Pričali smo sa Nemanjom Boškovićem, performerom, plesačem i edukatorom o raznovrsnosti i mogućnostima savremenog plesa
Nemanja Bošković je plesač, performer i edukator u oblasti savremenog plesa. Od detinjstva se bavi plesom i fudbalom pri čemu je ljubav prema umetnosti pokreta prevagnula nad takmičarskim sportom i učinila da se odluči za karijeru profesionalnog plesača.
Nemanja drži radionice Savremenog plesa u Kulturnom Centru Magacin, ali je usled mera izolacije sprečen da se sa polaznicima okuplja u plesnoj sali. Rešio je da organizuje on-line časove pomoću Fejsbukovog živog prenosa koje neće naplaćivati pošto oseća ,,odgovornost i brigu za ljude koji uče i rade sa njim.’’
Nastavak plesne edukacije tokom sprovođenja mera izolacije umanjuje osećaj usamljenosti i stvara atmosferu zajedništva. Nemanja aktivno nastupa kao plesač i učestvovao je na više festivala i projekata poput Kondenza i Festivala Koreografskih minijatura FKM. Savremeni ples za njega predstavlja medijum za ispoljavanje spektra emocija i istovremeno pruža mogućnost za razvijanje fizičke snage.
Popričali smo sa Nemanjom o raznovrsnosti i mogućnostima savremenog plesa, nastupanju pred publikom, učešću na festivalima, kao i o njegovom radu u plesnoj edukaciji i radionicama koje je počeo da drži on-line.
Kada si počeo da se baviš plesom?
Počeo sam da se bavim plesom sa 13 godina. Prvi plesni stil koji me je ,,kupio’’ je bboying/break, ali je to putovanje trajalo samo 6 meseci. Fudbal je bio sport kojim sam se bavio od šeste godine, i na sugestiju roditelja da je naporno posvetiti se i jednom i drugom, u tom trenutku je otpao ples (poslušno dete). Nakon 18. godine kada sam prestao sa fudbalom, pokušao sam da se vratim plesu kroz treniranje različitih stilova, ali žar i energija nije bila ista kao kada sam bio osnovac. Nakon tog perioda se upoznajem sa savremenim plesom u dvadeset trećoj godini i sa baletom u dvadeset i petoj, i više nije bilo povratka nazad. Zaronio sam u ples kompletno.
Kako bi opisao savremeni ples i šta te je privuklo toj plesnoj disciplini?
Savremeni ples bih opisao kao odgovor na pitanje : Šta je život? Postoji toliko emocija, stanja, toliko pokreta i različitih elemenata koje se mogu implementirati i prezentovati u savremenom plesu koji sve čini živim, opipljivim, nepredvidivim i nesigurnim, kao što je i sam život.
Što se tiče privlačnosti, u odnosu na svoj prvobitni stil (break) koji takođe ima fantastičnu energiju, za koju smatram da je dosta sirovija i zahteva ogromnu fizičku spremnost, savremeni me je privukao zbog mogućnosti predstavljanja većeg spektra emocija, u mešavini sa fizikalnošću koja definitivno ne izostaje.
Godina bez leta, Bitef 2019
Učestvovao si na festivalima poput Festivala koreografskih minijatura (FKM) i Kondeza. Na koji način je učešće na festivalima uticalo na tvoj razvoj kao plesača i kakva je atmosfera na plesnim manifestacijama?
Oba festivala su bila performativnog karaktera, iako je FKM bio u takmičarskom duhu sa ogromnim brojem nagrada. Naglasio bih da se taj takmičarski duh nije osećao među učesnicima, i da je to bitan faktor ne samo za razvoj plesača, već i ličnog rasta. Umetnost ne bi trebalo da bude takmičenje, već alat za podizanje svesti i međusobni napredak, i upravo sam se tako osećao i na jednoj i na drugoj manifestaciji.
Ukoliko bih se fokusirao samo na lični plesni razvoj, kroz takve manifestacije i kroz gledanje učesnika i njihovih performansa sam dobio neophodnu inspiraciju i odgovore u kom smeru da nastavim svoj rad i dalje aspiracije.
AKC Medika, FAKI festival, Zagreb 2019
Koliki izazov ti je predstavljao prelaz sa fudbala na ples, obzirom da je u fudbalu u cilj pobeda , a o plesu govoriš kao o nečemu što ne bi trebalo da se shvati kao takmičenje. Da li si ti ukrotio svoj takmičarski duh ili ti više nije neophodan?
Prelazak je predstavljao ogroman izazov, zapravo i dalje predstavlja. Ono što je prvobitno bilo neophodno i na čemu i dalje radim je modifikovanje mišića koji su prvobitno bili namenjeni treniranju fudbala, a sada je neophodno da izvode plesne pokrete. Psihički aspekat je ostao nepromenjen, strastvenost je prisutna u bilo kom izboru koji načinim.
Takmičarski duhom se nikada nisam bavio u ovoj meri dok sam trenirao fudbal, jer su me protivnici uvek čekali vikendom i to su bili samo poeni na tabeli. Kada ste sami sebi protivnik, kao što je to u plesu, taj duh je prisutan na svakodnevnom nivou I tera vas da idete dalje.
Koliko ti nedostaje javni nastup i scena obzirom da sada nisi u mogućnosti da nastupaš usled mera socijalnog distanciranja i izolacije? Gde inače nastupaš i koji prostori u gradu su centri domaće savremene plesne scene?
Iskreno, od početka izolacije nisam ni jednom osetio da mi se nastupa i da mi je neophodno javno prezentovanje. Shvatio sam ovaj trenutak “globalne pauze”, kako volim da ga nazivam, kao vreme za rad na sebi i svojim nedostacima, kako bih bio spreman za dalje pohode u novom izmenjenom svetu. To je prva scena sa kojom ćemo da se upoznamo definitivno, i to me veoma uzbuđuje.
Institucije i prostori u kojima sam nastupao i nastupaću nakon pauze su Narodno pozorište, Bitef teatar, KC Magacin, Studentski kulturni centar, Jugoslovenska kinoteka, Ostavinska galerija, Kulturni centar Beograda.
Izdvojio bih Bitef teatar i Kulturni Centar Magacin kao institucije koja se ističu po događajima i preformansima savremenog plesa.
Nemanja na sceni Bitef-a. Predstava ,,Telo pamti’’
Učestvovao si u projektu ,,Behind enthusiasm’’ u organizaciji nezavisne umetničke scene. Koja je bila tvoja uloga u projektu i koliko je entuzijazam važan ukoliko neko odluči da se bavi plesom u našoj sredini?
Učestvovao sam kao izvođač, u saradnji sa Nedom Kovinić koja je vodila ovaj projekat. Smatram da je ples, pored svih lepih stvari koje nosi sa sobom, svakako težak izbor. Bez obzira u kojoj se sredini nalazite, on nosi teret i preispitivanja koja se odnose na psiho – fizičko stanje, a veoma često odvodi osobu I do egzistencijalnih nedoumica . U svemu tome, entuzijazam je, iako sam po sebi nedovoljan, jedna od stvari koja definitivno pomaže da ostanete privrženi svom izboru i da istrajete iako faktori i okruženje nisu najpovoljniji.
Iza entuzijazma, SKC; 2018
Na koji način se plesom može tumačiti/istraživati prostor i odnos tela sa okruženjem?
Uz bavljenje i istraživanje plesa i pokreta, prostor i okruženje posmatrate kroz drugačiju prizmu u kojoj postoje različiti načini kojima možete pristupiti/tumačiti trenutak u kojem ste prisutni.
Kretnja i akcije koje proizvodite mogu da budu u potpunosti drugačije svakog dana, i uz igru sa sopstvenim telom, svakodnevne radnje mogu da se pretvore u male performanse. Dovoljno je samo da ih budete svesni i da dozvolite da vam se osmeh prouzrokovan igrom, proširi kroz celo biće. Možda bih i napravio malu definiciju i odgovorio da ples modifikuje i menja kako okruženje vidi dati prostor. A isto tako, okruženje i prostor mogu da modifikuju ples i plesača.
Telo pamti, Bitef teatar 2018
Pored nastupanja, baviš se edukacijom u oblasti plesa i držiš časove/radionice u Kulturnom Centru Magacin koji je trenutno zatvoren. Nemogućnost da fizički budeš prisutan te nije sprečila da držiš časove preko Fejsbuk živog prenosa (Facebook live). Kako si došao na tu ideju?
Kada jednom izaberete ples, povratak nazad nije moguć. To se dokazalo i za vreme pandemije, gde je ogromna količina plesnog materijala zapljusnula internet. Dokaz, da čak ni globalni virus ne može da zaustavi ples i igru, je nešto na šta bi trebali da budemo ponosni.
Ista stvar je važila i za moje časove, nisu smeli da budu zaustavljeni. Bez mnogo promišljanja o tome kako će stvari biti izvedene sam odlučio da nastavim edukaciju u online formatu. Takođe sam osećao odgovornost i brigu o ljudima koji rade i uče sa mnom, jer je ovaj problem pogodio svakoga na različite načine, a smatrao sam da je ples i vežbanje nešto što može da, makar na kratko, odvrati ljude od aktuelnih dešavanja i ogromne zatrpanosti informacijama.
Smatram da uz nastavak časova i ovakvu vrstu rada u izmenjenim okolnostima, uspevam da pomažem drugima, ali i sebi, i to mi stavlja iskren osmeh na lice.
Radionice plesa u on-line formatu, prenos iz Nemanjine sobe
Koliko se za tebe razlikuje uloga performera i edukatora u plesu? Da li su obe uloge uzbudljive ?
Za mene lično, te dve uloge su dosta slične. I jedna i druga zahtevaju pripremu, probu, pristunost i konstantno davanje sebe, odnosno izvođenje (bilo da je čas ili performans).Razlikuju se po tome što u toku performansa uglavnom nemate pauzu za vodu/toalet, niti objašnjavanje šta se zapravo dešava, kao što to, u većini slučajeva, imate na časovima (smeh).
Šalu na stranu, performans, u odnosu na čas, nosi svoju priču, koju izvođač priča od početka do kraja uz određeni pokret, ambijent, muziku, svetlo, kostim i naravno publiku. Takođe se u većini slučajeva po prvi put prezentujete određenoj publici, što nosi veću dozu nesigurnosti i pitanje kako će publika reagovati na preformans i vaš rad. To su sve detalji koji mogu da utiču na vas pre nego što izađete na scenu, za vreme, a čak i posle izvođenja. Svakako, i za jednu i za drugu stvar je neophodno da budete iskreni u prezentovanju, jer se u suprotnom ni publika ni polaznici neće potruditi da vas ponovo gledaju.
Obe uloge su itekako uzbudljive, pogotovo što uvek postoji prostor za napredak u oba polja. Neki put mi se dešava da po tri sata pre držanja časa samo sedim kod kuće, kako bih sačuvao energiju za susret sa ljudima u sali. To radim, kako bih svoje uzbuđenje zbog same mogućnosti predavanja i edukovanja preneo u celosti.
Nemanja Bošković i Katarina Ilijašević, Nastup sa Festivala Koreografskih Minijatura FKM, Vita Brevis
Koliki je izazov držati čas plesa bez mogućnosti da vidiš tvoje polaznike ?
Prvih nekoliko prenosa sam se osećao kao beba koja je prvi put bačena u vodu. Ne možete nikoga da pohvalite, posavetujete, ispravite… besomučno koprcanje kako biste „ostali na površini” i održali čas. Sami ste u sobi, vi i vaša energija, bez ikakvog odgovora od gledaoca (makar ne u realnom vremenu).
Izazov je nakon toga postajao sve manji i manji, jer sam počeo da osećam energiju ljudi koji su pratili moje treninge. Mozak je prihvatio novonastalu situaciju i stvorila se sigurnost iako smo razdvojeni. Ples i emocija mogu itekako da se prenesu i dodirnu pojedinca putem virtuelnog medija, ali je svakako neuporedivo sa emocijom i energijom u realnom vremenu i prostoru.
Za koga su namenjeni tvoji časovi/radionice plesa? Da li amateri mogu da se uključe na Fejsbuk živi prenos (Facebook live) i da isprate čas a da istovremeno ne budu u velikom zaostatku ?
Moji časovi su namenjeni ljudima koji žele da se bave plesom, istražuju i vode brigu o svom telu i aktivno ulažu u svoje zdravlje kroz različite vrste vežbanja. Ne postoje nivoi. Dobrodošli su svi, sa svim svojim pitanjima i strahovima, jer ples/vežbanje ume da bude zastrašujuć izbor, iako nosi mnogo lepih stvari sa sobom. Jedini zahtev, mene kao predavača, je da su ljudi voljni da rade na unapređenju sebe. U suprotnom se nalazimo u „jednosmernoj ulici”, gde moj rad neće biti dovoljan da neko oseti šta jeste zapravo suština plesa.
Trenutno Facebook live časove prate i ljudi koji nisu plesači, tako da su moji časovi već koncipirani za mešovitu grupu gledalaca. Neki časovi su teži, neki su lakši, ali svaki ima za cilj da se makar u tom periodu glava odmori od izolacionih mera i informacija, a telo izbaci iz kućnog komfora. Akcenat je na smehu i pozitivnoj energiji uz pratnju plesnih pokreta
Godina bez leta, Bitef teatar, 2019
On-line časove držiš više puta nedeljno. Kakve komentare dobijaš i kako taj brzi ritam utiče na napredak polaznika tvoje plesne radionice?
Online časove sam do sada držao u tri bloka od po 10 dana, sa po 2 dana pauze između blokova. Svi časovi su besplatni, moje znanje je i dalje na raspolaganju za svakoga ko je voljan da se priključi. Komentari su divni i zahvalnost je velika, što meni pruža satisfakciju da nastavim dalje i ne marim za otežavajuće okolnosti u kojima se nalazimo. Smatram da ovakva vrsta rada najviše utiče na psihičko stanje i napredak u tom segmentu, olakšavajući tenziju svakodnevnice. Meni je to bio prvobitni cilj, jer tek kada um postane čist, ples dobija svoj smisao I pruža iskreni osećaj. Što se tiče fizičkog dela, za prve znake progresa bi bilo neophodno da izolacija potraje još koji mesec (smeh).
Šalu na stranu, ukoliko budem pravio izložbu pod nazivom ,,Izolacioni trbušni mišići” kao rezultat našeg kućnog vežbanja, bićete pozvani!
Autorka: Milica Grbić
Fotografije: Ivan Marenić, Angelina Kačunković, Radoš Ružić, Nemanja Bošković
0 Comments