Sedišta u autobusima kao po pravilu imaju jako čudne šare i još čudniju kombinaciju boja. Uglavnom su to drečavo plava, narandžasta i jarko crvena. Sam dizajn šara nekada je vrlo teško opisati jer i nema jasno značenje, a ni oblik, dok vrlo često to budu i jednostavni oblici poput kvadrata ili kružića. Gotovo svaki taj dezen deluje kao da ne postoji dizajner koji bi rekao: Da, ovo je super, postavljajte ovaj dezen u sve autobuse. Međutim, razlog zbog koga se upotrebljavaju neobični dizajn i boje nije odustvo dizajnera i njegovih ideja, već je razlog poprilično zanimljiv, ali i praktičan.
Retko ko je ranije razmišljao o ovome, sve dok ova tema nije počela da bude popularna na društvenim mrežama. Posebnu pažnju privukao je Intagram profil I dont give a seat koji je pokrenuo Julien Potart, mladić koji od 2014. godine prikuplja fotografije različitih dezena uslikanih širom sveta. Trenutno se na ovom profilu nalazi preko 640 različitih dezena, neki su vrlo zanimljivi i, možemo reći, lepi. Ipak, mi u Srbiji i nismo te sreće jer uglavnom viđamo ona čudno prskana plava sedišta i jarko narandžasta, polupocepana, karakteristična za trole.
Sedišta u autobusima prošla su dug put od vremena kada su prvi autobusi uvedeni početkom XX veka. Prva sedišta u autobusima bila su drvene klupe bez tapaciranja ili punjenja, što je činilo vožnju vrlo neudobnom, posebno tokom dugih putovanja. Autobuske kompanije su ubrzo počele da eksperimentišu sa različitim vrstama tapaciranja kako bi učinile svoja sedišta udobnijim za putnike.
Jedan od prvih dezena bio je karirani, a zatim i prugasti dezen. Sredinom XX veka počelo je sa eksperimentisanjem materijalima, a u upotrebu ulazi vinil umesto tkanine. Ovo je olakšalo proces čišćenja, ali su mnogi putnici smatrali da je vinil previše topao leti i previše hladan zimi. Zatim su autobuske kompanije smanjile upotrebu vinila u korist udobnijih tkanina.
Danas postoji širok spektar dezena i materijala za presvlačenje autobuskih sedišta. Sedišta u autobusima često su ukrašena šarenim dezenima iz više razloga i imaju visok spektar funkcionalnih prednosti. Pre svega, glavna prednost je ta što šareni dezeni i jarke boje vrlo dobro prikrivaju prljavštinu koja je gotovo neizbežna kada je javni prevoz u pitanju. Za razliku od automobila, gde su boje sedišta uglavnom tamne i svaka fleka jasno je vidljiva, u gradskom prevozu teško je uočiti prljavštinu od samog neobičnog dezena.
Česta upotreba autobusa može dovesti do brzog trošenja sedišta, zbog čega se uglavnom biraju šareni dezeni koji efikasno prikrivaju tragove habanja i oštećenja na materijalu, pa se vozilo održava u vizuelno prihvatljivom stanju.
Sa druge strane, unikatni dizajni mogu postati prepoznatljiv vizuelni element koji povezuje putnike s određenom kompanijom ili prevoznikom. Ovo ima marketinški aspekt jer stvara prepoznatljivost brenda i može poboljšati lojalnost putnika.
Zapravo, cela filozofija u vezi sa dezenom sedišta i nije toliko tajanstvena, razlog je vrlo jednostavan – šareni dezeni na sedištima tu su da zakamufliraju prljavštinu. Međutim, moramo biti svesni da je ona tu i onda kada je ne vidimo. Sada kada smo rešili ovu misteriju, možemo samo da se pohvalimo da znamo za ovaj fun fact dok u Beogradu čekamo prevoz za koji nismo sigurni kada će tačno doći i da li ćemo uspeti da uđemo u njega.
Fotografije: Screenshot sa profila I dont give a seat
0 Comments