Reči kao što su heklanje, vez, pletenje, vezuju se za neke davne dane, obično se sećamo svojih baka koje sede u uglu kreveta, pletu, pa malo dremnu, ili nas grde što smo im razmotali klupko. Često su to radile dok gledaju televizor ili se greju pored ognjišta, nekako ne obazirući se na to šta pletu. Kao da su ruke radile svoje, bez neke jasne i fokusirane kontrole.
Tada nepopularna radinost rezervisana samo za starije žene, danas, u digitalnom prostoru, postaje ultimativni hit. Iako nas je često u detinjstvu bilo blam da u školu odemo obučeni u džemper koji nam je isplela majka, baka, ujna ili komšinica u penziji, danas smo spremni da izdvojimo veću sumu novca i platimo nekog da nam sašije ili isplete neki odevni komad.
Čini se da se desila jedna era u kojoj smo svi izbegavali domaće radinosti, uredno smo ih uklonili iz naših domova. Tapiserije su se nakon devedesetih spakovale u vakuum kese i odložile u podrume i tavane. Ukrase i komade nameštaja koje smo nasleđivali generacijama, zamenili smo modernijim, ali ne i autentičnijim. Veliki brendovi pohrlili su u Srbiju, pa smo tako i mi prigrlili sve te inostrane dragulje.
Ipak, domaća radinost nastavila je da se održava još ponegde, u nekom manjem selu ili, čini se, odnedavno, i u digitalnom prostoru. U poslednje vreme često se na mrežama pojavljuju profili koji proizvode zanimljive heklane stvari, igračke, mini goblene, podmetače za čaše i, naravno, nezaobilazne kape, džempere i rukavice…
Popularni brendovi su počeli da proizvode kolekcije koje su nalik na one osamdesetih. Končane majice, džemperi, pa čak i kupaći kostimi postali su i te kako popularni u poslednje dve godine. Podstaknuti vraćanjem takve mode, sve više mladih ljudi počelo je da se zanima za pletenje ili heklanje. Mnogi su u tome pronašli način da se opuste, koncentrišu, rasterete misli, a pojedici su spojili lepo i korisno, pa napravili i malu manufakturu koja im donosi zaradu. O tome su nam govorile i naše sagovornice – devojke koje su svoju maštu, vešte ruke i želju da ponovo ožive ovaj zanat, to uradile upravo u pomenutom digitalnom prostoru.
Katarina aka Praktikata počela je da se interesuje za heklanje u jesen 2019. kada je, kako kaže, shvatila da joj previše vremena odlazi na instagram skrol. Tako je krenula da istražuje šta sve ume da radi i to vreme koje bi provela na Instagramu zapravo utroši na korisne stvari, pa se tako prisetila i heklanja. Kao mala je od svoje tetke naučila prve mustre, a iako je napravila dužu pauzu, govori nam da joj je to ostalo u rukama. Tako sada na njenom profilu nastaju unikatni komadi odeće i aksesoara, koje ona kreira slobodnim stilom.
Heklanje i pletenje se često smatra i dobrim načinom da svoje misli fokusiramo i da se kroz stvaralački rad oslobodimo stresa ili anksioznosti.
Tako se rodio Instagram profil HeklanjeNaNa, koji vodi dvadeset dvogodišnja Ana Jovanović. Pre dve godine Ana je, kako nam objašnjava, imala problema sa velikom anksioznošću, i u tom periodu je od poznanika čula za tehniku Amigurumi, pa je odlučila da istraži o čemu je reć.
„Tako je započela moja avantura heklanja igračaka koja mi je pomogla da pronađem svoj mir i ispoljim svoj dar za umetnost. Vremenom su ljudi uspeli da prepoznaju ljubav koju prenosim na svoje radove i želeli su da iste imaju u svojim domovima i poklone svojim prijateljima”, objašnjava Ana.
Pored benefita koje ovakvi zanati donose po pitanju mentalnog zdravlja i oslobađanja stresa, oni mogu biti korisni i za fokusiranje i okret ka jednoj vrsti umetnosti, mimo virtuelnog sveta. Valentina (Tina-veze) baveći se umetničkom fotografijom, mnogo vremena provodi za kompjuterom, te je u jednom momentu shvatila da joj nedostaje da radi nešto rukama.
„Razmišljala sam šta sam volela da radim kada sam bila mala i setila se da sam jako volela da šijem odeću za lutke, da crtam i slikam. Tako sam došla na ideju za vez”, govori nam ova mlada umetnica.
Sve što izveze, Valentina pre toga osmisli i nacrta, a takođe, voli da kombinuje vez sa akrilnim i vodenim bojama. Pored veza, Valentina je počela da se bavi heklanjem koje je, kako kaže, došlo mnogo kasnije, kada je poželela da pravi unikatnu garderobu za sebe.
„Volela bih da ljudi više stvaraju rukama, jer su maštovite ruke naša krila”, dodaje ona.
Budući da svoje radove prikazuju upravo u digitalnom prostoru, Instagram im najćešće predstavlja prostor na kome se odvija razmena ideja, konekcija sa pratiocima, a najčešće i sama kupovina i prodaja.
Paradoks bega sa društvenih mreža u hobi koji je tu da nas oslobodi preterane potrebe da budemo što više na mrežama, objasnila nam je Katarina: „Pomalo mi je smešno što sam se heklanju vratila u begu od Instagrama, a vraćam mu se kao glavnom mestu promocije i komunikacije. Svakako da igra veliku ulogu, zapravo to moje heklanje kao da ne postoji bez Instagrama i publike.”
Iako često pokušavamo da izbegnemo društvene mreže, one su poslednjih godina, definitivno, postale prave male radnje u kojima možemo kupiti najrazličitije stvari.
Ipak, Ana nam govori da joj je nekada tesko da isprati sav taj algoritam i nove trendove. Međutim, redovnim objavljivanjem sadržaja može se postići veliki uspeh, dopreti do nove klijentele, čak posao može da se proširi i izvan granica države.
Iako su komentari na mrežama, prema rečima naših sagovornica, uglavnom prijatni i ohrabrujući, složile su se da je najveći problem formiranje cena, te da se često polemiše da li su neki radovi previše skupi i precenjeni. Takođe, ističu i da se ovakve stvari najčešče više vrednuju u inostranstvu. Možda je razlog tome upravo to što smo ih svi u nekom periodu imali u svojim domovima, te i dalje ne vrednujemo ono što nam naizgled deluje blisko i jednostavno.
Uprkos tome, Instagram je, osim što je i prodavnica, ujedno i galerija, u kojoj u virtuelnom svetu uživaju i kreatori, ali i konzumenti sadržaja koji se nalazi na svega nekoliko klikova od nas.
„Ručni vez u poslednjih godinu dana postaje sve popularniji među mlađim ljudima, društvene mreže su tome mnogo doprinele …pa sad nekako postaje i kul. S jedne strane mi je drago što je tako, a s druge strane sam malo i skeptična jer svaki trend često obesmisli svoj predmet. Nadam se da to neće biti slučaj sa vezom, jer divno je videti mlade devojke koje prave odeću za sebe, biraju da nauče neki stari zanat, umesto da po ceo dan skroluju na mrežama”, objašnjava Valentina.
A šta je sa muškarcima i da li je ovo isključivo ženski hobi?
Prisetimo se Olimpijskih igara u Tokiju kada je poznati britanski skakač u vodu Tom Daley u pauzama između svojih skokova, pleo. Taj snimak je odjeknuo internetom, a Tom je dobio ogromnu podršku. Tom je tada naglasio da ga platenje opušta i smiruje, a, uz to, on stvari takođe prodaje putem Instagram profila i novac od prodaje donira.
Tada se domaća, ali i svetska javnost prvi put susrela sa prizorom muškarca koji u javnom prostoru drži igle u rukama i plete. Može se reći da je, na neki način, Tom srušio barijere da je ovo isključivo hobi za žene.
Ipak, reklo bi se da muškarci sa naših prostora nemaju slične tendencije. Međutim, kako primećuju naše sagovornice, u inostranstu je situacija ipak malo drugačija, te se češto mogu pronaći inspirativni Instagram profili koji se bave ručnim radom, a vode ih upravo muškarci.
„Lično ne poznajem nijednog muškarca koji se bavi heklanjem, ali sam imala prilike da na Instagramu naiđem na dosta profila na kojima muskarac predstavlja svoj ručni rad (heklane igračke, odeću…) što smatram veoma normalnom pojavom, iako kroz komentare vidim da ljudi imaju dosta predrasuda o tome”, objasnila je Ana.
Valentina nam je otkrila i da se u okviru radionica veza i heklanja koje ona s vremena na vreme organizuje, jednom prilikom prijavio i jedan muškarac, ali je na kraju ipak odustao, dok Milica, ispred Manufakture Vida, govori da joj je prilikom izrade tapiserija velikih dimenzija muž velika pomoć.
Internet je i u situaciji učenja pouzdan prijatelj domaćim radinostima. Tako se može reći da, pored toga što je digitalni prostor ovim devojkama pružio način za promociju i vidljivost njihovih radova, on ih je, na neki način, o tim stvarima i dodatno učio.
Pregršt je videa koji do detalja pokazuju proces, a Ana nam govori da je i ona upravo tako naučila da hekla.
„Kada sam saznala za heklane igračke, upustila sam se u pretragu tekstova, video snimaka i raznih dokumenata o tome kako se hekla, koji materijal mi je potreban i kako da od jednog magičnog prstena nastane predivna igračkica. Srećom, internet je prepun informacija i uspela sam da sve naučim odatle bez ikakvih plaćenih obuka”, navodi Ana.
U Katarininom slučaju, to je bila tetka koja je od starih hulahopki heklala kape. Kasnije se i ona uz pomoć internet tutorijala usavršavala, a slično je bilo i sa Milicom, koja se pored toga upustila u dodatno usavršavanje uz pomoć kurseva eminentnih „fiber artista“.
Tina, ipak, govori da joj je heklanje bilo malo zehtevnije u odnosu na vez, budući da je potrebno dosta vežbe da se mozak i ruke usklade i ponavljaju određene pokrete ispravno.
Ipak, i ovo se uči vežbanjem i čestim ponavljanjem, a kada već usavršite tehniku, ne postoji nijedna prepreka. Svaki bod je umetnost za sebe. Osoba može sama da izmisli svoj stil i način na koji kreira, te je svaki rad sa sigurnošću unikat.
Na pitanje da li se i ljudi iz njihove blizine interesuju i žele da se oprobaju u ovim ili sličnim zanatima, Ana, Valentina, Katarina i Milica primećuju da su ili retko zainteresovani ili u početku požele da probaju, ali prerano odustanu.
„Mislim da su retki mladi koje interesuje ručni rad. Verujem da krenu sa vrednovanjem i interesovanjem za isti tek nakon tridesete godine”, ističe Milica.
Uprkos tome što u prvi mah deluje kao da su stari zanati rezervisani za starije ljude, da su ostali u nekim prošlim vekovima i da nas sada okupiraju samo nove tehnologije, ove umetnice su tu da nas razuvere. Internet se i ovoga puta pokazao kao okruženje koje pruža prostor raznim vrstama zanata i radinosti. Pored toga što, pre svega, pruža vidljivost, tu je i da poveže mlade sličnih interesovanja, ali i da im pruži mogućnost da svoja znanja dele i usvajaju upravo u onlajn prostoru.
0 Comments