Azar Nafisi – Čitati Lolitu u Teheranu
5/5 *****

Kad sam počela da čitam ovu knjigu, nisam imala predstavu o tome koliko je ona povezana sa vremenom u kom trenutno živimo, iako su se dešavanja opisana u njoj odvijala tokom osamdesetih i devedesetih godina u Iranu – zemlji koja nam se čini daleka i geogafski i kulturološki. Što je zapravo veoma pogrešno! I to nam ovi memoari, između ostalog, i pokazuju, s obzirom na to da i mi živimo u vreme kada nije nerealno da nam neke slobode mogu biti oduzete preko noći. Azar Nafisi je kroz ovu knjigu opisala iskustvo univerzitetske profesorke u Teheranu, koja nakon otkaza usled “nepobodnosti” totaliratnom režimu, počinje da okuplja svoje studentkinje u svojoj kući, kako bi zajedno čitale knjige koje su u tom trenutnu u Iranu zabranjene – Veliki Getsbi, Gordost i predrasuda, Dejzi Miler, Lolitu i mnoge druge. Kroz njihove diskusije ne samo da se nama ta dela dodatno otvaraju, ona se zapravo rascvetavaju u kontekstu upravo tih društvenih previranja u Iranu tog vremena, tako da nam autorka pruža jedno potpuno novo viđenje književnosti, viđenje kakvo zaista nisam srela nigde drugde. A uz to, ovo je izuzetno slojevita priča o odnosima u akademskoj zajednici u jednom takvom društvu, odnosima koji su sve samo ne jednostavni.

Rumena Bužarovska – Toni
4/5 ****

Nakon pročitanih zbirki priča Rumene Bužarovske, jedva sam čekala da vidim kako će njena proza izgledati u formi romana. I nisam se razočarala, naprotiv! Koliko je sjajna u kratkoj formi i koliko ima sposobnost da vas na malom broju stranica zgrabi i fascinira, toliko je divno gledati kako se to njeno umeće grana u jednom romanu. Toni je neko koga svi poznajemo – ocvali wannabe mladić od pedeset i kusur, hronični mansplainer, ozbiljan pacijent za psihoterapiju i žešći lažov. Naravno, bilo bi veoma banalno kad bismo to tek tako dobili na tacni, a Rumena to zna – te nam daje jedan dublji uvid, pruža mogućnost da naslutimo zašto, i daje nam izbor da li ćemo ga osuditi ili ćemo ipak imati malo empatije jer je svaki taj Toni proizvod sistema. Ja empatije nisam imala, ali sam se glasno smejala u nekim situacijama koje su realno bile za plakanje – jer ako neko zna kroz crni humor da ubode suštinu, to je Rumena Bužarovska.

Min Đin Li – Pačinko
5/5 *****

Ovo je knjiga kojoj sam prišla sa dozom rezerve jer je moje znanje o samoj tematici i društvenom kontekstu bilo i manje nego skromno. A društveni kontekst je zapravo japanska aneksija Koreje 1910. i period koji je usledio, sve do 1989. I iskreno, ne morate znati ništa od toga da biste ovu knjigu i njene junake zavoleli svim srcem. Glavni junak je ovde cela jedna korejska porodica i njene četiri generacije, koje zapravo žive u lavirintu marginalizacije i diskriminacije kao Korejci u Japanu. Prva rečenica ovog romana glasi “Istorija nas je izneverila, ali nije važno.” i ona postavlja ton za dalji tok romana koji donosi izuzetno uzbudljivu priču, ali čije su srce upravo njegovi likovi – dostojanstveni, tihi, vredni. Min Đin Li piše jednostavno, ne oslanja se na metafore već na jasnoću i detalje. I upravo kroz tu stilski nenametljivu naraciju gradi duboko angažovanu sliku društvenih i istorijskih okolnosti koje oblikuju živote likova – naročito žene, čija snaga čini kamen temeljac ovog romana. Do kraja ovi junaci ostaju u vrtlogu upravo te surove igre čije ime roman i nosi – pačinko, ne znajući koliko će sreće imati, da li će moći da se otrgnu ciklusu traume i da se otrgnu toj istoriji koja ih je izneverila. Biser od romana!

Bohumil Hrabal – Previše bučna samoća
4/5 ****

Ovo je roman koji nas vodi kroz usamljenost jednog čoveka i njegovog života, gde su knjige jedini izlaz iz sveta koji je, čini se, zaboravio kako da voli umetnost i istinu. Radnja se odvija u periodu komunističke Čehoslovačke i priča o životu lika koji je odrastao u socijalističkom društvu, a koji se bavi reciklažom starih knjiga. Njegov posao je takoreći da uništava knjige, a kroz tu svakodnevnu, ritualnu destrukciju, on stiče duboko znanje o umetnosti, filozofiji, istoriji. I, iako je okružen knjigama, ostaje izolovan u svom malom svetu, u tišini. Roman je ispunjen raskošnim dijalozima, crnim humorom i dubokim refleksijama o životu, ali i društvenoj situaciji u komunističkoj Čehoslovačkoj. U suštini, ovo je jedan duboko filozofski roman koji je istovremeno vrlo ličan, kritikuje vlast, ali i istražuje važnost umetnosti, koju ni režim ni okolnosti ne mogu uništiti. Dakle, pravo bogatstvo na svega 100 strana!

Adanija Šibli – Sporedan detalj
5/5 *****

Ako postoji jedan politički i angažovan roman, a da nosi izuzetnu literarnu vrednost, to je Sporedan detalj, palestinske autorke Adanije Šibli, koji istražuje duboku ličnu i kolektivnu traumu kroz dva narativa. Prvo me je zainteresovala priča oko same autorke, koja je za ovu knjigu dobila prestižnu nagradu Sajma knjiga u Frankfurtu. Međutim, upravo u to vreme počeo je ovaj rat i genocid koji sada nažalost pratimo maltene live, te je dodela nagrade vrlo suptilno otkazana. Radnja romana se zasniva na stvarnom događaju iz 1949. godine, kada su izraelski vojnici silovali i ubili palestinsku devojku u pustinji Negev. Drugi deo priče prati mladu palestinsku novinarku koja nam, tokom istraživanja ovog zločina, otkriva ne samo potisnute istine o prošlosti, već i represiju koju je palestinski narod živeo i pre ovog rata sad. Roman se bavi temama nasilja, sećanja i revizionizma, postavljajući pitanja o tome kako se nositi sa istinom koja je dugo bila neizgovorena. Da sam morala da biram samo jednu knjigu koja će ove godine biti prevedena na srpski, to bi bila ova.

Virdžinija Vulf – Gospođa Dalovej (Laguna) 5/5 *****

Nastavljajući misao sa početka prethodnog pasusa… 

Moj čitalački izbor se donekle ukomplikovao (ali i neizmerno obogatio) kada smo počeli da snimamo podkast Vredno priče u produkciji Kontrast izdavaštva. To me je vratilo ili prvi put odvelo do klasika, poput romana Gospođa Dalovej Virdžinije Vulf. Naredne godine će se navršiti jedan vek otkako je objavljena ova knjiga istinske ikone feminizma. Nezaboravna gospođa Dalovej kupuje cveće usred Londona dok Big Ben otkucava sate, preispitujući svoj identitet i svoje izbore. Njena postelja se, kako primećuje, sužava. Tu je i neuhvatljiva Sali Seton, pravi modernistički junak Piter Volš i tragični Septimus Voren Smit (koji u jednom strašnom času prestaje da oseća)… Upoznavanje ovih likova je samo jedan od razloga za čitanje ovog dela i danas i za još sto godina. Kao i Sopstvena soba, kojoj ću se temeljnije vratiti na nekom odmoru (ako, ikada…). 

Ja sam ta koja nisam. Razgovori sa Milicom Nikolić, priredio Nenad Milošević (Akademska knjiga) 5/5 *****

U godini kada je objavljena Gospođa Dalovej rođena je jedna po svemu posebna intelektualka – Milica Nikolić, a kako je ovde dosta toga u simbolici broja pet, možda vredi pomenuti da nas je napustila pre pet godina. Milica Nikolić je, dakle, doživela duboku starost, a preminula je nadomak one ulice koja deli Zemun od Novog Beograda i koja nosi ime jednog od najmlađih američkih predsednika. U dugotrajnim razgovorima sa Nenadom Miloševićem, pesnikom i urednikom, podelila je svoja sećanja na, kako izdavač navodi, tri epohe srpske književnosti. Milica Nikolić bila je istaknuta urednica i prevoditeljka, supruga Oskara Daviča, prijateljica Radomira Konstantinovića, Aleksandra Tišme i Vaska Pope, a njena sećanja su dragoceni trag jednog prošlog vremena na koje danas gledamo sa čežnjom, kako zbog kvaliteta književnosti, tako i zbog uzbudljivije književne scene. O njenom karakteru govori i to što nijednom tokom razgovora nije prekinula Nenada Miloševića. Sa tom mišlju treba ući u o čitanje knjige Ja sam ta koja nisam. Na ovogodišnjem Sajmu sam za dvesta dinara kupila njenu knjigu o poeziji Vuča, Matića, Dedinca, Ristića i Daviča. 

Radmila Lazić – Život posle života (Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani Kraljevo, Edicija Povelja) 5/5 *****

Teško da bi ova lista mogla proći bez poezije, i to kakve. Među poslednjim knjigama koje sam čitala je nova poezija naše istaknute pesnikinje Radmile Lazić, za koju bismo mogli reći, kako to kaže i Robert Frost, da je u stalnoj ljubavnoj svađi sa svetom. Priznala sam Radi da je na mene, kada sam bila pri kraju gimnazije, snažno uticalo njeno Žensko pismo, a tu je i kultna zbirka Doroti Parker bluz, koju se nadam da ćemo uskoro čitati u novom izdanju. Ipak, u novoj pesničkoj knjizi Rada Lazić piše o smrti i svemu što sledi posle, o prijateljstvu i svetu bez žeravice i plamena, bez ganuća. Dvadeset dužih pesama i 64 litanije čitaoca suštinski suočavaju sa mišlju Adama Zagajevskog sa početka knjige – suviše smrti, previše crnog sjaja… Radmila Lazić će i ovom knjigom potvrditi da pesma definiše pesnikov odnos prema životu i svetu, a čitaoce suočiti sa strašnim i večitim pitanjem kroz stih – šta sa preostalom šačicom života?

Migel de Servantes – Don Kihot (Vulkan) 5/5 *****

Kako napisati koji red o knjizi koja je opšte mesto svih naših odrastanja i stasavanja? Susret sa Don Kihotom posle mnogo godina od prvog čitanja samo potvrđuje ono što svi znamo – knjige treba čitati iznova i iznova, u različitim periodima života. Sećam se da je kritičar Milan Vlajčić jednom prilikom na radiju rekao da ako nisi gledao film ili čitao knjigu deset godina, teško da je možeš smatrati pročitanom. Don Kihot je u meni izazvao snažne čitalačke emocije, još od epizode sa vetrenjačama koje vidi kao divove, preko dva stada ovaca koje vidi kao neprijateljske vojske, pa sve do svakog pojedinačnog reda ove knjige koji je upućen njegovoj nedosanjanoj Dulsineji, jer vitez bez ljubavi isto je što i drvo bez lišća i plodova, što i telo bez duše. Ovaj junak renesansnog duha će već u petom poglavlju hrabro kazati da zna ko je, a čitaoca suočiti sa spoznajom da sukob idealizma i realnosti donosi nemire, smeh i suze. 

Slobodan Šijan – Pisci u bioskopu (Filmski centar Srbije i Službeni glasnik)
5/5 *****

Ova uzbudljiva, u novom izdanju i dopunjena knjiga, koju je priredio i uredio naš veliki filmski reditelj i scenarista, ali i vizuelni umetnik i akademik Slobodan Šijan neverovatan je izbor eseja, priča, segmenata romana i misli mnogih i različitih književnika, koji su se u tim svojim literarnim delima dotakli filma i njegove snage i osobenosti. Bio je veliki podvig sve to sakupiti, jer je reč o tekstovima koji sežu u predfilmsko doba, doba kad su književnici samo anticipirali ono što sad poznajemo kao film, pričama o brzini, o kinetičnosti, o kinematografima i panoptikonima, pa do današnjih dana. Raspon u kome su pisani ovi tekstovi je sigurno duži od jednog veka. Predivna je priča u kojoj Čiča Ilija Stanojević piše o boemu koga nema u kafani, jer se zaludeo kinematografom, tu je i Andrićeva pripovetka Panorama, prisutni su tekstovi zenitista, Ljubomira Micića o vezama filma i zenitizma, deo Terazija Boška Tokina, kritičara i filmadžije o kome Šijan zaista snima film pod nazivom Budi Bog s nama. U knjizi su uzbudljivi tekstovi Branislava Nušića o filmovima za odrasle, Bora Ćosić piše o senitizmu, a ne zenitizmu (poziva se na Maksa Seneta), Bogosav Vojnović Pelikan nam dočarava Beograd od pre sto godina, kaldrmu i jedan mali bioskop, slično čini i Bosa Slijepčević, nepravedno skrajnuta i zaboravljena kritičarka, Stanislav Krakov piše o bioskopu Nacional u Pirotu u kome jedan mladić gleda u devojku sve vreme projekcije, a ona oseća njegov pogled na sebi, tu je mnoštvo bekrajno uzbudljivih tekstova i priča ljudi kao što su Stanislav Vinaver, Živojin Pavlović, Radoslav Petkovic, Vlada Bajac, Judita Šalgo, Moma Dimić, Dinko Tucaković. Crnjanski je pisao o Mikiju Mausu, Čarls Simić o filmskom Beogradu svog detinjstva, pre odlaska u Ameriku, Bogdan Tirnanić o bioskopu na Čuburi. Izuzetno delo, koje se može čitati hronološki ili ne, na mahove, ali uvek sa radošću i zadivljenošću.

Savremene iranske pesnikinje – grupa autorki (Imprimatur)
5/5 *****

Još prošle godine na Sajmu mi je dopala šaka ova moćna i dirljiva antologija pesama iranskih pesnikinja. Ovo je izbor najrazličitijih poetika i biografija snažnih ženskih glasova, furioznih, autentičnih, ubojitih, nežnih, pesnikinja od Forug Farohzad koja se okušala i u filmu i tu ostavila trag delom Kuća je crna, do Persis Karim koja se osvrće na aktuelne političke i istorijske okolnosti. Njihov postupak je različit, ali su im teme često slične – sloboda, nezavisnost u telesnom i političkom smislu, patrijarhat, spoznaja sopstvene snage, radost uprkos svemu, život koji buja, paradoks da je život tako jeftin i da možeš da nestaneš u trenutku, bez traga, ali i da si živ, da je u tome i tragika i lepota, lepota, da dišeš, pišeš, sanjaš. Neverovatna knjiga.

Grejson Peri – Igra za galeriju (Službeni glasnik)
4/5 ****

Pre nekoliko godina u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine bila je priređena izložba čuvenog britanskog umetnika Grejsona Perija. Peri voli boje, paterne, kitnjastost, i sam se oblači kao žena, u šarene šlafroke, haljine i beskrajno je zabavan. Igra za galeriju nije ništa manje zanimljiva od njegove umetnosti, to je vodič kroz dekonstrukciju umetničkih mitova, zabluda, radosti i strahova pri odlasku u galeriju ili muzej, mala istorija opažanja i percepcije umetnosti. Peri je pronicljiv i lucidan, neke njegove teze su takve da smo sigurno i sami nekad pomislili slično, a neke vam mogu biti iznenađujuće. On postavlja pitanja šta u umetnosti vredi, a šta je kukavičje jaje, bavi se taštinom praznine, kapitalizmom u kome i umetnost ide u paketu kao proizvod, on se silno zabavlja, ukazuje nam na zamke, ali nas i oslobađa, daje nam smernice kako da sledeći put u muzeju budemo opušteni i pustimo da na nas umetnost deluje ili ne deluje.

Nada Kaurin Knežević – Drugi album (Imprimatur)
5/5 *****

Upravo završavam ovu knjigu koju sam dobila od same autorke, rođene Banjalučanke sa zagrebačkom adresom pre nekoliko meseci, kad je imala beogradsku promociju. Zapravo, tad smo se razmenile knjigama, a tim što je ona bila brža i već uveliko pročitala moju. Volim kad neko ima energetski naboj sličan mom, ali piše potpuno drugačije. Njene teme su one na koje ja retko pišem, ali koje su mi zapravo vrlo bliske, i drago mi je da ih neko ovako umešno i sa strašću obrađuje. A tema je život žene i njeno traganje za srećom i smislom, i to kako biva, simultano na različitim poljima, koja se međusobno često kose i ugrožavaju. Teme majčinstva, slobode, veze sa sobom i sa drugima, bilo da su oni primarna porodica ili partner, najvažnije su teme za autorku, koja pozajmljuje ime za svaku glavu od neke slavne pesme, pa otuda naziv Drugi album. I ti naslovi (Odbrana i poslednji dani, Ako priđeš bliže, Sa druge strane jastuka, Uskladimo toplomjere) sugerišu ton i prvac toka radnje. Autorka vispreno i znalački, sa iskustvom života na ovom podneblju secira naše i nama blisko društvo, njegove neuralgične tačke, patrijarhat, slobodu, povezanost, frustracije, generacijsku traumu. Kakav novi, sveži glas, jasan, uzbudljiv i jestiv, direktan i sočan u izrazu.

Hulio Kortasar – Sabrane priče 1 i 2 (Kosmos izdavaštvo)
6/5 ******

Moj uvek i zauvek omiljeni pisac, neko sa kim sam klinkula i ko je od tad moj večni sagovornik i saputnik, u hemoku u bašti, na moru, u kuhinji, planini, gradskom prevozu. Zato su ove dve knjige, koje čine definitivni skup svih Kortasarovih priča moj svevremeni izbor. Priča je mnogo, a ja u njima beskrajno uživam, pa nisam sigurna da li više volim prvi tom u kome su priče od 1945. do 1966, ili one u drugom, od 1966. do piščeve smrti 1984. Paradoks, humor, improvizacija, elegancija, trilerski obrti, čudne ljubavi, gradovi i mesta, Evropa i Argentina, osećaj za detalj, za fantastično i fantazmagorično, džeziranje, erotika, sve me je to kupilo u prvom susretu sa ovim piscem koga svi uglavnom najbolje znaju po romanu Školice, iako je on ipak najgenijalniji kao autor kratkih priča. Ovo je moja preporuka svima i svuda, iako sam svesna da je to moj ukus, i da možda ovaj pisac neće leći svima. Ali susret sa njim jeste ulaz u jedan čudesan svet. Priča je mnogo, pa ćete kad napravite jedan krug, poželeti da se vratite na početak.

„Drugi zakon termodinamike“ Drago Glamuzina
5/5 *****

Radnja romana se odvija tokom jedne pijane večeri, prijatelji su okupljeni na rezidenciji za pisce. Počinju da igraju „igru“ – svako treba da ispriča neku svoju autentičnu priču, neki događaj iz života koji ih je na neki način promenio, povredio, posle kog su se osećali osramoćeno… Bilo koja priča, samo da je istinita i razarajuća. Tada počinje magija ovog romana. Svaka priča je neočekivana, tenzična, neke su tragične, neke su transcendentalne, neke začudne i duhovite. Autor je majstor prirodnosti replika i dijaloga, i zaista posle prve priče koju ispriča jedna od junakinja, potpuno si uvučen u to veče. Počinješ da se osećaš kao da, kao i ostali likovi, prisustvuješ nečemu velikom – jednoj večeri koja je neponovljiva i koja sadrži sve istine sveta. I zaista, na kraju romana, osećala sam se kao da sam promenjena osoba.

„Kuhinja“ Banana Jošimoto
4/5 ****

Priča prati junakinju Mikage koja se, nakon smrti svoje bake, suočava sa prazninom i usamljenošću. Ona svoj novi dom pronalazi kod dečaka njenih godina Jukija i njegove majke Eriko, kod kojih se seli ubrzo nakon bakine smrti. Iako je težište radnje na odnosu između Mikage i Jukija, njihove ljubavne priče, ipak, lik Eriko je sve vreme prisutan, prati ih kao senka i ubrzo postaje okosnica radnje. Roman zapravo prati njihov trougao. Iako mi je sam zaplet romana jako zanimljiv, kao i sami likovi, koji su zanosni, ipak na kraju sam ostala pomalo ravnodušna. Kao da mi je falilo da na nekom mestu stvar bude malo podignutija, jača, možda čak emotivnija? Ostaje mlak osećaj, pomalo hladan. Međutim! U svakom izdanju „Kuhinje“ nakon romana je i priča „Moonlight shadow“ (naslov je dobila po pesmi Majka Ofilda). I ta priča, kao da mi je upotpunila sam roman, ona ima taj intenzitet koji mi je falio.

„Kad smo bili mlađi“ Oliver Lovrenski
5/5 *****

Oliver Lovrenski je devetnaestogodišnjak koji piše o sirovom odrastanju u Oslu. Glavni lik i narator romana je Ivor, on i njegovi drugovi su grupa šesnaestogodišnjaka koji sve dublje gaze u svet opijata, nasilja i kriminala. Kroz kratka poglavlja, koja podsećaju na beleške koje bi neki tinejžer zapisao u svojoj svesci, u svoj dnevnik ili čak kao SMS poruku, mi pratimo njihove avanture, tuče, zaljubljivanja, razočaranja, očekivanja, snove, ali i postepeni sunovrat. Jezik romana je vrlo specifičan – bez klasične interpunkcije, čak ponegde i sa emotikonima. Stil potpuno oponaša sadržaj. Meni je čitanje ovog romana bilo baš interesatno iskustvo. Trebalo mi je malo vremena da se priviknem na takav stil i da se adaptiram na to šta zapravo čitam i koji su narativni postupci, za čim da tragam u tekstu. Na početku sam, možda čak, moram priznati, imala predrasude da je samo specifičnost stila čar ovog romana, ali zapravo nije. Kako odmiče roman, sve se dublje ulazi u psihologiju tih dečaka, u problematiku Osla, i okruženja u kom dečaci odrastaju. Roman je, kako odmiče, sve razorniji, potresniji i dublji.

„Sećanje na devojku“ Ani Erno
4/5 ****

„Sećanje na devojku“ je delo autofikcijske proze po kojoj je Ani Erno poznata. Autorka se priseća 1958. godine, godine kada je doživela svoje prvo seksualno iskustvo koje je za nju bilo traumatično. Ona u romanu preispituje procep koji se napravio između devojke Ani iz 1958. godine i Ani danas. Kao da je roman neka vrsta istrage – šta se dešava sa našim sećanjima i na koji način su ona utkana u naše današnje biće. A ono što mi je bilo posebno interesantno jeste kako je taj događaj odigrao ključnu ulogu u njenom bavljenju pisanjem. Ovo je prvi roman Ani Erno koji sam pročitala i moram da primetim, da je ovo redak slučaj mog uživanja u tome što sam se na trenutke osećala kao da se probijam kroz tekst. Rečenice su dugačke i isprepletene, svaka rečenica mora da se pročita po tri puta da bi se ceo njen smisao obuhvatio. To mi obično smeta, međutim, ovde je to slučaj upravo zato što su zaista rečenice prepune kompleksnih misli kojima se prosto moraš vraćati da bi primio ceo njihov smisao. Autorka neverovatno gradi tenziju, kroz čitav roman si u nekoj neizvesnosti i napetosti, samo čekaš šta će se loše desiti. Međutim, možda je upravo posledica tolike strepnje upravo ono što mi je zasmetalo, a to je taj fatalizam i mrak koji je obojio čitav roman. Kao da fali nešto lepo, neka pauza od gorčine, što će napraviti kontrast onom ružnom, da bismo lepo mogli još jače da osetimo.

„Probudiću se na Šibuji“ Ana Cima
5/5 *****

Ovde malo varam, s obzirom, da sam pročitala nekoliko romana skorije od ovog, međutim, mislim da nije dobio onoliku pažnju kod nas koliku zaslužuje, te tako bih iskoristila priliku da ga pomenem. Roman ima dve narativne niti. Jedna nit prati dvadesetčetvorogodišnju junakinju koja studira književnost u Pragu, prevodi sa japanskog jezika zaboravljenog pisca Kavašitu, izlazi sa jednim momkom i bori sa se svakodnevicom, dok druga nit prati dušu junakinje koja je zarobljena u kvartu Šibuja u Tokiju bez mogućnosti da pobegne. Ono što mi je bilo fascinantno je na koji način se ove dve linije uvezuju i kako ih je autorka isprepletala. Sve vreme sam se osećala kao da otrkivam nešto novo i nisam na kraju ni malo bila izneverena, kao što ponekad biva kada se na taj način gradi tenzija.

Ježi Kosinski – Prisutnost (Laguna)
4/5 ****

Sigurno preko dvadeset godina znam za postojanje filma „Being there“, kod nas prevedenog kao „Dobro došli, gospodine Čens“, sa Piterom Selersom u glavnoj ulozi, ali i pored toga još uvek ga nisam pogledao. Nedavno sam video da je kod nas izašao roman po kom je film snimljen, knjiga Ježija Kosinskog „Prisutnost“, pa sam pomislio da je možda bolje da od njega krenem. Roman je kratak, pitak, duhovit i čita se za dan-dva. Priča prati Čensa, čoveka sa mentalnim poteškoćama, koji nikad nije napustio dom bogataša kod kog je radio kao baštovan. Čens je nepismen, nesposoban za samostalan život, i jedino u šta se razume su biljke. Spoljni svet ga nikad nije zanimao i sve što o njemu zna je sa televizije koju opsesivno gleda. Kada bogataš umre, Čens u njegovom skupom odelu napušta kuću, bez ideje gde će otići i šta će raditi. Čudnim i komičnim spletom okolnosti za kratko vreme postaje deo džet-seta, koji je oduševljen njegovim elegantnim izgledom i koji u Čensovim običnim pričama o biljkama vidi dubokoumne ekonomske metafore. Roman je fina satirična opservacija površnog društva koje po svaku cenu želi da pronađe spasioca.

Dragan Velikić – Bečki roman (Laguna)
4/5 ****

U svom novom romanu, Velikić se bavi događajem o kojem smo pre nekoliko godina imali priliku da čitamo u medijima. Prvobitna vest je glasila da je u Beču uhapšen mladi srpski psihijatar optužen da je pokušao da otruje kolege, da bismo ubrzo zatim saznali da je reč o sinu Dragana Velikića. Odluku da napiše roman o ovom slučaju, čitalac bi mogao da protumači kao Velikićevu potrebu da pojasni šta se sve tačno dogodilo, ali „Bečki roman” je mnogo više od toga. Centralnu priču, pogotovo u prvom delu knjige, zaista čini priča o hapšenju mladog srpskog psihijatra i svim okolnostima i spletkama koje su do toga dovele, ali roman podjednako govori o odnosu čoveka prema stranoj državi, o njegovoj ushićenosti dok u njoj sve funkcioniše i razočaranjem kad taj sistem pokaže svoje naličje. Velikić se dosta bavi i odnosom oca i sina, i postavlja pitanje koliko očevi svesno ili nesvesno žele svoje sinove da navedu na put koji su im unapred isplanirali, uveravajući sebe da to zapravo čine za njihovo dobro.

Brigite Rajman – Brat i sestra (Radni sto)
5/5 *****

Smeštena u Istočni Berlin, u period neposredno pred izgradnju Zida, roman „Brat i sestra“ nam donosi priču o spremnosti devojke Kristine da razuveri svog brata Urliha da prebegne u Zapadnu Nemačku. Kristina želi da spreči brata jer ga voli, jer su bliski, na momente deluje i previše bliski, ali istovremeno ona i iz ideoloških razloga želi da ubedi brata da bi odlazak u Zapadnu Nemačku bio greška. Knjiga upečatljivo prenosi razmišljanja i dileme mladih ljudi iz DDR, likovi su podjednako ubedljivi i verodostojni i dok iznose argumente za odlazak, kao i za ostanak. Posebno je zanimljivo sa ove distance čitati o preispitivanjima mladih ljudi šta znači biti dobar komunista i da li je to moguće ako si odrastao u porodici kapitalista. Glavnu priču u nekoliko navrata presecaju prizori iz prošlosti, od kojih najstariji slikovito prikazuju sudbinu ove porodice u poslednjim nedeljama rata, pomoću kojih, kako knjiga odmiče, sklapamo jasniju sliku o likovima i njihovim odlukama.

Pol Oster – Baumgartner (Geopoetika)
4/5 ****

Tužna vest nas je zatekla pre nekoliko meseci, kada je preminuo veliki američki pisac Pol Oster. Nedugo zatim u Srbiji je izašla njegova poslednja knjiga „Baumgartner”, koja na neki način može da se posmatra i kao Osterovo opraštanje od čitalaca. Za razliku od mnogih prethodnih romana, ovde nema nekog klasičnog zapleta. Priča počinje pomalo komično, zatičemo namćorastog starog Baumgartnera, profesora i pisca, kog usred posla prekida momak koji očitava struju. Nakon vrlo slikovitog i filmičnog početka, Oster nas nadalje konstantno seli iz sadašnjosti u prošlost i kroz brojne upečatljive scene pomaže da bolje upoznamo njegovog junaka, njegovo detinjstvo, mladost, brak, kao i sudbine njegovih predaka. Ko do sada nije čitao Pola Ostera, najbolje bi bilo da se sa njegovim stvaralaštvom upozna kroz neke druge romane, knjiga Baumgartner je pre namenjena njegovim fanovima, sladokuscima koji će, čitajući njegovu poslednju knjigu, moći da konstatuju koliko su zahvalni što su svih ovih godina pratili stvaralaštvo jednog takvog autora.

Arnon Grunberg – Azilant (Booka)
5/5 *****

Arnon Grunberg je ovog leta bio u Beogradu, gde je, govoreći o knjizi „Azilant”, rekao da ništa što se napiše o seksu ne može više da bude šokantno. Jedino što, po njegovom mišljenju, kod čitalaca može da izazove takav osećaj i nelagodu, jeste pisanje o parovima koji godinama nemaju seks. Upravo je to slučaj sa dvoje glavnih likova u knjizi „Azilant”. Međutim, kako roman odmiče, čitalac brzo uviđa da je to što nemaju seks možda i najmanje čudno kod njih dvoje. Kada žena, koju kroz čitav roman autor oslovljava nadimkom Ptica, sazna da je teško bolesna, odlučuje da se uda, ali ne za svog partnera, već mladog Alžirca koji traži azil. Knjiga je na momente komična i apsurdna, ali kako odmiče, sve više postaje čudna i bolna. Na neki način, ona kao da predstavlja Grunbergov zalet za pravo remek-delo „Tirzu”.