Asocijacija industrije video-igara Srbije (SGA) ove godine četvrti put organizuje program Playing Narratives, a prijave za novi ciklus su otvorene do 24. marta. Ovo je savršena prilika za sve one koji bi da ispeku zanat u dizajnu narativa, ilustraciji i 2D artu, 3D artu, modelovanju i animaciji, kao i dizajnu zvuka i kompoziciji za video-igre. Ako i ti sanjaš da jednog dana radiš u gejmingu, čitaj dalje i saznaj zašto većina Playing Narratives alumnista uspe da nađe posao u industriji!
Da bismo ti iz prve ruke približili šta ovo iskustvo može značiti za jednog gejming entuzijastu, popričali smo sa pobednicima prošlogodišnjeg ciklusa. Čiča Gliše je tim koji čine Aleksandra Bulajić (3D art), Aleksandar Andrić (level dizajn i animacija), Uroš Andrić (dizajn zvuka i kompozicija) i Pavle Lazarević (narativni dizajn i project management), i oni su osmislili The 3rd Dimension of a Stickman, igru čiji pitch je osvojio naklonost stručnog žirija.
Koja je bila vaša rola u timu i otkud vi u njoj?
Aleksandra: Ja sam bila 3D artistkinja. Studirala sam slikanje na Akademiji u Novom Sadu. Prirodno je došlo da moje kolege i ja počnemo da se bavimo 3D-om. Prirodno, u smislu da nema ‘leba od slikarstva. Ko god ima pozadinu u likovnom obrazovanju, mnogo lakše upadne u 3D priču, pa nije čudo što većina artista u industriji upavo ima takvo školovanje iza sebe. Počela sam sama da učim 3D i taman je tad naišao konkurs za Playing Narratives.
Aleksandar: Ja sam radio kao animator i Level dizajner. Završio sam studije animacije, nakon kojih sam odlutao u vode video-montaže. Oduvek me je, međutim, zanimao dizajn nivoa, jer kombinuje gejm dizajn i art, tj. dizajn prostora sa mehanikama i narativom. Time sam se bavio u slobodno vreme, praveći nivoe u game editor-ima za različite igre, poput Half Life 2. Hteo sam da promenim zanimanje, a činilo mi se da je Playing Narratives odlična prilika za ulazak u gejming industriju.
Uroš: Ja sam bio dizajner zvuka. Od kad sam bio mali, bio sam oduševljen muzikom i zvukovima, pa sam sa 17 godina krenuo da radim u klubu, u kom sam prerastao iz barmena u DJ-a i ubrzo pravio sopstvenu muziku. Za Playing Narratives-a sam saznao preko SAE Instituta, na kom sam diplomirao. Čuo sam da je to sjajna prilika za usavršavanje dizajna zvuka za igre.
Pavle: Ja sam bio narativni dizajner i Project Manager. Završio sam dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bavim se već pet godina copywriting-om, tako da sam našao način da živim od pisanja, a gejming mi se učinio kao još jedna moguća opcija da se bavim onim za šta sam se školovao. Prošle godine sam bio na Global Game Jam-u i to iskustvo me je baš potaklo da vidim čega tu još ima za mene i da li se ja u tome pronalazim.
U ovom ciklusu je prvi put trebalo da jedan član tima bude i Project Manager. Kako ste se dogovorili ko će to biti i šta je ova uloga podrazumevala?
Pavle: Između sebe smo se dogovorili da ću Project Manager biti ja. Ta odluka je prirodno pala, naslućivao se odgovor u vazduhu. Najčešći slučaj i u drugim timovima je bio da nosilac inicijalne ideje za igru, odnosno loglajna, bude i Project Manager. Project management je u našem slučaju podrazumevao praćenje celokupnog procesa rada, organizaciju posla, brigu da svaki element igre ima svoju ulogu u kontekstu priče koju želimo da ispričamo. Za mene je to bila velika škola, jer u radu sa ljudima ponovo isplivaju sve one mane za koje ste mislili da ste ih davno ostavili iza sebe.
Da li sada, posle Playing Narratives-a, imate želju da započnete karijeru u gejmingu?
Pavle: Apsolutno. Pratio sam Playing Narratives još od prvog ciklusa. U prvom mi je bilo privlačno to što je napravljena spona između stripa i gejminga. Ali, eto, tek su se u trećem ciklusu posložile stvari i prijavio sam se. Već posle Game Jam-a, koji se završio u februaru, tražio sam šta je sledeće, i u martu je raspisan konkurs. Svestan sam da se narativni dizajner kao pozicija retko pojavljuje na konkursima za posao, ali sam isto tako svestan da svima nama Playing Narratives predstavlja jednu važnu stavku u CV-u, možda čak i prednost na nekim budućim razgovorima za posao.
Aleksandar: Trenutno radim kao QA tester. Zadovoljan sam što sam uspeo da pređem u gejming i ostvarim svoj cilj.
Uroš: Deo nas sa Playing Narratives-a i još neki moji prijatelji radimo na video-igri koja je adaptacija kartične igre Coup: Rebellion. Sarađujemo sa tvorcima originalne igre. Na ovom projektu sam počeo da se bavim i gejm dizajnom, što me pre Playing Narratives-a nije zanimalo. Učim da radim u Blender-u i Photoshop-u, kao i u Unreal Engine-u.
„Svima nama Playing Narratives predstavlja jednu važnu stavku u CV-u, možda čak i prednost na nekim budućim razgovorima za posao.”
Kako izgleda igra koju ste osmislili na Playing Narratives-u?
Pavle: Sve je krenulo od loglajna. Igra prati Čiča-Glišu koji živi na parčetu papira sa Mama-Glišom i Tata-Glišom. Zabranjeno mu je da ikada napusti taj papir zato što je spoljašnji svet vrlo opasan. Jednog dana se, međutim, pojavljuje 3D štampač u komšijinoj kući i Stickman, tj. Čiča-Gliša, odlučuje da napravi nešto više od sopstvenog života. Mehanike i estetika, kako vizuelna, tako i zvučna, trebalo je da oslikaju svet odrastanja, te nam je narativ bio početno jezgro iz kog se sve granalo – svi aspekti igre je trebalo da pričaju jednu priču.
Aleksandar: U pitanju je single-player izometrijska 3D puzzle avantura. Pavlova ideja mi se dopala zato što u samom narativu kombinuju 2D i 3D svet. Odmah mi je palo na pamet kako bi neki nivoi i mehanike mogli izgledati, inspirisano igrom Super Mario Odyssey. Svi smo učestvovali u procesu brainstorming-a, koji je trajao malo duže, ali se to na kraju isplatilo zato što smo došli do originalne ideje koja nam je postavila dobre temelje za dalji razvoj igre. Što se dizajna nivoa tiče, hteli smo smisleno da uklopimo mehanike i karaktere sa različitim okruženjima. Na primer, igra kreće tako što Stickman izlazi sa crteža na frižideru i uči prvu mehaniku – iscrtavanje simbola vode – kako bi podigao nivo vode u sudoperi i mogao dalje da napreduje. Tu susreće i svog prvog neprijatelja, koji je hairy monster from the drain.
Uroš: Ja sam u početku bio uplašen jer mi je oduvek bilo teško da radim stvari na komandu. Naučio sam da pravim muziku za film i igre tako što gledam ono za šta radim muziku. Pošto u tom trenutku nismo imali ni gejmplej, ni vizuale, razmišljao sam šta bi se uklopilo sa našom igrom. Shvatio sam da bi se u vajb igre sjajno uklopili Tom i Džeri, pa sam gledao njih dok sam pisao muziku. Tako je nastala pesma za glavni meni. Zvukovi, s druge strane, potpuno potiču iz realnog sveta, pa je to bilo dosta jednostavno izvesti.
Zašto ste rešili da pravite igru koja je baš za malu decu?
Pavle: Mislim da je izbor verovatno bio takav da bismo se razlikovali od svih na Playing Narratives-u do sada. Šalu na stranu, priča je mogla da se razvija u različitim pravcima. Koji mesec pred kraj projekta nam je čak pala na pamet ideja da sve ode u skroz drugom smeru, da ne bude za decu. Vrlo rano smo, međutim, locirali ključne reči kojima smo se uvek vraćali, tj. gejm dizajn pillar-e. Jedan od njih bio je goofiness. Zato smo do kraja, ipak, ostali na tome da se obraćamo deci. Naš interni izazov, pored toga što smo pravili igru za decu, bio je i da stvorimo neverbalnu igru, što je podrazumevalo da ćemo svaku narednu odluku preispitivati u pogledu toga da li je to što planiramo da uradimo dovoljno jasno i prizemno.
Aleksandar: Zamislili smo da igrač iscrtava različite oblike na ekranu kako bi postigao različite efekte. Mislim da je to zanimljivo zato što igraču omogućava da koristi sopstvenu maštu, a kroz taj proces deca razvijaju i motoričke sposobnosti. To je nešto što mislim da izdvaja naš projekat.
Aleksandra: Ja sam našu igru videla kao Šreka – za decu je, ali svejedno kida, pa i odrasli vole da gledaju. Vidi se po Easter egg-ovima da je, u stvari, sve slojevito. Narativ se, zato što je bio neverbalan, najviše ogledao u artu – u karakterima i okruženjima. Kroz vizuelne detalje i zvuk smo se trudili da ispričamo priču. Morali smo da se koristimo univerzalnim znakovima kako bi i deci sve bilo jasno.
„Meni je najviše značilo to što sam saznao kako funkcioniše pravljenje igre: ko u to treba da bude uključen, kad se šta dešava i ko šta treba da uradi. Generalno, kako izgleda organizacija. Ako nikad nisi pravio igre, odeš na Playing Narratives i mislim da si spreman kao da si završio vojsku.”
Šta vam je bilo najkorisnije na Playing Narratives-u?
Aleksandra: Za mene to što sam mogla da sagledam širu sliku – šta radi koja rola tokom realizacije projekta. Najvažnije jeste to što smo svi dobili priliku da razmišljamo iz pozicije svake od tih uloga.
Uroš: Meni je najviše značilo to što sam saznao kako funkcioniše pravljenje igre: ko u to treba da bude uključen, kad se šta dešava i ko šta treba da uradi. Generalno, kako izgleda organizacija. Ako nikad nisi pravio igre, odeš na Playing Narratives i mislim da si spreman kao da si završio vojsku.
Pavle: Morao bih da spomenem predavače koji su mi bili super: Mladen Levnaić, koji te u svet gejminga uvede kroz ono što ti je poznato, kao što je pričanje priče; Dragan Jerosimović, koji je primer čoveka opsednutog pričanjem priče u interaktivnim medijima; i na kraju, možda meni najvažniji, Relja Dereta, koji te zaista spremi za javni nastup i da ti lekcije kojih ćeš se, verovatno, držati do kraja života. Od same pripreme prezentacije, zahteva da svaka crtica ima svoj smisao i da znamo zašto je tu, do toga da se prezentacija iznese na najbolji mogući način pred publiku i da je publika razume.
Šta biste poručili sebi da sada ispočetka aplicirate za Playing Narratives ili onima koji to tek treba da učine?
Aleksandra: Poručila bih sebi da se ne uplašim intervjua! Ja sam ga shvatila kao intervju za posao.
Aleksandar: Preporučio bih svima da se oprobaju u timskom radu, što će biti dosta korisno za kasnije pozicije u gejm devu. Ovde mogu upoznati istomišljenike s kojima bi mogli da rade na zanimljivim projektima za portfolio, ili čak da naprave igru koja jednog dana može da bude objavljena.
Uroš: Sve su rekli drugari – odlična odskočna daska, sjajno mesto da prvi put vidiš kako se sve to radi. Najbolja stvar je što upoznaš ljude iz različitih struka, sve ti postane mnogo jasnije i budeš u fazonu: The sky is the limit.
„Preporučio bih svima da se oprobaju u timskom radu, što će biti dosta korisno za kasnije pozicije u gejm devu. Ovde mogu upoznati istomišljenike s kojima bi mogli da rade na zanimljivim projektima za portfolio, ili čak da naprave igru koja jednog dana može da bude objavljena.”
Оve godine Playing Narratives se udružuje sa Centrom za promociju nauke (CPN) iz Beograda i njihovim međunarodnim projektom Climateurope2, koji koordinira Barcelona Supercomputing Center, zbog čega su tema ovogodšnjeg ciklusa klimatski izazovi. Ovaj program ne bi bio moguć bez podrške projekta RECONOMY*, kao i kompanijе 3Lateral, kоја је deo Epic Games-а. Pored njih, u projektu učestvuju i Goethe-Institut i Francuski institut u Srbiji, kao i EU Infocentar.
*RECONOMY je regionalni inkluzivni i zeleni program ekonomskog razvoja Švedske razvojne agencije Sida, koji sprovodi HELVETAS Swiss Intercooperation, u saradnji sa organizacijom Help – Hilfe zir Selbsthilfe e.V i ostalim partnerima u zemljama Zapadnog Balkana i Istočnog Partnerstva.
Autorka teksta: Tatjana Ristić
0 Comments