Muzej afričke umetnosti (MAU) trenutno je domaćin jedinstvene tematske izložbe „Otisak vremena” koja predstavlja radove umetnica Lane Vasiljević i Marije Ćalić. Kustoskinja izložbe je Milica Josimov. Ovaj muzej u svom radu posebnu pažnju posvećuje savremenoj afričkoj umetnosti, bilo da dolazi sa afričkog kontinenta ili je reč o domaćim autorima koji referišu na temu Afrike. Kroz intenzivne procese istraživanja, introspekcije i preispitivanja sopstvenih sećanja na Afriku, umetnice stvaraju intimne, lične otiske u formi prezentovanih radova.
Izložbu koja će biti otvorena do 19. maja, pratiće stručna i autorska vođenja, kao i radionice za najmlađe posetioce koje se održavaju svake nedelje u 11 časova.
Razgovarali smo sa umetnicama o radovima koje su predstavile na ovoj izložbi, o Africi kao inspiraciji i saradnji sa Muzejem afričke umetnosti, koji ako niste do sad, obavezno treba da upišete na svoju obaveznu kulturnu mapu.
Vaša izložba za polazište ima javni, muzejski arhiv. Na koji način reinterpretirate tu arhivu?
Marija Ćalić: Fotograije iz zbirke MAU su samo polazište za susret istorijskih ličnosti, delegacije Jugoslavije sa mitovima i hijerahijom koju nosi Egipat najstarija civilizacija afičkog kontinenta. Putem postupka dekonstrukcije dokumentarne građe iz zaostvštine Dr. Zdravka Pečara postupcima kolaža i refotografisanja nudi se drugačije iskustvo prošlosti. Realan istoriski politički događaj iz 1955. dobio je svoju opažajnu nadgradnju van tokova zvanične istorije.
Vaši radovi na izložbi „Otisak vremena” istražuju lična sećanja na Afriku. O kakvim sećanjima je reč i na koji način ste spojili ta sećanja i sopstvenu umetničku praksu u jednu celinu?
Lana Vasiljević: Polazište ove izložbe je lični arhiv. Krajem šezdesetih godina, Brodogradilište „Tito“ u kom je tata radio šalje svoje zaposlene u Afriku. Tata (Branko Vasiljević) je bio mašinski inženjer brodogradnje, prodavao je velike prekookeanske brodove i uspostavljao je sisteme brodogradnje u zemljama starog sveta. To je radio i na jezeru Malavi (Njasa) u Tanzaniji. Ali ono što je ostalo iza njega i što je meni značajno jeste što je on, stalno gladan novih saznanja, svet oko sebe često izražavao kroz pisanje, fotografisanje i pravljenje kolaža. Sa svih njegovih putovanja su ostali zapisi. Kada sam bila mala on mi je puštao projekcije svojih filmova, pričao o Africi, upoznavao me sa njihovom umetnošću preko skulptura koje je donosio. Svim tim stvarima otvarao mi je nove svetove i učio me je da gajim svoju radoznalost i talent.
Na vašoj prethodnoj izložbi „Crno sunce” koristili ste porodične slajdove kupljene na Kalenić pijaci kao osnovu za svoje radove. Kako se rad na toj izložbi povezuje sa vašim radom na izložbi “Otisak vremena”?
Marija Ćalić: Za mene je sam medijum fotografije – kao svedok prošlog vremena i istorije u najvećoj meri izazov jer on isto nudi mogućnost poigravanja sa njegovim osnovnim i prirodnim svojstvom , a to je dokumentarnost. I u jednom i u drugom ciklusu sam materijal daje prostor za reinterpretaciju.
Kako se tema Afrike reflektuje kroz vaše umetničke procese i šta vas najviše inspiriše u tom kontekstu?
Lana Vasiljević: Tema Afrike inače nije direktno vidljiva u mom stvaralaštvu. Međutim na ovoj izložbi videćete kako pojedine stvari doživljene u mladosti nesvesno odrede kasnije pravce u životu. Zanimljive su te vremenske relacije i nevidljivi sinhroniciteti. Ja sam nedavno, poslom, boravila u Zimbabveu mesec dana i u Muzeju sam između ostalih radova izložila i fotografije koje beleže moje jake utiske ljudi i prirode. Poznato je da je afrička umetnost oduvek provocirala i imala uticaj na savremeno stvaralaštvo. Ona je u osnovi jednostavna, apstraktna i iskrena. Ponekad pronalazim vezu i u samom procesu stvaranja koji je u osnovi ritualan i utkan u svakodnevni život, kao deo obreda. Simbolizam je takođe važan aspekt svakog predmeta na kome radim.
Vaša umetnička praksa oslanja se na fotografiju kao primarni medij. Kako koristite fotografiju kao sredstvo za istraživanje prošlosti i kreiranje novih narativa? Šta vam je polazna tačka istraživanja, a šta krajnji cilj
Marija Ćalić: Za polazište uvek imam određenu fotografiju koja otvara bezbroj pitanja. Ishodi su neizvesni i svakako nisu naučni. Ono što me zanima je mogućnost uvođenja novog sadržaja, podsvesti, psihoanalize, udvajanja, ideje prostora i njegovog doživljaja.
Da li postoji neka posebna afrička zemlja, kultura ili tradicija koja vas inspiriše?
Lana Vasiljević: Na drugoj godini fakulteta moje misli su na kontinentu koji još uvek nisam posetila ali koji je za mene beskonačno inspirativan. Vajam i crtam ljude i arhitekturu afričkog porekla. Radovi koji nastaju od ’92. – ’94. istražuju ljudsku građu najviše kroz pripadnike plemena Dogona kao i geometriju naselja koja oni prave. Divim se njihovom prirodnom osećaju za boje, ritam i kompoziciju.
Na koji način kroz vaš rad vrednujete, a na koji način „razgrađujete” međukulturalne interakcije koje vidimo na fotografijama koje su polazište vaše postavke u MAU?
Marija Ćalić: On ne uvodi nikakav sistem vrednovanja pre bi se reklo da traga za novim uvidima i nivoima saznanja ako ne opštim istinama onda svakako cilja na poetičnu istinu.
Vaši radovi uključuju kombinaciju različitih izvora, materijala i „medija“. Šta je sve uključeno u trenutnu postavku u MAU?
Lana Vasiljević: Ova izložba je na prvi pogled drugačija u odnosu na moje ranije izložbe jer je fokus na porodičnoj arhivi i onome što je polazište mnogih stvari koje su kasnije obeležile moj rukopis. Tata je na uzbudljiv način kombinovao svoja interesovanja i talente, spajajući pisanu reč sa slikom. To sam kasnije prepoznala i kod sebe u radu. Na izložbi se može videti jedan deo te priče, ne samo u spajanju različitih vremenskih razdoblja već u i formiranju posebnog narativa. Tumačenje prostora i vremena, kao i njihov međusobni odnos, važni su elementi mog istraživanja. Na izložbi su prikazani crteži, filmovi, reportaže, predmeti, skulpture, fotografije… različiti segmenti koji nam omogućavaju da upoznamo druge i stignemo “negde drugde“.
Kako ste došli na ideju saradnje? Šta je to što vas kao umetnice povezuje?
Lana Vasiljević: Slučajni susret i razgovori o Africi bili su polazište a zatim se rodila ideja da se povežemo sa MAU. Istraživanje arhiva je ono što nas spaja na ovoj izložbi, iako je njeno polazište javni arhiv a moj lični.
Marija Ćalić: Ono što nas povezuje je interspekcija prošlosti i sećanja vezana za afrički kontinent, s tim što ona ima za polazište privatan arhiv, a ja institucionalni. Obe prolazimo kroz istraživačku fazu s tim što su nam prelomne tačke drugačije, a samimim tim i otisci tog vremena.
Kako je izgleda saradnja sa Muzejom afričke umetnosti. Koji su bili najizazovniji aspekti pripreme za ovu izložbu i kako ste ih prevazišli?
Lana Vasiljević: Saradnja je tekla vrlo lako i nije bilo nikakvih nerešivih poteškoća a desila su se i neka nova prijateljstva. Raduje me što Muzej afričke umetnosti paralelno sa postojećom stalnom postavkom sve više neguje programe koje uključuju savremenu umetničku praksu. Možda mi je najveći izazov bio kako da redukujem količinu mog arhivskog materijala i napravim uzbudljiv i čitljiv odabir svega što sam predstavila.
Marija Ćalić: Muzej je rudnik blaga on nudi svim “kopačima zlata” saznanje da poredak zvanične istorije ne rasvetljava sve slojeve stvarnosti niti je moguće složiti se oko jedinstvenog doživljaja mesta i zbivanja. Tehničkih problema gotovo da i nije bilo ili smo ih brzo prevazišli.
Šta biste rekli koji su idealni uslovi za realizaciju jedne izložbe?
Lana Vasiljević: Idealni uslovi retko kada postoje ali ono što je meni jako važno jeste arhitektura kao i koncept izlagačkog prostora. Osvajanje novog prostora kroz postavku je ono što me inspiriše i tu se uvek stvara poseban dijalog. Upoznavanje sa ljudima koji u njemu rade je uvek jedno uzbudljivo putovanje. Takođe mi je važno da postoji dobar sistem u kome postoji tehnička, medijska i ljudska podrška.
Marija Ćalić: Ideja samog rada treba da sazri. Ona je bitnija od izlagačkog prostora jer u toj ideji i želji da se realizuje ona može da mu se prilagodi, pa i da ga uvažava.
Fotografije: Bojan Džodan
0 Comments