Poslušaj audio verziju ovog teksta:
Pančevca Nikolu Veljkovića mogli bismo da predstavimo iz više uglova, ali verovatno najbitnije stavke njegovog CV-a su to što je višegodišnji aktivista, omladinski radnik i videograf. Dugo je bio član nevladine organizacije Connecting, koja se bavi pravima i edukacijom mladih, kao i deo najrazličitijih projekata među kojima posebno ističe Kad porastem biću…, čiji je jedan od incijatora. Polaznik je mnogobrojnih programa, ali kao najlepše iskustvo naglašava upravo svoje učešće u programu Evropskog volonterskog servisa u okviru kog je proveo četiri meseca u Portugaliji volontirajući za organizaciju koja se, pre svega, bavi aktivnim građanstvom. Zajedno sa mladim rediteljem Lukom Ivanovićem pokrenuo je Pneuma films, video produkciju koja se, pored uslužne video produkcije, bavi i društveno angažovanim delovanjem. Pokretanjem Pneume hteli su da žive od onoga što vole, ali i da rade nešto što njima samima ima smisla i što daje doprinos pozitvnim promenama u zajednici. Fan je Duolinga i danas mu je 789. dan u nizu kako putem ove aplikacije uči portugalski jezik.
Nikola Veljković
Hajde da se baš vratimo u prošlost – sećaš li se svog prvog volonterskog/aktivističkog/ omladinskog iskustva?
Nikola Veljković: Mislio sam da sam benefite aktivizma, volonterizma i omladinskog rada otkrio kasno, što je bilo pogrešno razmišljanje jer nikada nije kasno da učiš nešto novo i razvijaš se u nekom skroz drugom pravcu. Prvi kontakt mi je bio sa organizacijom Connecting i njihovim programom Regionalnog volonterskog centra. Radili smo na projektu „Filtriranje“, serijalu društveno angažovanih reportaža o mladima i manjinskim grupama u Pančevu. Connectingu sam se pridružio kao videograf, kao volonter, a kasnije preuzimao različite uloge kroz mnoge projekte na kojima smo zajedno radili. To iskustvo je bilo jako važno za moj dalji razvoj u oblasti omladinskog rada i aktivizma.
Koliko se razilaze, a koliko dopunjuju tvoja primarna delatnost (video produkcija) sa omladinskim radom?
Poslednjih godina težim tome da ove stvari koje umem dobro da radim i koje su mi važne nekako objedinim. Sada se kroz Pneuma Films to i dešava. Razmišljao sam dosta o samoj formi, jer nije toliko važno šta radimo i čime se bavimo, već ZAŠTO to radimo. Na primer, deset godina sam se bavio rep muzikom jer sam u tinejdžerskom periodu to video kao način da se moj glas čuje, priliku da kritikujem loše društvene pojave, ili pohvalim one dobre. Bilo mi je važno da probam da utičem na stvari koje mislim da su bitne i doprinesem nekim pozitivnim promenama u svom okruženju. Kasnije sam isto to prepoznao i u video produkciji i u omladinskom radu. Dakle, jesu to različite oblasti, ali kada ih radiš iz istih pobuda jako je lako naći dodirne tačke.
Radio si i pri različitim medijskim kućama, ali si se ipak okrenuo omladinskom radu. Zašto?
Svaka osoba bi trebalo da ima priliku da istestira svoja interesovanja i kroz iskustvo otkrije šta je ono u čemu se pronalazi. Da, radio sam na lokalnom radiju, televiziji, i na portalu 013 info, ali kada sam krenuo paralelno da radim u omladinskom sektoru, imao sam prve nalete anksioznosti, burn out-a i shvatio sam da rad u medijima nije za mene, da ne odgovara mom senzibilitetu. Sa druge strane, omladinski rad mi je davao priliku da radim na sebi, i razvijam se na ličnom i profesionalnom planu. Obuka za omladinske lidere je bila prekretnica, jer sam stekao nova znanja, drugačiji način razmišljanja i osvestio svoje skrivene talente. S druge strane, pronašao sam u omladinskom radu još jednu formu kroz koju mogu da radim ono što želim da radim – da doprinosim boljem društvu na neki način koji meni prija.
Kada govorimo o aktivizmu u okviru nevladinog sektora, kolike su promene koje kao pojedinac možeš da ostvariš?
Važno je da pričamo o aktivizmu i izvan sektora, o odgovornosti koju imamo kao građani, kao članovi jedne zajednice. Često vidim u okruženju da su ljudi pesimistični po pitanju promena, ali hajde da prvo razumemo da svet nije ovakav po difoltu, već su ga generacije pre nas napravile ovakvim. Gradovi i države, tehnologija, nauka i umetnost, zakoni i ljudska prava, sve je to vremenom nastalo zahvaljujući angažovanju pojedinaca, koji su se kasnije pronalazili oko zajedničkih interesa i udruženim snagama doprinosili razvoju civilizacije. E sad, niko ne očekuje od nas da kao pojedinci napravimo epohalne promene. Ali, svako od nas može dati bar mali doprinos. Baci smeće u kantu, izbegavaj jednokratnu plastiku, podigni glas protiv diskriminacije i mržnje, budi dobar primer mladima… Nismo svi kompetentni u svakoj oblasti, ali je zato važno da razumemo sebe, šta je ono što mi umemo da radimo i kako da to stavimo u funkciju kreiranja boljeg okruženja? Kao kada si me pitala za video produkciju: znaš da napraviš dobar video, super, napravi dobar video na neku društveno angažovanu temu! Hajde da svojim delima podstaknemo mlade da se vode pravim vrednostima i da napravimo atmosferu u kojoj će oni sutra moći da urade više nego što mi možemo danas.
Dok smo još kod NVO, koje si pozitivne, a koje negativne prakse uočio kada je taj sektor u pitanju?
Pozitivno je što uopšte postoje organizacije koje žele da vrše pozitivan uticaj i mladi koji žele da budu deo toga. Ono što vidim kao najveći izazov jeste samoodrživost. Da bi opstale, organizacije često prave kompromise. To utiče negativno na kvalitet programa, jer se ne stavlja fokus na ono što je suština problema, već na to da li su ispunjena obećanja donatorima. Ne želim da osuđujem, jer razumem kompleksnost situacije i samog problema. Ipak, apelovao bih bar na one NVO koje se bave mladima, da nikada ne zaborave da interes mladih treba da bude na prvom mestu.
Pokrenuo si projekat „Kad porastem biću…“ pri kom ste uradili film Obrazovanje za 4.0 revoluciju. Reci nam nešto više o tome.
U sklopu obuke za omladinske lidere, 2016. godine, nastao je program „Kad porastem biću…“ koji se bavi razvojem karijere kod mladih. Nemam puno prostora da kažem sve što želim o ovom programu, pa je najbolje da pronađete Connecting na društvenim mrežama i lično proverite šta se sve u okviru ovog programa dešava. A mene svakako raduje da je super ekipa iz Connectinga nastavila da razvija ovu priču i da sam mogao i u prethodnim godinama doprineti kroz različite uloge, prvenstveno kao mentor mladim polaznicima. Kada je reč o filmu, 2018. Deniz Hoti (Connecting) je došao na ideju da znanje i resurse koje imamo iskoristimo da ispričamo priču o obrazovanju u Srbiji. O promenama koje donosi 4. industrijska revolucija, ključnim veštinama i metodologiji formalnog i neformalnog obrazovnog sistema. Glavni cilj filma bio je da pokrene diskusiju o obrazovanju širom Srbije i vrati obrazovanje na vrh piramide potreba. Dobar deo filma smo bazirali upravo na „Kad porastem biću…“ programu, ali i drugim sjajnim inicijativama i programima, sa željom da pokažemo neke dobre modele i metodologiju neformalnog obrazovnog sistema.
Koosnivač si Pneuma films, koja se pored uslužne video produkcije bavi i angažovanim delovanjem. Kojim idejama ste se vodili na početku, a kakve planove imate sada?
Kada smo pokretali Pneuma Films, osim što smo hteli da živimo od onoga što volimo, želeli smo da radimo nešto što nama ima smisla, a ima nam smisla da damo doprinos pozitivnim promenama u našem okruženju. Društveno angažovani program Pneuma Filmsa se trenutno grana na dve oblasti: edukativno-razvojni program i različite multimedijalne projekte. Trenutno smo u fazi razvoja biznisa kako bismo postigli samoodrživost, tako da društveno angažovani program bude nezavisan i bez kompromisa. Zbog toga je većina angažovanih multimedijalnih/video projekata na čekanju, ali trenutno radimo na jednom koji se tiče mentalnog zdravlja i anksioznosti kod mladih. Kada govorimo o edukativno-razvojnom programu, trenutno imamo troje volontera na volonterskoj praksi. Svi imaju različita interesovanja, ali konektovana sa onim što mi radimo, tako da oni imaju prilike da svoja interesovanja istestiraju, da prate šta i kako mi radimo, aktivno učestvuju, a imaju i našu mentorsku podršku.
Bio si i deo EVS programa, pa si tako četiri meseca proveo u Portugaliji. Kakvo iskustvo nosiš odatle?
Jako lepo! Ukratko, program Evropskog volonterskog servisa funkcioniše tako da pronađete organizaciju iz neke evropske države, koja se poklapa sa vašim interesovanjima, prijavite se i ako vas odaberu, idete u tu zemlju i provodite tamo do godinu dana. Ja sam bio u Aveiru u Portugalu u organizaciji koja se bavi aktivnim građanstvom, pre svega. To mi je bilo prelepo iskustvo, možda i jedan od najlepših perioda u mom životu.
Šta bi rekao mladima, zašto je dobro učestvovati u takvim projektima?
Svi imamo različite životne izazove i verujem da svako može da dobije priliku na EVS-u (sada se zove ESC) da razvija ono što mu je potrebno. Ja sam u Portugalu mogao da osetim kako je to biti samostalan i preuzeti potpunu odgovornost za svoj život. To mi je bio hajlajt boravka tamo. S druge strane, upoznao sam super ljude iz različitih zemalja, imam jako lepe uspomene i svaki put se osećam lepo kada se setim tog perioda. A pošto se interesujem za portugalski jezik, učenje i usavršavanje jezika je još jedan od benefita.
Kad smo kod Portugala, učio si portugalski na Duolingu dve godine svakog dana. Odakle ta upornost?
Evo danas mi je 789. dan u nizu. Portugalski sam počeo da učim igrom slučaja, pre 8 godina, i jako brzo sam se navukao. Danas koristim još dve aplikacije i nekoliko različitih knjiga. Odakle ta upornost, veruj mi da ne znam ni sam. Jednostavno se lepo osećam kad učim, osećam se bogatije, i svaki put kada sam uspevao da sastavim nekoliko novih rečenica na portugalskom sam osećao kao da imam neku svoju super moć (smeh).
Zašto je tebi omladinski rad bitan?
Zahvaljujući učešću u programima omladinskog rada stekao sam važne veštine i znanja. Ali važno mi je da napomenem da sam se u tom procesu osećao lepo, sigurno, poštovano, osnaženo… Osećao sam da me je neko razumeo. Danas se trudim da se isto tako osećaju i mladi sa kojim radim, jer znam koliko je meni sve to značilo i drago mi je da ono što sam ja dobio mogu dalje da podelim sa nekim novim mladim ljudima. Isto tako, omladinski rad vidim kao deo rešenja za mnoge aktuelne probleme. A problema, na žalost, ima mnogo. Na primer patrijarhat u kom živimo nameće društvene uloge i predstavlja toksičnu sredinu za razvoj. Vršnjačko nasilje je prisutno u školama. Mržnja se širi oko nas bez posledica. Ekološki problemi postaju sve ozbiljniji i urgentniji. Generalno, mnoga ljudska prava su ugrožena. Ako želimo da utičemo na probleme u društvu, važno je da osnažimo mlade da te probleme prepoznaju, da preuzmu odgovornost i osećaju se dovoljno uvereno u to da su oni ti koji mogu da brendiraju neki nov set vrednosti koji se zasniva na zajedničkom dobru. Da ih podstaknemo da budu deo rešenja, a ne deo problema. A omladinski rad je definitivno jedan od načina na koji to možemo postići. Ja probao!
Fotografije: Privatna arhiva
Ton: Marko Đukić, Digimedia
0 Comments