U opštini Grocka, na mestu poznatom po arheološkom nalazištu – Vinča, već više od četrdeset godina nalazi se i jedna od najvećih nesanitarnih deponija u Evropi. Procenjuje se da je njena površina veća od pedeset fudbalskih terena i da se u Vinču svakoga dana doveze oko 1.500 tona otpada.
Na istoj toj deponiji sve do njenog zatvaranja radio je veliki broj ljudi, među kojima su i takozvani Flašaroši, odnosno sakupljači i recikleri plastičnih flaša. Upravo oni postali su glavi akteri istoimenog dokumetarnog filma reditelja Nemanje Vojinovića koji je domaću premijeru imao na ovogodišnjem festivalu Slobodna zona, na kome je osvojio glavnu nagradu u Regionalnoj selekciji, a dobio i nagradu Srce Sarajeva za najbolji dokumentarni film.
Sa Nemanjom smo razgovarali o tome šta ga je motivisalo da snimi ovaj film, kako je izledao čitav proces od dobijanja dozvole za ulazak na deponiju, pa sve do povezivanja sa likovima prikazanim u filmu, kao i o čitavom iskustvu snimanja na deponiji Vinča.
Kada i kako si počeo da se interesuješ za priču o deponiji Vinča?
Nemanja Vojinović: Prva inspiracija za film došla je nakon što sam video foto-reportažu sa deponije u Vinči. Slika sakupljača koji stoji na brdu otpada dok u pozadini leti na hiljade galebova. Mislio sam da je to neka daleka zemlja trećeg sveta, a zapravo je tu, iza ćoška, u Vinči. Vinčanska kultura mi je bila motivacija i početna tačka razmišljanja o filmu – kako je moguće da je na mestu najstarije evropske kulture sada jedna od najvećih deponija na svetu? Zašto gajimo takav nemar spram kulturno-istorijski značajnom prostoru?
Prvobitna ideja je bila da napravim vizuelno snažan esejistički film o konzumerizmu i istorijskoj vertikali vinčanskog prostora u tri sloja. Prošlost vinčanske kulture, savremeni sloj konzumerizma i modernog načina života kroz slike deponije, sa pitanjem šta će buduće generacije ljudi za hiljadu godina da pomisle o našoj civilizaciji. Onda sam otišao na deponiju i stajao na istovaru, na vrhu brda od preko pedeset metara đubreta. Iznad mene preletale su hiljade galebova, dok teška mašinerija juri po istovaru i melje sve pred sobom.
Okrenuo sam se, a iza mene bio je jedan potpuno nepoznati svet. Na stotine radnika, manuelnih reciklera koji sa džakovima na leđima jure ka istovaru ili se vraćaju u svoje baze punih džakova plastičnih flaša. Otvorio se jedan paralelni, nevidljivi svet, haotičan sistem u kome deluje da svako ima svoje mesto. Ljudi su me „osvojili” i poželeo sam da prikažem neistraženi univerzum flašaroša.
Malo je poznato da nije baš najjednostavnije ući na posed deponije Vinča, koliko je bio zahtevan proces dolaska do dozvole za snimanje?
Deponija zvanično pripada gradu i pod kontrolom je JKP Gradska čistoća. Nakon epidemije kovida, deponija prelazi u ruke privatne kompanije. Kad sam ja počinjao sa radom na deponiji 2016. godine, trebalo je dva ili tri meseca pregovaranja sa direktorom i PR-om Čistoće da dobijem prvu dozvolu za ulazak, a kasnije sam je par puta obnavljao.
Njima nije bilo jasno šta ću ja da snimam „na đubretu”, iako sam im u sklopu tih molbi za ulazak slao i pisana objašnjenja o filmu. Dobijao sam par zabrana ulaska kad su bili požari ili pred samu privatizaciju, gde mi nisu dali da snimam iz neke svoje autocenzure, straha da možda ne pokvarim nešto. Komplikovan je bio sam ulazak na deponiju, gde moraš da prođeš dva punkta obezbeđenja, ostavljaš podatke na oba, daješ i uzimaš papiriće, javljaš se čuvarima da te upišu – jedan dosadan birokratski proces koji nisam mogao da izbegnem svaki put kad sam ulazio na deponiju.
Sećaš li se kada si zapravo saznao za flašaroše?
Glavni utisak, pored veličine deponije i neverovatnog broja i gustine ptica, bili su ljudi koji su tu i radili. Na početku nisam znao za podele na „flašaroše” i „metalce”, mislio sam da svi rade isto. Međutim, posle određenog vremena, uhvatio sam sistem, polako upoznavao ljude i malo po malo otkrivao unutrašnje zakone deponije.
Šta je najviše uticalo na to da rešiš da baš o flašarošima snimiš dokumentarni film? Šta je tebe lično najviše fasciniralo u vezi sa flašarošima?
Ideja je bila da se zabeleži svet flašaroša, ali bez patetike, eksploatacije siromaštva ili bilo kakvog sažaljevanja za likove, kao što to obično biva kada se prikazuju likovi sakupljača sekundarnih sirovina u nekom filmu. Moji junaci prevazilaze te okvire, ovo nije „misery porn” i moja želja je bila da stvarno uđemo u taj svet kako bismo mogli da odemo „iza” – iza prvih impresija, već da dobijemo intimu i pravi život, a to zahteva puno
vremena i iskrene ljubavi prema tim likovima jer, u suprotnom, to bi se u filmu i videlo.
Za mene su flašaroši stvarno junaci, ljudi koji rade jedan od najtežih i najprljavijih poslova na svetu, i to u kakvim uslovima! Da ne govorim da su oni zapravo jedini koji se bave recikliranjem plastičnih flaša, što ih svrstava u istinske heroje prve linije borbe protiv plastike.
Koliko vremena ti je trebalo da stekneš njihovo poverenje i tako zabeležiš razne momente koje smo imali prilike da pogledamo u filmu?
Ukoliko želiš da uđeš u neku zatvorenu zajednicu, poput flašaroša, to stvarno iziskuje puno vremena i posvećenosti. Veliki deo snimanja filma je i nesnimanje, već samo druženje sa ljudima, razgovori, istraživanje i uspostavljanje iskrenog, otvorenog odnosa sa likovima. Na početku snimanja nisam još uvek znao da ću se fokusirati samo na flašaroše.
Prva ideja je bila dosta šira i ambicioznija, da deponija bude glavni lik, sa svim svojim aspektima, što uključuje i sve radnike deponije, tako da sam ja snimao razne ljude, uključujući i Janija dok još uvek nije bio grupovođa. Posle pola godine ili više, Jani je dobio da vodi svoju grupu, napredovao je od običnog flašaroša do grupovođe, dobio je svoj kombi i mesto na placu istovara. A tad sam ga već poznavao i snimao, tako da sam kroz Janija imao priliku da prikažem kako izgleda plastični biznis na deponiji kroz vizuru grupovođe flašaroša.
Nisu svi ljudi iz njegove grupe ušli u film, neko nije želeo da učestvuje i da se snima, to smo poštovali i fokusirali smo se na odnose u ostatku grupe koji je želeo da bude deo filma. Njima je sve to bilo interesantno, bili su i na neki način ponosni zašto sam izabrao njih, a ne neku drugu grupu. Shvatili su da će filmom ostati zauvek „besmrtni”, znam da je to bio jedan od razloga zašto me je Jani pustio u svoj život i dozvolio da snimam film o njemu i njegovoj grupi.
Požari na deponiji su česti i uvek privuku veliku pažnju javnosti, čini se kao da se tek tada ljudi ponovo sete deponije i njenog uticaja na sve nas, a kako funkcioniše dan flašaroša kada je požar na deponiji?
Tokom mojih snimajućih godina na deponiji zakačio sam tri ili četiri velika požara, dok sam jedan od najvećih snimio i sa tom sekvencom otvaramo film. Tada su svi radili kao da se ništa specijalno ne dešava oko njih, radni dan kao i svaki drugi. Ali kako je pritisak javnosti rastao svakim novim požarom, Čistoća je u tim danima zatvarala deponiju i nije bilo mogućnosti ulaza, čak ni za flašaroše.
S obzirom na to da si materijal prikupljao od 2016. godine, koliko ti je bilo izazovno da izdvojiš šta će se sve naći u filmu?
Veliki broj snimajućih dana i ogromna količina prikupljenog materijala predstavljali su veliki izazov u montaži, koja je trajala skoro dve godine. Nakon početnog istraživačkog snimanja dalje se radi planski, pratili smo određene likove, znao sam koje dramaturške linije jurim, ali s obzirom na to da je ovo opservacioni dokumentarac, da juriš živu stvar i da nekad tvoje projekcije filma padnu u vodu i moraš da improvizuješ i uzmeš šta ti situacija (život) pruža, kasnije u montaži teško je artikulisati sve u jedan zaokružen narativ. Velike zasluge idu montažeru filma Draganu von Petroviću, jednom od najvećih prijatelja filma.
Kakvo je iskustvo snimati na deponiji, na šta je sve ekipa morala da se adaptira?
Fizički zahtevno i zdravstveno izazovno. Uglavnom smo bili dvočlana ekipa, snimatelj Igor Marović i ja. Deponija nije prijateljsko mesto za bilo kakav rad, a kamoli za snimanje. Konstantno gori usled podzemnih požara, istovar je na vrhu brda naslaganih slojeva đubreta od preko pedeset metara čiji bregovi svakodnevno klize ka Dunavu. Samo kretanje kroz hiljade galebova ili hod istovarom među kompaktorima je posebna priča, dok je bežanje od deponijskih mutanta jedno nezaboravno iskustvo.
Igor Marović, snimatelj
Jesi li ostao u kontaktu sa nekim od aktera, šta se sa njima dogodilo nakon što je deponija zatvorena?
Nakon zatvaranja i privatizacije deponije, svi flašaroši su sklonjeni, nestali u trenutnku poput dinosaurusa. Ljudi koji su bili jedini recikleri plastike, radili u groznim, prekarnim uslovima, na kraju su postali višak. Svi su se vratili svojim prethodnim životima u svojim rodnim mestima. Ekipa se rasula i po Evropi, neko je otišao na rad u Nemačku, Italiju ili Skandinaviju. Jani se vratio u Novi Bečej i danas radi kao pomoćni radnik na gradilištu. Sa njim se redovno čujem i često ga posećujem u Bečeju. Bio je na premijeri u Beogradu na festivalu Slobodna zona i nakon projekcije dobio je višeminutne ovacije i aplauze. To mi je jedna od najdražih stvari koje sam doživeo radeći na ovom filmu.
Kada bi sada ponovo ušao na deponiju Vinča, kao tada pre 7-8 godina, šta bi prvo uradio ili usnimio?
Prvi put sam bio šokiran sa onim što je oko mene, ne znam kakva bi reakcija bila sada, posle toliko godina. Mislim da je prvi kadar koji je snimljen bio total deponije na vrhu istovara, među hiljadama ptica. Nisam siguran šta bi me danas od svih suludih vizuala prvo privuklo. Verovatno ptice.
Da li uskoro možemo da očekujemo neki novi film u tvojoj režiji?
Trenutno sam u fazi pisanja scenarija za seriju i igrani film, tako da ne verujem da će biti baš toliko uskoro, ali nadam se u nekoj bliskoj budućnosti. U dokumentarnom filmu ostajem i dalje, trenutno kao kao snimatelj na filmu „Jagode i pepeo” rediteljke Gabrijele Nikolić, a takođe i kao istraživač arhivskog materijala na dokumentarnom filmu „Jedna umiruća zvezda” rediteljke Tee Lukač.
Film Flašaroši možete pogledati u sklopu programa Doku Zima u DKC-u u Beogradu i u Kulturnom centru u Novom Sadu, a specijalne projekcije organizovane su u više gradova Srbije. Više informacija o projekcijama pronađite ovde.
Fotografije: Privatna arhiva/Skrineri iz filma
0 Comments