazila u raspravu, samo bih pitala šta misliš ko će ispasti večeras, a ko pobediti, složićemo se da je dobro što je ispala ona Ivona prošle nedelje, nikome se nije sviđala.

Članak Mala preterivanja: Survivor se pojavljuje prvo na Oblakoder.

A ja mrzim teretanu i mrzim trening. Zavolela sam šetnju tokom studiranja, ali do tada – ušla bih u autobus da se prevezem jednu ili dve stanice, ne bih hodala, čak ni kada je lepo vreme. Kažu mi da sam takva oduvek – kada smo se šetali krajem devedesetih po Ohridu, samo bih spustila dupe kad mi je bilo dosta, odbijajući da napravim korak dalje, odnosno, zahtevajući da budem nošena. Mrzela sam da se na sankanju penjem, bio mi je zanimljiv isključivo spust, tada sam uzbuđeno vikala čuvaj onima koji su mi smetali da siđem na dno padine hladnih, crvenih obraza. Uvek bih se, ipak, popela, ali nisam odustajala od zamišljanja žičare koja bi me za nekoliko sekundi ponovo odvukla na vrh.

Možda sam više od šetnje mrzela da stojim mirno u mestu, to mi nikad nije polazilo za rukom, čak ni u vrsti na fizičkom – prebacivala bih se sa noge na nogu ili cupkala u mestu, uvek pri početku, uvek među najvišima. U gimnaziji je bilo uobičajeno da se vadimo na menstruaciju makar dva puta mesečno. Niko nije vodio evidenciju, mi kažemo pošteda, odemo u obližnji kafić, pijemo kafe za sto dinara i pušimo gomilu cigara.

Teretana u koju smo odabrale da krenemo radi po švedskom standardu, to je preporučuje korisnicima – čitam dok se šetam ka tom prostoru, a odmah potom guglam da saznam šta to dođavola znači. Znači svašta nešto, a meni, naizgled, baš ništa. Sve je u ovoj teretani modernizovano, sve ide preko aplikacije, tako mi kaže Jovana koja me je dočekala na ulazu. Uzela je moj telefon, sve je namestila i instalirala, pa čak i povukla novac sa mog računa kada sam joj dala karticu. Dala mi je i studentski popust, kao i ključ za ormarić u kom će mi stajati stvari tokom vežbanja, a predlaže mi i da ga zakačim za patiku, da se ne izgubi po prostoru za vežbanje.

Teretane smrde – to sam pomislila, dok sam na klupici u svlačionici obuvala patike za trčanje. Kupila sam ih pre nekoliko godina, kada sam poslednji put vežbala. Uz to oblačim i svoje poderane crne helanke i ćaletovu ispranu reklamnu majicu, koju je verovatno 2011. dobio na akciji prilikom kupovine 24 limenke piva, pa odlazim u kardio zonu. Idem na tu traku, sa blutut slušalicama i podkastima, serijama, filmovima – svim onim sadržajima koji se nalaze na mom telefonu, a za koje verujem da će mi skratiti vreme na traci za trčanje.

Nije mi, ipak, prijao nikakav govorni sadržaj. Slušala sam neku plejlistu i to samo zašto što muzika u teretani nekada deluje kao da te priprema za odlazak u fizički okršaj, a ne na petnaestominutno trčanje na traci. Teretane možda smrde, ali pružaju izopštenost. Bol u mišićima i kostima, znoj koji se sliva niz leđa i golica i visok puls ne ostavljaju mnogo prostora za razmišljanje o izborima, nezaposlenju, konformizmu, prokrastinaciji, licemerima i smaračima. Misliš samo na sledeći korak, pa onda na sledeći, a preostalo vreme na traci deluje dugačko kao ono brdo niz koje si se sankao.

Posle prvog grupnog treninga imala sam upalu mišića zbog koje sam pomislila da se više neću vraćati. Sa mnom su vežbale žene zategnute i jake, žene u skupoj sportskoj opremi, žene kojima se posle treninga ne upali svaki mišić u telu. Nisam izašla iz kuće tokom celog vikenda, trudila sam se da kolena ne savijam, bacala sam se unazad kad bih htela da sednem na kauč, a pre ustajanja do kuhinje ili wc-a sam se nekoliko trenutaka pripremala na neprijatnost. Klin se klinom ne izbija, makar ne tako što ću upaljenih mišića otići da trčim ili da vozim bicikl, to su mi rekli oni koji se bave sportom. Telo je moralo da se odmori dva dana – pila sam tablete magnezijuma, pila sam i Andole na nekoliko sati.

Mislila sam da nikada neće proći, bol me je učinio nervoznom i razdražljivom. Provela sam sate ležeći na kauču u dnevnoj sobi. Ipak, trećeg dana sam se probudila sa željom da se vratim nazad, da trčim koliko me noge nose, spremna na bol u butinama i gomilu lekova koji bi ga sutradan ublažili. Otišla sam opet, pa opet, polako ulazim u štos, lepo mi je rekla ona nasmejana Jovana.

Nisam preterano optimistična, ali možda bi ovaj april mogao biti drugačiji. Možda ipak nekako zavolim trening, možda konačno shvatim tu čar trčanja o kojoj je pisao Murakami, možda mi ne zafali iste one volje, koju osetim kada mislim na izlazak koji će se dogoditi prekosutra, u nedelju – brzim hodom ili trkom, sasvim je svejedno.

Članak Mala preterivanja: Trening se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nikada ne možeš biti šik leti, kao što možeš biti zimi. Mislim sada na moju drugaricu koja uvek kaže da zima sa sobom nosi nekakvo dostojanstvo – nisi zajapuren i znojav od toplote, a i sa malim bužetom možeš da izgledaš lepo, jer rukavice, šal i kapa doprinose upravo tom zimskom šiku, tako bi ona rekla, a ja joj se ne bih protivila. Nikada nisam kupovala previše torbi i cipela, ali moj soft spot su kaputi, mantili i jeftine bunde sa lažnim krznom. Sve njih treba odneti na hemijsko čišćenje posle još jedne zime, da bih mogla da ih vratim u orman gde će čekati da ih ponovo izvučem sredinom oktobra. Do hemijskog čišćenja – razgrnula sam ih sa čiviluka kako bih došla do pink teksas jakne, koju ću spojiti sa crvenim starkama i crnim farmerkama. Idem da se šetam po Zemunu, najlepšim u rano proleće.

Setiću se ubrzo kako su platnene patike lagane, kako mi je u njima lakši i lepši korak, možda i duži. U ušima će biti Softly, as in Morning sunrise, a Zemun će izgledati kao pozornica. Red za burek ispred pekare Petrović u kom nikog ne mrzi da stoji, jer se svetlost proteže do samog pulta, a tek ispečen burek se presijava od masnoće. Sa druge strane dva kafića, jedan osunčani, drugi ne – Sunce će diktirati pazar tog dana. Uputiću po koje dobar dan, kako ste, kako su vaši, zatim se zaustaviti na tezgi sa voćem – jagode su i dalje skupe, uzeću ove mandarine koje mi neće odrati prste, deluje da se lako ljušte, a onda i malo slanog badema, leblebije i brusnice. Kroz gužvu ću videti drugaricu sa bebom u kolicima, sešćemo na Magistarski trg da popijemo kafu polako, bez žurbe, a oko nas će biti desetine pasa na povodcima i mnogo dece u šarenim jaknicama koje će pokušavati da ih pomaze, možda i pomalo grubo, jer i dalje nemaju osećaj u svojim malim šakama. Gledaće se, kao da se dobro poznaju, Dušan i Dušica, rođeni u pola sata razmaka, sto do stola u Dragiše Mišovića, na Duhove prošle godine. Proći će tom pozornicom plejada junaka koje dobro poznajemo, ali dobro ću zapamtiti ženu sa malim belim psom u ljubičastoj bundi koja će zastati na trenutak. Pitaćemo je gde je kupila tu bundu, jer izgleda kao da je pošla na afterparty nekog glamuroznog filmskog festivala, a tek je podne i prvi četvrtak ovog proleća.

Krenućemo posle u park kod okretnice osamdesetosmice, odvezaće mi se pertla, pa ću zastati da je zavežem, a kada budem podigla glavu, ugledaću staru porodičnu prijateljicu, čiji mi osmeh uvek zagreje srce. Ljuljaćemo se u tom štrokavom parkiću pored grupe devojčica koje će urlati da umetnica mora biti zdrava. Mi ćemo se pridružiti i tapšati u ritmu. Dušan će nas gledati zbunjeno, ali će i on tapšati i smejati se. Pričaćemo uz ručak o njegovom prvom rođendanu, dodavati mu parčiće krompira i dodirivati paperijastu kosu koja se vijori na vetru. Dušan će ubrzo na tom vetru i Suncu utonuti u popodnevnu dremku, a mi ćemo sesti na još jednu kafu, jer nam nije bilo dosta. Dušan će, dakle, spavati, a mi ćemo neko vreme žmureći ćutati, do nas će dopirati delovi nečijih rečenica. Ta kombinacija zvukova biće sebi dovoljna, neće joj biti potrebni naši.

Ubrzo ćemo rastati, a meni se neće ići kući. Sedeće mi se na klupi ispred katoličke crkve, ali neće biti mesta. Odlučiću da kupim neko crveno cveće, ali pažnju će mi privući ljubičaste lale, par nijansi svetlije od bunde one gospođe sa malim belim psom. Prodavaće se za sto dinara po komadu, pa ću zato kupiti buket narcisa, žutih, i krenuti ka kući korakom laganim, korakom platnetnih patika. Neće mi ništa biti teško, pa ni da petnaest minuta stojim na ćošku sa pričljivom poznanicom. Neću ni na sekund pomisliti na poznati bol u stopalima, koji se uvek javlja kada posle zimske pauze nosim razdrndane crvene starke.

Članak Mala preterivanja: Crvene starke se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Možda bi tema za neke dublje seanse bila bi zašto sam u detinjstvu, pred polazak na put sa roditeljima, volela da dodirnem one predmete koji su mi bili posebno važni, a za koje nije bilo mesta u koferima, torbama, cegerima. Umela sam i da im šapnem vidimo se brzo, čekajte me tu, kao da ih po povratku neću tu zateći. Nisu mi, dakle, bile važne figure na simboličkom nivou, već i njihova tekstura, deformisana od prečestog dodira, uobličena u skladu sa mojim ponašanjem.

Ipak, najviše sam volela teksturu krede koja se, ako nisi nežan, raspadne u šaci za tili čas ili ako nesmotreno iscrtavaš oblike ili slova po asfaltu, prsti mogu i da zabole, jer se kreda brzo troši i nestaje skoro kao prah. Sa druge strane, uživala sam u tehnici ruka kroz kosu, kojom me je, kada se druga čula ugase – u mraku i tišini, majka godinama uspavljivala. U brazilskom portugalskom za ruku kroz kosu postoji samo jedna, savršena reč – cafuné, tako da potrebu za posebnim označavanjem takve radnje nisam sasvim izmislila.

Anksioznost je prestala kad se završio policijski čas, ali ostalo je nešto drugo, kasnije i definisano kao touch starvation, izgladnelost za dodirom i fizičkim kontaktom. Mesecima kasnije, a u nedelji u kojoj smo saznali da maske više nisu obavezne u prodavnicama ili javnom prevozu, čini se da više nismo gladni dodira. Brojne aplikacije – VatsAp, Instagram, Facebook, Telegram ili, specijalno instalirano za pandemijske okolnosti – HouseParty ponovo su zamenili susreti, razgovori, dodiri. U ovoj nedelji sam čula da se mnogi programi, koji su bili na dvogodišnjoj pauzi, ponovo održavaju u fizičkom prostoru, prijateljica je organizovala promociju svoje knjige koja je objavljena pre godinu dana, festivali su se vratili u svoje redovne termine, a mnogi prijatelji su konačno otišli na više puta odlagana putovanja.

Recimo, brojni ljudi koje poznajem su ove godine posetili Dubai Expo 2022. Iako nemam želju za odlazak u ovaj grad, neki programi su mi delovali zanimljivo, a grad velelepno, svetleće – išlo se, možda i meni u Dubai. Pre neko veče sam uhvatila na televiziji jedan izveštaj iz Dubaija, kažu održan je veliki koncert, a orkestrom je dirigovao robot. U jednom kadru su krupno prikazani njegovi beli, čvrsti prsti kako se suptilno pomeraju u smeru violinista, usmeravajući ih sa lakoćom ka preciznosti zvuka i dobrom tempu. Kako me je to oduševilo! Posmatranje dirigenata na koncertima klasične muzike me fascinira, uživam u odsečnim pokretima njihovih ruku, u suptilnom pomeranju mišića celog tela, u komunikaciji sa orkestrom, u toj, skoro opiplijvoj, sinergiji jednog celog organizma. Robot u Dubaiju nije imao tu gracioznost, ali njim je ipak većinski upravljao japanski kompozitor, autor dela koje je izvedeno. Nije bilo na tom koncertu još nečega meni tako važnog – interakcija sa muzičarima koji su najbliži dirigentu, po neka rečenica koju publika ne čuje, osmeh, pa i rukovanje posle završetka kompozicije.

Gledajući bele, čvrste prste ovog robota setila sam se vesti od pre nekoliko meseci – Meta razvija rukavicu koja će nam omogućiti čulo dodira u virtuelnoj realnosti. Ne znam koliko sam puta pročitala da je cilj kompanije Meta, od kako je zbog loše reputacije morao da se rebrendira, da pojača i sjedini naša čula, a da ih tako integrisane onda poboljša, kako bi ono virtuelno bilo što realnije, odnosno, stvarnom iskustvu dodira. Izazove čula dodira je teško savladati, dodaju iz Mete, a Zakerberg još ističe: feeling truly present with another person is the ultimate dream of social technology. Iako svakodnevno provodim vreme na Fejsbuku, Instagramu, Tik Toku, VatsApu, Telegramu, Vajberu i uživam u prednostima virtuelnog prisustva i povezivanja, pominjanje stvarnog prisustva mi se učinilo tako stranim i dalekim, jer prisustvo je kreda koja se lomi u šaci, prisustvo je ruka koja prolazi kroz kosu, prisustvo su moji prsti koji se mrdaju po čaršavu pred spavanje i usporavanje kucanja srca koje sledi.

Stavila bih tu Metinu rukavicu da dodirnem ono što bi mi inače bilo nedodirljivo, recimo, dno okeana, sneg na samom vrhu Mont Everesta, možda neku čuvenu sliku u nekom čuvenom muzeju – Pikasovu Gerniku, ograđenu debelim staklom, pored koje na svim jezicima sveta piše da ne sme biti dodirnuta. I to bi možda bilo blizu iskustvu dodira, ali ne sasvim, ne kao da sam slomila staklo i nežno kažiprstom preko nje prelazila ili se popela na neki najviši vrh da opipam sneg koji mi je pod nogama. Do tada, ako se ikada dogodi – čim završim ovaj tekst odoh u Metaverse, dodirujući hladno i izgrebano stalno ekrana mog telefona. To mi je za sad dovoljno od virtuelnog sveta, ne očekujem ništa više. A možda mi zaista i ne treba.

Članak Mala preterivanja: Taktilno se pojavljuje prvo na Oblakoder.

7173, tako bih rekla kovrdžavoj Sandri u video klubu Žabac, a pre nego što bi mi na tri ili nedelju dana iznajmi film. Doživljavala sam je kao sveznalicu ili filmsku enciklopediju – uvek je imala toliko naslova u rukavu. Stalno sam se pitala kako je stigla sve to staro da vidi, a da pritom prati i ono novo što izlazi. Sandra me je volela, jer joj nisam mnogo dosađivala – odmah bih pristala na njen izbor, a volela sam i ja nju sve dok nisam saznala da se slikala gola za Plejboj. Dvanaestogodišnjoj meni se to učinilo moralno nedopustivim pa sam je olako osudila, kao da je neka zla devojka iz filmova koje mi je tako brižljivo preporučivala. Verovatno je prestala da radi onda kada sam ja prestala da idem u Žabac. Rado bih se danas na ulici sa njom pozdravila, ali sumnjam da bismo se prepoznale.

Jedina serija koju sam iznajmljivala bio je Seks i grad, a zapravo nisam sigurna koliko ih je u Žapcu bilo sredinom prve decenije dvehiljaditih. Na moju ogromnu sreću su se ubrzo i filmovi i serije razmenjivali na diskovima. Zamišljala sam te nepregledne gomile kopija, to multiplikovanje istog sadržaja, a sam proces narezivanja sebi objasnila kroz prebacivanje onih besmislenih sličica ili ringtonova blututom ili, ranije, infraredom. Obradovalo me je što diskove ne moram nikome da vraćam – još tada sam filmove koji mi se sviđaju volela da gledam više puta zaredom, a oduvek sam volela da slušam bajke u krug (najčešće Devojku sa loncem, odnosno, Haticugu iz magične edicije Najlepše bajke sveta). Do mene su baš tako, narezivanjem, stigla sva ostvarenja u kojima glavne uloge tumače bliznakinje Olsen ili Lindzi Lohan – Billboard Dad, Freaky Friday, When in Rome, Our Lips Sealed, Confessesion of a Teenage Drama Queen – a na koje sam, svojevremeno, davala silni novac.

U takvim trampama je do mene stigla i britanska serija Skins, čija je prva sezona objavljena pre tačno 15 godina, kada sam ja imala 12. Skins je bilo nešto najbolje i najgore za pretpubertetski perod kada, po pravilu, počinje da se javlja snažna, skoro pa pankerska, misao da roditeljima, nastavnicima i bilo kakvoj predstavi autoriteta saopštiš da te je baš briga za ono što kažu, da si odrastao i da umeš sam da praviš izbore i donosiš odluke.

Šest sezona serije, a u njoj tri ekipe likova koje vezuje pohađanje iste bristolske srednje škole. Već u prvoj epizodi su iskočili iz onog očekivanog izgovarajući replike poput i am shit, people fucked me up, I don’t care about myself anymore, a sve to po scenariju u kom preteruju sa alkoholom i pićem, imaju pregršt hetero i homoseksualnih odnosa i bore se sa poremećajima ishrane zbog disfunkcionalnih porodičnih odnosa (onda kada porodicauopšte postoji).

U trenutku snimanja glumci su zapravo imali 17 godina (što je doprinelo kvalitetu – znamo da tinejdžere često glume oni koji imaju 25) a neki su kasnije ostvarili i druge zapažene uloge, poput Nikolasa Holta ili Deva Patela. Kvalitet sezona je, manje više, rangiran po redu. Prve dve su najbolje, a malo ispod njihovog kvaliteta su treća i četvrta. Dešavanja u petom i šestom delu serijala sam gotovo potpuno zaboravila. Iako u nekom trenutku gledalac postane svestan matrica (recimo činjenice da će se život jednog od junaka završiti tragično) i dalje ne može precizno naslutiti šta ga čeka u sledećem kadru ili sceni. Jačinu doživljaja avantura likova iz Skinsa bih teško prepričala. Nije prošlo mnogo pre nego što smo mi, trinaestogodišnjakinje, počele da oponašamo najfatalniju junakinju – Efi Stonem – naučile smo da stavljamo debeli sloj aljalnera na oči i kupile mrežaste čarape sa, ipak, nešto sitnijim rupama od onih koje je ona nosila, a sve to uz cipele à la martinke.

Oponašanje se zadržalo na fizičkom nivou – iako sam godinama kasnije bila na žurkama koje mogu podsetiti na one iz Skins-a – nismo preuzimali destruktivne i samodestruktivne obrasce ponašanja junaka, odnosno, uspešno smo odolevali potpunoj romantizaciji te priče. O razmerama uticaja serije mogu da čitam sada retroaktivno, jer da je takav tip analize i mogao da dođe do mene krajem dvehiljaditih – nisam sigurna koliko bi me interesovao.

Zašto sam se baš sada setila i video kluba i Sandre i bliznakinja Olsen i Lindzi Lohan i Efi Stonem i njenih mrežastih čarapa?

Zato što sam ove nedelje završila gledanje prve sezone serije Euforija, HBO čuda, koje beleži razne rekorde gledanosti, a čija je druga sezona nedavno izašla. Posle dve epizode pomislila sam da je dosadna i odustala sam, a to sam pripisala neubedljivoj karakterizaciji, prejednostavnom scenariju i nesimpatičnim likovima. I pored toga, nekoliko dana kasnije sam se, u terminu koji je inače rezervisan za tinejdž filmove i serije novije produkcije – pre spavanje, vratila Euforiji i dala joj još jednu šansu. Sutradan sam ustala oko podneva, što je posledica predanog bindža. Završila sam prvu sezonu iste noći.

Dakle, reč je o fantastično režiranoj seriji sa sjajnim glumcima i odličnim saundtrekom. I pored uživanja i prepuštanja toku priče, uhvatila sam sebe kako poredim, kako mi misli beže ka nečemu što mi je već poznato i blisko – Euforija je Skins novog doba. Iako postoji mnoštvo razlika – osnovna premisa ostaje ista – obe tretiraju probleme sa kojima se suočavaju adolescenti.

Euforija je daleko bolje produciran i skuplji serijal, sa vođstvom naratora, flashbakscenama i boljom muzikom, ali sa primetnim nedostatkom humora. Obe serije neguju pristup jednom liku kroz jednu epizodu – u Skins-u se epizode i zovu po likovima, sa izuzetkom prve ili poslednje koja je označena sa Everyone. Upravo zbog iste teme je je lako uporediti šta su bili vodeći problemi 2007, a šta 2019, a koliko se duh vremena promenio pokazuje jedan, nasumično odabran primer – devojka sa viškom kilograma u seriji Skins je nesigurna i pokušava da smrša, a u Euforiji sebe i te kako prihvata, te zbog tog samopouzdanja, između ostalog, postaje onlajn dominatriks. Ipak, obe serije su, svaka u svom vremenu, bile primećene i van ciljne grupe za koju su pravljene i verujem da, makar delimično, tome duguju svoj uspeh.

Euforiju nisam odmah prihvatila zbog onog najočiglednijeg – nekakvo organsko poistovećivanje sa pametnim i kompleksnim likovima u jednoj odličnoj tinejdž seriji je, čini se, iza mene. Da su Ru, Džuls, Ket, Medi i Kesi nastale krajem dvehiljadesetih njihovi izbori bi mi bili opravdaniji i jasniji, Nejta bih doživela kao Fredija – onog zgodnog momka kog treba da se kloniš, a Itana, kao Sida, simpatičnog i smotanog. Sigurno bih Euforiju bezbroj puta iznajmila iz video kluba ili molila drugaricu da mi čim pre nareže, a posle gledanja bih stavila stikere zvezdica na jagodice i želela da ofarbam krajeve u roze, kao Džuls. Iako mi je žao što ta serija nije nastala pre desetak godina – nikada ne bih volela da se suočim sa onim što je kroz ovu seriju prikazano. Sve to mi se čini daleko gorim od onog sa čim su se nosili likovi u Skins-u ili, kako nepopularno zvuči, oni koji su bliži mojoj generaciji.

Ipak, ako odlučim da veče ne provedem uz drugu sezonu Euforije, pred žurku večeras slušaću Labrinth, pevušiti Still Don’t Know My Name i staviti šljokice ispod očiju. Šljokice makar, srećom, ne mare za duh vremena, generacijske razlike i protoke vremena.

Članak Mala preterivanja: Video klub, tinejdž serije i šljokice se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Zanimljivo, ali potpuno očekivano – Tinder beleži značajne poraste u poslovanju od početka pandemije. Godina 2020. je, rečima njihovog CEO-a, bila „najuspešnija za biznis“. Korisnici su češće započinjali dopisivanja, a ona su trajala za trećinu duže nego pre pojavljivanja kovida. Korona je promenila način na koji svajpujemo udesno, a, početkom januara, na TikToku su danima objavljivani snimci jednog Tinder sastanka koji je produžen na nekoliko dana jer su oboje dobili pozitivan test i zajedno se izolovali. Kakav idealan početak za How I Met Your Mother u korona eri! Zamišljam – da se tako nešto desilo najboljoj drugarici, smejale bismo se danima, a smejemo se i dan – danas kad prepričava svoj čuveni sastanak sa jednim momkom kog je upoznala na Tinderu.

Taj dečko, ne sumnjamo, i dalje prepričava svojim prijateljima najgori sastanak koji je imao u životu, a sastanak je bio takav, jer je moja drugarica bila malo neraspoložena tog dana, pa je, kad su se našli, popila malo više, glasno pričala, psovala i smejala se kad joj je rekao kakve filmove i serije voli da gleda i ko mu je omiljena pevačica, a kada je ustajala do toaleta i sebe i njega je ispolivala pivom. Izbrisala je Tinder odmah posle toga. Nije ovo za mene, tako nam je rekla, dok je pila brufen da zaleči mamurluk sutradan. Pričale smo o tome kako bi, ako već ulazimo u sferu onlajn upoznavanja, bilo dobro da postoji više informacija na prvu loptu – slušam to, gledam to, a smešno mi je ovo i ono iliti tražim nekoga ko bi uživao u maratonu Žikine dinastije ili Gospodara prstenova, volim da gledam isključivo partizanske filmove, ne propuštam koncerte Aleksandre Radović od 2008. godine, Andrija Milošević je baš super lik… To bi bile korisne informacije, tako smo govorile tad.

Godinama kasnije – ostaje isto pitanje. Koji to deo sebe smatramo važnim, za šta ne bismo pristali na kompromis, šta bismo voleli da delimo, odnosno, šta je nam je ono najvažnije zajedničko? Jednostavna Gugl pretraga upućuje na najrazličitije rezultate. Postoje aplikacije za upoznavanje koje spajaju ljubitelje metal muzike, koje imaju bazu slobodnih muškaraca sa brkovima, a zatim i za upoznavanje osoba koje vole da se maskiraju u životinje. Ako ste obožavalac priča o vampirima ili popularnih tinejdžerskih vampirskih saga – tu su i Vampirski dnevnici, a ni sci-fi dejting nije izostavljen, sa veoma simpatičnim sloganom – Dating Out Of This World.

Sa druge strane – šta ujedinjuje ljude bolje nego hrana? Hrana će često biti posrednik, kako na prvom, tako i na mnogim narednim sastancima, pa zašto ne bismo bili otvoreni odmah? Sizzl će spojiti one koji predano uživaju u ukusu slanine. Navodi se da ovde nema pitanja o religiji, politici ili umetnosti – jedino važno pitanje je u kojim restoranima jedeš slaninu i kako je pripremaš kod kuće. Tu je i GlutenFree Singles, aplikacija koja, naizgled, više ne postoji, kao i saladmatch.com, o kojoj se poslednji put izveštava pre više od deset godina, ali je svojevremeno privukla veliku pažnju ljubitelja zdrave ishrane. Spisak bi mogao da se nastavi u nedogled, ali – završićemo sa sledećim – često se, na Tinderu, tek upareni korisnici pitaju koliko je visoka osoba sa druge strane ekrana. Razume se – i na to se nekad mislilo – TallDating je aplikacija stvorena za izrazito visoke ljude, koji traže partnera/ku. I, za kraj, što ne bi izašao na sastanak sa nekim ko ima istu alergiju na hranu kao i ti?

Postojanje ovih sajtova može da zasmeje i zabavi, ali – kakve bi bile naše pojedinačne neobične aplikacije za upoznavanje? Pitam se i razmišljam o onoj koju bi sigurno napravio Ted Mosbi, junak sitkoma How I Met Your Mother, verujući da uspeh veze zavisi od ljubavi prema maslinama. OLiveLove, tako bi se, patetično, možda zvala njegova aplikacija.

Članak Mala preterivanja: Vampiri, brkovi i alergije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Od takvih poziva, koji se dogode retko, mozak se budi, rasplinjuje, planira nekoliko narednih koraka – kao da programira – if, when, return, include. Odmah obračunava sve prepreke, ali i olakšavajuće okolnosti – kalkuliše, promišlja, sabira i oduzima. Dobila sam, dakle, poziv da odem na višemesečni poslovni put na drugi kontinent. Obradovala sam se i uplašila, ali moja brzopletost me tako često savlada – odmah sam pomislila – idem! Pre nekoliko godina bih, zbog svog temperamenta, odmah to i izgovorila i potvrdila polazak. Sada sam, ipak, zamolila za malo vremena i obećala da ću se ubrzo javiti.

Odlučila sam da, pre razgovora sa drugima, porazgovaram sama sa sobom – da podvučem crtu, vidim koje su dobre, a koje loše strane odlaska. I o tome bih vam naširoko pisala, ali sam obećala da neću. Takvi su ti pozivi – moraš da se smisliš brzo i da ne pričaš mnogo o detaljima okolo. I nisam. I neću. Bilo je, svakako, tu mnogo za i mnogo protiv. Pila sam kafu i razmišljala o porodici, momku, prijateljima i kolegama. Pasoš! Pasoš mi ističe! Kada su prošle godine svi čekali u redovima da izvade pasoše pre letovanja, ponavljala sam sa osmehom da sam se toga spasila zbog popravnog iz matematike u prvoj godini gimnazije – nisam išla tog leta na more, pa sam pasoš izvadila kasnije. Baš sam o tom popravnom ispitu razgovarala sa drugom one večeri kada mi je rekao da se ženi i to u najlepšem mesecu – maju. Kako smo bili uzbuđeni kad se verio – to nam je prva svadba u društvu, uvek smo pričali da će se prvi oženiti. Odmah sam se rastužila – ako odem, neću biti tu. Već sam zamislila kako se prepričavaju anegdote od tog dana kojih se ja neću sećati, jer neće biti moje. Neću biti tu da se prisećamo svi zajedno kako je upoznao svoju devojku na moru, a nas potpuno zanemario, kao da je došao sam. Nanizali su se događaji kojima neću prisustvovati, spisak protiv je porastao velikom brzinom. Nisam ušla u autobus, šetalo mi se po hladnoći, tad se dobro razbistri glava.

Kaješ se ako odeš, kaješ se ako ne odeš, to mi je jednom prilikom rekao poznanik kada se vratio posle više od pet godina u Srbiju, a pre ponovnog putovanja. Otišao je na tri meseca, da doda stavku u CV, a i da zaradi pare za nova kola. Toliko je onih koji su otišli i koje je nešto, a razloga ima mnogo, povuklo da ostanu ili da odu dalje. Zavidela sam im, a ponekad mi je bilo krivo – recimo, onda kada na Instagramu vidim da je moj drug poslao sestri cveće za rođendan da je obraduje, jer ne zna kada će se vratiti i pokloniti joj nešto lepše. Video poziv nije prisustvo, sada to zasigurno znamo svi mi koji živimo u pandemijsko vreme.

Znala sam šta ću javiti čim sam prešla Brankov most i znala sam da ću se nekada kajati, ali – ceo grad mi je delovao svetlije i mirišljavije nego inače, negde kod Palasa osetio se miris topljenog putera i šećera, odeća u izlozima je bila raskošna, ljudi u kafićima su bili lepi, gledali su jedni druge u oči i smejali se, prijelo mi se pečeno kestenje, ali niko nije prodavao, možda i bolje – prsti su mi utrnuli od hladnoće, ali nije me bilo briga, samo sam gledala te ljude i te izloge i betonske kocke po asfaltu, išlo mi se kući da legnem na kauč da čitam knjigu, da mi mačka legne na grudi, da zagrlim majku, da sutra uveče odem na večeru – da, na teleću čorbu u Grmeč, ko zna koju ove zime.

Ipak, verovatno ja nisam taj tip, rekla sam sama sebi, zavideći onima koji imaju petlju da se spakuju i odu negde daleko i da se ne vrate dugo. Sigurno ću, za par godina, pomisliti kakva šansa i žaliti što nisam otišla. Ali, do tada – februar je, počinje 50. FEST, moja najbolja prijateljica puni trideset godina, imam planove za ovaj vikend, treba da kupim neke poklone, a i valja se pripremiti za oštre martovske dane, proleće, kada ću se ponovo šetati Zemunskim kejom i za sve one dosadne trenutke koji su pred nama.

Članak Mala preterivanja: Kakva šansa se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Zašto sam onda bila uzbuđena? Jer sam znala da mi je sada dostupnije da sadržaje kao što su Emily in Paris ili And Just Like that, koje bih inače gledala unapred sebe kudeći, gledam dok, recimo, perem sudove. U pozadini neka ide, pomislila bih. Tako sam odgledala mnoge aktuelne stvari zbog kojih sam kasnije bila u prilici da učestvujem u pomenutim razgovorima, a koje, istini za volju, više ne pamtim. Hoću reći – valjda mi se, instaliranjem tih aplikacija, učinilo kao da manje propuštam. Konačno ću videti i onaj bezvezni sadržaj, odnosno, u njemu usputno uživati dok obavljam brojne druge poslove, a neću na njih gubiti vreme sedeći ispred ekrana. Stići ću više. No, ostavimo to po strani. Mnoge epizode sam samo čula, ne i gledala. Uzgred, potrudila sam se da obratim pažnju na kostime u pomenutim serijama jer sam znala da će ti sektori produkcije obaviti dobar posao. I jesu. Kostim je sjajan, pogotovo onaj Sintije Nikson, iliti Mirande, u neprihvatljivo isforsiranom sikvelu Seks i grada.

Možda sam zato u danima koji su usledili posle proslave Nove godine, a uoči Božića, uhvatila sebe kako manično skidam filmove iz zlatne ere Holivuda. Sve vreme mi se činilo da su me aktuelni sadržaji – među kojima je bilo i mnogo toga odličnog (odgledanog uz punu pažnju) – zamorili. Pamtiću Mare of Easttown, možda, na prvom mestu. Dune u bioskopu Fontana. Žudeov Baksuzni seks ili ludu pornografiju, ipak, naposletku, kod kuće, uz pivo i kokice. Larajnov Spencer u istom enterijeru, ali uz kafu i kolač. Ipak, htela sam da odem negde daleko, jurila sam za zadovoljstvom koje pruža samo ono što, sa razlogom, nazivamo klasikom. Kao da sam bindžovala – a da li se to sme – one najpoznatije filmove. Skinula sam Rebeku, Na dokovima Njujorka, Tramvaj zvani želja, Mačku na usijanom limenom krovu, Neki to vole vruće… Podsećala sam se čuvenih replika i uživala u jasnoći filmskog izraza.

Ipak, moj prvi izbor je bio Prohujalo sa vihorom koji sam u celini gledala samo jednom, na kraju srednje škole. Skoncentrisala sam se na muziku Maksa Štajnera, iznova oduševila crvenoj haljini Skarlet O’Hare, rasplakala kada se vrati na svoje parče crvene zemlje…

Pre nego što sam zaspala, a posle četvorosatnog gledanja filma i petnaestominutnog plakanja, čula sam da su mi ukućani budni. Otišla sam da, onim starijima, koji su Prohujalo sa vihorom gledali znatno više puta od mene, kažem da sam posvećeno gledala ovaj klasik posle mnogo godina. Zatekla sam nešto što me je pomalo iznenadilo. Kao da sam na četiri sata potpuno zaboravila na jednu sasvim drugačiju, nama znatno bližu, a svakako aktuelniju, dramu od one u kojoj je glavna junakinja Skarlet O’Hara. Na drugom televizoru u mojoj kući gledala se specijalna emisija povodom odbijanja vize Novaku Đokoviću u Australiji. Sednem pored majke koja prati dešavanja, kad – ulazi otac koji pita šta se dešava. Saznajemo tada zajedno da će se epilog znati tek ujutru. Tata se iznervira, pa pita zašto sam plakala. Odgovorim da sam gledala Prohujalo sa vihorom, a on će, onako usputno – mislio sam da plačeš zbog Novaka. Tada sam počela glasno da se smejem – kakav brzi povratak u realnost!

Ovaj, pandemijom uslovljen, trenutak vremena u kom živimo na momente deluje kao sasvim sulud scenario od kojeg bi neki vešti reditelj možda, čak, mogao da napravi klasik, koji će se, kao Prohujalo sa vihorom, posle osamdeset godina gledati uz smeh ili suze. Taj glasni smeh me je podsetio da je dobro otputovati u drugo vreme, ali ubrzo i vratio na čuvenu Dikensovu rečenicu o najboljim i najgorim vremenima.

Ne lezi vraže – već sutradan stiže vest da je neka Netflix ekipa odletela u Australiju kako bi snimila dokumenarni film ili serijal o, sada već, slučaju Novak na Australian Open-u 2022. Neće to biti klasik, ali gledaću ga na televizijskom ekranu, sa pažnjom, a ne u pozadini dok budem prala sudove. Živo me zanima me kako će taj slučaj autori filma tumačiti, a posle ćemo to činiti i mi – uz pivo ili pomfrit, u Mornaru ili gde god drugde.

Članak Mala preterivanja: Klasici se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Marko, znamo da je tvoja porodica gledala jednu od ranijih verzija filma, tokom montaže… Kakvi su im utisci posle premijere? Čini mi se kao da je trenutak u kom su izašli pred publiku na premijeri bio veoma emotivan. Kakvi su tvoji utisci posle premijere? 

Bilo je jako lepo i emotivno. To su neke slike koje niko od nas nije gledao skoro dvadeset godina. Mislim da se u sali stvorila jedinstvena energija. Namerno sam seo u poslednji red da bih mogao da posmatram reakcije, a i da bih skinuo pritisak sa sebe. Jako mi je drago što ovaj film funkcioniše univerzalno iako je priča jako lična. 

Naravno, ovo pitanje sam postavila jer u filmu Rampart koristiš dokumentaristički materijal koji su snimali članovi tvoje porodice ‘98 i ‘99 godine, a na kojima tebe vidimo kao jednog od junaka… Kako si te snimke doveo u vezu sa praznim stanom i kadrovima koji su snimani za potrebe filma? Sam prostor stana možemo dovesti u vezu sa nazivom filma Rampart. Za one koji nisu još videli film, objasni naziv i otkrij nam simboliku. 

Ideja za film je zapravo nastala u porodičnom stanu na Banjici, u kom sam živeo od 1994. do 2015. godine. Jedno od prvih sećanja iz njega (nije u filmu) je finale svetskog prvenstva u fudbalu 1994. kada je Roberto Bađo promašio penal i Brazil postao svetski prvak. Svi smo navijali za Brazil i skočili a Meki (pas koji se pojavljuje u filmu) je bio štene i uplašio se i počeo da laje. U poslednjoj fazi, kada je stan već bio prazan i spreman za prodaju, često sam dolazio tamo i razmišljao kako da mu se odužim i na koji način da ga nikad ne zaboravimo. Onda sam došao do zaključka da treba da napravim film u kojem ću snimiti svaku od praznih soba i povezati je sa nekim arhivskim materijalom, sećanjem iz detinjstva. Nakon toga sam počeo da skupljam materijal vezan za detinjstvo, uglavnom na VHSu i uglavnom sniman dekinom kamerom.

Naslov filma je engleska reč koja ima dvostruko značenje, kao imenica i kao glagol. To vrlo jasno objašnjavam na samom početku filma. Rampart je neka vrsta bedema, zidina, ali isto tako znači i utvrditi se, fortifikovati se. Prazan stan u kojem smo živeli preko dvadeset godina je upravo to – bedem koji štiti sećanja od zaborava. 

Koliko je dokumentarističkog materijala bilo? Kako si odabrao šta ćeš ubaciti u film? 

Bilo je nekoliko desetina VHS kaseta na kojima nije samo porodična arhiva. Tu su i serije i kvizovi sa kraja devedesetih i početka dvehiljaditih (Dosije X, Simpsonovi, Kešolovac, Zlatna žica itd). Pregledali smo sve kasete i odvojili samo arhivu, a onda gledali kako da delove te arhive učinimo univerzalnim. Problem sa porodičnim snimcima je što su često zanimljivi samo porodici, a ne i publici, pa smo bili poprilično nemilosrdni prema materijalu – sve što nije služilo celini filma je moralo da bude izbačeno.

Muzika u filmu je odlično odabrana. Moja generacija je bila premlada i mahom se ne sećamo Heroja 3, ali očigledno je ta igrica na vas ostavila veliki utisak. Kakva je to igrica i, još bitnije, kakav je bio tvoj doživljaj Heroja? 

Više ne igram igrice, ali tada sam igrao sve i svašta. Najdraže su Monkey Island serijal, Abe’s Odyssey, Crash Bandicoot 1,2,3  a od strateških igara Heroji 3 i Age of Empires. Heroji 3 su ubačeni u film preko jedne od pesama iz igrice, koja je meni bila jako nostalgična i setna. Igricu je poprilično jednostavno opisati – sa herojem na konju koji skuplja vojsku oko sebe ideš po mapi i osvajaš rudnike i gradove. Međutim taktički je jako zahtevna, jer stalno moraš da balansiraš između snage heroja i raspoloživih resursa.

I sama sam se u jednoj dokumentarnoj emisiji bavila sećajima na period bombardovanja onih koji su bili u vrtiću ili na početku osnove škole. Kakva su tvoja sećanja (koja nismo bili u prilici da vidimo u filmu)? Moji sagovornici su rekli da im je taj period ostao u sećanju kao bezbrižan, pun zabave i igre. Čak i u skloništima. 

Joj, pojma nemam. Dok je trajalo to zajedništvo u kući, bilo je okej. Ali onda se jedan po jedan član porodice sklanjao i skrivao od mobilizacije i postalo je jako napeto. Ne znam šta da mislim o tim bezbrižnim sećanjima, verujem da je nekom bilo super. Mislim da bi meni bilo super da sam bio 6-7 godina stariji i da sam mogao da pijem pivo sa ekipom iz kraja. Ne bi me verovatno doticalo nimalo. Ali opet, malo bi mi bilo neukusno da o takvim tragičnim momentima pričam kao o najbezbrižnijim u životu. Možda je to neki mehanizam odbrane. Svakako je tadašnja vlast morala da učini sve da do toga ne dođe, ali nije – činila je sve naopako.

Uveo si u film i temu sna, preneo si nam svoja snoviđenja… U nekim trenucima se čini kao da je i sam prostor stana i Banjice san. Je li to bila namera? 

Hvala ti na ovom pitanju. Snovi jesu nešto što me zanima. Zapravo je ceo taj segment sadašnjosti dosta snolik, dok je prošlost mnogo burnija i realističnija. Ideja je bila da stan izgleda kao živ organizam koji odumire, ispušta sećanja iz sebe i gasi se. Završio je sa svojom funkcijom i započinje neki novi život, s nekom novom porodicom.

Film je domaću imao premijeru na Festivalu autorskog filma. Šta ovaj festival znači za tebe? 

Taj festival je jedno od najznačajnijih mesta u Srbiji na kojima se okupljaju filmski profesionalci i entuzijasti. Verovatno i najznačajnije. Još pre studija režije išao sam redovno na FAF i gledao jako puno filmova, nekad i po pet dnevno. 

Nekad mi se učini kao da pažnju dokumentarnom filmu posvećujemo samo tokom Beldocsa, čiji si umetnički direktor. Da li se nešto menja u odnosu prema dokumentarnom filmu, koji kao po nekom starom pravilu koje se stalno ponavlja, a retko promišlja, ima manje publike u odnosu na igrani? 

Tačno je da ima manje publike, nažalost. Mislim da je problem i u percepiji dokumentarnog filma kod šire publike. Tokom Beldoksa pokušavamo da gledaoce upoznamo sa raznovrsnošću dokumentarnog filma i svega što on pruža. Bojim se da je ustaljeni stereotip o dokumentarnom filmu da to mora da bude nešto nalik TV emisiji sa intervjuima reportažnog tipa. Međutim, dokumentarni film ima mnogo podvrsta i nekada jako sliči na igrani, po strukturi. 

U svojim filmovima si se do sada bavio raznim temama… Postoji li neka opsesivna, o kojoj stalno razmišljaš i kojoj se stalno vraćaš? 

Mislim da je protok vremena nešto što spaja sve moje prethodne filmove. Odnos prema bliskoj ili dalekoj prošlosti, promene koje vreme sa sobom nosi – isti prostori u različitim vremenskim periodima. Ljudi iz daleke prošlosti aktuelizovani u sadašnjosti. To je prvo što mi pada na pamet. Abdul & Hamza (2015) je film o dvojici Somalijaca koji prolaze kroz Srbiju na putu ka zapadnoj Evropi i nakon što oni odu, reditelj obilazi mesta na kojima su oni bili. Zvezde Gaomeigua (2017) je film u kojem se mitovi i legende nacionalne manjine na jugozapadu Kine aktuelizuju u sadašnjosti. Dakle, uvek sukob dva vremenska toka – nekad i sad. Tako je i u Rampartu.

Kakav je dalji put Ramparta? Film je imao premijeru na filmskom festivalu u Lokarnu. 

Film će imati kratku distribuciju u Dvorani kulturnog centra od 22. do 25. decembra. Nakon toga ćemo se potruditi da ga prikažemo u što više gradova po Srbiji. Što se tiče inostranstva – prezadovoljni smo festivalskim premijerama (Locarno, Viennale, Torino). Čekamo severnoameričku premijeru. 

Možda je glupo pitati autora odmah posle premijere filma, ali – imaš li ideju za sledeći projekat? Čime bi voleo da se baviš, gde bi voleo da snimaš i koga? 

Spremam igrani film koji je u ranoj fazi razvoja. Ne bih još mnogo otkrivao, ali je pre svega film o mom deki Mahinderu Singhu. On je sik iz Pandžaba koji je rođen na malajskom poluostrvu (današnja Malezija), došao u London na studije i tu upoznao moju baku Gordanu (Grba). Otud ovo prezime za koje mnogi misle da sam izmislio ili dodao umetnički potpis. Prezime je stvarno, nije šala (smeh). Film će se baviti rekonstrukcijom njegovog života, ali je sve smešteno u sadašnjost i izmešteno iz pedesetih godina prošlog veka u dvehiljadedvadesete. 

Naslovna fotografija: Lična arhiva

Članak Marko Grba Sing o filmu Rampart se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nisam, elem, mogla da ispadnem mnogo drugačija od mojih prijatelja, odrasli smo zajedno. I mene vole roditelji mojih prijatelja. Vole me i mame bivših momaka. Pitaju za mene, obraduju se kad me sretnu na ulici, a par puta su mi i na Fejsbuku pisale. Uvek uredno odgovorim i stavim srce na kraju. Ljubaznost me je, ipak, koštala par puta. Dopisivanje bi otišlo predaleko. Tada me je moja ljubaznost nervirala. A zašto sam počela priču o ljubaznosti i ubacila priču o igranju jamba? Zbog jednog sasvim uobičajenog događaja od prošle nedelje, koji je započeo kratku seriju drugih.

Čekala sam moju osamdesetčetvorku kako bih stigla do Zelenog venca. Na stanici je radnja, jedna zaista lepa radnja sa atraktivnim, jeftinim nakitom i ukrasima za kosu u koju nikada nemam vremena da uđem, jer uvek ulećem u moju osamdesetčetvorku kao da mi život od nje zavisi. Ukucam broj stanice (čula sam da je to ispalo iz mode, nikako da instaliram tu neku aplikaciju), pa vidim za koliko dolazi i izazovem sebe da stignem da utrčim na prednja vrata, a skoro uvek u onom trenutku kada vozač poslednji put pogleda u retrovizor kako bi se uverio da su se svi ukrcali. Tada ja nastupam, moj ionako dugačak korak, postaje još duži, nekad i viknem Izvinite! da bi me čuo i pustio da uđem. Elem, osamdesetčetvorka je dolazila za šest stanica, pa sam ja imala vremena da uđem u onu finu radnju. Prodavačica je na sitna plastična postolja kačila velike minđuše kada sam rekla dobar dan i uhvatila se za korpu u kojoj su šarene gumice za kosu. Odgovorila je dobar dan i zamolila me za trenutak vremena, na šta sam ja rekla da samo gledam. I dok su mi prsti prelazili po gumicama raznim – kičastim sa šljokicama, braon plišanim, crnim mekanim i onom jednom crvenom, koja mi se svidela, prodavačica je laktom gurnula postolje na koje su bile okačene one velike minđuše, a ja sam postolje nekako smotano uhvatila.

Prodavačica je tada počela da se zahvaljuje, jer – kako se ispostavlja – tri para minđuša koje sam sa postoljem uhvatila su lomljiva. I nije joj ni do minđuša, nego ko će to da čisti kad se zavuče. I jel sam ja našla nešto za sebe? I izvini molim te. Sve je u redu, odgovorim, svima se dešava i evo ja ću ovu crvenu gumicu, kažem. Ona mi odgovori da izaberem još jednu, jer sam je spasila maltretiranja oko čišćenja. Ja prihvatim njenu ideju i odaberem braon plišanu. Zahvalimo se milioniti put jedna drugoj, pa ja izađem iz radnje. Stiže mi osamdesetčestvorka.

Uputim se ka prednjim vratima, iako ne jurim. Nisam objasnila zašto obično ulećem baš tuda. Kupujem kartu za autobus kod vozača stalno. Nemam BusPlus, a put me, navodno, mesecima ne navodi ka Beograđanki da izvadim tu dosadnu karticu. Ne znam kakva se to promena desila u mojoj glavi – kartu za autobus do pre nekoliko meseci nisam imala i o njoj nikada nisam mislila. Postalo mi je neprijatno da me uhvati kontrola, kao da sam istrošila sve izgovore koje imam, a nemam volje za naglašeno gledanje u telefon na vratima, kao da me ne bi ništa pitali. Svakako – ulazim na srednja vrata, kad primetim da jedna baka ne može da iznese kolica koja vuče za sobom. Bez pitanja uzimam kolica i iznosim napolje, kao što bi većina uradila, na šta ona kreće sasvim preterano da mi se zahvaljuje, pominjući Boga više puta. Zahvalim se i ja njoj, ne znam na čemu, pa konačno čujem zvuk zatvaranja vrata osamdesetčetvorke.

Jednu kartu, molim vas.

Kartu?

Da.

Ne može, idi sedi.

Nemojte, molim vas, pa dajte da kupim kartu.

Ne može karta, idi pij kafu za te pare, reci da nisam imao sitno ako uđu.

I ja šta ću – zahvalim se i sednem. Odmah sam se setila situacije od pre dva leta. Vrućina i gužva u osamdesetčetvorci koja staje kod Brankovog mosta. Stajala sam zalepljena uz neku šipku blizu prednjih vrata kada je grupa kineskih turista pokušala da uđe. Predvodnik grupe je u ruci imao telefon, a na telefonu, kako saznajemo ubrzo, aplikaciju za prevođenje. On je rekao nešto u nju na kineskom, a sa dobrog zvučnika se čulo pet karata do Ušća, molim vas. Sigurno nisu znali da je to jedna stanica. Vozač je rekao ‘ajde uđite samo na srpskom. Oni su i dalje stajali u redu na stepenicama. Predvodnik grupe je ponovio u mikrofon telefona rečenicu, pa je telefon opet rekao pet karata do Ušća, molim vas. Vozač je tad glasnije rekao ma samo uđite bre i krenuo da im pokazuje rukama ka sredini autobusa. Kineski turisti su ušli, a mi koji smo čuli ovaj razgovor, prepun raznih šumova, smo se smejali. Kada je osamdesetčetvorka prešla Brankov most, kineski turisti su izašli, pretpostavljam zapitani zbog čega vozač nije hteo da im proda karte, a ne znajući da je vozača mrzelo da im kuca tih pet karata za jednu stanicu. Razveselilo me je to prisećanje, kada je kod hotela Jugoslavija na prednja vrata ušla moja drugarica iz srednje.

Obradovale smo se jedna drugoj, onako zaista, ne isfolirano. Umesto uobičajenog gde si, šta si razgovora, ispričala sam joj da vozač nije hteo da mi naplati kartu, a onda i anegdotu sa kineskim turistima. Smejale smo se naglas zajedno. Imala je i ona sličnu priču, ni njoj vozač pre dve nedelje nije hteo da naplati kartu, a zaboravila je da uplati BusPlus. Ubrzo je izašla kod Ušća, a ja sam sišla na zadnjoj stanici, na Zelenom vencu.

Dan je posle toga prošao sasvim uobičajeno. Bila sam na poslu, na kafi, šetala se, gledala seriju i pripremala papiriće, kockice i olovke, kako bih odigrala koju partiju jamba kad mi je stigla poruka od one drugarice iz srednje škole. Zahvalila mi se na priči od jutros i na smehu koji je usledio. Napisala je i da je posle to prepričala na poslu, pa se smejala sa kolegama i svi su imali neku sličnu situaciju iz gradskog prevoza. Zahvalila sam se i ja njoj što je naišla, jer sam imala sa kim da podelim sećanje koje mi je prolazilo kroz glavu.

Pomislila sam na taj sasvim nasumični krug ljubaznosti koji se formirao na putu od centra Zemuna do Zelenog venca. Razmišljala sam i o svakom preteranom hvala koje sam izgovorila, kao i o svakom preteranom hvala koje mi je tog dana upućeno. Stigla mi je ubrzo i poruka i od mog protivnika u jambu da stiže sa toplom čokoladom i keksom. Pita da li treba još nešto da se kupi. Preterano ću zaključiti – tada mi se učinilo da će istinska ljubaznost možda i spasiti svet. Ili makar ulepšati jedan sasvim dosadan odlazak na posao.

Članak Mala preterivanja: Krug ljubaznosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.