Dušan Rajić, umetničkoj sceni poznatiji kao Dulait, u prethodnih mesec dana nas je svojom izložbom u Novoj galeriji vizuelnih umetnosti odveo u prelep, ali ružan svet. Njegova izložba nosi naziv upravo po mimu sa društvenih mreža, te ako je do sada niste posetili – sramite se.
Dušan je kao tinejdžer počeo da se bavi graffiti umetnošću, jer je to tada, kako kaže, bilo uzbudljivo zbog toga što je bilo ilegalno. Kako bi zabeležio svoje grafite, sa sobom je uvek nosio fotoaparat, jer grafiti često dožive tu sudbinu da budu prekrečeni. Praveći tako snepšot fotografije, od kojih su neke izložene upravo na izložbi, gradio je svoj umetnički izraz. Pored fotografija, na izložbi se nalaze i njegovi radovi sa upečatljivim i osvešćujućim porukama koje su na ćirilici. Voli da se izražava uz pomoć teksta i tako dopuni radove koji uglavnom odišu realnim porukama i svakodnevnim dešavanjima. Završio je arhitekturu, ali se ubrzo po završetku fakulteta odlučio za vizuelnu umetnost.
Ovom prilikom, Dušan nas sprovodi kroz izložbu i govori nam o dualnosti radova, uličnoj fotografiji, uklonjenom grafitu sa osnovne škole i fotografiji na kojoj je lice prekriveno crnim sprejom. Tako dolazimo do teme o umetničkoj slobodi i pitanja da li ona u praksi postoji.
Izložba je skup tvojih fotografija, graffiti kulture i slika. Šta ti je bila početna ideja i kako se razvijala?
Dušan Rajić: Fotografije koje su izložene su uslikane u periodu od 2016. godine, pa sve do danas. Imam kolekciju, više za sebe, nego što je to na profesionalnom nivou. Radovi koji su u prostoriji su nastali u ovoj godini, a sa kustoskinjom Anicom Tucakov sam se dogovorio da postavimo i stare radove, čisto da bi se ljudi upoznali sa mojim radom, tako da je bila kombinacija jednih i drugih. Kada sam ranije izlagao, uglavnom je bilo tematski. Ovo je bio pokušaj objedinjavanja svih radova: fotografija, slika i grafita.
Prelepo al’ ružno naziv je tvoje izložbe, šta on simbolizuje i kako si se odlučio baš za tu rečenicu?
Bukvalno je iz Mima Prelepo, al’ ružno. Sramite se. Meni ova izložba predstavlja neki dualitet dobro – loše. Na prvi pogled, izložba nije baš zanimljiva, ima dosta teških tema. Bio mi je ključan taj balans dobrih i loših stari u životu. Napraviti tu klackalicu.
Naziv, kao i sadržaj izložbe, predstavljaju jednu vrstu kontrasta. Da li tim kontrastom težiš da naglasiš ili ublažiš/ulepšaš realnost?
U postavci postoji taj zid koji simbolizuje spoljašnjost i unutrašnjost. Život i nije sačinjen samo od lepih stvari, nego ima i sranja. E, sad, kako to da povežem – to mi je bio neki koncept. Ja tematski ne vidim da su mi radovi lepi. Možda samo u izrazu zbog drečavijih boja, makar meni. U posebnoj prostoriji su obrade nekih problema koji mogu da ti se dogode u životu. Ne znam ni sam. U stvari je realnost kakva jeste.
Uz sliku kombinuješ i tekst/reči, zašto si se odlučio da uz pomoć teksta praviš taj dualitet?
Potekao sam iz graffiti kulture, tako da je meni tekst bio prvi izraz. Može da podseća i na izreke. Shvatiš ukratko značenje nečega u jednoj kratkoj rečenici. To mi je zanimljivo, sa te jezičke strane.
Umetnici često teže da im rad bude univerzalan i prepoznatljiv, ne samo domaćoj publici. Ti, nasuprot tome, koristiš ćirilično pismo, zbog čega?
Mi smo mala sredina, pa pokušavamo više da govorimo stranoj publici. Ja sam bio u fazonu Pa šta ja njima da govorim. Ako njih zainteresuje sam rad, prevešće ono što im je interesantno. Iako se mnogo puta izražavam na engleskom, nije to – to. Drugačije je. Biliži mi je srpski jezik, mogu da koristim neke reči koje će ljudima više da znače nego da ih pročitaju na engleskom. Pritom, stariji ljudi ne bi to razumeli. Tu sam, odavde sam. Volim ćirilicu.
Izložba nas asocira na stvari iz svakodnevnog života sa kojima svi možemo da se povežemo. Za šta se ti najviše vezuješ? Kako dolaziš do finalne ideje?
Svi ti radovi povezani su sa nekim mojim promišljanjima i stvarima koje mi se događaju u životu. Nije kao da sam seo i isplanirao koje stvari moram da prođem. Uglavnom je sklop okolnosti. Nekada zamislim neku sliku, a nemam rečenicu, pa mi se nešto dogodi ili čujem, što me kasnije asocira na to. Nekada imam rečenicu koju hoću da obradim na neki način jer mislim da meni može da znači. Tako uglavnom nastaju ovi radovi.
Ovde retko koji umetnik može da živi od umetnosti. Ovo je više moj psihijatar sa kojim prolazim kroz moja promišljanja. Nije da ja imam neke odgovore, to je samo moj skup misli oko neke teme.
Rekao si da ti je kroz ovu izložbu želja da kod publike ispitaš šta je vredno gledanja. Da li si uspeo u tome? Kako publika reaguje na izložbu?
Je l’ sam to rekao? (smeh). Moje fotografije nisu nešto što bi ljude toliko privuklo. To je neka gomila cevi, prođeš pored toga, a ni ne primetiš. Više sam pokušao da taj prljaviji ulični fazon stavim u ovaj galerijski kontekst. Nije da sam mnogo komunicirao sa ljudima, ali čini mi se da im se sviđa.
Šta ljudi u Srbiji vole da vide, kada je o umetnosti reč?
Toliko promišljam to pitanje. Ne znam. Imam osećaj kao da nam se tek sada formira scena i da je malo krenula da gori. Malo je čudno pričati o sceni kada mi ni nemamo ekonomske vrednosti. Ovde više od polovine ljudi radi samo iz zadovoljstva, hobija. Za kulturu se minorno izdvaja. Sa druge strane, kada vidim neke izložbe i vidim gde se ulaže, začudim se.
Tvoje fotografije su nastale spontano, u trenutku, zapravo su to takozvane snepšot fotografije. Da li je to novi vid umetnosti koji izlazi iz okvira da je umetnost nužno lepa? Zašto si se ti odlučio baš za snepšot?
To je više neki stari klasični trip ulične fotografije. Meni je ovo proizašlo iz grafita. Kada sam bio klinac, nacrtam grafit, znam da će nestati posle nekog dana. Onda, kao, škljocnem. Imao sam uvek aparat u džepu. Tako ispadne neka dobra fotografija. Ja nisam školovan fotograf, to je više, ono, u trenutku. Više beležim taj kadar iz svog ugla, nešto što meni u tom trenutku bude zanimljivo.
Šta se desilo sa ovom fotografijom na kojoj je lice devojke prekriveno crnim sprejom?
Dan posle izložbe cimala me je ta devojka. Kako su se vrteli storiji po Instagramu, ona je to videla i bila u fazonu – tužiću te. Ja sam zvao neke advokate da pitam da li može da me tuži. Rekli su mi da ne može, ali sam bio u fazonu – ajde da te ispoštujem. Kasnije sam saznao i šta se dogodilo, kapiram da je to, možda, podsetilo na taj događaj ili joj se nije dopalo kako izgleda na fotki. U fotografiji je stalno pitanje šta sme, šta ne sme. Nije kao da tek tako mogu da pronađem svaku osobu koju uslikam. Ja dosta pazim, ali mi je ova fotografija konceptualno baš legla. Gledam da se ne vide lica, ali dešavaju se i ovakve situacije.
Kao što si već pomenuo, počeo si od crtanja grafita. Šta te je privuklo ka toj uličnoj umetnosti?
Sa time sam krenuo još dok sam išao u gimnaziju, to me je tada privlačilo. Kada radiš na ulici opet je to nešto ilegalno, imaš mnogo manje vremena. Smanjuje se nivo eksperimenta. Uzbudljivo je.
Da li je upravo taj adrenalin dok crtaš grafite bio ključan da time poželiš da se baviš?
Kada si klinac, da. Sada neću da uništim ljudima prozor, nego da ga ulepšam. Tada, kada si klinac, imaš to neko loženje. To ide u tom tinejdžerskom dobu, pa se ponašaš malo suludo.
Jesi li upadao u probleme zbog toga?
Bilo je raznih situacija, jednom sam čak i bio uhapšen, ali, sva sreća, nije bilo ništa, po tadašnjem zakonu. U gradovima se dosta blagonaklono gleda na te stvari. Kada su fasade već uništene, nije da ljudima sada to pravi neku preteranu razliku.
Šta se desilo sa grafitom koji si radio na jednoj školi. Zašto su ga uklonili?
Direktorki škole je bilo previše agresivno za decu. Bio je neki organizovan Jam gde smo crtali. Ja sam crtao to, svi ostali su crtali slova. Tek posle dva dana direktorka je to videla i rekla je da mora da se ukloni. To su dva rvača, to je sport čist. Običan tekst stoji. Makar iz mog viđenja, nema tu agresije.
Da li umetnost treba da bude primerena da bi se poštovala? Šta je sa umetničkom slobodom?
Vrlo dobro pitanje. To je pitanje oko cele umetnosti, ne samo ulične. Makar ja mislim da umetnost mora da dodiruje neke tačke koje ispituje. Na koji način to radi, to je do senzibiliteta umetnika. Umetnik mora da ispituje neke granice. Meni je stvaranje umetnosti kao igra.
Kako je nastao pseudonim Dulait?
Dosta glupa priča (smeh). Nastao je još u osnovnoj školi, kada sam učio francuski jezik. Dulait znači mleko samo sa prefiksom du i čita se dule. Onda mi je to ostalo u glavi. Kasnije kada sam krenuo prvi put da crtam grafite svi su me zvali Dule, nisam imao neki spacijalni nadimak i setim se toga. Tako je nastalo to Dulait.
Da li je pogodno da se umetnik predstavlja pod pseudonimom?
Jeste, zbog te ilegalne stvari. Ne možeš baš da napišeš puno ime i prezime kada crtaš grafite. Ako si nacrtao dve ulice od sebe, znaće sve komšije da si to ti. Poželjno je, naravno. To je nekako otišlo i u druge vode, DJ-evi imaju svoje pseudonime. Čak se i na društvenim mrežama predstavljamo pod drugim imenima. Prešlo je iz te andergarund scene u svakodnevicu.
Završio si arhitekturu, a kasnije se opredelio za umetnost – da li smatraš da je važno da se završi likovna akademija da bi se neko bavio umetnošću?
Milim da je to više do interesovanja. Pitanje je kako ti to percipiraš. Imam iskustvo i sa svojih studija da ti fakultet ubije želju koju si imao kada si ga upisao. Na fakultetu ti predstavlja profesiju na jedan način, a tek kasnije shvatiš kako je to, zapravo, u realnosti. Ja sam baš zato otišao u vizuelnu umetnost, jer mi se neke stvari u mojoj profesiji nisu dopadale. Verujem da je tako i u dosta slučajeva sa umetnicima. Poštujem ljude iz naivne umetnosti. Ne zavisi mi to samo od akademije. A i pitanje je šta je umetnost?
Šta je za tebe umetnost?
Umešnost nečega, vladanje tehnikom, znanjem, ali da to izneseš na drugi nivo, da ispitaš granice. Na taj način pomeraš granice i drugima, bilo to u vizuelnoj percepciji, govoru…
Koliko je teško opastati kao nezavisan umetnik u Srbiji?
Ne bih mogao da živim samo od umetnosti. Pored ovoga, radim freelance dizajn i oslikavanje enterijera. U Srbiji nije toliko jaka scena.
Tvoja izložba bila je dosta šerovana po društvenim mrežama. Da li misliš da Instagram pomaže u promociji umetnosti?
I da i ne, kao i svaka alatka. Pošto ja nemam sajt, meni je to jedina vrsta promocije. Znači mi. Ljudi danas ne dolaze toliko u galerije, dođu na otvaranje i to je to, tako da im taj instagram pruža mogućnost da vide i saznaju za neke kul izložbe po gradu.
ZnimljIvo mi je što je promenilo taj koncept. Umetnici prikazuju kako nešto rade, neke tehničke stvari. To mi je strava i pratim kod nekih umetnika. Međutim, nekada me i umara. Zavisi kako ga koristiš.
Izložbu Prelepo al’ ružno možete posetiti do 4. jula u Novoj galeriji vizuelnih umetnosti (NGVU).
Autor fotografija: Artinjan Artinović
0 Comments