Da li vam truli mozak?

Da li osećate kako vam truli mozak?

Osećate. Znam da osećate. U doba kada smo bombardovani vestima o agentu za nekretnine koji po drugi put sedi u Ovalnoj sobi i zajedno sa kolegom iz Kremlja testira globalne granice razuma, reportažama iz autonomne pokrajine Ćacilend, Branislavom Lečićem koji drži predavanje o studentskim protestima i analitičarima koje iskopavaju novinari Politike za njihovo onlajn izdanje, mozgovi ne samo da nam trule, nego im malo fali da se u potpunosti dezintegrišu.

Međutim, čak i ako bi se u dubinama multiverzuma krila utopija koja nas oslobađa ovakvih ljudi, ujedno i njihovog sadržaja, sumnjam da postoji neka realnost u kojoj se nećete zagledati u rilove četiri različita fitnes trenera, koji nekim čudom svi izgledaju isto, i koji nude četiri različita saveta za neophodan dnevni unos proteina i kardio vežbe.

Ne postoji svet u kojem nećete satima skrolovati kroz snimke ljudi koji su našli neki smeštaj na Tajlandu gde iz kreveta ulećete u tobogan koji vodi do providnog bazena, kao ni muškaraca koji su sa krizom srednjih godina rešili da se bore tako što će celom svetu objasniti kako se pravi najbolji sendvič. Šta god da je Bog radio šest dana, sedmog dana je dangubio na TikToku, isprobavajući tonu filtera, jer kako drugačije objasniti stvari poput indijske ljubičaste žabe (Nasikabatrachus sahyadrensis).

Truljenje mozga koje nastupa gledanjem takvog sadržaja je, izgleda, neminovno. Verovatno je zbog toga i termin truljenje mozga (brain rot) 2024. proglašen Oksforodovim izrazom godine. Truljenje mozga definiše se kao propadanje mentalnog ili intelaktualnog stanja ljudi, posebno usled prekomerne konzumacije trivijalnog sadržaja. Prema pisanju BBC-ja, učestalost upotrebe ovog izraza porasla je za 230% od 2023. do 2024. godine. Termin su popularizovale upravo generacije Z i Alfa, koje su, prema podacima sajta Statista, ujedno i grupe koje najčešće konzumiraju i kreiraju sadržaj na TikToku.

Kada takav termin odnese titulu Oksfordovog izraza godine, možda je i logično da se ljudi zapitaju koliko je stanje alarmantno. Međutim, odgovor možda i nije toliko jednostavan, jer mnogo toga zavisi od individualnog shvatanja tehnologije, dokolice, pa i opsega koncentracije.

Kako su internet i pametni telefoni sa nama već više decenija, istraživači se jednako dugo bave njihovim uticajima na naše kognitivne sposobnosti. Tako istraživanje objavljeno u naučnom listu Molekularna psihijatrija iz 2021. godine ukazuje da „problematično korišćenje interneta smanjuje našu sivu moždanu masu, skraćuje raspon pažnje, i negativno utiče na pamćenje i kognitivne procese”.

Drugo istraživanje, objavljeno 2019. godine u žurnalu Svetska psihijatrija navodi da su „preterano korišćenje interneta i multitaskovanje povezani sa smanjenjem sive moždane mase u prefrontalnom režnju”. Nešto ranije, 2018. godine, istraživači sa Univerziteta Stenford su otkrili da ljudi koji učestalo koriste različite onlajn platforme i društvene mreže imaju slabije pamćenje i smanjen raspon pažnje.

Tome idu u prilog i podaci do kojih je došla doktorka Glorija Mark, profesorka informatike sa Univerziteta u Kaliforniji i autorka knjige Raspon pažnje (Attention Span). Njen tim je 2004. godine utvrdio da je prosečan raspon pažnje čoveka na bilo kom ekranu dva i po minuta. Već 2012. godine je smanjen na 75, a 2018. na 47 sekundi, istakla je Mark u epizodi podkasta Speaking of Psychology.

A kada smo već kod sive mase, pojedini istraživači smatraju da i nije sve tako sivo, a ni prosto crno i belo. Endru Pšibilski, profesor i psiholog sa Univerziteta Oksford, zajedno je sa kolegama 2023. godine analizirao podatke skoro 12.000 dece uzrasta izmedju devet i dvanaest godina i nije zabeležio nikakav negativan uticaj vremena provedenog ispred ekrana na funkcionalnu povezanost – „kako različiti delovi mozga razgovaraju jedni s drugima”, objašnjava on za list Gardijan.

Pšibilski takođe smatra da se mali broj istraživača osvrće na pozitivne aspekte tehnologije.

„Ukoliko se malo distanciramo, vidimo da je kod mladih ljudi koji imaju pristup internetu preko telefona, koji imaju brzu internet konekciju kod kuće, nivo blagostanja viši. Oni tvrde da su srećniji na osnovu različitih pokazatelja blagostanja”, ističe.

Pšibilski takođe dodaje da rezultati istraživanja koje on i njegove kolege širom sveta obavljaju nisu u skladu sa tehnološkom panikom. „To je zato što ova tehnološka panika nije zasnovana na dokazima, već na osećaju”, smatra on.

Kao i sve na svetu, tako se i truljenje mozga mota tu već neko vreme, samo smo ga malo zaboravili, ali smo jednako paničili i ranije.

U aprilu 2005. godine je u medijima naširoko bilo citirano „istraživanje” kojim je dokazano da imejlovi, tačnije „ogromna količina imejlova” (zamišljam tu OGROMNU količinu mejlova 2005. godine, u doba kada se niste automatski sabskrajbovali na njuzleter ako samo pogledate izlog neke prodavnice i kada vam Linkedin još nije preporučivao poslove koje nikada nećete dobiti) gore utiče na vaše kognitivne sposobnosti nego konzumacija kanabisa.

Svi su citirali doktora Glena Vilsona sa Kings Koledža u Londonu, koji je navodno sproveo istraživanje, pa su se nizali naslovi poput „Poruke vas zaglupljuju: Mejlovi utiču na vaš kvocijent inteligencije”.

Međutim, ispostaviće se da nije važno što to istraživanje zapravo nije bilo ni istraživanje, već obično saopštenje za javnost, niti ima veze što je Vilson izjavio da ga je kompanija Hjuit Pakard angažovala kao konsultanta na PR projektu koji je trajao svega jedan dan, tokom kojeg je on ukazao da, naravno, prekomeran broj primljenih mejlova može da ima „trenutni efekat smanjenja pažnje”, nikako trajne posledice na ljudski IQ, i da su poređenja sa konzumiranjem kanabisa pravili drugi, bez njegovog odobrenja.

Još manje je važno to što se Vilson jednom drugom istraživaču požalio da ga ljudi pitaju za mejlove i kanabis „20 puta dnevno” što ga je izluđivalo, jer novinari to nepostojeće istraživanje i dan-danas citiraju, kao, na primer, u ovom tekstu u Gardijanu iz decembra prošle godine.

Najveća fora je što bih ja voleo da su svi ti tehnofobi paničari iz 2005. godine bili u pravu i da mejlovi zaista imaju takav efekat na ljude. Voleo bih da se, kada u 9.30 ujturu otvorim inboks u kojem me dočekaju mejlovi od ekipe koja radi na drugom kontinentu, nekih budala koji rade u istoj vremenskoj zoni, ali iz samo njima znanog razloga šalju mejlove isključivo oko 11 sati uveče, i kolega koji, kada otvori oči u sedam ujutru, pre nego što se umiju i sipaju musli u činiju kažu sebi „Ja moram svima da pošaljem ovaj mejl pod hitno!”, u mom mozgu stvore Metodmen i Redmen, da se sve zamagli, uspori i da mogu da izblejim jedno pola sata pre nego što uopšte krenem da radim.

Ali ne, u mom mozgu tada braća Rajt šestarom jure Džejmsa Vata, navijači Partizana skandiraju okolo, dok Džona Hil i Leonardo Dikaprio kao njihovi likovi iz Vuka s Volstrita primaju opklade ko će preživeti, sve vreme držeći po dve slušalice fiksnog telefona u svakoj ruci.

Nadovezujući se na istraživanja Pšibilskog, Šejn O’Mara, profesor eksperimentalnih istraživanja mozga sa Triniti koledža u Dablinu, smatra da zaboravljamo istoriju kada se jedemo što provodimo toliko vremena gledajući ljude u kospleju anima likova kako se prave da gutaju emodžije koje im šalju fanovi.

„Ljudi su oduvek bili skloni skretanju pažnje […], ako pogledate podatke o britaskoj štampi iz četrdesetih, pedesetih, šezdesetih godina, koliko miliona tabloida dnevno je tada prodavano? To su bili zapanjujući tiraži, jer su se ljudi prepuštali takvim stvarima.”

O’Mara postavlja i pitanje: da li je internet doveo do većeg broja avionskih nesreća ili smrti na operacionom stolu? „Odgovor je ne: sada smo mnogo bolji u tim stvarima.”

Ako hoćemo da idemo još dalje u prošlost, dalje od panike „zaglupljujućih mejlova” iz 2005. godine, možemo se vratiti sve do grčkog filozofa Platona koji u svom delu Fedar navodi kako će ljudi prestati da pamte stvari, jer će se oslanjati samo na pisanu reč. A možda je, iako ne postoji nikakav pisani dokument o tome, i neki usamljeni homo erektus, urlajući, lupajući se po grudima i iscrtavajući zidove pećina, pokušao da svojim prijateljima saopšti nešto poput „Ja ne znam šta je vama, sa tim slogovima, artikulisanijom kombinacijom zvukova i ostalim kerebečenjem, ali ako nastavite da, kako vi tvrdite, slažete te vaše ‘reči’, od vaših mozgova uskoro neće ostati ništa!”

Komentarišući tehnološku paniku kao i njegove kolege Pšibilski i O’Mara, profesor filzofije i psihologije sa Univerziteta u Sinsinatiju, Toni Kemero, smatra da je samo reč o ljudskoj adaptaciji.

„Tokom ljudske istorije, neki od naših najvećih izazova uključivali su prilagođavanje novom okruženju – što je odlika pametnih. Ovo je samo novo okruženje u kojem smo se našli.”

Kemero kaže da nam je potrebno da tehnologija radi zadatke koji su teški i dosadni, poput komplikovanih kalkulacija, pamćenja različitih kombinacija brojeva i slično. Ono što je po njemu važno jeste na koji način danas koristimo našu memoriju. „Ukoliko vam tehnologija pomaže da zapamtite više stvari, dok vaš mozak radi na nečemu drugom, to ne znači da je vaša memorija gora, samo je drugačija”, tvrdi on.

Uostalom, otkako su podigli prvi kamen, ljudi su se oslanjali na različite alate. „Biti pametan znači biti sposoban da radiš mnogo stvari, a mislim da nas telefoni ne čine manje sposobnim da radimo više stvari”, zaključuje Kemero.

Postoje neki, ne toliko naučno utemeljeni, testovi za utvrđivanje nivoa trulosti vašeg mozga. Ovaj vam može reći da li vam je mozak malo ili mnogo truo, dok ovaj utvrđuje tačan procenat trulosti vašeg mozga. Prema njihovim parametrima, što manje viralnih stvari znate, to vam je mozak manje truo.

Jedini rizik prilikom rađena ovih testova ješte što možete pobedonosno da uzviknete „Jej, mozak mi nije truo!”, a zatim se osetite kao da ste u sekundi ostarili trideset godina, poput Meta Dejomana u onom mimu kada detetu kaže da ne mogu da idu u Mek jer imaju hranu kod kuće.

Ispostavlja se da je teško utvrditi da li i u kolikoj meri vam mozak truli ako provodite sate gledajući besmislene rilove. Niko ne kaže da je to kvalitetno provedeno vreme, ali to da li vam odumiru sive ćelije, da li ćete uspeti da se setite pina za bankovnu karticu ako hiljadu puta pogledate skibidi toilet, na to ne mogu da vam odgovorim.

Ono što mogu jeste da ponudim neke činjenice do kojih sam došao empirijskim putem. Činjenica je da bih, da je ovo 2014. godina, a ja mladi novinar koga svrbe prsti, pa jedva čeka da zajaše tastaturu, mogao da napišem ovaj tekst za četiri sata. Međutim, činjenica je da mi je danas, 2025. godine, za njega trebalo oko devet sati. Činjenica je takođe da nisam aktivno radio devet sati.

Činjenica je i da se ne sećam šta sam tačno radio osim pisanja, ali se kroz maglu sećam nekog snimka u trajanju od 12 minuta u kojem čovek čisti auto koji je nedelju dana stajao u močvari, baš ga detaljno čisti, četkicom riba one sitne pregrade na vratima u kojima stavljate sitniš i šmrkom skida blato sa većine površina, uključujući i radio. Činjenica je da nisam baš uživao gledajući taj klip, i ko zna još koliko drugih, ali sam ga ipak odgledao. Da li to znači da mi mozak truli?

Činjenica je da ne znam.

Ilustracije: Siniša Janjić RE