„Devojka luta gradom kako bi vratila svoje srce i odnela ga svom dečku. Međutim, postoji jedan problem: njeno srce je prestalo da kuca”, kratak je siže za šesnaestominutni film Gvozdena Ilića sa kojim će nam se predstaviti na ovogodišnjem Festivalu Autorskog Filma.
Gvozden je rođen 1998. godine, a filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu upisao je 2017. godine. Možda ga znate po naslovima „Matura”, „Plutanje” i „Rebra” ili spotovima za grupu Vizelj, „Novčanice” i „Šta je stid” koji je, kad je izašao, podigao prašinu i bio delimično zabranjen.
Pre premijere njegovog novog filma, popričali smo sa Gvozdenom o novom filmu, FAF-u, budućnosti srpskog filma, ali i o tome kako je to napraviti zabranjen spot.
Gvozden Ilić
Za početak, predstavi nam svoj film, proces kako se razvijalo sve od ideje pa evo sad, do premijere filma.
Gvozden Ilić: Sve je krenulo iz Sarajeva i od upoznavanja producentkinje Mije Avdagić, a posle se cela priča filma i vrtela oko Sarajeva. Poklopilo se to da smo Mia i ja hteli nešto zajedno da radimo i da sam završio fakultet sa velikom prazninom i željom da napravim kratki film koji je jako jednostavan i u svojoj srži KRATAK. Imao sam utisak da sve što sam na fakultetu radio jesu bile ideje kondezovane da nekako zadovolje formu kratkog filma, ali da ja nju zapravo nikad nisam do kraja razumeo. Tako da, kad mi se u glavi javila slika devojke koja nosi svoje srce u rukama, to sam zapisao i pitao scenaristkinju Vidu Davidović da li možemo da napravimo film samo od toga.
Film je zatim nastao putem asocijacija, jer smo mi stvarno krenuli da pravimo film, a da ne znamo o čemu je, i shvatili da nam se takav proces jako sviđa. Vremenom su se i motivi i priča iskristalisali i našli smo se na putu da stvaramo film o trenutku kada devojka shvata da želi da izađe iz odnosa i povrati svoje srce. Taj scenario je imao razne oblike, a svoju finalnu formu našao opet u Sarajevu, gde smo na kraju i snimali i letos prikazali film prvi put na Sarajevo film festivalu.
Zaplet filma smo pročitali na sajtu FAF-a, a o čemu se stvarno radi u tvom filmu, koje su neke teme i ideje koje si tražio i želeo da prikažeš iznad one osnovne radnje?
Ovaj film je zamišljen kao esej o lutanju kroz grad. Film je umni pejzaž glavne junakinje dok ona prolazi kroz različite faze slomljenog srca – od momenta kad shvati da joj je srce mrtvo, pa sve do prvog daška slobode kada srce ponovo zakuca.
Film je koprodukcija Bosne i Srbije, otkud ta saradnja? Preporuči nam, eto, iz prve ruke da li vredi ili ne udruživanje bivših republika?
Nekako sam na ovo pitanje zapravo više odgovorio u prvom, ali da – od samog početka je film bio na relaciji Beograd-Sarajevo.
Mia, producentkinja filma, i ja smo nabrajali ljude sa kojima najviše volimo da radimo i tako došli do jedne vrlo izmešane ekipe. Meni je bilo jako važno da film snimam u gradu koji ne poznajem dobro, kako bih mogao zapravo da ga prvi put stvarno vidim kamerom, kroz objektiv. Jer je film zamišljen tako da komunicira na nivou nesvesnog i arhetipskog.
Nismo pisali scenario po lokacijama koje znamo, već po atmosferama određenih emocija. Ja sam Sarajevo znao samo za vreme festivala, a presudna tačka za vizuelni identitet filma i odabir lokacija jeste bila kada smo direktorka fotografije Jana Anđić i ja ostali prvi put nekoliko dana posle festivala. Odjednom nas je zatekao potpuno drugi grad. Mislim da će ti svi reći kako je Sarajevo najtmurnije kada se sve rasklanja nakon festivala, ali ja sam se u tom mraku, kad su poskidali sva svetla, i upoznao sa tim gradom.
Čitajući kratak siže, podestio me je na spot Roger Sancheza – Another Chance. Šta je zaista uticalo na film i šta te generalno nefilmsko inspiriše i fascinira toliko da bi probao tu energiju da rekreiraš u filmu?
Da, super referenca zapravo. Skoro sam video da i Šakira ima neki novi spot kad sa rupom u grudima, bez srca, hoda gradom (mnogo loš vfx). Glavna filmska insipiracija je bio film Irma Vep iz 1996. godine koji je režirao Olivije Asajas. Taj film se bavi snimanjem rimejka francuskog nemog klasika Les Vampires, samo glavnu ulogu, čuvenu Irmu Vep, treba da igra Megi Čeng koja, naravno, nije Francuskinja.
Ja sam očaran ovim filmom i stalno volim da teram ljude da ga pogledaju. Ali ono gde mi je bio referentna tačka jeste način na koji je vizuelno i atmosferski dočarano kako se osoba oseća kao stranac u nekom gradu. Samo je u našem filmu grad više slika same junakinje, pa on može biti telo, može biti veza ili nešto sasvim treće. Čak je radni naziv za Srce jako dugo bio Vampir, ali svi su mi rekli da je jako glupo i nelogično, pa sam na kraju odustao.
Generalno mislim da me najviše inspirišu gradovi, tačnije slike koje imam u glavi, slike različitih mesta, samo ne mogu lepo da preciziram kojih. Stalno jurim te slike iz podsvesti i onda se trudim da ih kroz film materijalizujem. Ti gradovi mogu biti razni, od istoka do zapada, od Istanbula do Njujorka. A mislim da je film najbolji medij da se prostoru da neki vanvremesnki kvalitet.
Koje ti je omiljeno Srce iz popkulture – pesma, film, slika…
Opsesivno slušam album Friends that break your heart Džejmsa Blejka, pa mi je to odmah palo na pamet. Valjda prvo razmišljam o srcu koje je slomljeno, a ne celo (808s and Heartbreak takođe dolazi kao jasna asocijacija). Inače mi je možda omiljeno srce bazilika Sacré Coeur u Parizu na Monmartru. Nakon snimanja filma svuda oko sebe primećujem razne motive srca u svim mogućim oblicima, tako da ih fotografišem i skupljam, pa ponekad okačim na Instagram u vidu malih albuma.
Režirao si spotove za Vizelj, u jednom od tvojih prethodnih filmova se čuje Sitzpinker… koliko ti je bitno da film bude povezan sa onim sto se dešava na domaćoj muzičkoj sceni?
Mnogo volim da radim spotove, ali sve više shvatam da ono što u filmu tražim jeste neka vremenska neodređenost, tako da se trudim da izbegavam korišćenje već postojaće muzike koja filmu vrlo direktno daje kontekst određenog vremena i prostora. Uvek su zanimljivi ti razgovori sa kompozitorom Milošem Stevanovićem (inače frontmen hardkor benda Neven), kada se trudimo da filmu nađemo svojstven zvuk. Može da krene od instrumenta, žanra muzike ili neke konkretne reference. U ovom slučaju obojica smo znali da to moraju da budu orgulje.
Ali u filmu Matura, gde smo i koristili muziku Sitzpinkera, mi je bilo jako važno da film komunicira sa mojom generacijom, a u pesmi Liminalno to osećanje anksioznosti baš jako rezonuje. Takođe, mislim da sam nesvesno hteo i da oslikam krug ljudi koji mi je poznat i u kom se krećem, a Hali Gali je nekako neodvojiv od tog perioda mog odrastanja.
Da li postoji nešto tako danas na filmskoj sceni (studentskoj, kratkometražnoj) kao paralela Hali Galiju i ko bi bili ti autori?
Nažalost, mislim da ne. Mnogo me zanima u kakvom bi obliku takav kolektiv mogao da postoji među filmskim stvaraocima. Ono što ja mogu da izdvojim su neke tendencije i jako talentovana imena. Mislim da se svi sve više okrećemo ka igranju sa formom i na koje sve načine priča može da se ispriča kroz film. Od reditelja, tu su svakako Nikola Stojanović, Tara Gajović, Pavle Pavlović, Sara Radulović, Ana Đurović i još mnogo drugih. Svi su inače radili i spotove za neke od Hali Gali bendova.
Zabranjen ti je spot, to jest, njegov deo. Pa, kakav je osećaj imati zabranjen deo spota i koji je tvoj odnos generalno prema provokaciji, čačkanju nekih tema „koje ne bi trebalo”?
Nikad ne razmišljam svesno o tome. U slučaju tog spota, ja sam iskreno bio šokiran šta malo krvi i poljubac dva momka može da izazove. Nikad se pre nisam susreo sa takvom histerijom. Istina, naša je bila greška što nismo imali saglasnosti. Ali stvarno smo mnogo naučili, koliko god mala produkcija i opuštena atmosfera na snimanju bila, za tako delikatne stvari, poput rada sa maloletnicima, mora da se ima papir.
Sebe uopšte ne smatram za nekog provokatora, kao da mi to nije u prirodi, ali sad sam se opet zatekao u situaciji da film koji želim da pravim jeste u određenoj meri rizičan i da mu se mora pristupiti jako obazrivo i nežno. Valjda sve što nas boli na neki način traži da bude sakriveno, pa su te stvari uvek najteže za ispričati.
Kao neko ko tek dolazi, kako misliš da film kao umetnost, ali i kao medij treba da se razvija kod nas? Više ka autorskom ili ka komercijalnom? Kao zatvorena priča za probranu ekipu koja će razumeti, ili širina u temama koje mogu svi da percipiraju?
Podela na autorski i komercijalni film mi je potpuno besmislena. Knjiga Trifo-Hičkok će uvek biti testament tome. Treba da se prave dobri filmovi. A sve više mislim da neke stvari koje se tiču broja gledalaca izlaze iz sfere samog filma i zalaze u marketing. Nažalost, te dve stvari su sada neodvojive, mada možda nikad i nisu bile odvojene.
Film je jako mlada umetnost i nastao je u vreme ogromne ekspanzije kapitalizma, te je nekako uvek bio vezan za tržište. Ali ja se stalno trudim, možda i bez pokrića, da budem optimističan da će dobar film naći svoju publiku.
Koji je, po tvom mišljenju, najbolji period domaćeg filma ikada?
Nadam se da je najbolji period domaćeg filma onaj koji tek sledi. Mislim da je film Da li ste videli ovu ženu? reditelja Dušana Zorića i Matije Gluščevića napokon nešto novo u našoj kinematografiji i da otvara vrata za niz novih i zanimljivih filmskih glasova.
Šta za tebe znači FAF? Preporuči nam neke naslove sa ovogodišnjeg.
Obožavam skraćenicu FAF, jer se uvek setim prve godine fakulteta, i kako je stigao novembar svi su pričali: „Jao, šta gledaš na FAF-u? Jesi video šta će sve biti na FAF-u? Je l’ imamo predavanja za vreme FAF-a?“. A ja sam se sve vreme pitao: „WTF šta je FAF?!“.
Ja sam valjda toliko bio u nekom svom mehuru da nisam imao pojma šta je FAF, a dolazim iz filmske porodice i negde se očekivalo da znam šta je, tako da za mene FAF predstavlja izlazak iz tog mehura i zaranjanje u svet filma. I taj prozor se nikad nije zatvorio. To je svakako festival kome se najviše radujem i deo godine kada navijem baterije da gledam po 3-4 filma dnevno.
Preporuke su mi definitivno film Ekskurzija rediteljke Une Gunjak i film Disco boy reditelja Đakoma Abrucezea. A ja se jako radujem da pogledam Jadna stvorenja Jorgosa Lantimosa i Zver Bertran Bonela.
Za kraj – idealni uslovi, dobijaš blanko ček da radiš šta hoćes i da imaš glumce i ekipu koju hoćes, i temu koja te zanima. Kako onda izgleda taj tvoj idealni dugometražni prvenac?
Mnogo se lako zaljubljujem u ljude preko ekrana, tako da bih se potrudio da okupim na jednom mestu par svojih filmskih opsesija. To bi bio film u kom igraju Franz Rogowski, Lea Seydoux i Nicole Kidman. Verovatno bi bila epoha, ali u kojoj se vreme percipira kao u sadašnjem trenutku. Nažalost, znam da ovo nije moguće, jer smo upravo krenuli da razvijamo projekat za dugi metar. I deluje mi da će ipak igrati tinejdžeri naturščici, a ne Nikol Kidman.
0 Comments