Publika će imati priliku da u sali 1 mts Dvorane pogleda filmove autora čija su dela obeležila ovu festivalsku sezonu i osvojila priznanja u Kanu, Veneciji, Lokarnu, Berlinu, Čikagu…

Nagrađivani film „Sirat“ Olivera Lašea, dobitnik nagrade žirija u Kanu i španski kandidat za Oskara, jedan je od istaknutih naslova ovogodišnjeg FAF-a. Radnja filma prati oca i sina koji dolaze na rejv žurku u izolovanom planinskom području južnog Maroka. Traže Mar, ćerku i sestru, nestalu pre nekoliko meseci na jednoj od sličnih maratonskih rejv zabava. Bezuspešno pokazuju njenu fotografiju posetiocima, okruženi elektronskom muzikom i posebnom vrstom slobode kakvu nikad ranije nisu videli. Publika će film moći da pogleda u subotu, 22. novembra od 19 časova.

Film „Jedan običan incident“, dobitnik Zlatne palme na Kanskom festivalu, u režiji iranskog autora Džafara Panahija, istražuje posledice naizgled bezazlenog događaja koji razotkriva duboke društvene i moralne tenzije. Ono što počinje kao manja nesreća pokreće niz eskalirajućih posledica. Film će biti prikazan u nedelju, 23. novembra u 19 časova.

Fotografija: LesFilmsPelleas

Film „Zvuk pada“ nemačke autorke Maše Šilinski, dobitnik nagrade žirija u glavnom takmičarskom programu Kanskog festivala i nemački kandidat za Oskara, biće prikazan u nedelju, 23. novembra u 21.30 časova. Četiri devojke, Alma, Erika, Angelika i Lenka, provode mladost na istoj farmi u severnoj Nemačkoj. Dok se dom menja tokom jednog veka, odjeci prošlosti ostaju u njegovim zidovima. Iako razdvojene vremenom, njihovi životi počinju da liče jedan na drugi.

Dobitnik brojnih međunarodnih nagrada i brazilski kandidat za Oskara, film „Tajni agent“ Klebera Mendonsa Filja biće prikazan u utorak, 25. novembra u 19 časova. Glavnu ulogu u filmu igra Vagner Moura, poznat po legendarnom liku Pabla Escobara u seriji „Narcos“. Radnja filma dešava se u Brazilu, 1977. godine. Marselo, tehnološki stručnjak u ranim četrdesetim, je u bekstvu. Stiže u Resife tokom karnevalske nedelje, nadajući se da će se ponovo sresti sa sinom, ali ubrzo shvata da je grad daleko od nenasilnog utočišta koje traži.

Film „Snovi“ koji je obeležio istoriju Berlinala kao prvi norveški laureat Zlatnog medveda, u režiji Daga Johana Haugeruda biće prikazan u četvrtak, 27.11. u 22h. Radnja filma istražuje Johanu i njene intimne zapise o prvoj ljubavi koji izazivaju neslaganje unutar njene porodice, podstičući njenu majku i baku da preispitaju sopstvenu stvarnost i snove.

Fotografija: Motlys

Festival autorskog filma podržali su: Potprogram MEDIA programa Kreativne Evrope, Mreža festivala Jadranske regije, Erste Banka, Ambasada Francuske i Francuski institut u Srbiji.

Ulaznice za filmove mogu se nabaviti na blagajni mts Dvorane, kao i preko sajta: https://www.mtsdvorana.rs/filmovi/29-faf

Više informacija o programu 31. FAF-a biće uskoro dostupno na sajtu i društvenim mrežama festivala.

Naslovna fotografija: Fabian Gamper – Studio Zentral

Članak Pobednici najznačajnijih svetskih festivala na 31. Festivalu autorskog filma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovo dopisivanje smo zamislili više kao da ti ja javljam šta se dešava u Beogradu, da ne bi propuštala stvari. A onda je krenulo svašta nešto loše, i dovoljno je samo da baciš pogled na vesti, i moje priče ti onda i nisu mnogo korisne. Ipak, ako preskočimo blokadu fakulteta, to da svakog petka malo pre 12 ljudi izađu na ulicu da blokiraju saobraćaj, a oni zbog kojih izlaze se zaleću kolima u njih, i da sve postaje cirkus koji preti da će biti sve brutalniji, lagao bih te kad bih rekao da se stvari odvijaju svojim tokom. Mislim, odvijaju se, ali u senci svega toga i krvavih otisaka ruku.

U senci previranja u prethodnih nekoliko nedelja, bila su dva omiljena nam beogradska filmska festivala – Slobodna zona i Festival autorskog filma, koje su moji ortaci davno objedinili i nazvali ih – Festival tužnog filma iliti ono na šta Mimi ide, da gleda rumunske i tadžikistanske filmove. Naravno, oni su idioti koji su tim stereotipnim zafrkavanjima dosta toga promašlili, ali, moram da priznam, i dosta toga pogodili.

Neću da ti pričam o tome šta sam gledao, niti da ti približavam same festivale kao takve, jer si i sama išla na njih prethodnih godina. Doduše, s obzirom na to da smo letos zajedno išli na Sarajevo film festival, i video sam kako ti posećuješ filmske festivale, a to je posećivanje aftera filmskih premijera sa po kojim filmskim iskustvom, možda i ne znaš ništa o ovome (hehe).

Šalu na stranu, palo mi je na pamet da možda progovorim o tome šta se dešava pre nego što filmovi počnu i dok se publika još uvek skuplja. Šta se dešava kad filmovi nisu u prvom planu?

Na ovim našim festivalima tužnog filma nema onog lažnog hajpa koji krasi, na primer, FEST već više od deceniju. Znaš ono što su preneli kao priču iz 80-ih, tipa „najbolje ribe dolaze na FEST”? Te frazetine se i dan- danas mogu čuti kako izlaze iz usta raznih mitomana, a u stvari ljudi koji i ne idu više u bioskope, samo se pojave da se slikaju na nekakvim premijerama.

Na Zoni i FAF-u nisu „najbolje ribe”, već običan svet koji se još uvek trudi da održava glavu iznad vode i da diše, jer odlasci na kulturne manifestacije tehnički i treba da budu nešto najprirodnije, poput disanja. A kad vidim da sam na mnogim od filmova bio u polupraznim dvoranama, to može da govori o tome da je godina bila loša za film, pa je bila loša „berba”, može da govori o tome da su selektori uradili lošiji posao, pa su se oslonili na previše alternativne naslove, a možda govori samo o tome da više nikog u Beogradu nije mnogo briga za filmove koji su imali dobru prođu u Kanu i u Veneciji.

Znaš onu kretensku reklamu što nas čeka stalno u bioskopu za Naksi radio? Gde ona žena trči na posao, a na poslu je čeka milion obaveza, i onda ona nehajno pali Naksi radio, po sistemu – lako ćemo, opusti se i uživaj. Malo preuveličavam, naravno, ali ta žena je prototip posetitelja kako ovih festivala, tako i drugih kulturnjačkih stvari u gradu. Četrdeset, ili 50 +, srednje doterana, jer ipak je izašla iz kuće, ali ne u pravi izlazak, sa koleginicom, drugaricom, ili sestrom, i rešila je da pogleda novi film kultnog reditelja za čije ime ne zna baš svako u njenoj okolini. Tako je i sa sedećim koncertima eks-ju rok zvezda, ili pozorišnim predstavama. Nema nekog logičnog objašnjenja za to zašto žene više vole kulturu, osim onog stiha pesme Vampira – Momci piju pivo, cure limunadu, pa tako verovatno muškarci 40+ gledaju fudbal, slušaju Džoa Rogana, razmišljaju o Rimskom carstvu i guglaju prve simptome raka prostate, i to im zauzima sve mentalne okvire i kapacitete.

Ipak, prepoznavanje drugarice svoje majke u masi filmofila na ovim festivalima nije jedina zabava. Tu su i razne neke utvare prošlosti. Mnoge kojima ne smeš da se javiš, mnoge koje ne smeju da se jave tebi. Bivši prijatelji, bivši pijani lajkovi u 3 ujutru, ljudi koje znaš iz grada koji te pitaju šta da gledaju, a tebe bude strah da im preporučiš, jer ni sam ne znaš da li je sledeći film remek-delo ili plastično voće taštine praznine. Tu su i bivši frajeri bivših devojaka sadašnjih ortaka. Nekad ste se mrzeli i gledali ispod oka, sad se izgrlite kao da ste ortaci iz vojske. Oni se, po običaju, pojavljuju u nekim razdrljanim košuljama i flekavim trenerkama, što predstavlja potpunu različitost u odnosu na one sređene gospođe u pedesetim s početka priče.

Mogućnost da ću dobiti po labrnji na nekom od filmskih festivala je mala, ali nije isključena, jer kako laprdam na više online mesta, tako i na Letterboxd-u, ko zna da li će mi prići neki mladi ili ne tako mladi autor da mi objasni kako sam pogrešio što se tiče nekog njegovog dela. Tako da uvek imaš i te susrete sa svima njima, i poglede koji možda znače ko beše ovaj ćelavi, a možda i a eno ga onaj ćelavi.

Ipak, od svih koje srećem, znam i ne znam, moja omiljena posetetiljka festivala je jedna punija gospođa u pedesetim, koja je konstantno u svojoj svetoj borbi da opominje sve one koji prave buku, pričaju, gledaju u telefon i ne fokusiraju se na sam film, i samim tim dok ona njih opominje, smeta svima ostalima jer priča, zviždi i šišti, mahom prema ljudima koje, u stvari, niko nije ni registrovao. Ona je stalno tu, i iako me izbacuje iz takta svaki put, nekako je sad postala deo filmske projekcije autorskog filma gotovo kao i dugačak kadar u kom se ništa ne dešava po 20 minuta. Prvi put sam je „upoznao” kad je pre par godina vikala na mene jer sam jeo grisine na filmu, i tad sam saznao da se na festivalima tužnog filma ne jede kao na ostalim popcorn blokbasterima.

Naravno, tu su i studenti. Masa studentarije koja gleda ove filmove kao na traci, i samo se nadam da umeju da razvrstaju žito od kukolja i umetnost od anti-filma, jer možda jedna od najopasnijih zaostavština Festivala Tužnog Filma jeste da neki klinci pomisle da ovako svi filmovi i treba da izgledaju, i da će ovakve baš oni praviti. To nikako ne želim, a nažalost, u više navrata sam video da su u prethodnim godinama baš takvi filmovi i izlazili.

Ipak, za kraj, ako mogu da budem elitista makar na minut, hteo bih da kažem da je gledati film sa svim ovim ljudima zaista dar, jer pored svih forica i primedbi koje mogu da bacim, ovo je ipak nagledana publika koja ceni trud i ambiciju autora, zna da prepozna dobru foru koja nije na prvu loptu i da je nagradi smehom, pa čak i aplauzom, dok doživljavamo zajedničku katarzu zajedno sa likovima sa platna. Zaista, ja više volim da gledam u bioskopu rumunske filmove nego Marvela, jer sa još stotinjak istomšljenika neki filmovi postaju bolji. Marvel je uvek Marvel, kod kuće ili u bioskopu.

Pitala si me gde ću za Novu. Mislim da, pošto imam novog psa koji se plaši svega i svačega, postoji velika verovatnoća da ću morati da budem kod kuće uz nju kad krenu petarde koje na Zvezdari zvuče kao da je Putin konačno stisnuo dugme. Ali to ne znači da neću na putu do kuće sa posla (da, 31. radim), kao u nekoj seriji Siniše Pavića, posetiti par drugara i usput im se načestitati mile Nove godine. Par sati pre roka.

Članak Alo Alo: Festivali tužnog filma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako se sve to pretvara u filmsku priču, šta stoji iza stvaranja autentične atmosfere i kako lokalne priče dobijaju globalnu dimenziju, otkriva nam David Jovanović.

David Jovanović

Šta je bila početna ideja iz koje je nastao scenario za film?

Pesma Dejvida Linča Balada o Holisu Braunu. Očaran sam atmosferom i narativom pesme, koju je zapravo napisao Bob Dilan. Glavni lik, iz milosrđa, ubija celu svoju porodicu u svetu u kojem pacovi kradu brašno, voda je otrovna, trava crna, a kojoti zavijaju cele noći – sve baš kao što se dešava u rudničkim mestima.

Koliko ti se čini da su ovakve priče o prodaji kuća i napuštanju ognjišta poslednjih godina postale učestale zbog raznih iskopavanja, pravljenja auto puteva i slično, da li te je možda upravo neka lična priča navela da napraviš film o tome?

Moja baka se iselila iz kuće u koju je uložila ceo svoj život. Međutim, nije uspela da to prelepo imanje proda. Rudnik u njenom mestu odlučio je da se širi do oboda imanja, prospe jalovinu, zatruje sve i nastavi na drugu stranu. Nikada nisu ponudili da kupe imanje, dok, naravno, niko ne želi da živi pored jalovišta.

U filmu se osvrćeš i na uticaj ovakvih investicija na zdravlje ljudi, a uz to šalješ i neke vrlo važne poruke, koliko ti je bilo važno da film ima i tu komponentu osvrta na društvene i ekološke probleme koji su sve učestaliji kod nas?

Inicijalno smo želeli da pravimo nadrealni film, bez objašnjenja, kao u svetu Holisa Brauna. Nesvesni da zapravo istražujemo za ovaj film, Đorđe i ja smo snimili kratki dokumentarni film o mojoj baki i rudničkom selu Marićka. Tada smo shvatili da je sve to što nam je delovalo nadrealno, zapravo stvarno, i tako se pojavio kontekst. Obilaskom rudnika i razgovorima sa meštanima dodatno se utemeljila naša potreba da ispričamo ovu priču, dok je moja baka u međuvremenu morala da se iseli zbog pogoršanog stanja astme i plućne fibroze.

Kako si birao lokacije za snimanje i koliko su meštani bili uključeni u ceo proces?

Meštani su ovaj film napravili isto koliko i mi – bez njih ništa ne bi bilo moguće. Oni su obezbedili sve u filmu: krave, kokoške, neke kostime, rekvizite. Orali su njive, rušili kuće, sređivali dvorišta i glumili.

Zašto si odlučio da uključiš elemente vlaške kulture i muzike, kako si istraživao te detalje?

Tragao sam za autentičnošću i bio otvoren da svet u kojem snimam film sam pronađe svoj put u priču – i upravo se to desilo. Bor smo odabrali jer je bio najstrašniji i najuzbudljiviji od svih rudničkih mesta. Toliko je veliki da je rudnik sveprisutan u svakom kadru. Krivelj, kao vlaško mesto, sa svojom bogatom kulturom i predivnim jezikom, prirodno je postao deo filma.

Da li misliš da se kultura lokalnih zajednica gubi pod pritiskom modernizacije i profita?

Nebojšu Žurkića, vlasnika kuće u kojoj smo snimali film, iselili su tek prošle godine. Međutim, njegovu taštu, koja ima kuću u istom selu, nisu. Šta sada on da radi? Da ode da živi u drugo selo i ostavi komšije, prijatelje i porodicu tamo? Upravo sam se vratio iz Talina sa svetske premijere filma. Tamo postoji jedna komuna sa kulturnim centrom u kojem kuvaju žene koje su radile u Mišelinovim restoranima, a žive doktori nauka i umetnici. Oni žive „plemenski” – to je očigledno naša fundamentalna potreba. Potreba za plemenom je univerzalna, ali pleme može postojati samo ako je na okupu.

Koliko ti je bilo teško da dočaraš odnos između oca i njegovog sina Duleta, koji su protagonisti filma?

Obojica su vrsni glumci koji svom radu pristupaju vrlo intuitivno, a njihov odnos je prirodno funkcionisao u svakom kadru.

Šta je tebi lično bilo najizazovnije tokom rada na filmu?

Svakako, budžet je bio jako ograničen, ali entuzijazam 250 ljudi značajno je doprineo tome da se ovaj film realizuje. Najteže mi je bilo što sam nedelju dana snimanja imao 38.5 °C.

Planiraš li da film prikažeš u mestima koja su slična onom iz priče?

To je plan. Trenutno čekamo odgovore od lokalnih samouprava u tim mestima. Već dva meseca pokušavamo da organizujemo premijeru u Boru, ali ne uspevamo. Ukoliko nam ne dozvole, odnećemo projektor i platno i prikazati film u mesnoj zajednici. Želimo da budemo prisutni na svakoj projekciji filma i da uvek razgovaramo sa publikom. U Talinu, gradu sa potpuno drugačijom kulturom, imali smo najduži razgovor sa publikom na celom festivalu – čitavih sat vremena.

Kako vidiš ulogu mladih reditelja u pričanju lokalnih priča koje imaju univerzalnu poruku?

To je, između ostalog, cilj umetnosti uopšte, zar ne?

Šta za tebe, kao mladog reditelja, znači prikazivanje filma na Festivalu autorskog filma?

Festival autorskog filma je najvažnija filmska institucija u zemlji, i nema boljeg i prikladnijeg mesta za ovakav film. Međutim, najviše mi znači jer moja mama sada napokon misli da „mora da ima nešto dobro u tome, čim ga traže.”

Članak Sunce nikad više – ljudi, rudnici i borba za dom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Mladen Kovačević | Foto: Tanja Drobnjak

Film Mogućnost raja prikazan je u takmičarskom delu programa na 30. FAF-u. Da li je raj moguć ili uvek ipak ostajemo u čistilištu?

Bez obzira što je raj, kao simbol sreće, samo ideal mašte, iza potrage za rajem krije se potreba svakog pojedinca za samoostvarenjem. Svaka odluka koju u životu donesemo, vodi nas ka nekoj drugačijoj verziji nas samih, i čak i na mestu koje podseća na zemaljski raj, ostaje pitanje – da li je baš to život koji bi trebalo da živimo. Egzistencijalna tenzija kao posledica slobode, životnih mogućnosti, uvek je prisutna, i kao u Danteovom „Čistilištu”, za razliku od „Pakla”, likovi u filmu se kreću, ne odustaju. Čistilište je uprkos patnji, prepuno nade. Ne znam da li je raj, ni u simboličkom smislu, moguć, ali ta potraga motiviše etička pitanja šta je dobar i kako ga živeti, koja su centralna za ljudsku egzistenciju.  

Ovaj film je, kako ste sami izjavili, inspirisan Dantevom Božanstvenom komedijom. Koje teme i motive ste uneli u vaše ostvarenje?

Ta veza sa Božanstvenom komedijom je vrlo suptilna. Poslužila je kao inicijalna inspiracija, kao priča o životnoj krizi, i dala je formalni okvir u smislu izbora lokacije i strukture filma. Dante je smestio čistilište na ostrvo, u sred okeana, na drugoj strani sveta. Na takvom ostrvu događa se i radnja ovog filma. Danteovo čistilište ima sedam krugova, i zemaljski raj na vrhu, a ovaj film ima sedam priča i prolog koji se događa na vrhu ostrva, gde lokalna deca žive jedan sasvim običan život, i bez obzira što su okruženi palmama oni tu ne vide ideju raja, kao što je mi vidimo u takvom okruženju. To se reflektuje na ostatak filma. Kao da raj nije stvar okruženja, već način na koji percipiramo to okruženje. Film se završava scenom sa roniocima koji zaranjaju u opasan, neistražen, mračni okean. Dante, zajedno sa Vergilijem, dolazi do čistilišta, tako što izroni kroz okean, bežeći iz pakla. Postoje tu još neke analogije, koje je teško, ili čak nemoguće uočiti gledanjem filma, ali one su samo inspirisale određene elemente narativa, i nisu ključne za razumevanje. Ovaj film ne insistira na idejama, ne gura ih usiljeno u prvi plan, već omogućuje jedan vrlo direktan filmski doživljaj života protagonista. 

Da li su još neka dela ili stvaraoci, izuzev Dantea, bili deo inspiracije za Mogućnost raja?

Dok je nastajao ovaj film čitao sam i Prusta. I film se možda na sličan način opire gledaocu narativnom nekonvencionalnošću. Fragmenti priča nisu povezani diskurzivno, ne insistira se na vezama koje su linearne po pitanju primanja i davanja smisla, nema tog linearnog narativnog niza. Veze između fragmenata su intuitivne, vraćamo se na iste motive, kako sam ja uvek razumeo Prustovo pisanje.

Radnja filma izmeštena je u prostore Indonezije i čuje se engleski jezik. Kako ovaj izbor lokacije i jezika doprinosi komuniciranju teme i ideje filma?

Ono što je nekada bila kolonijalistička potraga za bogom, zlatom i slavom, sada je potraga za srećom. Stereotipne slike raja skoro uvek su ukrašene tropskom vegetacijom, i danas su slike tropskih ostrva najbliže našoj ideji zemaljskog raja. I svi bi da poseta ta mesta, da tamo žive, da ugrabe deo raja za sebe. Ipak, to mogu samo oni koji su privilegovani da mogu da otputuju i žive neku drugačiju verziju sebe. To većina ne može. Lokalci na ovim ostrvima to ne mogu. Zato su likovi u filmu uglavnom stranci, i govori se, pored indonežanskog, engleski, ruski, srpski. To pocrtava motive suživota sa očigledno stranim okruženjem, tenziju između ljudskih očekivanja i realnosti.

Ovaj film nastao je u koprodukciji sa Švetskom. Kako je došlo do ove saradnje?

Švedski filmski institut finansirao je moj film „Srećna Nova, Jivu”, i nastavili smo da sarađujemo. Ovog puta to nisu isti švedski producenti, ali su deo istog miljea, razmišljamo o filmu slično.

Kako ste zadovoljni saradnjom sa ostatkom autorskog tima?

Za mene je zajednički kreativni proces jako bitan, mada se kao reditelj često osećate sami. U konačnom utisku narativne preciznosti, iako je postupak prilično nekonvencionalan, najznačajnija je montaža Jelene Maksimović sa kojom sam uradio pet dugometražnih filmova. Snimatelj Marko Milovanović, podjednako kao i ja, uživa u jednostavnosti, i zajedno se trudimo da nas ne zavede likovnost prostora u kojima snimamo. Jakov Munižaba takođe ima sličan ukus, on uobliči film svojim pažljivo promišljenim pristupom. Muzika švedske kompozitorke Rebeke Karijord kao da je pojačala utisak transcendiranja svakodnevica, i pocrtala univerzalnost centralne ideje. I naravno, tu su likovi, koji jako dobro razumeju ovakav filmski postupak, i njihove ideje su veoma bitne u filmu koji nije toliko dokument realnosti, koliko je iluzija dokumentarne realnosti koja nastaje kao posledica indikacija, intervencija, situacija koje ja zajedno sa likovima iniciram. 

Mogućnost raja je imao svoju domaću premijeru na FAF-u. Kako gledate na to?

FAF je za sve nas koji slično razmišljamo o filmu, najbitniji festival. Ti raznovrsni autentični autorski izrazi su definisali naš odnos prema filmu. Naravno da mi je drago što će moj film imati domaću premijeru u takvoj selekciji.

Članak Svaka odluka koju donesemo, vodi nas ka drugačijoj verziji nas samih se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U pitanju su lepršava zapitanost nad antičkim nasleđem (Od statue tražimo samo da stoji mirno), teskoban ženski film vodeće gruzijske autorke mlađe generacije (April), zaboravljeni jugoslovenski osvrt na sukob ideala i korupcije (Pavle Pavlović), mađarski debitant od čije će vam direktnosti i preciznosti pripasti muka (Crna tačka), kao i sumanuti advertajzing dijalog logoreičnog reditelja i mladog fenomenologa (Osam razglednica iz Utopije).

CRNA TAČKA

Premda ih ima nekoliko i među klasicima evropske kinematografije, od Nule iz vladanja do filma Doviđenja, deco, filmovi smešteni u škole (internate, zbornice, dvorišta itd.) prethodnih godina potvrdili su da je, i u umetničkom i društvenom smislu, prostor prepun potencijala za analizu netrpeljivosti raznih vrsta. To dokazuje i činjenica da se u takmičarskom programu nalazi i norveški Armand, još jedan film smešten u učionicu.

Za nama je period neshvatjlivog nasilja unutar škola, koje se odvija na nekoliko frontova, a kao posledica sistemskog zaobilaženja zdravog razuma, empatije, istinskog dijaloga. Zanemaravanje emotivne i socijalne inteligencije, kao i slepo praćenje pravila, okosnica su ovog filma o nasleđu institucionalne inertnosti, zbog koje se onemogućuju sve promene u obrazovanju i srodnim infrastrukturama.

Borba za dobrobit dece u filmu Crna tačka ogoljena je suptilno i postupno, kroz prijateljstvo koje se formira između neiskusne učiteljice i neprilagođenog dečaka. Iako smešten u Mađarsku, po arhitekturi samog objekta, ali i po dinamici odnosa, ovaj film neprijatno mnogo podseća na nešto što bi se moglo desiti i kod nas. Gradacija mučnine unutar prvog dugometražnog filma Balinta Simlera je izvanredna, a osećaj klaustrofobične nemoći postignut je sjajnom fotografijom i scenariom. Jednostavnost gotovo bezazlenih sukoba podsetiće nas da je ono naizgled bezazleno uvek najopasnije.

OSAM RAZGLEDNICA IZ UTOPIJE

Radu Žude pravi filmove neverovatnom brzinom i razigranošću, a nakon prošlogodišnjeg najavljenog kraja sveta dolazi saradnja sa rumunskim fenomenologom mlađe generacije, Kristijanom Ferencom-Flacom. Gledanje ovog filma je telesno iskustvo, poražavajuće poznato za sve postsocijalističke zemlje, dok se u eklektičnom smenjivanju obećanja iz različitih domena ogledaju dve ideologije, prelomljene kroz prizmu hiperstilizovanog potrošačkog vrtloga. 

U pitanju je ozbiljna sociološko-filozofska tema, ali obračun sa njom je vrlo žudeovski, začudan i asocijativan, koji nužno poziva na intelektualno učešće publike. Njoj autori ostavljaju da naslute šta bi sve ovi slojevi bankarskih, ekoloških, istorijskih, erotiskih motiva mogli da predstavljaju u predloženim kolažnim strukturama i montažnim sudarima.

Hipnotišuć koliko i naporan, Osam razglednica iz Utopije je kao neka eksperimentalna, potpuno suluda Noć reklamoždera na prelazu iz uspavanog socijalizma u galopirajući kapitalizam, u Sava centru, nakon petog sata sedenja. A to bi svakako trebalo da bude shvaćeno kao preporuka.  

APRIL

Dea Kulumbegašvili, autorka ovog filma, jedna je od predstavnica mlađe generacije savremenih gruzijskih rediteljki, čija je upečatljiva izražajnost dovela do odluke da im bude posvećen čitav program na 30. Festivalu autorskog filma. U njemu se među naslovima sasvim drugačijih poetika nalazi i Početak, prethodni film Kulumbegašvili, nagrađivan i sjajno prihvaćen od strane kritike.

April je još jedno autorkino posvećenje introspekciji žene na pragu četrdesetih. Tematizujući u tišini i polumraku svakodnevno nasilje i kontemplativna, spora stanja unutar okruženja koje mu je sklono, rediteljka se kreće između medicine i egizstencijalizma, između surovo svedenih i rastresito apstraktnih prizora. Ovo je vidljivo i na narativnom planu, i u planovima koje određuje kamera. Kulumbegašvili možda neće doneti nove zaključke na temu abortusa, oko koje se vrti zaplet, ali svojim stilskim postupcima nagoveštava svu slojevitost ženskog iskustva. 

U hiperrealističnoj postavci pojavljuje se neočekivani nadrealni element, u vidu humanoidne kreature, nalik na nešto između fetusa i otromboljene žene. Figura tumara i diše kroz prostore tako da njena perspektiva nije jasno odvojiva od protagonistkinjine. Ova poetska, nerazjašnjena dualnost podseća na Supstancu rediteljke Korali Farže, koja svoj film završava grotesknom i neprepoznatljivom vizijom ženskog tela. Bilo bi zabavno upoređivati ove dve autorske vizije, srodnih rodnih motiva i drastično udaljenih ambicija, ali April nije film koji će privući ljude u bioskope i tamo ih sažvakati. Naprotiv, njegov teskoban tempo odzvanjaće dugo po izlasku iz sale.

OD STATUE TRAŽIMO SAMO DA STOJI MIRNO

Mlada grčka autorka čiji je film Arhipelazi, goli granit pobedio na prvom ikada Hrabrom Balkanu, pre deset godina, vraća se i u selekciji predstavlja svoj vickasti, inteligentni osvrt na pitanje nasleđa. U vreloj Atini, u kojoj se oko antičkih skulptura prelamaju i brojna druga društvena pitanja, Dafne Heretakis je u svom filmu-eseju neposredna koliko i aktivistički nastrojena prema idejama sećanja i zaborava.

Oko kretanja i mirovanja mogla bi da se isplete čitava sitna filozofija, što ovaj film donekle i sugeriše, premda mu to nije vodeća namera. Po temi i dodirivanju skulptura, on ipak podseća na kratku poetsko-situacionu dosetku Dušana Makavejeva, Spomenicima ne treba verovati, izgleda, nažalost, sklonjenu sa Youtube-a.

PAVLE PAVLOVIĆ

Da je dočekao ovaj festival, Puriša Đorđević bi sa nama slavio 100. rođendan, na kom je neumorno bio gost, prijatelj, publika. Prilično netipičan film, čak i u njegovom stilski i žanrovski raznovrsnom stvaralaštvu Pavle Pavlović je navodno iz zaborava i političke nepoželjnosti izvukla Branka Petrić, supruga glavnog glumca Bekima Fehmijua. Pre nekoliko godina restaurisan, ovaj film dobar je podsetnik na domet medija i domet pozicija, o kom god se režimu radilo.

Totali urbanog Beograda su velelepno snimljeni, i to nije tek romantizacija prošlih vremena, jer taj grad koji se koprca pod korumpiranim činovnicima i večitim gradilištima deluje i te kako poznato. Zbog toga je jedan kadar iz Pavla Pavlovića i završio kao ključni element vizuelnog identiteta ovogodišnjeg festivala.

Film se prikazuje kao deo kratkopoteznog programa pod nazivom U najboljim godinama, u kom na Purišu Đorđevića odgovaramo srodnim filmovima Kvar Miše Radivojevića i Novinar Fadila Hadžića. Svi su snimljeni sa bliskim idejama, u istoj deceniji i sa glavnim junacima koji su u svojim tridesetim. U tom smislu, preporuka za jedan film izvesno je preporuka za celu mikro-selekciju, čiji naslov treba shvatiti autoironično: nema najboljih godina, a sve su to ionako floskule, osim borbe protiv cenzure i malogađanštine. Nadam se da je i festival, napunivši 30, takođe u svojim najboljim godinama, dovoljno zrelim i dovoljno vitalnim za sukobe svih vrsta.

Članak Pet filmova koje biste možda zaobišli na 30. FAF-u, ali nemojte se pojavljuje prvo na Oblakoder.

FAF pre FAF-a biće održan od 12. do 21. novembra u sali 4 mts Dvorane. Projekcije počinju u 20.30 časova.

U utorak, 12. novembra publika će imati priliku da pogleda francuski film „Profesorka klavira” Mihaela Hanekea (Gran pri u Kanu). Film prati pijanistkinju Eriku, strogu profesorku koja drži časove klavira. Približava se srednjim godinama, živi sa majkom. Posećuje seks prodavnice i ulazi u odnos sa studentom Valterom.

Profesorka klavira, foto FAF promo

U sredu, 13. novembra biće prikazan film „Prošlost” Asgara Farhadija koji je za ostvarenje „Razvod” dobio Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja. Film prati Iranca Samira koji napušta suprugu Francuskinju i dvoje dece kako bi se vratio u svoju domovinu. Supruga započinje novu vezu i on mora da se suoči sa tom činjenicom.

Projekcija turske drame „Zimski san” Nurija Bilgea Džejlana (Zlatna palma u Kanu) biće održana u četvrtak, 14. novembra. „Zimski san” je film o bivšem glumcu koji vodi mali hotel u snežnim planinskim predelima Anadolije sa suprugom, sa kojom je u bračnoj krizi.

U petak, 15. novembra održaće se projekcija filma AFERIM! Radua Žudea (Srebrni medved za režiju). Kostandin, policajac i njegov sin putuju zemljom (19. vek, Rumunija) u potrazi za odbeglim romskim robom.

U subotu, 16. novembra biće emitovan film „Hronični” Mišela Franka (Najbolji scenario u Kanu). Dejvid je efikasan bolničar, razvija bliske veze s terminalno obolelim pacijentima, dok u privatnom životu ostaje povučen i teško se snalazi u društvenim situacijama.

U nedelju, 17. novembra na programu će biti nagrađivani „Ja, Danijel Blejk” Kena Louča. Danijel Blejk je 59-godišnji stolar koji živi u Njukaslu. Nakon što doživi srčani udar, mora da se izbori sa silama birokratije kako bi dobio pomoć države.

U ponedeljak, 18. novembra sledi projekcija nagrađivanog ostvarenja „Bez ljubavi” Andreja Zvjaginceva. Boris i Ženja prolaze kroz proces razvoda, konstantno se svađaju, i pokušavaju da prodaju stan, ali su već krenuli da se pripremaju za život sa novim partnerima. Oni ni ne pomišljaju na svog dvanaestogodišnjeg sina Aljošu, sve dok ne nestane.

Bez ljubavi, foto FAF promo

U utorak, 19. novembra biće upriličena projekcija filma „Projekat Florida” Šona Bejkera. Hali i Muni, majka i ćerka, žive u jeftinom motelu “Čarobni dvorac”. Dok Muni provodi dane u avanturama sa prijateljima, nesvesna je žrtava koje njena majka podnosi da bi ih izdržavala.

U sredu, 20. novembra na velikom platnu gledaće se još jedan nagrađivani film, „Srećan kao Lazaro” Aliće Rorvaker. Priča prati Lazara, dobrodušnog mladića, i Tankredija, maštovitog plemića, u izolovanom selu Inviolata, kojim upravlja baronesa Alfonsina de Luna.

Poslednjeg dana programa „FAF pre FAF-a”, u četvrtak, 21. novembra biće emitovan film „Kradljivci” japanskog reditelja Hirokazua Koreede. Na marginama Tokija, grupa autsajdera živi od sitnih krađa. Kada jedan član bude uhapšen, otkrivaju se tajne koje prete njihovom skromnom životu u senci.

Kradljivci, foto FAF promo

Podsećamo, FAF će svečano biti otvoren projekcijom filma „Susedna soba“ Pedra Almodovara u petak, 22. novembra u 19 časova. Glavna lokacija festivala biće mts Dvorana, dok će projekcije filmova biti održane i u Dvorani Kulturnog centra Beograda, Jugoslovenskoj kinoteci, Muzeju Kinoteke, bioskopima CineGrand Rakovica i Delta Planet Niš, kao i u Centru za Kulturu Smederevo, Bioskopu Zvezda u Boru, Bioskopu u Zaječaru i u Filmskoj Dvorani Grocka.

Festival autorskog filma podržava Ministarstvo kulture Republike Srbije i Potprogram MEDIA programa Kreativne Europe. Prijatelj festivala je Erste Banka Srbija.

Ulaznice za festival i za program „FAF pre FAF-a” mogu se nabavitii na blagajni mts Dvorane, kao i preko sajta mtsdvorana.rs. Više o festivalu i ovogodišnjem programu uskoro na sajtu i društvenim mrežama festivala.

Naslovna fotografija: Projekat Florida, foto FAF promo

Članak FAF pre FAF-a: Projekcije vrhunskih ostvarenja iz protekle tri decenije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Plakat za 30. FAFosmislio je dizajnerski tim koji čine Selena Kučević, Mina Stojadinović, Katarina Stanojlović, Anđelija Stančulović i Borut Vild.

Dizajnerski tim je o vizuelnom identitetu ovogodišnjeg FAF-a izjavio: „Vizuelni identitet jubileja slavi autora kroz upotrebu slova A, izvedenog iz logoa festivala – naglašeno, vizuelno dominantno slovo, oda je samom festivalu, autoru i tome šta autorstvo predstavlja. Kako bi ove godine, reditelj Puriša Đorđević obeležio svoj 100. rođendan, drugi, važan deo identiteta, preuzet je iz njegovog filma Pavle Pavlović. Odabrani kadar prikazuje panoramsku scenu Beograda gde je glavni lik u aktivnoj ulozi posmatrača. Autor je, poput njega, istovremeno ranjiv ali i nepokolebljiv, uprkos svim izazovima koji se pred njim nalaze“.

U čast 100 godina od rođenja Puriše Đorđevića na festivalu će biti prikazan film „Pavle Pavlović“ snimljen 1975. godine.

Mladi radnik Pavle Pavlović, u sredini natopljenoj sitnom korupcijom, zloupotrebom samoupravnih slogana i slomom morala, postaje buntovnik koji će na kraju stradati. On otvoreno govori o problemima svoje fabrike u jednoj televizijskoj seriji. Od uprave dobija stan, a za uzvrat povlači datu izjavu, ali gubi prijateljstvo i poverenje svojih kolega. Život započinje iz početka u drugom preduzeću, kroz rad i požrtvovnost ponovo stiče drugove. Upadajući iznova u novi niz zapleta u kojima se suočava čak i sa kriminalom oko ilegalnog prebacivanja radnika u inostranstvo, na kraju gubi život. Uloge u filmu tumače Bekim Fehmiju, Milena Dravić, Slobodan Đurić, Rade Marković, Ljuba Tadić i drugi.

Puriša Đorđević je svoje poslednje filmove premijerno prikazao na Festivalu autorskog filma, među njima su bili i dokumentarni film Gospodin, posvećen Matiji Bećkoviću (2021), film Mala moja iz Bosanske Krupe (2016), posvećen Branku Ćopiću, te film Iščezla Albertina (2014) koji je radio sa koreografom Milošem Sofrenovićem i snimateljem Mišom Miloševićem prema motivima Prustovog romana…

Podsećamo, FAF će svečano biti otvoren projekcijom filma „Susedna soba“ Pedra Almodovara u petak, 22. novembra u 19 časova. Glavna lokacija festivala biće mts Dvorana, dok će projekcije filmova biti održane i u Dvorani Kulturnog centra Beograda, Jugoslovenskoj kinoteci, Muzeju Kinoteke, bioskopima CineGrand Rakovica i CineGrand Niš, kao i u Centru za Kulturu Smederevo, Bioskopu Zvezda u Boru, Bioskopu u Zaječaru i u Filmskoj Dvorani Grocka.

Festival autorskog filma podržava Ministarstvo kulture Republike Srbije i Potprogram MEDIA programa Kreativne Europe. Prijatelj festivala je Erste Banka Srbija.

Ulaznice za festival mogu se nabavitii na blagajni mts Dvorane, kao i preko sajta mtsdvorana.rs.

Više o festivalu i ovogodišnjem programu uskoro na sajtu i društvenim mrežama festivala.

Članak Vizuelni identitet 30. FAF-a i specijalna projekcija filma Pavle Pavlović u znak sećanja na Purišu Đorđevića se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Najnoviji film Pedra Almodovara izazvao je veliku pažnju kritike i publike, posebno jer je ovo njegov prvi dugometražni film snimljen u potpunosti na engleskom jeziku. Film istražuje duboke veze prijateljstva, fokusirajući se na odnos između dve žene, koje tumače Džulijan Mur i Tilda Svinton. „Susedna soba“ je priča o prijateljstvu, ali i o teškim odlukama.

Pedro Almodovar je povodom novog ostvarenja rekao: „U mojim filmovima se mnogo priča. Među svim narativnim elementima (svi su važni i u sve sam potpuno uključen), glumci su ti koji pričaju priču. U ovom filmu Tilda Svinton i Džulijan Mur nose težinu celog filma na svojim ramenima, i to spektakularno. Imao sam sreće da su obe odigrale pravu glumačku majstoriju. Tokom snimanja, u nekim trenucima, i ekipa i ja smo bili na ivici suza dok smo ih gledali. Bilo je to veoma emotivno snimanje, i na neki način, osećam se blagosloveno što sam bio deo njega“.

Uloge u filmu tumače: Tilda Svinton, Džulijen Mur, Džon Turturo, Alesandro Nivola, Huan Dijego Boto, Raul Arevalo, Viktorija Luengo, Aleks Heg Andersen, Ester Mekgregor, Alvize Rigo, Melina Metjus.

Festival autorskog filma (22-29.11) i ove godine donosi najnovija ostvarenja autorskog filma, jedinstvene filmske priče, originalna i relevantna autorska dela evropske i svetske kinematografije.

Ulaznice za svečano otvaranje 30. FAF-a mogu se kupiti od utorka, 8. oktobra na blagajni mts Dvorane, kao i preko sajta mtsdvorana.rs.

Više o festivalu i ovogodišnjem programu uskoro na: https://faf.rs/

Fotografije: Promo

Članak Susedna soba Pedra Almodovara otvara 30. Festival autorskog filma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nakon domaće premijere na Festivalu autorskog filma i nakon što su se slegli utisci, sa Jovanom smo razgovarali o tome kako je izgledao proces pripreme za ulogu, kakvo je njegovo iskustvo rada na filmu i na koji način je ova uloga uticala na njegov svakodnevni život.

Jovane, kako si, kako se osećaš sada, nakon domaće premijere filma Lost Country?

Jovan Ginić: Premijera u Srbiji bila mi je jedna od najznačajnijih jer je to grad u kome se dešava radnja filma i grad u kome je sniman isti. Takođe, svi drugari su gledali film i videli šta sam radio zadnjih godinu dana.

Kakve su reakcije publike, posebno tvojih prijatelja i vršnjaka?

Svima se svideo film i to mi je posebno drago, bili su vrlo ponosni. Svima se svideo film i to mi je posebno drago, bili su vrlo ponosni.  Nisam siguran da su ga svi moji vršnjaci razumeli u potpunosti, što je normalno, jer niko od nas nije bio ni rođen u vreme kada se radnja filma dešava. Film je svakako otvorio mnoga pitanja kod svih nas. 

Šta je ono što nosiš kao glavni utisak sa snimanja? Kako je uopšte došlo do toga da se baš ti nađeš u filmu i dobiješ ovako zapaženu ulogu?

Na film dolazim iz bazena zajedno sa Miodragom (koji u filmu glumi mog najboljeg druga) i tada odlazimo na prvi kasting. Vremenom mi se svidelo tamo i posle puno druženja sa Vladom dobio sam ulogu. Moram da priznam da u tom trenutku nisam bio ni svestan šta to znači.

Kako su izgledale pripreme za ulogu, s obzirom na to da je Vladimir imao specifičan način rada sa vama?

Na tim kastinzima jedino pravilo je bilo – nema glume, jer niko od nas nije imao nikakvo znanje glume i veštine na koje može da se osloni. Imao sam sreću da sa mnom na filmu glume iskusni i sjajni glumci koji su mi nesebično pomagali svojim savetima. 

Ovakve stvari ljudima često promene život, šta se sve kod tebe promenilo od kada si počeo sa snimanjem filma?

Završio sam muzičku školu, i dalje treniram vaterpolo, volim vaterpolo i treniram ga već deset godina. Dokle god mogu da uskladim sve što volim sa obavezama, radiću to.

Da li ti se čini da je tinejdžersko doba slično, bez obzira na period u kome odrastaš, koliko su ta neka unutrašnja previranja, možemo reći, univerzalna? Kako bi ti okarakterisao tvoju generaciju?

Svaka generacija nosi neku svoju revoluciju koju živi i proživljava na neki svoj način, ali smatram da je biti tinejdžer uvek bilo teško i lepo, ali značilo je da nosiš neki svoj bunt protiv svega što baca u neki šablon.

Kako je izgledalo raditi sa velikim glumcima poput Jasne Đuričić i Borisa Isakovića, jesi li dobio neki savet?

Bilo mi je posebno drago što sam radio sa Jasnom i Borisom koji su mi uvek pomagali kako da mislim i da se lakše snađem. Pored Jasne i Borisa, sa nama su bili i Pavle Čemerikić, zatim divni Duško Valentić u ulozi deke, Marija Škaričić i Helena Buljan. Fenomenalna ekipa. Uživao sam sa njima.

Dobio si dve jako važne nagrade – Srce Sarajeva i nagradu Otkrovenje u Kanu, jesi li ikada mogao da pretpostaviš da ćeš možda jednoga dana otići u smeru glume? Jesi li i ranije bio član glumačkih sekcija ili učestvovao u školskim predstavama?

Nikada ranije nisam glumio, niti me je to privlačilo kada bi me roditelji pitali. Sada mi gluma postaje jedna nova opcija o kojoj ću morati još dosta da razmislim, ali sam otkrio jedan novi lep i drugačiji svet.

Iako je možda još rano da pričamo o tome da li planiraš da nastaviš da se baviš glumom, za kraj nam reci koji su tvoji dalji planovi?

Sve ovo se izdešavalo jako brzo i moraću da uzmem još vremena da odlučim o svojoj budućnosti za koju sam još mlad da donesem odluku.

Naslovna fotografija: A.H./ATAImages

Članak Otkrio sam jedan novi, lep i drugačiji svet se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Una Gunjak je rođena i odrasla u Sarajevu. Njen prvi kratki film Kokoška premijerno je prikazan na Nedelji kritike Kanskog filmskog festivala 2014. i osvojio je Evropsku filmsku nagradu za najbolji kratki film. Njen drugi kratki film Salamat iz Nemačke (2017) nastao je u okviru inicijative Lebanon Factory, premijerno je prikazan u okviru programa Dve nedelje reditelja 2017. godine u Kanu.

Una Gunjak / Foto: Olivia Harris

Znamo da autori filmova često inspiraciju za svoja ostvarenja traže u svom okruženju, odnosno realnom životu. Da li je to slučaj sa Vama i filmom Ekskurzija?

Una Gunjak: Da, Ekskurziju je inspirisao jedan skandal koji se desio u Bosni i Hercegovini prije nekoliko godine prema kojem je navodno sedam djevojčica zatrudnelo za vrijeme ekskurzije u osnovnoj školi. Ono što me obavezalo da se bavim tim događajem jeste upravo reakcija javnosti na to što se navodno desilo: te djevojčice su grđene, sramnjene, nazivane vulgarnim i pogrdnim imenima. Svakojake apsurdne hipoteze su se povlačile o tome šta se desilo, a pravo pitanje, pitanje šta formira mlade djevojke u njihovom seksualnom sazrijevanju danas – nikako nije postavljano. Imala sam dužnost, da pričam o njima.

Da li nam možete otkriti neke uopštene podatke o filmu: koliko je trajalo njegovo snimanje, kako ste vršili kasting glumaca, na kojim lokacijama ste snimali film?

Snimali smo 29 dana, na lokacijama u naselju Malta u Sarajevu. Malta je jedno urbano betonsko naselje, veoma svojstveno po svojoj block arhitekturi. Nije periferija, ali nije ni centar. Kasting je nešto čemu smo posvetili više mjeseci prije samog snimanja, znajući da film zavisi od tog dobrog ansambla. Moja kasting direktrica i ja smo upotrebile razne metode, bilo je to baš jedna druga potraga za blagom. Poslijednji način koji smo primjenile, radi Covida je bio online poziv gdje su kandidati slali videe sa odrađenim zadacima – priznajem, veoma sam malo vjerovala u taj proces, ja sam ljubitelj kontakta uživo, ali uratci koje smo dobili su nas apsolutno oduševili. Tako smo dobili i Asjine klipove i odmah shvatile da se radi o nekom posebnom. Znali smo da čim pronađemo Iman, ostatak ekipe će moći da se formira organski, i tako je bilo.

Gde ste imali premijeru filma, te kakve su prve reakcije i kritike publike?

Premijera filma je bila na otvaranju sekcije Cineasti del Presente – Filmmakers of the Present Festivala u Locarnu. Prve kritike su bile fenomentalne i nakon što smo ispratili punu salu i odgovorili na sva pitanja, svjesni smo bili koliko je film dobro primljen i tačno pročitan.

Da li smatrate da je ovo tinejdžerski film ili možda čak i film koji biste preporučili odraslima, odnosno prvenstveno sadašnjim i budućim roditeljima mladih tinejdžera?

Ovo je film za roditelje (mlade, stare, buduće) i njihovu djecu! Svakako roditeljima i prosvjetnim radnicima i pedagozima. Tiče se mladih da, ali to je film prije svega o društvu, o odnosu društva sa mladima. Svima nam je poznat veliki broj tzv. američkih tinejdž drama sa istom ili sličnom temom.

Možete li povezati ovaj film sa nekim holivudskim ostvarenjem?

Ne baš. Meni to nikad nije ni bilo neka inspiracija. Njihova kulturna tkanina je dosta drugačija od naše, taj registar je mnogo drugačiji od onog što sam ja tražila sa filmom. Počnimo od toga da u Ekskurziji glume djeca – iste dobi kao i njihovi likovi. Djeca, puna života, puna svojih specifičnosti – ne modeli onoga što zamišljamo da su adolescenti.

U osnovi priče filma je nesigurnost mlade devojke u društvu, a možemo reći da je to i opšta situacija mladih u datom periodu života. Koji je Vaš stav o tome, odnosno šta smatrate da je glavni uzrok tog stanja kod mladih ljudi?

Pa, upravo to društvo je ono u koje se moramo zagledati. Veoma polarizirano društvo, ispunjeno svakodnevnim mikronasiljem veoma često seksističke prirode. Djevojkama ali i dečkima se nameću neke licemjerne norme – s jedne strane ove ekstremne i agresivne, koje ih guraju u ponašanja za koja možda nisu emocionalno zreli, sa druge strane ove neke lažne moralne norme, vješto prerušene u neke tradicionalne vrijednosti. Kako navigirati to sa 15? Kako recimo djevojka od 15 da prizna da osjeća želju za seksualnim odnosom, za intimnošću, ali da se u isto vrijeme ne osjeća spremnom – a da pri tom ne bude osuđena i posramnjena, u najmanju ruku. Tu su naravno društvene mreže, ali mislim prije svega činjenica da su oni odrasli u kulturi selfija. Mladi danas se od malih nogu konstantno gledaju, u svakom trenutku kontrolišu kako izgledaju, kako se ponašaju. To ih neminovno čini jos nesigurnijim. To je konstantan često nesvjesni pritisak – nesvjestan jer je to norma.

Ekskurzija obuhvata saradnju više produkcija i produkcijskih kuća. Možete li nam reći nešto više o tome?

U Bosni I Hercegovini, ali u mnogim zemljama na Balkanu je teško snimiti film samo sa domaćim novcem tako da je koprodukcija skoro pa uvijek nužna. To se na prvu može činiti kao neka negativna okolnost ali mislim da je to samo prilika da se radi sa odličnim autorima iz susjednih zemalja i da se zajednički stvara. Pored toga, recimo kad se radi o zemljama bivše Jugoslavije, tržište u svim tim zemljama je relativno malo, radi se o kinematografijama za koje je neophodno da se otvore kako bi postojale, disale, živile među publikom. I to je samo bonus po meni. Naš film je ko-produkcija BiH, Srbije, Hrvatske, Francuske, Norveške i Katara. U Francuskoj smo recimo motirali i naša montažerka je Francuskinja, dijelom jer ja tamo živim i naš sales agent je iz Francuske.

Film će biti prikazan na 29. FAF-u. Šta očekujete od beogradske publike i koliko su festivali po vašem mišljenju važni za promociju autorskog filma?

Znate, veoma sam uzbuđena. Očekujem dobar, konsturktivan razgovor nakon filma, o temi, o filmskoj praksi i metodama. Radujem se novim kolegama koje ću upoznati i starim drugarima koje ću ponovo vidjeti. Festivali su esencijalan dio promocije jednog autorskog filma, ali ne samo – krucijalni su u odgoju i kultivisanju kritične mase i buduće osvještene filmske publike.

Film Ekskurzija možete pogledati u okviru ovogodišnjeg Festivala autorskog filma: u mts Dvorani u terminima: 29.11. u 21:00h u sali 6; 30.11. u 17h u Domu omladine Beograda, i 1.12. u 14.30h u Sali 2 mts Dvorane.

Članak Ekskurzija je film o odnosu društva prema mladima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Povodom premijere u Beogradu Vuk Lungulov je govorio o svom filmu, prosecu kastinga i o tome kakav odnos srpske publike očekuje prema filmu sa temom seksualnog identiteta i odnosa prema trans osobama.

Radnja filma Mešanac se dešava u jednom danu. Kako ste se opredelili za takvo rešenje?

 Vuk Lungulov-Kloc: Volim osećaj neograničenosti vremena u filmovima i pozorištu. Svi imamo dane koji se čine kao nedelje dugi. A kad završite, pogledate unazad i pitate se „da li je to bilo jutros?“ Volim takve dane. U njima ima magije. Osećam da nas takvi dani menjaju i podsećaju na to koliko smo živi. Takođe sam želeo da ljudi koji gledaju film osete kao da su proveli dan sa trans osobom. Želeo sam da osete da su stekli novog trans prijatelja.

Kako ste prišli procesu kastinga? Koje kvalitete ste tražili od glumaca sa kojima ste oživeli Vašu zamisao?

Kasting je bio prilično zahtevan. Morao sam da pronađem trans muškarca koji je polu-Latino, polu-Evropljanin. Trebalo mi je skoro dve godine da pronađem Lia Mehiela. Tražio sam svuda, po različitim glumačkim školama, fakultetima, na Instragramu, itd, sve dok ga naposletku nisam pronašao. Zanimljivo je da zapravo imamo jednog zajedničkog prijatelja, Sama Intilija. Kad sam im rekao da sam odabrao Lia za Fenju, rekli su: „Naravno! Trebalo sam vas upoznati!“ To bi mi uštedelo puno vremena.

foto: Mikaela Lungulov

Film Mešanac je Vaš prvi dugometražni projekat. Šta su bili najveći izazovi u realizaciji?

Kreiranje prvog dugometražnog filma predstavlja jedan veliki, kontinuirani izazov. Sve je bilo izazov, od ubeđivanja ljudi da vam veruju kao reditelju prvog filma, nagovaranje da vam daju novac, pa sve do toga da ih ubedite da je trans film namenjen svima, a ne samo trans osobama. To je bio dug i težak put. Šest godina mog života. Ali, evo nas. Veoma sam ponosan na ceo tim i na sebe.

Vaše poreklo je jednim delom vezano za Srbiju. Šta za Vas, imajući to u vidu, znači gostovanje na Festivalu autorskog filma u Beogradu?

Moj otac je srpski filmski stvaralac (Darko Lungulov). Filmsko stvaralaštvo je uvek bilo deo mog života. Toliko mnogo da ponekad ne shvatam koliko duboko je povezano sa načinom na koji posmatram svet. Učestvovanje na beogradskom FAF-u je velika čast. Radujem se dolasku i proslavi u očevom rodnom kraju, a znam da će ponos koji će on osećati biti neverovatan.

Razgovor povodom projekcije filma Mešanac na 29. FAF-u, foto: Tanja Drobnjak

Seksualni identitet nije jedini na koji ste bacili svetlo u ovom filmu. Kroz Fenjiino poreklo se otvara i pitanje multikulturalizma. Vi i sami dolazite iz porodice u kojoj su zastupljene dve kulture. Kako se suočavanje sa pitanjem porekla odnosi prema formiranju seksualnog identiteta? Kako vidite ta dva iskustva iz sopstvene perspektive?

Ne mislim da tvoje poreklo ima veze sa tvojim seksualnim identitetom. Ti si ono što jesi i voliš onoga koga voliš. Odakle dolaziš samo čini tvoju istinu više ili manje opasnom po život. Moje multikulturno poreklo i moj seksualni identitet su dve različite stvari.

Kroz više situacija pokazujete odnos društva prema trans ljudima na nivou svakodnevnog života – od kupovine kontracepcije u apoteci do upotrebe ličnih dokumenata na šalteru. Koliko Vam je bilo važno da skrenete pažnju na pitanje svakodnevnih prepreka sa kojima se trans osobe sočavaju?

Bilo mi je važno da prikažem trans stvarnost onako kako je doživljavam. Želeo sam naslikati portret trans muškarca tokom 24 sata. Dnevne prepreke su samo deo šire slike. Mnogi ljudi koji gledaju film, a nisu trans, rekli su mi da je previše pedantan. Da nije moguće da se toliko puta morate objašnjavati u jednom danu. Ali realnost je takva. Primorani ste da neprestano objašnjavate stvari. Ljudi su vrlo nametljivi. I iznad svega, morate preskakati prepreke koje drugi nemaju. Iscrpljujuće je. To je smrt hiljadu uboda.

Fenja vaš glavni junak će kod nekih kritičara biti nazvan anti-junakom. Kako ste Vi želeli da ga vidimo?

Voleo bih da ljudi odu s utiskom da je Fenja antiheroj. Privilegija je biti nesavršen na ekranu. Trans osobe se uvek trude da udovolje drugima, pokušavajući da objasne stvari, da ne pričinjavaju nelagodu drugima, da se uklope. Želeo sam da Fenja bude kao i svi drugi, komplikovan. Nekim ljudima će se dopasti, a drugima neće. Ostavljam publici da odluči da li želi biti njegov prijatelj ili ne.

Fenja se nakon tranzicije suočava sa ključnim figurama u njegovom životu. Kako vidite taj sukob novog identiteta trans osoba i ličnih odnosa koji su ostatak starog?

Kad se izjasnite da ste gej, trans, ili nešto drugo, postoji jasna podela između pre i posle toga u vašem životu. To utiče na sve oko vas. I to utiče na svakoga oko vas. Menjate njihovu perspektivu i tražite od njih da se vrate unazad i da preurede svoja sećanja. To je puno. I to zahteva vreme. Mnogi ljudi reaguju iz straha i vrlo brzo vam protivreče. „Šta ako promeniš mišljenje?“ „Kako ćeš pronaći ljubav?“ „Nećeš moći da se zaposliš!“ Ovo su neke od stvari koje sam čuo kada sam se odlučio da se autujem kao trans u 21. godini, i bolelo je. Već sam bio tako ranjiv. To me je činilo veoma usamljenim. Ali za mene, autovati se ili ne nije bio izbor. To je bilo pitanje života ili smrti. Pa sam morao da izguram dalje. I nakon nekoliko godina, kada su ljudi počeli shvatiti da sam mnogo srećniji i da ću ovo biti do kraja mog života, počeli su da se mire s tom idejom. Ali uvek će biti teško vladati odnosom koji je povezan s vašom prošlošću. Mislim da to ide izvan toga što znači biti trans.

Naročito su uspele scene koje pokazuju Fenjin odnos prema sestri. Reklo bi se da Vam je ova relacija bila važna za razvoj glavnog lika.

Volim ideju mentorstva i brige jednih o drugima. Deca jednostavno žele da ih tretirate kao odrasle, a Fenja to čini sa Zoe. Njoj nije važno da li je on trans ili nije. Sve što želi je da ima svog starijeg brata nazad. Želi svog partnera u zločinu nazad. Mislim da postoji posebna veza između braće i sestara. Vi ste zajedno spojeni na način koji niko drugi ne razume. Imati roditelje je čudna stvar kroz koju svi prolazimo. Rađate se u stvarnost koja je uglavnom kontrolisana od strane vaših roditelja tokom vaših formativnih godina. Čini se kao da je svaka porodica zemlja za sebe. Svi smo stranci u tuđoj zemlji. Ali vaša braća i sestre znaju odakle dolazite.

Foto: Matthew Pothier

Kako lokacije koje ste birali za snimanje korespondiraju sa radnjom filma?

Sve lokacije gdje je film sniman su posebne za mene. Želeo sam da prikažem Njujork koji poznajem i volim. Bar je od mog prijatelja Miča. Vešeraj je gde i ja sam perem svoju odeću. Fenjin stan pripada mom najboljem prijatelju Ejdanu. To je ljubavno pismo mom viđenju ikonopisnog grada. Želeo sam da film ima osećaj autentičnosti. Želeo sam da neko ko je rođen u Njujorku i gleda film prepozna autentičnost, a ne samo da gleda još jedan film o Njujorku koji je stran ljudima koji tamo stvarno žive.

Koji autori ili ostvarenja su uticali na rešenja koja su u filmu Mutt ponuđena?

Kada sam bio na fakultetu, ja i moja grupa prijatelja bili smo opsednuti pokretom Dogma 95. Nazvali smo sebe Turn Around Times i dugi niz godina smo im odavali počast. Voleo sam brz i prljav način pravljenja moćnih filmova, koristeći samo ono što vam je dostupno, fokusirajući se isključivo na emociji, a ne na upotrebi najbolje opreme. Takođe obožavam Havijera Dolana, Endru Hajga, i braću Safdi. Njihovi filmovi su ukorenjeni u mojoj podsvesti i ogledaju se u mom radu čak i kad to ne pokušavam. Ivan Kojot, kanadski pisac, takođe je uvek duboki izvor inspiracije.

Kako vidite odnos srpske publike prema temama seksualnog identiteta u širem, i odnosa prema trans osobama u užem smislu?

Iskreno, ne poznajem dovoljno srpsku publiku. Malo sam uplašen. Ipak, trudim se da pristupim svakoj novoj publici s empatijom i nadam se da će me dočekati s istom energijom.

Da li ima naznaka u kom smeru ćete se kretati u Vašim narednim projektima? Da li ćete ostati na polju tematike i stila koji ste u filmu Mutt ponudili?

Moj sledeći dugometražni film je veoma različit u gotovo svakom pogledu. Ipak, osećaj autsajdera i potrebe da se osećam kao kod kuće su veoma prisutne.

Festival autorskog filma (FAF) traje do 1. decembra, a više o programu možete naći na faf.rs i na festivalskim društvenim mrežama.

Članak Važno mi je da prikažem trans stvarnost onako kako je doživljavam se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Gvozden je rođen 1998. godine, a filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu upisao je 2017. godine. Možda ga znate po naslovima „Matura”, „Plutanje” i „Rebra” ili spotovima za grupu Vizelj, „Novčanice” i „Šta je stid” koji je, kad je izašao, podigao prašinu i bio delimično zabranjen.

Pre premijere njegovog novog filma, popričali smo sa Gvozdenom o novom filmu,  FAF-u, budućnosti srpskog filma, ali i o tome kako je to napraviti zabranjen spot.

Gvozden Ilić

Za početak, predstavi nam svoj film, proces kako se razvijalo sve od ideje pa evo sad, do premijere filma.

Gvozden Ilić: Sve je krenulo iz Sarajeva i od upoznavanja producentkinje Mije Avdagić, a posle se cela priča filma i vrtela oko Sarajeva. Poklopilo se to da smo Mia i ja hteli nešto zajedno da radimo i da sam završio fakultet sa velikom prazninom i željom da napravim kratki film koji je jako jednostavan i u svojoj srži KRATAK. Imao sam utisak da sve što sam na fakultetu radio jesu bile ideje kondezovane da nekako zadovolje formu kratkog filma, ali da ja nju zapravo nikad nisam do kraja razumeo. Tako da, kad mi se u glavi javila slika devojke koja nosi svoje srce u rukama, to sam zapisao i pitao scenaristkinju Vidu Davidović da li možemo da napravimo film samo od toga.

Film je zatim nastao putem asocijacija, jer smo mi stvarno krenuli da pravimo film, a da ne znamo o čemu je, i shvatili da nam se takav proces jako sviđa. Vremenom su se i motivi i priča iskristalisali i našli smo se na putu da stvaramo film o trenutku kada devojka shvata da želi da izađe iz odnosa i povrati svoje srce. Taj scenario je imao razne oblike, a svoju finalnu formu našao opet u Sarajevu, gde smo na kraju i snimali i letos prikazali film prvi put na Sarajevo film festivalu.

Zaplet filma smo pročitali na sajtu FAF-a, a o čemu se stvarno radi u tvom filmu, koje su neke teme i ideje koje si tražio i želeo da prikažeš iznad one osnovne radnje?

Ovaj film je zamišljen kao esej o lutanju kroz grad. Film je umni pejzaž glavne junakinje dok ona prolazi kroz različite faze slomljenog srca – od momenta kad shvati da joj je srce mrtvo, pa sve do prvog daška slobode kada srce ponovo zakuca.

Film je koprodukcija Bosne i Srbije, otkud ta saradnja? Preporuči nam, eto, iz prve ruke da li vredi ili ne udruživanje bivših republika?

Nekako sam na ovo pitanje zapravo više odgovorio u prvom, ali da – od samog početka je film bio na relaciji Beograd-Sarajevo.

Mia, producentkinja filma, i ja smo nabrajali ljude sa kojima najviše volimo da radimo i tako došli do jedne vrlo izmešane ekipe. Meni je bilo jako važno da film snimam u gradu koji ne poznajem dobro, kako bih mogao zapravo da ga prvi put stvarno vidim kamerom, kroz objektiv. Jer je film zamišljen tako da komunicira na nivou nesvesnog i arhetipskog.

Nismo pisali scenario po lokacijama koje znamo, već po atmosferama određenih emocija. Ja sam Sarajevo znao samo za vreme festivala, a presudna tačka za vizuelni identitet filma i odabir lokacija jeste bila kada smo direktorka fotografije Jana Anđić i ja ostali prvi put nekoliko dana posle festivala. Odjednom nas je zatekao potpuno drugi grad. Mislim da će ti svi reći kako je Sarajevo najtmurnije kada se sve rasklanja nakon festivala, ali ja sam se u tom mraku, kad su poskidali sva svetla, i upoznao sa tim gradom.

Čitajući kratak siže, podestio me je na spot Roger Sancheza – Another Chance. Šta je zaista uticalo na film i šta te generalno nefilmsko inspiriše i fascinira toliko da bi probao tu energiju da rekreiraš u filmu?

Da, super referenca zapravo. Skoro sam video da i Šakira ima neki novi spot kad sa rupom u grudima, bez srca, hoda gradom (mnogo loš vfx). Glavna filmska insipiracija je bio film Irma Vep iz 1996. godine koji je režirao Olivije Asajas. Taj film se bavi snimanjem rimejka francuskog nemog klasika Les Vampires, samo glavnu ulogu, čuvenu Irmu Vep, treba da igra Megi Čeng koja, naravno, nije Francuskinja.

Ja sam očaran ovim filmom i stalno volim da teram ljude da ga pogledaju. Ali ono gde mi je bio referentna tačka jeste način na koji je vizuelno i atmosferski dočarano kako se osoba oseća kao stranac u nekom gradu. Samo je u našem filmu grad više slika same junakinje, pa on može biti telo, može biti veza ili nešto sasvim treće. Čak je radni naziv za Srce jako dugo bio Vampir, ali svi su mi rekli da je jako glupo i nelogično, pa sam na kraju odustao.

Generalno mislim da me najviše inspirišu gradovi, tačnije slike koje imam u glavi, slike različitih mesta, samo ne mogu lepo da preciziram kojih. Stalno jurim te slike iz podsvesti i onda se trudim da ih kroz film materijalizujem. Ti gradovi mogu biti razni, od istoka do zapada, od Istanbula do Njujorka. A mislim da je film najbolji medij da se prostoru da neki vanvremesnki kvalitet.

Koje ti je omiljeno Srce iz popkulture – pesma, film, slika…

Opsesivno slušam album Friends that break your heart Džejmsa Blejka, pa mi je to odmah palo na pamet. Valjda prvo razmišljam o srcu koje je slomljeno, a ne celo (808s and Heartbreak takođe dolazi kao jasna asocijacija). Inače mi je možda omiljeno srce bazilika Sacré Coeur u Parizu na Monmartru. Nakon snimanja filma svuda oko sebe primećujem razne motive srca u svim mogućim oblicima, tako da ih fotografišem i skupljam, pa ponekad okačim na Instagram u vidu malih albuma.

Režirao si spotove za Vizelj, u jednom od tvojih prethodnih filmova se čuje Sitzpinker… koliko ti je bitno da film bude povezan sa onim sto se dešava na domaćoj muzičkoj sceni?

Mnogo volim da radim spotove, ali sve više shvatam da ono što u filmu tražim jeste neka vremenska neodređenost, tako da se trudim da izbegavam korišćenje već postojaće muzike koja filmu vrlo direktno daje kontekst određenog vremena i prostora. Uvek su zanimljivi ti razgovori sa kompozitorom Milošem Stevanovićem (inače frontmen hardkor benda Neven), kada se trudimo da filmu nađemo svojstven zvuk. Može da krene od instrumenta, žanra muzike ili neke konkretne reference. U ovom slučaju obojica smo znali da to moraju da budu orgulje.

Ali u filmu Matura, gde smo i koristili muziku Sitzpinkera, mi je bilo jako važno da film komunicira sa mojom generacijom, a u pesmi Liminalno to osećanje anksioznosti baš jako rezonuje. Takođe, mislim da sam nesvesno hteo i da oslikam krug ljudi koji mi je poznat i u kom se krećem, a Hali Gali je nekako neodvojiv od tog perioda mog odrastanja.

Da li postoji nešto tako danas na filmskoj sceni (studentskoj, kratkometražnoj) kao paralela Hali Galiju i ko bi bili ti autori?

Nažalost, mislim da ne. Mnogo me zanima u kakvom bi obliku takav kolektiv mogao da postoji među filmskim stvaraocima. Ono što ja mogu da izdvojim su neke tendencije i jako talentovana imena. Mislim da se svi sve više okrećemo ka igranju sa formom i na koje sve načine priča može da se ispriča kroz film. Od reditelja, tu su svakako Nikola Stojanović, Tara Gajović, Pavle Pavlović, Sara Radulović, Ana Đurović i još mnogo drugih. Svi su inače radili i spotove za neke od Hali Gali bendova.

Zabranjen ti je spot, to jest, njegov deo. Pa, kakav je osećaj imati zabranjen deo spota i koji je tvoj odnos generalno prema provokaciji, čačkanju nekih tema „koje ne bi trebalo”?

Nikad ne razmišljam svesno o tome. U slučaju tog spota, ja sam iskreno bio šokiran šta malo krvi i poljubac dva momka može da izazove. Nikad se pre nisam susreo sa takvom histerijom. Istina, naša je bila greška što nismo imali saglasnosti. Ali stvarno smo mnogo naučili, koliko god mala produkcija i opuštena atmosfera na snimanju bila, za tako delikatne stvari, poput rada sa maloletnicima, mora da se ima papir.

Sebe uopšte ne smatram za nekog provokatora, kao da mi to nije u prirodi, ali sad sam se opet zatekao u situaciji da film koji želim da pravim jeste u određenoj meri rizičan i da mu se mora pristupiti jako obazrivo i nežno. Valjda sve što nas boli na neki način traži da bude sakriveno, pa su te stvari uvek najteže za ispričati.

Kao neko ko tek dolazi, kako misliš da film kao umetnost, ali i kao medij treba da se razvija kod nas? Više ka autorskom ili ka komercijalnom? Kao zatvorena priča za probranu ekipu koja će razumeti, ili širina u temama koje mogu svi da percipiraju?

Podela na autorski i komercijalni film mi je potpuno besmislena. Knjiga Trifo-Hičkok će uvek biti testament tome. Treba da se prave dobri filmovi. A sve više mislim da neke stvari koje se tiču broja gledalaca izlaze iz sfere samog filma i zalaze u marketing. Nažalost, te dve stvari su sada neodvojive, mada možda nikad i nisu bile odvojene.

Film je jako mlada umetnost i nastao je u vreme ogromne ekspanzije kapitalizma, te je nekako uvek bio vezan za tržište. Ali ja se stalno trudim, možda i bez pokrića, da budem optimističan da će dobar film naći svoju publiku.

Koji je, po tvom mišljenju, najbolji period domaćeg filma ikada?

Nadam se da je najbolji period domaćeg filma onaj koji tek sledi. Mislim da je film Da li ste videli ovu ženu? reditelja Dušana Zorića i Matije Gluščevića napokon nešto novo u našoj kinematografiji i da otvara vrata za niz novih i zanimljivih filmskih glasova.

Šta za tebe znači FAF? Preporuči nam neke naslove sa ovogodišnjeg.

Obožavam skraćenicu FAF, jer se uvek setim prve godine fakulteta, i kako je stigao novembar svi su pričali: „Jao, šta gledaš na FAF-u? Jesi video šta će sve biti na FAF-u? Je l’ imamo predavanja za vreme FAF-a?“. A ja sam se sve vreme pitao: „WTF šta je FAF?!“.

Ja sam valjda toliko bio u nekom svom mehuru da nisam imao pojma šta je FAF, a dolazim iz filmske porodice i negde se očekivalo da znam šta je, tako da za mene FAF predstavlja izlazak iz tog mehura i zaranjanje u svet filma. I taj prozor se nikad nije zatvorio. To je svakako festival kome se najviše radujem i deo godine kada navijem baterije da gledam po 3-4 filma dnevno.

Preporuke su mi definitivno film Ekskurzija rediteljke Une Gunjak i film Disco boy reditelja Đakoma Abrucezea. A ja se jako radujem da pogledam Jadna stvorenja Jorgosa Lantimosa i Zver Bertran Bonela.

Za kraj – idealni uslovi, dobijaš blanko ček da radiš šta hoćes i da imaš glumce i ekipu koju hoćes, i temu koja te zanima. Kako onda izgleda taj tvoj idealni dugometražni prvenac?

Mnogo se lako zaljubljujem u ljude preko ekrana, tako da bih se potrudio da okupim na jednom mestu par svojih filmskih opsesija. To bi bio film u kom igraju Franz Rogowski, Lea Seydoux i Nicole Kidman. Verovatno bi bila epoha, ali u kojoj se vreme percipira kao u sadašnjem trenutku. Nažalost, znam da ovo nije moguće, jer smo upravo krenuli da razvijamo projekat za dugi metar. I deluje mi da će ipak igrati tinejdžeri naturščici, a ne Nikol Kidman.

Članak Film je najbolji medij da se prostoru da vanvremenski kvalitet se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Film je premijerno prikazan na ovogodišnjem filmskom festivalu u Kanu, gde je debitant Jovan Ginić dobio nagradu „Otkrovenje“ za najboljeg mladog glumca. Balkansku premijeru film je imao ove godine na Sarajevo Film Festivalu, na kome je Ginić ponovo dobio nagradu, ovog puta „Srce Sarajeva“ za najboljeg glumca.

Lost Conutry, ostavio je gledaoce Sarajevo Film Festivala bez teksta. U sali u kojoj sam ga ja gledala, nakon gledanja filma nastupio je prvo muk koji je trajao, delovalo je, beskonačno dugo (verovatno 2 minuta), a zatim gromoglasan aplauz. Ovog puta, film će prvi put biti prikazan u gradu i zemlji u kojem se odigrava njegova radnja. U susret srpskoj premijeri, razgovarala sam sa rediteljem Vladimirom Perišićem o njegovom stvaralaštvu, filmu Lost Country, radu sa mladim glumcima, politici i revoluciji.

Vladimir Perišić

Film Lost Country bavi se zaista intenzivnim političkim i emotivnim temama. Film je takođe baziran na ličnom iskustvu. Zašto Vam je bilo važno da snimite film na ovu temu? U kom momentu ste shvatili da to može da bude dobra filmska priča?

Vladimir Perišić: Teme sazrevaju u nama. Neke nas prate dugo i vremenom se nametnu, kao neka vrsta očiglednosti, a druge ne istraju, ne izdrže ispit vremena i otpadnu.

Još tokom protesta ’96/7, osećao sam da prolazim kroz jedno, za mene važno, emocionalno, političko i moralno iskustvo koje će mi promeniti život; kroz neku vrstu lične, unutrašnje revolucije. Godinu dana kasnije sam napisao scenario za kratki film zasnovan na tim događajima. Taj scenario je postao moj diplomski film Dremano oko (2003). Kada sam završio taj film, shvatio sam da nisam išao do kraja i da u sebi imam još jedan film da bih to iskustvo u potpunosti istražio.

S ozbirom na to da film govori o trenutku koji ste i sami proživeli, kako izgleda vaše savremeno promišljanje tog trenutka? U jednom intervjuu ste rekli da volite da lično pretvarate u umetnost – kako ste pristupili tom procesu i šta Vam je on sve doneo?

Devedesete godine u bivšoj Jugoslaviji sam dugo posmatrao kao kraj ili epilog XX veka. A povratak nacionalističkih i ekstremno desničarskih ideologija koje su obeležile te godine sam video kao slepu ulicu u koju smo zalutali dok je ostatak sveta otišao u nekom drugom, „normalnom” pravcu. Kada sam otišao na studije u Francusku, tamo je postojala crvena linija u odnosu na fašizam, ista ona crvena linija koja je postojala i u SFRJ. Vremenom, počeo sam da osećam kako je i tamo ta crvena linija postala propusna. Ovih poslednjih desetak godina, sa povratkom tih ekstremno desnih ideologija u Francuskoj, Španiji, Brazilu, počeo sam da posmatram devedesete kao prolog ili početak XXI veka.

U tom sadašnjem kontekstu, imao sam želju da se ponovo povežem sa karnevalskim duhom studentskih protesta ’96/97 – tim izvrtanjem naglavačke svih društveno prihvaćenih vrednosti i autoriteta, koja je tada bila neka vrsta unutrašnjeg okidača da revolucionišem samog sebe.

Ovaj film je moje savremeno promišljanje tog trenutka. Da sam mogao da ga sažmem u par rečenica, kao za ovaj intervju, verovatno ne bih imao potrebu da ga snimam. Zato neka odgovor na to pitanje bude poziv čitaocima da pogledaju film.

Ja se plašim velikih tema ili tema koje su mi daleke, strane jer me tu ništa ne upozorava kada zalutam, dok je lično iskustvo neka vrsta garancije da ćete biti tačni. Pretvaranje ličnog materijala u fikciju je jedna vrsta alhemije koju ne umem da objasnim. Pjer Reverdi, nadrealisitički pesnik, je pisao tako što se zatvori u sobu i spava, a na vratima je držao natpis: „Ne ulazi, pisac radi“. Svako ima neki svoj način, metodu rada i to su lične stvari…

„Imao sam želju da se ponovo povežem sa karnevalskim duhom studentskih protesta ’96/97 – tim izvrtanjem naglavačke svih društveno prihvaćenih vrednosti i autoriteta, koja je tada bila neka vrsta unutrašnjeg okidača da revolucionišem samog sebe.”

Film prati emotivan razvoj jednog tinejdžera za koje smatram da su posebno osetljiva kategorija, pogotovo za prikazivanje na filmu. Zašto ste izabrali da u pitanju bude petnaestogodišnjak?

Dete, od latinskog infans, etimoloski znači „onaj koji ne govori”. Deca su izvan jezika.

Uvek je bilo likova dece u filmu. Ali posle Drugog svetskog rata, kada ujedno počinje i moderni film, deca su dobila ključno mesto u filmovima: Edmund u Nemačkoj nulte godine Roselinija, John u Moonfleet Fritz Langa, Bruno u De Sikinim Kradljivcima bicikala, Antoan u Trifovim 400 udaraca, Fransoa u Golom Detinjstvu Morisa Piala… Sa modernim filmom se promenilo predstavljanje deteta – dete više nije bilo naša projekcija, projekcija odraslih osoba, ili jedna idealizovana slika detinjstva – i ta transformacija mesta deteta je pratila i evoluciju filma. Moderan film se situira izvan jezika percepcije, senzacije, afekte koje snima su pre reči. Takav je i dečji doživljaj sveta. Zato je figura deteta bila važna za moderan film: dete je neka vrsta alter ega modernog reditelja.

Posebno je interesantno da ste izabrali da jedna od glavnih akterki filma bude žena, majka, koja je visoko pozicionirana u dominantnoj političkoj partiji. Zbog čega je narativno bilo bitno da u pitanju bude žena, a koliko bi drugačije bilo da je u pitanju bio otac?

Pobuna protiv oca je jedno opšte mesto odrastanja. Odnos sa majkom je uvek daleko kompleksniji, pa tako je i pobuna protiv majke emocionalno daleko složenija i teža.

Neka moja početna ideja je bila da hoću da posmatram politiku. Ne da snimam politički film, već da politiku snimam kao posao. Kako se taj posao radi? Kako politika funkcioniše ? Nicolas Pariser i Pierre Schoeler, dva savremena francuska reditelja, među prvima su na taj način pristupili predstavljanju politike u evropskom filmu, a ranije to imate u Novom Holivudu ’70-ih godina. Jer, politika kao da je na neki način sakralizovana, kao da ne može da bude posmatrana kao i svaki drugi posao. To je deo sakralizacije moći, i mene je interesovala desakralizacija politike tako što ću je posmatrati kao bilo koji drugi posao, kao zanat. Zatim, u evropskom filmu nema likova žena koje se bave politikom, sem u Šabrolovom Cvetu Zla. Ali, poslednjih godina ih ima u američkim serijama, i mene je takođe interesovalo da jedan mali autorski film iz Srbije radi na predstavljanju te figure koje nema u evropskom filmu.

„Filmovi su ljubavna pisma namenjena onima kojima je to ljubavno pismo, baš u tom periodu njihovog života, potrebno i žele da ga prime.”

Kako se to ogleda u likovima?

Lik Marklene u filmu je portparol partije. Ona je nezavisna, ali nije slobodna. Nema svoj glas, kroz nju govori glas partije. To je ujedno i mesto žene u patrijarhalnom društvu – poput Male Sirene u bajci Hans Kristijana Andersona, ona gubi glas da bi dobila noge i mesto u muškom svetu. Ona je ujedno i ekspert u komunikaciji koja nije u stanju da komunicira sa sopstvenim detetom. Hteo sam da sukobim takav lik političarke zarobljene u patrijarhalnom društvu sa klasičnom filmskom idejom pobune kao figure mladosti i da od toga pokušam da izgradim jednu refleksiju o majci-zemlji, patrijarhatu i diktaturi.

Na kraju, jako volim film Gloria John-a Cassavetes-a u kome jedna žena srednjih godina – igra je Gena Rowlands – i mali dečak beže od mafije. Kako su političke partije vrlo slične mafijaškim udruženjima, mene je interesovala ta figura žene i deteta uhvaćenih u jedan krimi-triler.

Kako ste birali glumačku postavu za film? Posebno, Jovana ste sreli u vaterpolo klubu Crvena Zvezda – kako ste ga izabrali?

Na kastingu smo videli oko 2.000 dečaka. Moja teorija u vezi sa neprofesionalnim glumcima je pomalo kao teorija pejotla – on treba tebe da nađe. Mislim da oni intuitivno ili nesvesno nađu svoje mesto u filmu – iako ne znaju koji film radimo – i zapravo čekam da osetim da su pronašli svoje mesto u filmu, unutrašnju potrebu da zajedno sa mnom uđu u tu avanturu. Koliko sam ja našao Jovana, toliko je i on našao mene. Svaki film je, suštinski, susret.

Kako je izgledao rad sa mladim glumcima iz Srbije na filmu?

Volim da radim sa decom, jer to više nije posao nego neka vrsta igre između mene i njih, igre kroz koju ponovo pronalazim deo deteta u sebi. A talenat je ponovo pronađeno detinjstvo.

Rad sa naturščicima – odnosno „modelima“, termin koji je koristio Rober Breson i koji je meni bliži od termina „naturščik“ – je potpuno drugačiji od rada sa glumcima. Kada radim sa modelima, oni ne interpretiraju lik, već ga inkarniraju. Kada izaberem svog modela, za mene lik prestaje da postoji, zaboravim sve što je napisano u scenariju i pravim portret svog modela.

Pre snimanja provodim dosta vremena sa njima. Sa Jovanom sam se družio od decembra do kraja leta, a počeli smo snimanje u oktobru. To nisu probe. Viđamo se jednom do tri puta nedeljno, ponekad im dajem da urade neke male scene ili teme slične onima koje će biti u filmu. Tražim im da improvizuju i snimam ih. Ili ih jednostavno snimam u njihovom svakodnevnom životu. Pravim skice, poput slikara, da bih ih upoznao i saznao ko su. Na primer: nađem se sa Jovanom i Mićkom (Miodrag Jovanović) sat vremena pre nego što im počne nastava i snimam ih kako idu od mesta gde stanuju do škole, puštam ih da nastane prostor, da bih video kako sede u nekom unutrašnjem dvorištu, kako se kreću do škole, kako ulaze kroz prozor škole. Posle toga odemo na limunadu, i dok oni pričaju o utakmici, ja slušam kako govore, koje reči koriste, kako je strukturisana njihova rečenica. U odnosu na sve to menjam scenario. Ne postoji nijedan trenutak u kome tražim od njih da glume ili interpretiraju neku situaciju.

Takođe, nikada im ne dajem scenario, ali znaju šta je tema filma kako bi bili saglasni sa tim da li hoće da budu deo te avanture ili ne. Zatim snimamo redom, prva, druga, treća scena, i tako do kraja. Kada im objasnim scenu koju snimamo tog dana, pitam ih kako bi oni reagovali. Zapravo, pokušavam da film bude dokumentarac o njima, ali i dokumentarac o sopstvenom snimanju.

Dremano oko, Ordinary People i Lost Country su priče o likovima koji nemaju potpuno formiranu svest, o kasnim ili ranim adolescentima, bačenim u situaciju koju postepeno shvataju. Kako film napreduje, tako i svest lika postepeno shvata politički ili istorijski momenat u kojem se nalazi.

„Pobuna protiv oca je jedno opšte mesto odrastanja. Odnos sa majkom je uvek daleko kompleksniji, pa tako je i pobuna protiv majke emocionalno daleko složenija i teža.”

Kako onda izgleda proces snimanja filma? Kakav je njihov odnos prema ovom periodu, kao i prema savremenoj političkoj situaciji u kojoj se Srbija nalazi?

Kroz proces snimanja hronološki, model shvata film koji pravimo. I ja beležim, dokumentarno, svest koja se u njemu budi ili sazreva, o filmu koji pravimo. Tako što snimam redom scene, oni otkrivaju scenario filma koji pravimo na isti način na koji fiktivni lik shvata političku intrigu ili istorijsku situaciju u kojoj se nalazi.

Metoda snimanja mora da bude prilagođena onome što želite da snimite. Kada me budu interesovale drugačije narativne matrice i drugačiji likovi, moraću da izmislim i drugačiju metodu snimanja. Svest da su metode rada ujedno i načini mišljenja na filmu je takođe jedna od odlika filmske moderne.

Ne volim da budem ničiji glasnogovornik, ni trbuhozborac. Ta potreba naših političara i pisaca da govore u ime nacije, naroda i, generalno, drugih, da interpretiraju, najčešće kako im odgovara, šta „narod“ želi, misli ili oseća, to je jedna vrsta perverzije koju ne praktikujem. Treba videti i čuti, pre nego što se zna: to pitanje treba postaviti tim mladim ljudima i pustiti ih da slobodno odgovore, i pogotovo ne da odgovore ono što bismo mi želeli da cujemo. Samo tako možemo da saznamo kakav je zaista njihov odnos prema tom periodu, kao i prema savremenoj političkoj situaciji u Srbiji.

Film je svetsku premijeru imao na Kanskom filmskom festivalu, a prikazan je do sada na više od 30 festivala. Kakve su bile reakcije na film, posebno u Kanu?

Jako sam zadovoljan reakcijama i kritike i publike u Kanu. Moj prethodni film Ordinary people sam radio iz protesta protiv sveta kakav ne bi trebalo da bude i on je bio neka vrsta svesne uvrede publici, nikako nije želeo da se dopadne. Ovaj film sam snimao sa puno ljubavi i čini mi se da ta ljubav ima neku vrstu zarazne energije koja se prenosi na gledaoce.

Kome je ovaj film namenjen i šta je poruka koju on šalje?

„Poruke se šalju poštom“, govorio je John Ford. Danas bi verovatno rekao da se šalju SMS-om ili Telegramom. Ideja da je film namenjen određenoj publici, ciljanoj grupi, to je jedan komercijalni, američki pristup filmu – ovaj film je namenjen tinejdžerima, onaj penzionerima, neki treći usamljenim domaćicama…

Filmovi su ljubavna pisma namenjena onima kojima je to ljubavno pismo, baš u tom periodu njihovog života, potrebno i žele da ga prime.

Zbog čega je važno da se danas bavimo ovim temama i prošlošću devedesetih godina?

Ne mogu da odgovorim na ovo pitanje u prvom licu množine kao da sam vlasnik istine koja važi za sve. Nekome možda to uopšte nije bitno i to je sasvim u redu. „Idi gde te vodi želja tvojih očiju“ – Rembo.

Meni je bitno iz vrlo ličnih razloga – taj period odrastanja 90-ih je za mene ostao vrlo traumatičan. I čak iako posle svakog završenog filma rešim da se više neću baviti devedesetima, i počnem da radim na nečemu drugom, ipak se teme iz tih godina ponovo nametnu, sazrevaju u meni, prate me i jedine istraju, dok ostale otpadnu.

Kako vidite savremenu poitičku scenu Srbije i koje parelele možemo povući sa devedestim godinama?

Ako bih baš morao da pravim to poređenje, onda bih rekao da se istorija ponavlja – prvi put kao tragedija, drugi put kao komedija.

Kao neko ko je odrastao i živi u Beogradu, jedan od upečatljvih utisaka nakon gledanja filma jeste osećaj izneverenosti od strane bilo kakve revolucije – kako tih demonstracija ’90-ih, onoga što je sledilo nakon 2000. godine i svega onoga što se dešava danas, malo-malo, pa ispari. Da li revolucija ikada može da donese pobedu slobode i ljudskosti ili je uvek osuđena na razočaranje?

Revolucije su uvek izdane. To nije neka tajna, niti nešto novo. U istorijskim pojavama kao što su Revolucija 1789, Pariska komuna, Oktobarska revolucija 1917, uvek postoji element događaja. Događaj je bifurkacija, odstupanje od zakona, nestabilno stanje koje otvara novo polje mogućnosti. On može da se osujetiti, potisne, ospori, izda, može da zastari. Ali ono što ne može da se prevaziđe ili nadmaši, to je upravo to otvaranje mogućnosti. Ono i dalje prolazi unutar nekih pojedinaca i kroz dubinske pore društva.

Šta mislite o savremenom stanju srpske kinematografije – kako je vidite?

Ovde su filmovi neka vrsta ekscesa. Pravilo je da se ne proizvode autorski filmovi i da nema neke velike ambicije za film kao umetnost. I dalje postoji gotovo primitivno shvatanje filma kao propagande i strah od slobode koju film i umetnost generalno nosi, a ne postoji ni želja države da izgradi kinematografiju.

U Francuskoj se snima 400 ili 500 filmova godišnje, a velik broj tih filmova su debitantski. Lost Country je prikazan u francuskim bioskopima u oktobru, a tog meseca su u bioskope došla još 73 filma iz celog sveta. Tamo postoji sistem koji je izgrađen kako bi se branio autorski film, nezavisni film i, pre svega, film ima neke druge obaveze, a ne samo rentabilnost. To kod nas nije slučaj. Ali u okviru te srpske, tek možda nastajuće kinematografije, ima vrlo kvalitetnih filmova, pogotovo kad se uzmu u obzir uslovi u kojima oni nastaju.

Od jeseni će film biti dostupan u bioskopima u Srbiji – kakvu reakciju očekujete?

Vremenom sam naučio da neke stvari ne anticipiram.

Članak Istorija se ponavlja – prvi put kao tragedija, drugi put kao komedija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ponedeljak, 20. novembar

Pozorišni festival @Parobrod

Treći po redu Pozorišni festival „Parobrod“ održava se od 20. do 25. novembra. 2023. godine. Na programu su 4 nova ostvarenja pored 2 predstave koje su prethodnih godina činile stalan repertoar Parobroda.

Veseli četvrtak @Dom omladine Beograda

Veseli četvrtak je najveća strip izdavačka kuća na Balkanu i prijatelj je sa Lazom. Svakog novembra, predstavnici VČ prave presek godine, objavljuju planove, odgovaraju na sva pitanja i druže sa fanovima. Šta god ste hteli da pitate – dobro došli ste. Domaćin u ulozi
gosta je glavni urednik Veselog četvrtka Dušan Mladenović, a domaćin u ulozi domaćina je Ivan “Nightflier” Jovanović.

„Ja, Danijel Blejk” @Jugoslovenska kinoteka

Projekcija filma „Ja, Danijel Blejk” održaće se u ponedeljak, 20.11.2023. godine u 14:30 u sali Makavejev Jugoslovenske kinoteke (Uzun Mirkova 1).

Četvrti naslov koji gledamo u okviru ovogodišnjeg serijala Vrli novi svet jeste britanska drama „Ja, Danijel Blejk“ iz 2016. godine. Film je režirao čuveni Ken Louč, a nagrađen je Zlatnom palmom 2016. godine u Kanu. Radnja filma prati životnu priču Danijela Blejka koji se bori sa nepravdama unutar sistema socijalne i zdravstvene zaštite. Nakon brojnih nagrada publike, 2017. godine dobitnik je BAFTA nagrade za izvanredan britanski film. Uvodnu reč pružiće nam prof. dr Dejana Vuković (Institut za socijalnu medicinu). Razgovor vodi asist. dr Aleksandar Stevanović (Institut za socijalnu medicinu).

Utorak, 21. novembar

Kontorverze jugoslovenske popularne muzike @Dom omladine Beograda

Da li je jugoslovenska država planski gradila žanrove popularne muzike kao deo jugoslovenskog identiteta i kao simbol otvorene saradnje sa Zapadom, ili su oni bili rezultat pobune odozdo protiv autoritarnog režima? U kojoj meri je opravdano govoriti o posebnosti jugoslovenske popularne muzike u odnosu na Istočni blok? Da li je bila dužnost intelektualne elite, pa i države, da se bori protiv narodne novokomponovane muzike kao izraza „šunda“, ili je ovakav diskurs pre svega refleksija odijuma iste elite prema siromašnim slojevima društva?

U razgovoru učestvuju Marija Maglov, Bojana Radovanović i Milica Stjepanović.
Moderator: Srđan Atanasovski, Cejus

Kritični utorak @KC Živa

Novi film u serijalnu SPOREDNIM PUTEM
Serijal će se uglavnom bazirati na američkom indie filmu u dvadeset i prvom veku.

STORYTELLING
****************
režija: Todd Solondz
uloge: Paul Giamatti, Mark Webber, John Goodman, Selma Blair, Robert Wisdom i drugi
komedija, USA, 2001
trajanje: sat i 27 minuta

Diskutabilan a besplatan filmski program, utorkom od osam u Živi.
Selektor i domaćin serijala SPOREDNIM PUTEM, Dimitrije Stojanović Dimos!

Projekcija na zidu: The Cat Returns @bife Ventil

The Cat Returns ili Povratak mačaka je japanski animirani film iz 2002. godine. Nastao je u režiji Hirojukija Morite iz studija Gibli, dok su ga producirali Tošio Suzuki i Nozumo Takahaši, a napisala Reiko Jošida. Film je zasnovan na mangi The cat returns autorke Aoi Hiragi, i predstavlja spinof filma Šapat srca. Muziku je komponovao Judži Nomi.

Sreda, 22. novembar

Broken Radio @Chillton

Broken Radio ove srede u Chilltonu.

Tribina Na svežem vazduhu sa… Lanom Vasiljević @Centar za likovno obrazovanje Šumatovačka

Na tribini će biti reči o procesu rada i važnim aspektima skulptorske metodologije. Na koji način umetnik kroz rad redefiniše obično i očekivano i pretvara ga u začudnu avanturu…

Lana Vasiljević je diplomirala 1996. godine na Fakultetu likovnih umetnosti/ na vajarskom odseku u Beogradu, a 1998.godine je magistrirala na FLU (mentor -prof.Mrđan Bajić). Izlagala je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Dobitnica je više nagrada i priznanja.

Četvrtak, 23. novembar

Festival angažovanog etnografskog filma @Centar za kulturu Vlada Divljan

Na petom izdanju Vizantropa možete očekivati etnografske filmove u kojima je prisustvo autora i njegova etička komponenta značajna za prevođenje kulture “Drugog”. Kako tvrdi američki vizuelni antropolog David MacDougall, “nijedan etnografski film nije tek zapis o drugom društvu: on je uvek zapis o susretu autora i tog društva”.

Novembarske izložbe @KCB

Novembarsko otvaranje izložbi u Kulturnom centru Beograda!

Petak, 24. novembar

29. Festival autorskog filma (FAF) @Mts Dvorana

29. Festival autorskog filma (FAF) biće održan od 24. novembra do 1. decembra u Beogradu. Vizuelni identitet ovogodišnjeg festivala inspirisan je filmom „Horoskop” Bore Draškovića, kojem će FAF uručiti nagradu „Pogled u svet: Vojislav Vučinić”.

Publika FAF-a će imati priliku da uživa u preko osamdeset domaćih i stranih filmskih ostvarenja, podeljenih u nekoliko selekcija: Takmičarski program, Glavni program, Sirovo, Bande à part, Hrabri Balkan, Mreža festivala Jadranske regije, Specijalnim projekcijama i drugim.

Film „Lost Country“ autora Vladimira Perišića, će u petak, 24. novembra u 19h u Velikoj sali mts Dvorani svečano otvoriti 29. FAF. Otvaranje je rasprodato, ali će biti i dodatna projekcija filma, iste večeri u 21:30h u mts Dvorani (Sala 1).

Crno dete + Dansih Cuckolds @KC Živa

Crno dete se ukazuje 2011. godine kao jednočlani projekat (gitara i ritam mašina), koji uskoro postaje duo (gitara i bubnjevi), a zatim trio (gitara, bubnjevi i saksofon). U svojoj tročlanoj inkarnaciji sviraju instrumentalnu muziku, najčešće kreiranu tokom samog izvođenja. Njihov zvuk je spoj roka koji je noise, džeza koji je punk, i etna koji je turbo. Grupa Crno dete je do sada objavila pet albuma: “Riffs” (2012), “Dževad” (2014), “Zlatne stvari” (2016), “Neponovljivo” (2017), i “Sv. Prompt” (2023).

DANISH CUCKOLDS
“Danish Cuckolds” je instrumentalni trio (bubnjevi, bas i gitara) iz Novog Sada koji čine članovi bendova “Casillas” i “Polywhy.” Muzika koju prave je sve improvizacija. Možete pronaći njihov EP „Cleaning Your Roof Is Not A EasY Job“ na BandCamp-u.

Ulaz: 500

Lovefest RAW w. Klangkuenstler @Drugstore

MAIN ROOM
KlangKuenstler
Katalina
Muhi

BLACK ROOM
Luka Jukic
Lag
Micy.vid x Ivv.lmtd

Radio Kašmir + Pliš @Kvaka 22

Bendovi Radio Kašmir I Pliš vas pozivaju na svirku u Kvaku 22, 24. Novembra u 20.00h! Priremite se za gitarske bravure od post-punka, indie alternative do americane.

Radio Kašmir promoviše svoje prvo izdanje “Sve staje u tren”, koji izlazi 17.Novembra na svim platformama.
Članovi Radio Kašmira su:
• Miljan Jelić – glavni vokal, ritam gitara
• Bojan Lalović – gitara
• Nikola Marković – bas gitara
• Ognjen Petrović – bubnjevi

Bend Pliš je nastao u Beogradu krajem 2018. godine i nastupa u standardnoj rok postavci – dve gitare, bas i bubanj. Nestandardno su zaljubljeni u gitarski, alternativni, indi zvuk s početka novog milenijuma i tu ljubav gaje i prenose u svojim autorskim pesmama.
Svoju muziku Pliš dočarava rečima: „Oseća se na koži i prija“, a četvorku čine:
• Stefan Drča – gitara
• Branislav Cvetković – gitara i vokal
• Aleksa Gajić – bas gitara i vokal
• Petar Sutara – bubnjevi

Subota, 25. novembar

Apgrade with Objekt @Karmakoma

Pre nego što je je izgradio reputaciju jednog od najboljih di-džejeva svoje generacije i dobio titulu Mixmag-ovog Di-džeja godine, Objekt je postao poznat po svojim impresivnim klupskim hitovima koji su privukli pažnju velikih imena kao što su Aphex Twin i Autechre.

Hali Gali fundreiser party #1 @Kvaka 22

Dok čekaš kompilaciju i novi veliki Hali Gali rešili smo da te iznenadimo sa novim datumima i da zajedno sa dodatnim uzbuđenjem dočekuješ velike stvari koje dolaze za sve nas u 2024.

Dakle, 4 žurke koje imaju za cilj da skupe sredstva za završavanje kompilacije u što ranijem mogućem roku, ali isto tako i da te podseti šta je to Hali Gali i koliko zapravo sve ovo kida.

Nastupaju:
Daze
Ubili su batlera
Šajzerbiterlemon

Phillie P @20/44

• Phillie P
https://soundcloud.com/phillie_p
https://www.instagram.com/phillie_p/

Nedelja, 26. novembar

Black Jasmine @Chillton

Black Jasmine ove nedelje u Chilltonu.

Zappa Tombola! @Zappa Baza

ZAPPA TOMBOLA POONOVO U VAŠEM GRADU !!!

Zabava, prostakluk, druženje, ljubav, sebičnost, pohlepa, sreća i spektakularne nagrade vas očekuju 26. novembara dragi tombolaši u Zappa Bazi na Tomboli. Srećni tombolaš, ukoliko bude pod sjajem srećnih zvezda imaće priliku da odabere jednu od pet nagrada:

1. TOMBOLAŠKI DŽEPARAC OD 150.000 RSD IZ SAVKINOG ŠTEKA
Da li ima veće privilegije od toga … tj ovo ne mozeš doživeti nigde sem na Tomboli da direktno od legende grada Beograda kultne Savke dobiješ 150000 dinara iz njenog šteka.

2. PROSLAVA KINESKE NOVE GODINE U PEKINGU ZA DVE OSOBE
Dosadile su vam nove godine ? Muka vam je više od 31 decembra i dosadnih proslava.. jedno te isto svaki put… E PA TOMBOLAŠU evo pravog osveženja. Pazi ovo, let avionom, smeštaj, džeparac i proslava KINESKE nove godine u Pekingu za dve osobe.

3. VAUČER ZA KREMTORIJUM I PARASTOS U VREDNOSTI OD 2500 EVRA
Tombolašu pazi sad !!! Neverovatna nagrada, nikad se ne zna kada će da zatreba ali jedno je sigurno NEĆE DA SE BACI jer ovo je kako se kaže SIGURICA NAGRADA  Vaučer za krematorijum ili sahranu, parastos, popa i sve ostalo od 2500 e za tebe ili tvoje bližnje. Spasi sebe ili familiju ogromnih troškova i igraj Tombolu.

4. POSTANI PASTIR – STADO OD 30 OVACA
U cilju akcije očuvanja sela Srbije i povećanja poslova vezanih za Stočarstvo. Srećni tombolaš dobija 30 ovaca i postaje dragi PASTIR. Nagrada se iskljčivo daje ljudima koji su u mogućnosti da brinu o ovcama.

5. INFLUENSER STARTER PACK
Jednostavno brzo i kratko osvoji IPHONE 15 RING i SEPHORA PAKET i počni !!!

Nedelja 26. novembar / Start 21h

Članak Kulturna dešavanja u gradu /20.11 – 26.11/ se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Igor Stanković, direktor festivala je u uvodnom obraćaju rekao: „Kada smo se pre deset godina spremali za dvadeseto izdanje festivala imali smo velike planove, izdali smo monografiju Pohvala ludosti, a verujem da će pred sledeće, trideseto izdanje izaći nešto što će biti pohvala hrabrosti, entuzijazma i istrajnosti. Ove godine biće prikazano 82 filma koji su podeljeni u 13 programskih celina. Zahvaljujemo se pokroviteljima festivala: Kreativnoj Evropi, Ministarstvu kulture Republike Srbije, Gradu Beogradu, Filmskom centru Srbije, Asocijaciji filmskih festivala, Francuskom institutu u Beogradu, Media Desku Srbije i mnogim drugim prijateljima koji prepoznaju značaj najvećeg i najznačajnijeg festivala u Srbiji”.     

Srdan Golubović, predsednik Saveta i selektor je predstavio takmičarski program i kazao: „U takmičarskom programu selektovano je dvanaest filmova, što je pravilo koje smo uveli pre nekoliko godina. FAF se godinama i polako gradio i rastao je do obima koji sada ima. Festival i van granica Srbije ima svojevrsni autoritet i prepoznatljivost zbog kojih autori žele da dođu jer se na njemu gaji jedna vrsta posebnosti i autentičnosti. Nema mnogo ovakvih festivala koji su u takmičarskom programu beskompromisno hrabri da do kraja isteruju princip vrhunskog autorstva. U okviru ovog programa promovišemo nove glasove autorskog filma i najautentičnije autore evropskog i svetskog filma. Gledaćemo raznovrsne filmove sa skoro svih kontinenata. Ovaj program je veoma raznolik i pokriva različite poetike i autorske namere, od izrazito intimnih preko istraživačkih do političko provokativih impulsa autora”.

Dve glavne selekcije programa predstavio je i Srđan Vučinić, umetnički direktor i naglasio: „Ono što je veoma značajno za takmičarski program je to da su filmovi većinski prvo ili drugo ostvarenje autora. I to je nova energija autorskog filma. Filmovi koji čine srž ovog programa su iz trećeg sveta, iz Čilea, Vijetnama, Irana, Nepala koji nam otkrivaju nešto potpuno novo o svetu i govore nam o jednoj veoma važnoj temi danas, a to je tema puta koji stoji pred čovekom i koji čovek danas ne zna kako će da pređe. Filmovi u glavnom programu predstavljaju sumiranje poetika veoma poznatih i velikih autora (Louč, Venders, Belokio, Džejlan). I svi ovi autori nam šalju važne poruke. Istakao bih i film Jadna stvorenja Lantimosa, kao i film koji će otvoriti festival, Lost country, za nas jedan veoma važan film.” 

Maša Seničić, selektorka, predstavila je filmove iz selekcija Hrabri Balkan i Sirovo: „Hrabri Balkan je selekcija koju smo Stefan Ivančić i ja počeli da vodimo pre devet godina i ove godine nekoliko filmova dolaze iz Srbije i regiona. Očekuje nas premijera filmova Srce Gvozdena Ilića i Neka cvjeta rosno cvijeće Ivana Bakrača. Predstavićemo i dva filma koja se bave mestima Motel Filipa Mojzeša, kao i film Ivana Ramljak El Shatt – nacrt za utopiju. Prikazaćemo novi film Daneta Komljena Projekt, i pažnju skrenula na jedan važan film, a to je Šutnja razuma Kumjane Novakove koji govori o silovanjima u Foči. Posebno bih najavila i ostvarenje koje će otvoriti ovu selekciju Ne očekujte previše od kraja sveta Radua Žudea. Ovaj film sumira ono zbog čega smo i  pokrenuli ovu selekciju pre nekoliko godina, a to je eklektična, eksperimentalna i nesvodiva poetika. Što se tiče najmlađe selekcije Sirovo, mi smo ovu selekciju pokrenuli sa idejom da razbijemo predrasudu da su žanrovski i autorski film u nekom sukobu.”

Milena Debeljković Sekulić, operativna direktorka festivala je predstavila program Bande à part i Mreža festivala Jadranske regije i istakla: „Mrežu festivala organizujemo zajedno sa festivalima iz Sarajeva, Herceg Novog, Ljubljane i Zagreba. Biće prikazano pet ostvaranje za koje će publika moći da glasa, a nagrađeni film će biti distribuiran u regionu. U okviru programa Ecoscope (kao podrška ekološkom filmu) prikazaćemo film Pesme planete Zemlje Margret Olin. Još jedno važno ostvarenje koje ćemo imati u okviru ovog programa je i film Bate Čengića Slike iz života udarnika.”

Leticija Kilik (Laëtita Kulyk), regionalni Ataše za audiovizuelnu delatnost pri Francuskoj ambasadi u Srbiji je predstavila Francusko-srpske filmske susrete na FAF-u: „Ove godine biće održano osmo izdanje susreta u okviru kojih ćemo imati tri panela i masterklasa. Prvi panel će se baviti novim direktivama u audio-vizuelnoj delatnosti, drugi će za temu imati zvuk na filmu (audio inženjering), a jedan susret biće posvećen filmskoj kritici. Naše partnerstvo sa Acidom, udruženjem za promovisanje nezavisnog filma u Francuskoj predstaviće tri filma. Naglasila bih i to da nam je veliko zadovoljstvo što je film koji će otvoriti festival koprodukcija Francuske i Srbije.”

U okviru programa festival će predstaviti i „Omaž Srđanu Koljeviću”, a biće prikazane i dve počasne projekcije – Nostalgija Andreja Tarkovskog (restaurisana verzija) i Horoskop Bore Draškovića. Program Zaboravljeni biće posvećen vršnjačkom nasilju na filmu. Na zatvaranju će biti prikazan film Seljani (The Peasants). U nedostatku prostora za filmsku kritiku FAF od ove godine pokreće saradnju sa portalom Filmoskopija (nastao 2019. pod pokroviteljstvom Filmskog centra Srbije). U okviru festivala biće promovisana knjiga “Filmoskopija – odabrani tekstovi o savremenom srpskom filmu 2010-2023”.

Podsećamo Boro Drašković je ovogodišnji dobitnik nagrade za životno delo Pogled u svet: Vojislav Vučinić. Plakat 29. FAF-a, rešenje vizuelne umetnice Dragane Krtinić, inspirisan je filmom Horoskop.

Festival autorskog filma će u petak, 24. novembra u 19 časova u mts Dvorani otvoriti ostvarenje „Lost Country“ autora Vladimira Perišića. Glavna lokacija festivala biće mts Dvorana, dok će projekcije filmova biti održane i u Dvorani Kulturnog centra Beograda, Domu omladine Beograda, Jugoslovenskoj kinoteci i bioskopu Cine Grand BIG Rakovica. A novina je da će ove godine deo programa biti prikazan i u Nišu u bioskopu Cine Grand Delta Planet.

Više o programu festivala na faf.rs.

Fotografije: Tanja Drobnjak

Članak Nova energija autorskog filma: 82 ostvarenja u 13 programskih celina na 29. Festivalu autorskog filma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

HRABRI BALKAN

KRISTINA, Nikola Spasić

Igrani film zasnovan na stvarnoj ličnosti Kristini koja u filmu glumi samu sebe. Kristina je transrodna seks radnica koja živi sa mačkom, sakuplja antikvitete i prolazi kroz sesije regresije bez hipnoze. Posle jedne seanse, slučajno upoznaje Marka i u tom trenutku se rađa platonska ljubav između ovo dvoje ljudi čiji slučajni susreti tek predstoje. U potrazi za antikvitetima, Kristina sve više otkriva hrišćanstvo i prihvata ga kao jedinu istinu. Marko prihvata Kristinu kao ženu, ali mu smeta što ona ne može da mu rodi decu.

PELIKAN, Filip Heraković

Josip je fudbaler koji se u banji oporavlja od povrede kolena koja je ozbiljno ugrozila njegovu karijeru. Između seansi sa svojim samoživim fizioterapeutom i poseta njegove uskoro bivše devojke i bivšeg najboljeg prijatelja, postaje jasno da treba ponovo da otkrije sebe. Kada u banji slučajno otkrije konferenciju prodavaca robotskih usisivača i greškom ga identifikuju kao Branimira, prodavca koji se nikada nije pojavio, Josip prihvata svoj novi identitet i istražuje život iz nove perspektive.

TRI HILJADE NUMERISANIH DELOVA, Ádám Császi

Film prati belog reditelja koji radi sa pozorišnom trupom Roma iz problematičnih okruženja – bivšim zavisnicima od heroina, bivšim beskućnicima, maloletnim prestupnicima, žrtvama silovanja i zlostavljanja. Glumci se vremenom umore od iskorišćavanja i napuštaju trupu. Kreću na unutrašnje i spoljašnje putovanje u nepoznate dubine svoje romske svesti, ali tada takođe predstavljaju i jačaju mnoštvo rasističkih stereotipa.

SIROVO

STRIC, David Kapac i Andrija Mardešić

Jugoslavija, kasne 1980-e. Porodica na božićnom ručku dočekuje svog voljenog strica koji se iz Nemačke vraća kući za praznike. Radosno druženje iznenada prekida zvonjava pametnog telefona te postaje jasno da nisu 1980-e, a čini se da nije ni vreme Božića. Osim svečane ćuretine, nožem se može rezati i napetost.

SVETI PAUK, Ali Abbasi

Novinarka Rahimi odlazi u iranski sveti grad Mašhad sa ciljem da istraži smrt prostitutki iza kojih stoji serijski ubica, koji veruje kako je njegova misija da očisti svet od grešnica. Iako se približava razotkrivanju njegovih zločina, isterivanje pravde za Rahimi postaje sve teže kada mnogi ubicu prigrle kao heroja. Film je zasnovan na istinitoj priči o “Paukovom ubici” Saidu Hanaeiju, koji je ubio 16 žena između 2000. i 2001. godine. Ovaj uzbudljiv kriminalistički triler podiže optužnicu protiv društva u kom je gruba pravda neretko životna činjenica.

Članak Selekcije Hrabri Balkan i Sirovo na Festivalu autorskog filma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kroz tri različita života, jedna sredovečna žena pokušava da iskoči iz svoje kože – mogao bi da bude najkraći sinopsis ovog filma.

Pitali smo žene koje stoje ispred ovog filma šta im znači to što su bile deo ovog ostvarenja i šta im tema koju film obrađuje lično znači? Koja žena im je uzor i, da mogu da biraju, u kožu koje žene bi uskočile?

OLGA KOŠARIĆ, montažerka filma, dobitnica specijalnog priznanja na festivalu u Veneciji

Za mene je tema krize jedna od najinteresantnijih, ne samo u domenu umetnosti, nego i života generalno. Posebno mi je drago zbog toga što se ovaj naš film bavi krizom o kojoj se verovatno najmanje razgovara, a to je egzistencijalna kriza sredovečnih žena, i to na jedan izuzetno hrabar i autentičan način. Smatram da su retki filmovi koji time mogu da se pohvale i zbog toga sam veoma ponosna.

Sve žene koje su u mom krugu prijatelja i porodice jesu moji uzori. Manje ili više, na različite načine. Svakoj se divim na poseban način i od svake imam nešto da naučim. Ono što je za mene najviše vredno divljenja jeste to što su sve u svojim dosadašnjim životima prošle kroz mnoga vrlo različita iskustva i videti sa kolikom su hrabrošću, snagom i ranjivošću integrisale ta iskustva u svoju ličnost i svoje živote, nešto je što me najviše inspiriše.

Da mogu, uskočila bih u kožu bilo kog prijatelja. Volela bih da osetim način na koji oni razmišljaju, kako se osećaju, i da uočim razlike između njih i mene, da iskusim promenu perspektive koja, čini mi se, uvek pomaže u duhovnom rastu i prevazilaženju kriza.

KSENIJA MARINKOVIĆ, glumica

To sto sam radila ovaj projekt, otvorilo mi je prozor prema potpuno novoj generaciji filmaša, mladih ljudi, aktivnih, obrazovanih i nadasve sposobnih. Ljudi koji imaju dovoljno sluha i interesa za nas „stare” i naše svjetove. Ali ono što me je najviše usrećilo su talent i razigranost! Kao da sam, preko njih, upoznala novo doba.

Moji idoli se mijenjaju s godinama. Ali ono što sam shvatila je da jednako poštujem svaku ženu – i onu slavnu i onu nepoznatu, ako se bori da svijet oko nje bude bolje mjesto. Bila ona Marie Curie, Indira Gandhi, Rosa Parks, Coco Chanel ili doktorica u Domu zdravlja ili žena koja prodaje na pijaci.

Ova žena koju igram u filmu, velikim dijelom je napravljena kao portret mnogih žena koje se koprcaju u svom životu i ne znaju način da ga promijene. Naša je želja bila jednim dijelom prikazati  kako je strašna ta nemoć u kojoj nisi u stanju ništa promijeniti. Što god pokušavao. Želim u kožu one žene koja mijenja i sebe i svoj život , a i život ljudi oko sebe. Nastojim ja biti takva žena.

IVA ILIĆ, scenografkinja

Bez preterivanja mogu da kažem da mi je ovaj film promenio život: jedna poruka da li sam zainteresovana da me preporuče za scenografkinju na nekom studentskom filmu navela me je da se preselim u drugi grad, počnem sve ispočetka, posvetim četiri godine našem prvom dugometražnom filmu i profesionalno se pronađem. Svi smo odrasli uz ovaj film i definitivno je obeležio jedan važan period našeg života. U raznim fazama pripreme uvek smo tražile neke reference i inspiraciju gledajući žene iz našeg okruženja, naše majke, tetke, bake, komšinice. To me je navelo da intenzivnije razmišljam o njima i tome koliko malo znam o njihovom životu mimo njihove uloge u mom. Kakve su one osobe, o čemu razmišljaju i šta sanjaju, ako ja to radim, zašto ne bi i one? Nadam se da je film „Da li ste videli ovu ženu?” neki mali, malecni korak ka tome da se životi ovih žena osvetle, a da je na nama i celom društvu da uložimo napor da se to zaista i dogodi.

To su žene iz moje najuže porodice, moje bake, mama i tetka, ali i moje najbliže prijateljice. Sve one su u svojim generacijama dosegle neki novi nivo ženske emancipacije; uvek stubovi porodice, a svaki put snažnije, odlučnije, obrazovanije, radoznalije i nestašnije. Takve su me kroz različite faze mog života motivisale i ohrabrivale da se borim za sebe i za stvari koje želim. Zahvalna sam gde sam do sad stigla i osećam odgovornost da samo tako i nastavim.

ISIDORA SIMIJONOVIĆ, glumica

Foto Mirko Tabašević

Kad sam se prvi put našla sa Dušanom i Matijom, nakon sto sam pročitala prvi deo scenarija, imala sam utisak da bi to moglo biti nešto posebno. Tokom snimanja sam postala sigurna da jeste. Kad sam pogledala film, bila sam preponosna što su toliko autentično sledili svoj talenat i ideju i napravili fantastičan autorski film. 

Nemam apsolutnog uzora. Nije mi takav majndset. Divim se raznim ljudima, što u umetnosti, što u svojoj okolini. Volim da primećujem stvari u kojima su ljudi dobri, da im to kažem i ono što je moguće pokušam da usvojim. Ali kada me neko pita za jednog uzora, to mi baš ruši ceo taj moj koncept lepote različitosti i autentičnosti kod svakog od nas. Mislim da je lepo što smo svi drugačije skockani i ne bih volela da budem kao neko.

U kožu neke žene koja živi u Italiji, pored mora i ima malu prodavnicu suvenira, magneta i nekakvih rukotvorina. Volela bih da to bude moja koža i da je pored mene moj pas, police bi morale da budu visoke, da ne bi rušio te figurice kad maše repom.

KRISTINA SAVIĆ, kostimografkinja

Svaka Draginjina sudbina navela me je da razmišljam o smeru u kom vodim sopstveni život. Kroz rad na prvom delu došla sam do zaključaka koji su me naveli da promenim svoj život i na privatnom i na poslovnom planu. Svaka sledeća godina snimanja nosila je određeno preispitivanje i promene.

Svaku idealizaciju smatram pogrešnom. Smatram da je korisno učiti iz tuđih iskustava, ali uzimanje određene osobe za životni uzor cenim kao potpuno pogrešno, ograničavajuće i isprazno.

Ponovo jako pogrešno. Uradite najbolje što možete u datom vremenu, prostoru i uslovima. Bivanje u tuđoj koži bi bilo samo iluzorno gubljenje vremena.

MILENA GROŠIN, scenografkinja

Prvenstveno, značajno je biti deo projekta gde je protagonista žena. U toku procesa smo razmatrali ko je ona, kako izgleda njen život, njen prostor, tražili smo „Draginju” na stanici, u prodavnici, u autobusu, među nama bliskim ženama… Sada kada su svi ti delovi postali celina i kada je prošlo dosta godina od prvog snimajućeg dana, smatram da su postavljena prava pitanja i da svako može da nađe fragment istine za sebe.

Ne bih mogla da samo jednoj osobi dodelim mesto životnog uzora, a ne bih mogla ni da isključim osobe muškog pola iz tog skupa. Posebno zato što su, dok sam odrastala, epiteti koji prate neku uspešnu osobu – vrstu uspeha koji sam ja želela da postignem – stajali uz osobe suprotnog pola. Danas, enormno poštovanje imam prema životu i odlukama svoje mame, bake, tetke… Zahvalna sam generacijama žena koje su nešto želele, nešto morale, ali koje su se borile. Jer sada mi, njihovi potomci, imamo priliku za san i njihovu podršku da ga ostvarimo.

Volim svoju kožu. I u njoj bih najradije ostala. Mnoštvo uticaja formira osobu datog trenutka. Kao što i tri verzije Draginje nastaju usled različitih okolnosti, što svaku od njih čini pravom, odnosno istinitom.

ČARNA VUČINIĆ, producentkinja

„Da li ste videli ovu ženu” je moje najznačajnije profesionalno dostignuće do sad. Savremeni film na Balkanu retko daje glas ženskim likovima. Ovaj film istražuje život sredovečne žene koja potiskuje svoje unutrašnje želje i igra uloge koje je društvo odabralo za nju. Ksenija Marinković pokazala je veliku hrabrost neustrašive glumice u igranju lika Draginje. 

Inspiraciju pronalazim u ženama koje me okružuju u svakodnevnom životu: u mojoj majci, u porodici, prijateljicama, koleginicama…

Svaka žena koja se u našem današnjem društvu bori za prava svih nas je idealna osoba koja težim da postanem.

Fotografije: Privatna arhiva

Članak Žene ispred filma Da li ste videli ovu ženu? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

 
Dušan Zorić i Matija Gluščević su povodom srpske premijere svog dugometražnog debija izjavili da s nestrpljenjem očekuju reakciju publike na FAF-u.
 
„Srećni smo što smo deo festivala čija smo verna publika bili i pre studiranja režije. Neke od filmova naših najdražih reditelja smo imali priliku da gledamo upravo na Festivalu autorskog filma, a sada mi imamo tu čast da predstavimo svoj film publici,“ istakao je ovaj rediteljski dvojac.
 
„Da li ste videli ovu ženu?“ je priča o sredovečnoj ženi Draginji, koja kroz tri različita života pokušava da iskoči iz svoje kože. Glavnu ulogu u filmu tumači hrvatska glumica Ksenija Marinković. U pratećim ulogama pojavljuju se Isidora Simijonović, Boris Isaković, Vlasta Velisavljević, Goran Bogdan, Jasna Đuričić, Radoje Čupić, Olga Odanović, Milica Mihajlović, Ivana Vuković, Miloš Timotijević, Isidora Minić, Alex Elektra i drugi.

Dušan Zorić i Matija Gluščević studirali su filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i do sada su se publici predstavili svojim kratkim filmovima „Strano telo“ (2018) i „Loop“ (2017), koji su imali premijere u Veneciji i Lokarnu.
 
Ulaznice za srpsku premijeru filma „Da li ste videli ovu ženu?“ u prodaji su od utorka, 8. novembra na blagajni mts Dvorane i online putem servisa tickets.rs.
 
Festival autorskog filma (FAF) biće održan od 25. novembra do 2. decembra u nekoliko bioskopskih dvorana u Beogradu: mts Dvorana, Dvorana Kulturnog centra Beograda, Dom omladine Beograda, Jugoslovenska kinoteka, Dom kulture „Studentski grad“ i bioskop Cine Grand Rakovica.
 
Više o programu na sajtu festivala www.faf.rs i putem društvenih mreža Facebook i Instagram.

Članak Premijera filma Da li ste videli ovu ženu na Festivalu autorskog filma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Marko, znamo da je tvoja porodica gledala jednu od ranijih verzija filma, tokom montaže… Kakvi su im utisci posle premijere? Čini mi se kao da je trenutak u kom su izašli pred publiku na premijeri bio veoma emotivan. Kakvi su tvoji utisci posle premijere? 

Bilo je jako lepo i emotivno. To su neke slike koje niko od nas nije gledao skoro dvadeset godina. Mislim da se u sali stvorila jedinstvena energija. Namerno sam seo u poslednji red da bih mogao da posmatram reakcije, a i da bih skinuo pritisak sa sebe. Jako mi je drago što ovaj film funkcioniše univerzalno iako je priča jako lična. 

Naravno, ovo pitanje sam postavila jer u filmu Rampart koristiš dokumentaristički materijal koji su snimali članovi tvoje porodice ‘98 i ‘99 godine, a na kojima tebe vidimo kao jednog od junaka… Kako si te snimke doveo u vezu sa praznim stanom i kadrovima koji su snimani za potrebe filma? Sam prostor stana možemo dovesti u vezu sa nazivom filma Rampart. Za one koji nisu još videli film, objasni naziv i otkrij nam simboliku. 

Ideja za film je zapravo nastala u porodičnom stanu na Banjici, u kom sam živeo od 1994. do 2015. godine. Jedno od prvih sećanja iz njega (nije u filmu) je finale svetskog prvenstva u fudbalu 1994. kada je Roberto Bađo promašio penal i Brazil postao svetski prvak. Svi smo navijali za Brazil i skočili a Meki (pas koji se pojavljuje u filmu) je bio štene i uplašio se i počeo da laje. U poslednjoj fazi, kada je stan već bio prazan i spreman za prodaju, često sam dolazio tamo i razmišljao kako da mu se odužim i na koji način da ga nikad ne zaboravimo. Onda sam došao do zaključka da treba da napravim film u kojem ću snimiti svaku od praznih soba i povezati je sa nekim arhivskim materijalom, sećanjem iz detinjstva. Nakon toga sam počeo da skupljam materijal vezan za detinjstvo, uglavnom na VHSu i uglavnom sniman dekinom kamerom.

Naslov filma je engleska reč koja ima dvostruko značenje, kao imenica i kao glagol. To vrlo jasno objašnjavam na samom početku filma. Rampart je neka vrsta bedema, zidina, ali isto tako znači i utvrditi se, fortifikovati se. Prazan stan u kojem smo živeli preko dvadeset godina je upravo to – bedem koji štiti sećanja od zaborava. 

Koliko je dokumentarističkog materijala bilo? Kako si odabrao šta ćeš ubaciti u film? 

Bilo je nekoliko desetina VHS kaseta na kojima nije samo porodična arhiva. Tu su i serije i kvizovi sa kraja devedesetih i početka dvehiljaditih (Dosije X, Simpsonovi, Kešolovac, Zlatna žica itd). Pregledali smo sve kasete i odvojili samo arhivu, a onda gledali kako da delove te arhive učinimo univerzalnim. Problem sa porodičnim snimcima je što su često zanimljivi samo porodici, a ne i publici, pa smo bili poprilično nemilosrdni prema materijalu – sve što nije služilo celini filma je moralo da bude izbačeno.

Muzika u filmu je odlično odabrana. Moja generacija je bila premlada i mahom se ne sećamo Heroja 3, ali očigledno je ta igrica na vas ostavila veliki utisak. Kakva je to igrica i, još bitnije, kakav je bio tvoj doživljaj Heroja? 

Više ne igram igrice, ali tada sam igrao sve i svašta. Najdraže su Monkey Island serijal, Abe’s Odyssey, Crash Bandicoot 1,2,3  a od strateških igara Heroji 3 i Age of Empires. Heroji 3 su ubačeni u film preko jedne od pesama iz igrice, koja je meni bila jako nostalgična i setna. Igricu je poprilično jednostavno opisati – sa herojem na konju koji skuplja vojsku oko sebe ideš po mapi i osvajaš rudnike i gradove. Međutim taktički je jako zahtevna, jer stalno moraš da balansiraš između snage heroja i raspoloživih resursa.

I sama sam se u jednoj dokumentarnoj emisiji bavila sećajima na period bombardovanja onih koji su bili u vrtiću ili na početku osnove škole. Kakva su tvoja sećanja (koja nismo bili u prilici da vidimo u filmu)? Moji sagovornici su rekli da im je taj period ostao u sećanju kao bezbrižan, pun zabave i igre. Čak i u skloništima. 

Joj, pojma nemam. Dok je trajalo to zajedništvo u kući, bilo je okej. Ali onda se jedan po jedan član porodice sklanjao i skrivao od mobilizacije i postalo je jako napeto. Ne znam šta da mislim o tim bezbrižnim sećanjima, verujem da je nekom bilo super. Mislim da bi meni bilo super da sam bio 6-7 godina stariji i da sam mogao da pijem pivo sa ekipom iz kraja. Ne bi me verovatno doticalo nimalo. Ali opet, malo bi mi bilo neukusno da o takvim tragičnim momentima pričam kao o najbezbrižnijim u životu. Možda je to neki mehanizam odbrane. Svakako je tadašnja vlast morala da učini sve da do toga ne dođe, ali nije – činila je sve naopako.

Uveo si u film i temu sna, preneo si nam svoja snoviđenja… U nekim trenucima se čini kao da je i sam prostor stana i Banjice san. Je li to bila namera? 

Hvala ti na ovom pitanju. Snovi jesu nešto što me zanima. Zapravo je ceo taj segment sadašnjosti dosta snolik, dok je prošlost mnogo burnija i realističnija. Ideja je bila da stan izgleda kao živ organizam koji odumire, ispušta sećanja iz sebe i gasi se. Završio je sa svojom funkcijom i započinje neki novi život, s nekom novom porodicom.

Film je domaću imao premijeru na Festivalu autorskog filma. Šta ovaj festival znači za tebe? 

Taj festival je jedno od najznačajnijih mesta u Srbiji na kojima se okupljaju filmski profesionalci i entuzijasti. Verovatno i najznačajnije. Još pre studija režije išao sam redovno na FAF i gledao jako puno filmova, nekad i po pet dnevno. 

Nekad mi se učini kao da pažnju dokumentarnom filmu posvećujemo samo tokom Beldocsa, čiji si umetnički direktor. Da li se nešto menja u odnosu prema dokumentarnom filmu, koji kao po nekom starom pravilu koje se stalno ponavlja, a retko promišlja, ima manje publike u odnosu na igrani? 

Tačno je da ima manje publike, nažalost. Mislim da je problem i u percepiji dokumentarnog filma kod šire publike. Tokom Beldoksa pokušavamo da gledaoce upoznamo sa raznovrsnošću dokumentarnog filma i svega što on pruža. Bojim se da je ustaljeni stereotip o dokumentarnom filmu da to mora da bude nešto nalik TV emisiji sa intervjuima reportažnog tipa. Međutim, dokumentarni film ima mnogo podvrsta i nekada jako sliči na igrani, po strukturi. 

U svojim filmovima si se do sada bavio raznim temama… Postoji li neka opsesivna, o kojoj stalno razmišljaš i kojoj se stalno vraćaš? 

Mislim da je protok vremena nešto što spaja sve moje prethodne filmove. Odnos prema bliskoj ili dalekoj prošlosti, promene koje vreme sa sobom nosi – isti prostori u različitim vremenskim periodima. Ljudi iz daleke prošlosti aktuelizovani u sadašnjosti. To je prvo što mi pada na pamet. Abdul & Hamza (2015) je film o dvojici Somalijaca koji prolaze kroz Srbiju na putu ka zapadnoj Evropi i nakon što oni odu, reditelj obilazi mesta na kojima su oni bili. Zvezde Gaomeigua (2017) je film u kojem se mitovi i legende nacionalne manjine na jugozapadu Kine aktuelizuju u sadašnjosti. Dakle, uvek sukob dva vremenska toka – nekad i sad. Tako je i u Rampartu.

Kakav je dalji put Ramparta? Film je imao premijeru na filmskom festivalu u Lokarnu. 

Film će imati kratku distribuciju u Dvorani kulturnog centra od 22. do 25. decembra. Nakon toga ćemo se potruditi da ga prikažemo u što više gradova po Srbiji. Što se tiče inostranstva – prezadovoljni smo festivalskim premijerama (Locarno, Viennale, Torino). Čekamo severnoameričku premijeru. 

Možda je glupo pitati autora odmah posle premijere filma, ali – imaš li ideju za sledeći projekat? Čime bi voleo da se baviš, gde bi voleo da snimaš i koga? 

Spremam igrani film koji je u ranoj fazi razvoja. Ne bih još mnogo otkrivao, ali je pre svega film o mom deki Mahinderu Singhu. On je sik iz Pandžaba koji je rođen na malajskom poluostrvu (današnja Malezija), došao u London na studije i tu upoznao moju baku Gordanu (Grba). Otud ovo prezime za koje mnogi misle da sam izmislio ili dodao umetnički potpis. Prezime je stvarno, nije šala (smeh). Film će se baviti rekonstrukcijom njegovog života, ali je sve smešteno u sadašnjost i izmešteno iz pedesetih godina prošlog veka u dvehiljadedvadesete. 

Naslovna fotografija: Lična arhiva

Članak Marko Grba Sing o filmu Rampart se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sa rediteljkom Milicom Tomović razgovarali smo o pripremama i radu na filmu Kelti, odrastanju i vraćanju u detinjstvo, kao i Berlinalu i poziciji autorskog filma.

Film se dešava u godini rata i inflacije ’93. Kako bi je ti opisala u jednoj rečenici iz perspektive osmogodišnjakinje, a kako sada, iz ove pozicije? (A da već to nisi uradila kroz ovaj film)

Milica: Odrastanje u beznađu je i dalje odrastanje.

Zašto ti je bilo važno da film (događaj) prikažeš iz ugla tri generacije?

Nekako se samo nametnulo kroz glavne junakinje i kad se to ostvarilo, počeo je da se stvara mikrokosmos društva te godine u kući.

Tvoja rođendanska žurka bila je početna ideja da snimiš ovaj film. Primetno je da se mladi umetnici često vraćaju u svoje detinjstvo, zašto je to tebi bilo zanimljivo? Da li je to tvoj način da vršiš retrospektivu, beležiš događaje ili ih barem kroz film promeniš?

Sviđa mi se ovo pitanje. Možda je želja da se pretera u interpretaciji događaja i onda da se vidi šta se dalje dešava. Vraćamo se u svoje detinjstvo, mislim da nije nužno vezano samo za mlade umetnike, to je prosto period koji nas je najviše oblikovao i želja da se deli sa drugima kao da garantuje asimilaciju sa publikom i njihovim iskustvima.

Ne znam da li sam dobro iskoristila gore termin, ali valjda je jasno šta želim da kažem (smeh).

Zašto je tema maskenbala baš crtani Nindža kornjače?

Tu dolazi to preterivanje – u to vreme smo obožavali nindža kornjače, ali u životu se ne bih usudila da napravim maskenbal.

Kako si vršila odabir glumaca za određeni lik?

Većina podele je bila određena i dok sam pisala scenario, npr. Stefan Trifunović i Dubravka Kovjanić su postojali u glavi, dok se nije ni prva rečenica napisala. Kao i Nada Šargin, Milica Grujičić, Nikola Rakočević, Jovan Belobrković i Mima Trifunović. Msilim da mi je onda čak i bilo lakše da ih zamišljam i pišem sa njima na umu, jer nekako želiš da vidiš šta bi mogli drugačije da urade, da provociraš taj njihov talenat.

Kako si gradila likove? Da li su oni poprimili karakteristike nekih tebi bliskih ljudi?

Da, nastala je fuzija svih mojih prijatelja, poznanstava i mene.

Koji lik je tebi najdraži i zašto?

Pa, Mama i Tata su mi prilično dragi i znam šta ih boli. Sa Ankom i Nešom bih rado izlazila. Zaga i Ceca bi bile u ćošku tog izlaska i nervirale bi me, ali bi mi bilo drago što su tu. Sa Ujakom bih imala posebno prijateljstvo, a Stric – to sam najverovatnije ja.

Ono što se može primetiti je da oni, iako su zajedno, deluju usamljeno, kao da ih tište neke njihove dileme?

Pa, da, tište ih svi njihovi životi koji su vodili do ulaska u tu kuću, a roditelje do početka tog rođendana.

Poigravaš se sa porodičnim i emotivnim vezama, kako prilaziš tim temama, s obzirom da su osećanja prikazana veoma intrigantno i duboko?

Uff, ne znam odgovor na ovo pitanje, mislim da prilazim bez ikakvih predrasuda i da smo kao ljudi svašta, ne nužno loši, ne nužno dobri i onda udri.

U filmu se susrećemo i sa dva LGBT+ para, interesantno je da si to stavila u fim koji se dešava ’90. Obično se često u društvu pominje kako to tada nije bilo toliko prisutno.

Ja mislim da je bilo moguće u toj kući, kao što sam 100% sigurna da je bilo i u drugim kućama.

I toj epohi pristupam bez predrasuda, ali ostavljam prostor da van te kuće, klima među nekim drugim ekipama nije bila tako blagonaklona prema kvir zajednicama – ali je, takođe, izbor da se ne bavim tim drugim ljudima.

Izbor muzike je takođe zanimljiv, da li je to muzika koju ste ti ili tebi bliski ljudi slušali tada ili je izbor sasvim drugačiji?

Tinejdžerska soba je u potpunosti tadašnji izbor moje starije sestre Tanje Tomović.

Dnevna soba, gde je žurka, je izbor Jelene Maksimović  – montažerke, po uzoru na rođendanske proslave na kojima je ona bila. Bajaga, doduše, samo jedna pesma, je nekako favorit svih generacija.

Poslednja numera je kompozicija moje genijalne drugarice Anne Bjørk, čije sam bendove Plump i Cannot obožavala.

Lik Minjinog brata je veoma upečatljiv, on je dečak koji jako malo priča, a opet je u fokusu filma. Šta je bio tvoj motiv i cilj za lik tog dečaka?

Motiv tog dečaka je bio da bude prihvaćen i da nađe svoje mesto, a kasnije je cilj bio da skine fleku i vrati se na žurku. Sa druge strane, on postaje svedok tuđih tajni koje se dešavaju iza zatvorenih vrata i koje ga menjaju zauvek.

On se na kraju filma penje na drvo koje gleda na Istočne kapije. Zašto baš ta slika za kraj? Ima li neku sentimentalnu povezanost?

Slika je kraj u kome ja živim proteklih… mislim, sedam godina i ta Istočna kapija je prilično bitna za mene jer me taj prizor dočekuje svaki dan kroz prozor. Scenografkinja Marija Mitrić sa kojom sam jurila tu poslednju sliku pitala me je: A zašto ne Zvezdara? I ja rekoh: Pa, da, to baš ima smisla.

Kako ti se čini pozicija autorskog filma kod nas? Šta bi u tom pogledu moglo da se poboljša?

Da se poboljša, da možemo da živimo od njega, a ne da samo preživljavamo.

Kelti su bili prikazani i na ovogodišnjem Berlinalu, koliko je to za umetnika značajno i podsticajno?

Hmm, prilično je značajno, jer čim se dobije taj pečat A festivala, odjednom svi obraćaju pažnju na taj film i nekako se rasteretiš, jer kao: uff, ipak će film imati neki život i sve ono mučenje nije bilo za džabe.

Preporuči nam tri dobra filma sa ovogodišnjeg FAF-a.

Velika Sloboda i namerno ću izdvojiti svoje prijatelje, jer njihov trud, rad i dobri filmovi to zaslužuju: Rampart i Elegija Lovora.

Za kraj, reci nam, da li pripremaš nešto novo?

Da, pripremam nov scenario, tek treba da počnem da pišem sa Tanjom Šljivar i nadam se da ćemo uspeti da ponovimo deo magije koji se desio na Keltima, a pritom da unapredimo ono što prošli put nije baš najbolje funkcionisalo.

Naslovna fotografija: Irena Canić

Članak Milica Tomović: Odrastanje u beznađu je i dalje odrastanje se pojavljuje prvo na Oblakoder.