Treće po redu ostvarenje kratkog metra sa čijim autorom razgovaramo je film „Mašinica’’ Marka Kostića iz 2012. godine u produkciji Luks Filma. Kao i svi filmovi o kojima smo do sada pisali u ovoj seriji intervjua, ovaj kratki metar je gledaocima dostupan online. Kroz pojmove poput tenzije i paranoje uzrokovane svakodnevnim situacijama, u filmu Marka Kostića se pojavljuje glavni lik, otac dvoje dece suočen sa problemima svakodnevice i sopstvenom potrebom da se zbog istih pobuni. Film je 2012.godine osvojilo Grand Prix u kategoriji kratkog igranog filma sarajevskog 6. međunarodnog festivala dokumentarnog i igranog filma Prvi kadar. Glumačku postavku čini porodica – otac koga glumi Andrej Šepetkovski u filmu nazvan Detlić, glumica Ana Marković kao njegova žena i njhovo dvoje dece. Porodica se susreće sa egzistencijalnim problemima poput deficita novca potrebnim za fiksnu protezu njihove ćerke, porodičnu terapiju i slične, a Detlić rešenje pronalazi u stvaranju mašinice. Šta je mašinica, sa čim se porodica iz filma susreće, i kako je režiser došao na ideju za ovu gorko-slatku ljudsku komediju, pričamo sa autorom Markom Kostićem.
U filmu se susrećemo sa onim što je inače tema tvojih ostvarenja – strepnja pojedinca u svakodnevici. Kakvu priču priča „Mašinica’’?
Marko Kostić: To je društveno angažovana komedija, pre nego politička satira ili psihološka drama. U Mašinici nema egzistencijalističkih pitanja o smislu života, kao ni opisa balkanskih stereotipa, psovki, opijata, metafizičkog otuđenja ili kolektivne euforije. Ništa od avangardnog ukusa koji je oblikovao moju generaciju, već samo želje glavnog junaka za promenom sopstvene pozicije u društvu.
Fotografija: Luks film, kadar iz filma „Mašinica”, glumac Andrej Šepetovski, glumica Ana Marković
Kako je nastala ideja za film?
Ideja nije bila moja, već scenaristkinje Vladislave Vojnović, a ona je inspiraciju pronašla u istinitom događaju i stvarnoj mašini za falsifikovanje autobuskih karata koju je, šale radi, projektovao Dragan Vojnović Mačak, kompozitor, ujedno i autor muzike za Mašinicu.
Glavni lik Detlić dolazi do inovativne ideje u cilju rešavanja svojih problema. O kakvoj spravi je reč i šta ona simboliše?
U pitanju je sprava za falsifikovanje autobuskih karata iz perioda pre Bus-plusa. Sprava je zapravo potpuno nepraktična, jer košta mnogo više od cene te karte. Ona u filmu predstavlja kompenzaciju za pomanjkanje društvenog ugleda i simbol društvene pobune glavnog junaka. Ali, ta pobuna nije baš individualna, to je pobuna koju cela zajednica priželjkuje i traži od njega. Da bi ste se uklopili, paradoksalno, morate da se pobunite protiv sistema u koji želite da se uklopite.
Fotografija: Luks film
Koliko često srećemo lika poput Detlića u svakodnevnom životu i koje su njegove glavne karakteristike?
Nisam siguran da su takvi moralni predstavnici srednje klase još uvek česta pojava. Građanska klasa je, pod uticajem masovne kulture, postala meta trendova urbanog primitivizma i čovek koji ističe dobro vaspitanje i civilizovane manire, zapravo ne pripada ovakvoj srednjoj klasi i njenom neo-primitivnom identitetu.
Pod kakvim pritiskom je čovek 21. veka i gde je taj pritisak najuočljiviji?
Danas su političke slobode veće, ali su prirodne slobode smanjene. Ono što je u prošlom veku politički nuđeno kao zagarantovana prirodna sloboda, sada je kategorija za koju pojedinac mora da se izbori. Današnja porodica sve manje predstavlja kategoričko i prirodno stanje života, već model društvenog izbora i vrstu društvene investicije. Odluka o osnivanju porodice, u slučaju materijalne ili emocionalne krize, sada može doneti rizik od društvenog poniženja, a ne zaštitu od tog rizika, što je upravo bila uloga porodice u prošlom veku.
Fotografija: Luks film
Scenarističko-rediteljski tandem tebe i Vladislave Vojnović radio je pre „Mašinice’’ i na filmu „Princ od papira’’. Koji su benefiti rada na filmu kada se filmska ekipa ponavlja?
Kreativni deo rada ide mnogo brže i uzajamno dopunjujuće. Ali, tehnički gledano, mislim da je iskustvo sa uigranom ekipom jednako kao i kad ekipu menjate. Snimanje filma u Srbiji je težak posao u kome uvek morate da se izlazite na kraj sa novim preprekama i neprijatnim iznenađenjama koji su vam suđeni, ma koliko bili timski uigrani.
Nakon dugogodišnjeg rada u industriji filma i nekoliko uspešnih ostvarenja, kako sada posmatraš iskustvo koje si dobio tokom studija režije u odnosu na praksu koja dolazi posle istih?
Ja sam studirao 90-tih, tada su praktični uslovi bili vrlo loši. Teorijska osnova bila je na višem nivou od praktične nastave. Iskustvo je, dakle, bilo teorijsko, više nego praktično.
Fotografija: Luks film
Osim kratkog metra, reditelj si i dugometražnog ostvarenja „Kozje uši’’. Koja filmska vrsta ti više odgovara pri izrazu i kakve mogućnosti one zasebno pružaju?
Kratki igrani film je nezahvalna forma i za produkciju i za distrubuciju. Ograničena su mesta na kojima se može puštati, pogovo ako film pređe granicu od 30 minuta. Naporno ga je snimiti, a još teže plasirati. Kod kratkog dokumentarca, stvari stoje donekle drugačije i produkciono ekonomičnije.
Jednom prilikom si izjavio da su serije nadmašile filmove. Zbog čega se danas sve više ljudi odluči za seriju od nekoliko sezona pre nego film u trajanju od svega dva sata?
Serije su zapravo lakše za rad. One nude produkcioni sistem koji se rutinski ponavlja i koji je moguće predvideti i isplanirati. Film je jednokratna avantura koja iziskuje veći rizik, kako tehnički, tako i kreativni.
Fotografija: Luks film
Gde se nalaze stimulansi koji pokreću tvoje filmske ideje? Da li je pretežno svakodnevica ta u kojoj pronalaziš prototipe za likove iz tvojih filmova?
Mene zanima stil građanskog realizma, smatram da je realizam u srpskoj kinematografiji nerazvijen, kao figura koja se često brka sa pojmom dokumentarizma. Realizam nije postupak vernog prikazivanja stvarnosti, već dramskog prikazivanja društvenih promena i promenljivosti statusnih odnosa. Građanski realizam se odlično uklapa u tržišnu nepredvidivost kapitalističkih država, zato u socijalističkoj Jugoslaviji, u kojoj je vladao društveni status kvo, nije mogao biti adekvatno realizovan.
Mislim da je tema društvene transformacije vidljiva u svim mojim filmovima rađenim po Vladislavinim scenarijima. Volim da radim na pričama u kojima su statusi likova promenljivi i tako se izdvojim od većine sinematično verodostojnih kolega iz bivše Jugoslavije, koji su veću pažnju obraćali na opisivanje scenskog prostora nego na razradu filmskog vremena. Zato filmovi koje režiram naglašavaju dramsku promenu, a ne vizuelnu autentičnost scenskog zbivanja.
Fotografija: Dom kulture Studentski grad, Marko Kostić
Na koji način kroz svoje filmove komuniciraš sa publikom?
Opisivanjem paranoidnih doživaljaja i naglašavanjem sumnje junaka u sopstvenu okolinu. Pošto nisu eksplicitne, već implicitne psihološke pojave, paranoidna osećanja lako komunicaraju sa publikom. Kod takvih dilema nismo sigurni šta se tačno dešava, što omogućuje publici da ide korak dalje ispred junaka i da emocionalno učestvuje u radnji. „Mašinica” je mogla da bude i triler ili čak mjuzikl, ali realistična porodična komedija podesna je za izražavanje dramske razlike između filmskog teksta i slike. Upravo taj scenski raskorak između radnje i prizora, jeste i željena poruka – da stvarnost nije kakvom se čini i da će se to što smatramo svojim prirodnim navikama i skakodnevnim odnosima, uskoro temeljno promeniti.
Naslovna fotografija: Beogradski festival kratkog i dokumentarnog filma
0 Comments