Vanja Nikolić je rođena 1983. godine u Novom Sadu, a trenutno živi i radi u Beogradu. Završila je studije Dramaturgije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i studije Komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radi i radila je kao kopirajter, dramaturg, koncept kreatorka, urednica, kritičarka, bibliotekarka, autorka tekstova. Samo neke od predstava na kojima je radila su Dom Bernarde Albe (Narodno pozorište, Beograd), Igra (Narodno pozorište, Vranje), Tri lica ogledala (Omen teatar, Beograd) i Gozba (Bitef teatar). Nedavno je objavila svoju prvu knjigu pod nazivom “Jebe mi se”. U pitanju je prva interaktivna knjiga za odrasle, a promocija knjige u Beogradu održana je u nedelju u Leila Records kafiću, što je bio idealan povod da upoznamo Vanjino stvaralaštvo.
Već godinama se baviš pozorištem – šta je najvažnije što si naučila radeći u pozorištu?
Najvašnija stvar je da je pored svih priprema, rada, proba, dobre volje da stvar uspe, predstava na kraju pitanje energije i magije koja se dogodi ili ne dogodi u toku izvođenja jedne prestave. Ako osetiš da je krenuo taj talas na kome ćeš da se voziš, važno je da hrabro na njega naskočiš i da se prepustiš. Ako iz nekog razloga propustiš talas, ostaćeš da sediš u plićaku. Tako je to u pozorišu, ali i u životu.
Nedavno je objavljena tvoja knjiga – prva interaktivna knjiga za odrasle? Šta znači interaktivna knjiga za odrasle? Po uzoru na šta je nastala i da ne zvuči malo dečije?
Ova knjiga je jedan od talasa koji sam rešila da ne propustim i pored realno vrlo nezognih okolnosti u kojima se pojavila prilika da je napišem.
Nastala je po uzoru na interaktivne knjige i dnevnik knjige koje sam kupovala u inostranstvu, najviše u muzejima savremene umetnosti. Te knjige na koje sam ja naizlazila su imale za cilj da podstiču kreativnost, da podstaknu da stvari posmatramo iz drugačijeg ugla. To mi je bilo polazište. Urednici Nini Gugleti sam predložila pet ideja koje su meni bile interesantne i zajednički smo se odlučili na ovu.
Zvuči po malo dečije, da. Da bi prihvatio igru koju ova knjiga nudi, treba da aktiviraš dete u sebi. Igra nije samo dečija stvar, baš kao i interakcija. Ja verujem da tek kada se igramo, čak i radeći najozbiljnije stvari možemo da očekujemo dobre rezultate i možemo da uživamo u tome što radimo.
Knjiga poziva na dijalog sa sobom – koliko nam to fali i od čega bežimo kada izbegavamo dijalog sa sobom?
Knjiga se bavi time da nam je često na prvom mestu pitanje šta će ljudi da misle o nama, šta će ljudi da misle o onome što ćemo da uradimo ili pomislimo, generalno šta će ljudi da misle. Iz tog razloga mnogo ogovaramo i bavimo se tuđim životima, a da ne promislimo svoj život i svoje postupke.
Ne znam zbog čega ljudi izbegavaju razgovor sa sobom. Ja sam bežala od svog straha od neuspeha, od neadekvatnosti, od nesavršenosti. Dosta toga sam rešila kroz razgovor sa sobom, dosta kroz pisanje dnevnika ili odgovarajući na pitanja slična onima kakva su u knjizi. I to je bio i jedan od motiva za pisanje knjige. Da ponudim prostor, prazne stranice, na kojima je moguće napisati i možda tim pisanjem doći do rešenja.
Knjiga nosi provokativan naziv “Jebe mi se”. Zbog čega? Da li je u pitanju provokacija ili nešto više?
Nije u pitanju samo provokacija. U pitanju je hrabrost da se bude otvoren, direktan, i iskren, pre svega sa sobom, pa onda i sa drugima. Jebe mi se takođe upućuje na princip koji je prvobitno osmislio Džon Parkins, a koji kod njega ima malo kompleksniji naziv. Dakle, jebe mi se kao princip nije ništa novo, previše provokativno i šokantno, samo je direktno i bez uvijanja.
Znate ono da ljudi reaguju i učine nešto za sebe, tek kada im prelije čašu, kada im je dosta svega, kada više ne mogu. Tada im jebe mi se nije ništa strašno, jer su svakako poljuljani iz svog ležišta i nema više šta da ih pomeri. E zato se knjiga zove Jebe mi se, jer postoje trenuci kada je potrebno reći te reči sebi i drugima.
Za šta se tebi jebe?
Zavisi kako koji dan. Ali sad već prilično konstantno mi je sebe za politiku, za tabloide, za crnu hroniku, za klikabilne naslove, za poznate i njihove živote i za nepoznate i njihove živote, često mi se jebe za uvek nalakirane nokte, za potpuno urednu kuću i brendiranu garderobu.
O čemu sve govori knjiga? Ili na koje sve teme navodi?
Napisaću ovde ono što piše u najavi za knjigu, a ostalo je dobro da sami otkrijete. Jebe mi se je prva interaktivna knjiga za odrasle, koja će vas naučiti da kažete ne bez griže savesti. Prva u novoj ediciji kontraKnjiga u izdanju Arete izdavačke kuće. Ali prva knjiga u kojoj Vi niste samo čitaoci, već postajete i autori.
U Jebe mi se knjizi su: Priče. Lični dnevnik autorke. Slogani. Pitanja za samoistraživanje. Prostor za rad, pisanje i škrabanje. Prazne stranice za vaš dnevnik.
Čitajući je i zapisujući, možete da shvatite koji ljudi, situacije i događaji u vašem životu su višak i kome je vreme da kažete ne.
Da li si je sama popunila i kako izgleda ta knjiga, šta si otkrila?
Da, popunila sam je, a svoje odgovore sam odlučila da iznesem javno na promociji knjige. Želela sam na taj način da još više motivišem ljude na interakciju i na dijalog.
Knjiga sada izgleda mnogo drugačije nego što je izgledala kada sam je pisala i imam skroz drugačiji utisak sad kada je držim. Privukla me je da je popunim i to mi se dopalo. Otkrila sam da sam uspela u onome što mi je bio cilj, da napišem knjigu kakvu želim da čitam.
Kako su se ilustracije uklopile u tvoju ideju?
Bez ilustracija ova knjiga ne bi bila ovo što jeste. O ilustracijama se govorilo i pre pisanja knjige i imala sam komunikaciju sa ilustratorkom za vreme pisanja. Možda je to najviše element koji je realno podjednak onome pri pisanju knjiga za decu, gde ilustrator radi rame uz rame sa piscem. Arete ima stalnu saradnju sa Janom Vuković i upravo ta saradnja je moju ideju za knjigu i učinila mogućom. Posebno je važno to što sam se ja divila Janinim radom i pre nego što sam počela saradnju sa izdavačkom kućom i ideja da ona ilustruje ono što sam ja napisala je za mene bila istinska sreća.
Poglavlja knjige nazvana su takozvanim provokativnim rečima – zavođenje, predigra, seks, svršavanje- zašto?
Zato što sam želela da sprovedem ceo jebe mi se princip, a on podrazumeva da se nakon što kažete nekim stvarima jebe mi se, osećate dobro kao posle seksa. I zato takvi nazivi. Stvar je u tome da ako knjigu pratite iskreno i ako uđete u dijalog sa njom i sa sobom, sigurno ćete se osećati sjajno kao posle orgazma.
Koliku pozorište ima ulogu u ovoj knjizi?
Dok sam je pisala nisam toliko bila svesna pozorišta. Kada sam je završila i kada sam je prvi put nakon što je izašla pročitala shvatila sam da je u njoj mnogo više ima pozorišta nego što sam mislila, što i nije tako čudno.
Kada počinjemo rad na tekstu sa glumcima, najviše se govori o liku, o tome kakav je, zašto je takav, šta voli, šta ne voli, kako reaguje u kojim situacijama. Taj proces se zove biografija lika i može se reći da je ključan kako za pisanje dramskog teksta, tako i za kreiranje predstave. Ova knjiga je velikim delom slična tom procesu, s tim da se ovde ne bavimo nekim fitkivnim likovima, već se na isti način bavimo sobom.
Takođe dobro pozorište je u stanju da nas dovede do katarze, do pročišćenja, mislim da je suočavanje sa sobom, ispisivanje onoga što mislimo i osećamo, preispitivanje i promišljanje može da nas dovede do sličnog osećaja.
Kako je tekao proces rada na knjizi?
Bilo da pišem knjigu, scenario, tekst za portal ili slogan, moj proces je uvek isti. Prvo se inspirišem bukvalno najrazličitijim stvarima i sve ono što mi dođe kao ideja natrpavam na jedno mesto. Pišem crtice, citate, crtam, šaram, brišem i pustim sebe da to radim neko vreme. Nakon toga imam već neku jasniju ideju, ali prvo sve to nabacamo pročitam, ostavim sa strane i polako počnem da slažem. Kreiram koncept i strukturu i nakon toga odvojim vreme samo za pisanje i kreiranje. Tu nema vraćanja na neki od prethodnih faza, nema premišjanja, prosto se piše i kreira. I kada se završi ide čitanje, brisanje, ispravljanje, kreiranje nekoliko verzija dok se ne dođe do one finalne, koja ne mora nužno da znači da je najbolja, već je jednostavno trenutak kada ja odlučim da je kraj.
Kako si dobila ideju za knjigu?
Napisala sam knjigu kakvu sam želela da pročitam, a na kakvu nisam naišla.
Da li će još neke aktivnosti pratiti knjigu “Jebe mi se”?
Većina aktivnosti će se dešavati online, popunjavanje knjige, čitanje knjige, izložba najlepše popunjenih stranica i aktivnosti slične tome. Možete da ih pratite na https://www.instagram.com/vanjatacka/?hl=sr ili https://www.instagram.com/arete_ik/
Zašto ljudi treba da kažu – jebe mi se?
Da bi uradili nešto za sebe, da bi im bilo jednostavnije i lakše u životu i da bi se usudili da urade ono što žele i vole.
0 Comments