Dalibor Tomasović: Kolektiv je danas teorija haosa

Dalibor Tomasović: Kolektiv je danas teorija haosa

Dalibor Tomasović je pesnik iz Novog Sada. Studira Srpsku književnost i jezik na tamošnjem Filozofskom fakultetu. Predaje engleski jezik. Ove godine osvojio je prestižnu nagradu Mladi Dis za zbirku pesama Onism. 

Za Oblakoder magazin otkrio je svoje male rituale u vezi sa pisanjem, koga bi živog ili mrtvog voleo da izvede na večeru, ko je B, a ko je A, kada zna da je završio rad na jednoj pesmi, ali i šta znače ona silna slova n u njegovim pesmama.

Sećaš li se svoje prve pesme? Ili poriva da je napišeš? Koliko si tada imao godina?

Hm. Sećam. Bar mi se čini da se sećam, ako ništa drugo. Ono što mi se iskreiralo, utvrdilo i ostalo kao sećanje na prvo pisanje pesme jeste – žuti papir na linije, iscepan iz stare sveske, u kući, kod babe i dede, na selu, i crna hemijska olovka kojom sam zapisao, čini mi se, šest stihova rap pesme. Ali i tad, mlad i buntovan iz ko zna kog razloga, možda jer nisam imao pametnijeg posla, se moglo videti naginjanje ka poetskom izrazu, mislim, nešto poetičnijem od onog što je nudio rap.

Sve u svemu, sećam se da sam rimovao, parnom rimom, mrak i zrak. Imao sam deset ili jedanaest godina.

Ko su dvoje domaćih pisaca za koje si siguran da su najviše uticali na tebe?

Uh. Branko Miljković i Miloš Crnjanski.

Imaš li neke male (tajne) rituale u vezi sa pisanjem? Da li pišeš na kompjuteru ili moraš prvo olovkom po papiru?

Pišem bilo kad i bilo gde, u svim mogućim stanjima. Često sam frustriran činjenicom da nisam u situaciji da zapisujem sve što me proganja, fizički nije moguće, otud toliki konflikt sa realnošću, valjda, ili se sve to, pisanje, odvija baš zbog tog, te realnosti.

Jedino pravilo kod pisanja pesama, kada sam ja u pitanju, je da su sve napisane na telefonu. Što se tiče olovke i papira, postalo je kritično, potpisivanje knjiga izgleda kao da pišem nogom, levom, koju grebe i grize mačka, rukama perem suđe, a neko me udara mokrim peškirima preko glave i čita mi Kurir. Ili tako nešto.

Kada je rad na jednoj pesmi završen i kako to prepoznaješ?

Pa zavisi. Nekada je gotov zaista brzo, nekada traje, nekada, i završenim pesmama, se vratim da ih prepravim. Do sada mi se nije desilo da je bilo uređivanja ili sugestija od strane drugog lica pred štampanje ili objavljivanje bilo koje vrste, sem ponekad, i to je bilo, uglavnom, pre objave, pogotovo u počecima pisanja, od strane prijatelja pesnika.

Učimo jedni od drugih. A pesme je gotova kad je gotova, jednostavno znaš, osećaš, nešto poput onih zaljubljenosti, koje kad prođu prošle su, nije bitno kakve su bile, dobre – loše, duge – kratke, nežne – grube itd.

Sledi jedno klasično leksikonsko pitanje iz treš američkih filmova – sa kojim umetnikom (živim ili mrtvim) bi najviše voleo da večeraš?

Hitlerom. Dosta loša šala. Pitanje je toliko teško da ne znam odakle da počnem, ima ih zaista mnogo, međutim, sada baš, u ovom trenutku, biram, jer mi je prvi pao na pamet – Rembo-a. Čisto da vidim šta će se desiti kad se napije popularne zelene vile u velikim količinama.

Osećanje posle pročitanog Onisma je nelagoda. Ne bih znala kako da drugačije(makar na prvu loptu)opišem. Nelagodne su mi gotovo sve slike koje si ponudio čitaocima, čak i one koje na trenutak mogu delovati pozitivno ili rasterećeno. Otkrij nam kako vidi svet onaj ko šalje Pisma iz psihijatrije? I kakav je to svet?

Pisma šalje B. i to napominjem sad, da bi se napravila distinkcija između mene i njega, koliko je to moguće. Ali recimo da nismo jedno, ali smo u jednom, i pritom se jako dobro razumemo. On šalje pisma, ja ih prevodim. Sva su upućena jednoj osobi, njegovoj dragoj, a to je A. tj. Andrea. Sve ovo napominjem sad jer je u uskoj vezi sa celom mojom poetikom. Za sada se njih dvoje provlače kroz sve što sam napisao i što pišem, a o tome će biti reči kasnije.

B. vidi svet u prelomu, u nekontrolisanim, hipersenzibilnim doživljajima i presecima sećanja, mašte i halucinacija. B. je rastureni kostur cele zbirke. On je, zapravo, od svih pesnika unutar zbirke, onaj koji najviše oseća, zna, razume značenje naslova – Onism.

Zanimljivo je da nikada, pored svega što vidi u tim stanjima, ne vidi i ne obraća pažnju na budućnost, dok se prošlost, mašta i halucinacije račvaju u svim mogućim pravcima, ali samo u sada i u prošlom, nikada u budućnosti.

Koliko mesta zauzima/značenje ima telesno u tvojim pesmama?

Zaista mnogo. Sve telesno je skoncentrisano i nabijeno, od lepeze užitaka do lepeze horora. Sve čulno je uključeno na distorziju.

Kako bi trebalo tumačiti jezičke nepravilnosti (eksperimente) u ovoj zbirci? Puno je tog n, svugde. 

Ono na šta ciljem je, kada sam i sam u tom, i razmatram mogućnosti, je da mu dam što više značenja, i da se poput B.-ovog osećaja sveta rasparčavanja, konfuzije i mešanja u fragmentima, razvija ali i povezuje u celinu. Dakle, koristim jezički eksperiment za ritam i muziku, za značenje ili neki podsvesni zvuk, i pokušavam da mu/im dam eho značenja kroz celu zbirku.

Na primer, to sa n je ritmički, muzički eksperiment, naravno, kroz mucanje, ali ostavljanje nagomilanog n je i pozadina koja najbliže zvuči kao negacija u svemu u čemu se javlja. Želim da se igram, često, sa jezikom kako se jazz igra sa muzikom.

Svi mi imamo vremena da budemo sami. Ovo je samo jedan od susreta individualnog i kolektivnog (onog o kom je pisao profesor Petrović u pogovoru tvoje zbirke).

Kako vidiš ta susretanja danas? Reci nam nešto o, čini mi se, nemogućem a opet svakodnevnom zbližavanju ovih suprotnosti.

Jako je teško odgovoriti na ovo pitanje, a da ne zađemo u prostor poezije, ali ću pokušati. To je konstantno cepanje između svega što spoznajemo na svakodnevnom nivou. Sem ako niste ovca za šišanje u duhovnom i intelektualnom smislu. Mi jesmo kolektiv i mi težimo kolektivu, ali i kolektivno se percepira na subjektivnom nivou, individualnom, te kolektiva ima koliko i ljudi, a takav kolektiv i takav individualizam postoji u svakom od nas i jedan od drugog uzimaju, jednako nanose povrede, oba.

Odgovor bi bio, naravno, u meri, ali danas ima toliko mera da su izbrisale jedna drugu. Gušimo jedni druge individualizmom i svim tim varijantama kolektiva. Dakle, kolektiv je, danas, teorija haosa.

Može da se predvidi samo do jedne određene tačke, posle, ništa se ne zna za sigurno. A kada govorimo o intimnom kolektivu, pritom mislim na zajednički život dve osobe, mislim da smo ih (individualizam i kolektiv) učinili neprijateljima, a trebalo bi da su jing-jang. Bar meni tako deluje. Valjda je to odgovor na ovo pitanje.

Zauvek pitanje za kraj svakog razgovora – na čemu radiš i da li na nečemu radiš?

Već sam počeo da pišem narednu zbirku, to je otprilike svakodnevnica, ali ono čemu želim intenzivnije da se vratim jeste pisanje romana – Međuprostorje, pomenut upravo u jednom od Pisama iz psihijatrije koje piše B., i koji je, zajedno sa Andreom, deo romana.

Njih dvoje se provlače i u online zbirci 29 gde se nalaze prva četiri Pisma iz psihijatrije. Prema tome Onism nije moja prva zbirka ali jeste prva knjiga. Počeo sam da eksperimentišem i sa screenplay-om. Ne mogu da radim na jednoj stvari, a uz sve to, premalo je vremena od previše realnosti.

Sa Daliborom Tomasovićem razgovarala je Sara Arsenović. 

Autor naslovne fotografije je Nikola Lekić.