Ako pogledamo u novinske članke, enciklopedije o domaćoj muzici, ili pasulj, videćemo da se jedan album mahom spominje kao najbolji ikad sa ovih prostora – „Odbrana i poslednji dani“ grupe Idoli. Međutim, taj album, ma kako mu ime glasilo, nije bio u poslednjim danima samog benda, već su ovi lepi momci morali da nastave da postoje uz sve moguće prepreke i da stvaraju dalje.
Album „Čokolada“ je to što je sledilo nakon „najboljeg albuma u domaćoj muzici svih vremena“. Realno, i mnogo bolja dela ne bi mogla da nose taj teret dolaska nakon Odbrane. Četrdeset godina nakon izlaska (kultne?) ploče, pitamo se čija je bila čokolada, ko je bio gad, i da li su se na kraju ipak ljubili. Ali, hajde prvo da vidimo kako je to bilo u datom periodu, između 1982. i 1984. godine.
„Odbrana“ se danas slavi i hvali, ali u ono vreme, osim kritičara i raznih nekih arty farty intelektualaca, malo ko je zaista slušao ovaj album ili ga je uopšte razumeo. Album je prodat u, za to vreme rekordno malih, pedeset hiljada primeraka. Možda vam danas deluje da je to solidan rezultat, ali verujte nam, za komercijalne izdavačke kuće, kakva je Jugoton ipak bila, to je broj koji kao da govori da su ploču i kupili samo ti kritičari što su voleli album. Poređenja radi, prethodno izdanje koje je Idole vinulo u orbitu, njihov mini LP, prodato je u dvesta hiljada primeraka. Tehnički, bend nije znao da se odbrani od šamara koji im je publika zalepila i bilo im je potrebno da naprave nešto što bi se slušalo na radiju, tako da je bend dobio savet (da ne kažemo nešto grublje) da se uozbilje, manu tema religije, čudnih ritmova i zvukova i semplova tramvaja i da snime pop ploču. U London odlaze Divljan, Šaper, i Krstić, ali bez basiste Zdenka Kolara, koji je morao u vojsku, pa ga je zamenio Branko Isaković, a ploču će im producirati Bob Painter.
Možda ipak najbitnija stvar – Vlada Divljan nije stoprocentno bio u celoj priči, jer je spremao diplomski na Rudarsko-geološkom fakultetu, tako da su priliku da zasijaju dobila, ruku na srce, danas dva manje omiljena Idola.
Šaper i Krstić su, eto, pre nego što su zaplivali u vodama advertajzinga u kojima su naučili da pakuju kao čokoladu nešto drugo braon boje, zapevali na nekolicini pesama koje, moramo da priznamo, i nisu baš najbolje ostarile. Možda upravo zbog toga što i nisu pravljene da ostare, već da budu konzumirane tada i tamo. Pesme poput „Čokolada“ ili „Bambina“ nemaju apsolutno nikakve veze sa onim što smo čuli na „Odbrani“, a nemaju čak ni sa onim pre, lakšim retro-pop sadržajem sa mini LP-ja.
Slušajući ranije Idole, postanete poprilično svesni njihove ironije i otklona dok stvaraju šarene i pomalo ljigave pop pesme. U ove dve malopre navedene pesme koje su bile hitovi, tu ironiju ne osećate i ne čujete, a Idoli zvuče kao Poslednja igra leptira ili neki drugi ex-Yu pop bend koji se oslanja na retro rokabili zvuk. Čak i pomenuta Poslednja igra leptira isto ima svoju čokoladnu pesmu.
Međutim, da li zbog ova dva hita, ili nekih drugih pesama, ili celokupnog iskustva šareniša od ploče o kojem ću dalje u tekstu nešto više reći, album „Čokolada“ je postao baš ono što je pre snimanja ploče Jugoton kao lejbl i sugerisao – postala je super uspešna i komercijalna ploča sa preko 350.000 prodatih nosača zvuka, i sa „Mrtvom Prirodom“ Riblje Čorbe je držala jedno vreme rekord najprodavanije u bivšoj nam državi. Nakon toga je usledila, naravno, i uspešna turneja.
Vrednost „Čokolade“ se ipak danas ogleda i dalje u idejama i eksperimentima koji su ovde dosta zauzdani i svedeni na minimum u odnosu na prethodno izdanje. Ironija i istraživanje pop zvuka tek kad Vlada Divljan zaigra, pa tako dobijamo ili čistokrvni pop „Radostan dan“ ili retro-ljiga sprdnju „Stranac u Noći“, dok i u jednoj pesmi, iz pitaj boga kog razloga, citira Mišu Kovača.
Bend kao celina danas najbolje zvuči u pesmi „Tiho tiho“, dok su dve najozbiljnije pesme, koje podsećaju da su ovo momci koji su ipak nekad snimili i nešto poput „Moja si“ ili „Rusija“, sjajne njuvejvaste „Vetar i zastave“, kao i dodir fanka i Talking Heads-a u pesmi „Udri bogataša“.
Ova poslednja i dalje zvuči jako sveže i originalno, sa basom koji diktira tempo vožnje i psihodeličnim sintom koji leluja nad besnim Šaperovim vokalom. Malo je ipak smešno kad čujemo danas da Srđan Šaper izgovara rečenicu „Udri bogataša i uzmi mu sve pare“ iz perspektive siromašnog padavičara kom je neki bogati dripac skinuo devojku. Kada je reč o pesmama na kojima peva Nebojša Krstić, poznatiji danas u narodu pod različitim nadimcima i kao savetnik nekoliko poslednjih predsednika… pa, možemo da kažemo da one danas zvuče baš onako kako izgleda njegov tviter nalog.
Ipak, u svemu ovome je došlo i do prvih razdora, koji su se produbljivali do onih poslednjih momenata benda, kad se konačno dele na dva tabora koja su postojala sve do Divljanove smrti. Zdenko Kolar će u jednom intervjuu reći da, kad se vratio iz vojske, to više nije bio isti bend, da je svako vozio nešto svoje i da je bilo pitanje vremena kada će se sve raspasti.
Tehnički, vraćanje Kolara iz vojske zamišljam kao onaj kultni gif iz serije „Community“.
just watched community s3 ep4 remedial chaos theory for the first time my life has been transformed
pic.twitter.com/9WF9iELnAZ— kay 🐊 (@mjcooke) February 15, 2023
Kako je Divljan bio sa strane na „Čokoladi“, tako će i Šaper i Krlo biti u sličnoj poziciji na sledećem albumu, „Šest dana juna“. Nakon svirke u Ljubljani 1984. bend više nije svirao, a post mortem će se pojaviti i poslednji album.
Bez obzira na to da li je album (kako ja vidim) loše ostario, ili da ga volite do imbecilnosti jer vas podseća na detinjstvo, mladost, ili šta god, „Čokolada“, možda i više nego njegovi prethodnici, pokazuje sav talenat benda da se transformiše po želji, kao kakvim pritiskom na neko dugme, otključa novi nivo i postane nešto sasvim drugo, pa su tako jednom od mračnog njuvejva u kom su hteli da budu avangarda i provokacija, samo u par koraka postali (ili vratili se, kako god na to gledate) kemp-pop zabava, sa usputnim fanki eksperimentima. A možda i ne treba očekivati ništa više od nečega što se zove Čokolada.
0 Comments