Za razliku od ovih pozitivnih primera, u Srbiji je glavni problem nepostojanje zakona o otpisu PDV-a, koji bi omogućio da se veća količna viškova hrane donira umesto da završava na otpadu. Takođe, ne postoji zakonski jasno definisan način na koji restorani i prodajni lanci mogu da doniraju hranu. EU u ovom pogledu prednjači – pojedine zemlje uvode poreske olakšice, druge zabranjuju bacanje hrane zakonom, ili propisuju obavezno partnerstvo sa humanitarnim organizacijama.

Istraživanje Centra za unapređenje životne sredine iz 2019. godine pokazalo je da se u Srbiji godišnje baci gotovo 250 hiljada tona hrane, što iznosi oko 676 tona dnevno. Svako domaćinstvo u proseku baci 35 kilograma hrane godišnje, što je vrednost od oko 10.000 dinara. Kako bi se obim problema jasnije sagledao, istraživači navode da bi se kolona dostavnih kamiona napunjenih bačenom hranom godišnje protezala od Subotice do Kragujevca. Važno je napomenuti da se ovi podaci odnose isključivo na domaćinstva, dok količine otpada iz sektora proizvodnje, otkupa, prerade, trgovine i ugostiteljstva ostaju nepoznate – što ukazuje na to da je stvarna slika još ozbiljnija.

Hrana završava kao otpad dok ljudi gladuju

Po rečima Svetske fondacije za prirodu (WWF), bacanje hrane dešava se u čitavom lancu snabdevanja – od proizvodnje, preko prerade i distribucije, pa sve do samih potrošača. Kako navode, godišnje se na svetskom nivou baci oko 1,3 milijarde tona hrane, čija se vrednost procenjuje na oko 700 milijardi evra. Na nivou Evropske unije te brojke iznose oko 88 miliona tona hrane godišnje, odnosno 143 milijarde evra.

Zemlje iz našeg regiona ne zaostaju mnogo – u Hrvatskoj se godišnje baca oko 400.000 tona hrane, u Sloveniji oko 140.000 tona, dok se u Srbiji baca čak oko 700.000 tona. Iako podaci za ostale zemlje regiona nisu dostupni, jasno je da se radi o ozbiljnom i rasprostranjenom problemu. Ekološka cena bacanja hrane još jedan je faktor negativnog uticaja na životnu sredinu. Bacanjem hrane se ne gubi samo sama hrana, već i resursi koji su uloženi u njen proizvodni proces. 

Pored očiglednih ekoloških posledica, bacanje hrane ima i duboku socijalnu dimenziju. Dok s jedne strane, prema podacima WWF-a, 850 miliona ljudi širom sveta pati od gojaznosti, s druge strane 795 miliona nema dovoljno hrane za zdrav život, a čak 9 miliona ljudi godišnje umire od gladi. Ova kontradiktornost osvetljava suštinski disbalans u načinu na koji globalni sistem funkcioniše – prekomerna proizvodnja i bacanje na jednoj strani, i oskudica i glad na drugoj.

Zašto bacamo hranu?

Bacanje hrane može se objasniti kroz različite faktore koji utiču na ceo lanac proizvodnje i potrošnje hrane. Jedan od glavnih razloga za to, kako navodi Conservation of Law Foundation, su zbunjujuće oznake na proizvodima, kao što su „upotrebljivo do“ i „najbolje upotrebiti do“, datumi. Mnogi potrošači nisu sigurni kada je hrana zaista pokvarena, pa je često bacaju pre nego što bi trebalo. Ova konfuzija oko oznaka razlog je za značajan deo otpada, posebno u SAD-u. Osim toga, prekomerne porcije i pakovanja, koja su postala uobičajena u restoranima i supermarketima, često uzrokuju da kupci ne mogu da pojedu svu hranu, pa ostatak završava u smeću. Porcije koje su previše velike i pakovanja koja su često veća nego što je potrebno, postali su uobičajeni problem u modernoj potrošnji hrane.

Pored toga, kako navode iz Conservation of Law, postoji i velika potražnja za „savršeno“ oblikovanim proizvodima, kao što su voće i povrće. Mnogi kupci odbacuju proizvode koji nisu idealnog izgleda, iako su oni potpuno jestivi. Ovo dovodi do toga da se velika količina hrane koja je još uvek upotrebljiva, ostavlja da propadne ili se baca. Takođe, mnogi restorani i prodavnice nemaju odgovarajuće sisteme za reciklažu ili donacije hrane, što znači da ogromne količine hrane završe na deponijama.

Primeri iz sveta i regiona

Povod za ovaj tekst bio je slučaj iz obližnje Slovenije koja je nedavno najavila zakon kojim će zabraniti bacanje hrane u trgovinskim lancima, a slične primere nalazimo i u ostalim državama Evrope, što pokazuje da rešenja postoje – samo je pitanje volje. 

Tako je, na primer, Španija zakonom zabranila bacanje hrane i uvela mere koje podstiču nošenje ostataka hrane kući iz restorana i prodavnica, kao i pravljenje džemova i sličnih proizvoda od namirnica kojima uskoro ističe rok trajanja. Francuska i Češka obavezale su markete da potpišu sporazume sa organizacijama koje se bave prikupljanjem i doniranjem hrane, a zemlje poput Italije i Moldavije odlučile su se za poreske podsticaje i administrativna olakšanja kako bi podstakle lance prodavnica da se uključe u ovaj sistem.

U mnogim zemljama ovakve probleme države prepoznaju kao ključne za rešavanje, te ih prate zakonskim promenama koje dovode do sistemskih promena u upravljanju hranom i njenim doniranjem. Kod nas je situacija i dalje takva da se konkretno ovim pitanjem bave isključivo neprofitne organizacije, a jedna od njih je Banka hrane koja je osnovana 2006. godine sa ciljem da pomogne najugroženijima, ali i da doprinese smanjenju siromaštva, gladi i rasipanja hrane. 

Šta je Banka hrane?

Osnovna misija ove organizacije zasniva se na širenju kulture davanja, volontiranja i solidarnosti, kao i podizanju svesti o problemima siromaštva i prekomernog bacanja hrane. Banka hrane sarađuje sa više od 200 organizacija i socijalnih ustanova širom Srbije, prikuplja fabrički upakovane prehrambene proizvode od proizvođača, agro-industrije i trgovinskih lanaca, i distribuira ih najugroženijim kategorijama – deci i mladima bez roditelja ili sa smetnjama u razvoju, starim osobama, samohranim roditeljima, beskućnicima, korisnicima narodnih kuhinja, sigurnih kuća, Romima i mnogim drugima.

Kako navodi Katarina Žigić Blagojević iz Banke hrane, u tekstu na sajtu BBC-a, organizacija je spona između onih koji žele da doniraju i onih kojima je pomoć najpotrebnija. Donacije se ne odnose isključivo na velike sisteme – građani takođe mogu da pomognu kupovinom i slanjem paketa hrane. 

Banka hrane učestvuje u raznim akcijama u kojima kompanije žele da daju svoj doprinos, a jedna takva akcija je i projekat „Hrana za sve” koji je nedavno pokrenula kompanija Delhaize. U okviru projekata, od 1. jula 2024. godine, na 14 lokacija svakoga dana građani mogu da preuzmu pakte u kojima se nalaze raznovrsne namirnice, uključujući dnevno pecivo, voće i povrće, kao i suve namirnice kojima se približava istek roka trajanja ili one sa oštećenjem originalne ambalaže. 

 „Projekat „Hrana za sve” je program u kojem na 14 lokacija timovi banke hrane svakodnevno prave pakete koje dele od 20 časova, sedam na teritoriji Beograda, sedam van Beograda” objašnjava osnivač Banke hrane „Vojvodina”, Srđan Budimčić, u tekstu na sajtu RTS-a.  

Prema njegovim rečima, Banka hrane Vojvodina je, od 1. januara do 9. septembra prošle godine, prikupila 538 tona voća i povrća koje je podeljeno korisnicima. Budimčić takođe dodaje i da EU, uprkos velikim količinama otpada (tokom jedne godine se u Evropskoj uniji baci 132 kilograma hrane po stanovniku) može biti uzor Srbiji zbog postojanja zakona o otpisu PDV-a i veće društvene odgovornosti kompanija. Iako u Srbiji postoje programi poput „Hrana za sve” i „Tanjir po tanjir” (kompanije Delhaize) sistemska rešenja i podrška države i dalje izostaju.

Šta možemo da uradimo?

Pored neprofitnih organizacija, ključan je i momenat podizanja svesti, a jedan od prvih i najjednostavnijih koraka koji svako od nas može da preduzme jeste – pravilno čitanje deklaracija. Kako je objašnjeno na sajtu Klima 101, na proizvodima se često nalaze oznake „upotrebljivo do“ i „najbolje upotrebiti do“, koje imaju različita značenja. Prva se odnosi na lako kvarljivu hranu poput sveže ribe ili mlečnih proizvoda i označava datum posle kog konzumacija može biti rizična po zdravlje. Sa druge strane, oznaka „najbolje upotrebiti do“ označava datum do kojeg proizvođač garantuje pun kvalitet proizvoda, ali sama hrana često ostaje bezbedna i nakon tog datuma – ukoliko nije promenila miris, ukus ili izgled. Razumevanje razlike između ovih oznaka bi moglo da spreči da jestive namirnice nepotrebno završe na deponijama, naročito imajući u vidu globalni problem gladi.

Kako dalje piše Klima 101, važno je i da prepoznamo vrednost onoga što se često doživljava kao otpad – od ljuski krompira koje mogu postati hrskavi čips, do povrtnih ostataka za domaći bujon. Kuvana jaja nakon praznika mogu se iskoristiti u raznim jelima, a njihove ljuske – pa i mnogi drugi otpad – mogu završiti u kompostu kao dragoceno đubrivo. Mnoge namirnice, uključujući hleb, kuvana jela, pa čak i jaja, mogu se zamrzavati čime se produžava njihova upotrebljivost. Deljenje hrane, pravilno skladištenje, kao i doniranje viškova, sve su to male, ali značajne prakse koje mogu doprineti smanjenju rasipanja i većoj brizi za planetu.

S obzirom na to da se globalno baci čak trećina proizvedene hrane, a u nekim zemljama i do 77% te hrane je i dalje jestivo – jasno je da promena mora da počne i u domaćinstvima. Međutim, važno je istaći da bacanje hrane nije samo pitanje ličnih navika, već duboko sistemski problem. Da bi se on rešio, važno je uvesti tehnologiju koja prati otpad hrane, standardizovati oznake o rokovima trajanja i poboljšati sisteme za donacije i reciklažu hrane, kako bi se smanjio ukupni gubitak hrane. Od načina proizvodnje i pakovanja, preko distribucije i prodajnih praksi, pa do zakonske regulative koja otežava doniranje viškova hrane – odgovornost se ne sme svaliti isključivo na pojedinca. Da bi se zaista smanjilo rasipanje, potrebna je saradnja građana, institucija, proizvođača, ali i pre svega,  zakonodavaca. Stoga, ostaje pitanje da li će se u narednom periodu država ozbiljnije pozabaviti uvođenjem regulativa i zakona u oblasti doniranja hrane, ili će i dalje glavni teret borbe protiv bacanja hrane nositi organizacije i pojedinci, oslanjajući se na entuzijazam umesto na sistemsku podršku.

Autorke teksta: Marija Milić i Marija Todorović

Članak Bacanje hrane: veliki problem sa velikim posledicama se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Zašto Beograd? Malo je verovatno da ste slučajno ovde završili.

Aleksandar Boltjan: Naravno, nije slučajno. Većina naših stalnih gostiju iz Sankt Peterburga sada putuje širom sveta, a Beograd je postao jedno od popularnih čvorišta. U februaru ove godine došao sam ovde da posetim prijatelja i proveo celu nedelju u gradu. Beograd me je podsetio na studentske godine u Mađarskoj – osetio sam nešto poznato. I, naravno, ljudi: donekle su slični stanovnicima Sankt Peterburga – ne žure i vole da piju. Sviđa mi se što ovde ljudi idu u barove i ujutru i uveče.

Rekli ste da je ovde mnogo vaših gostiju. Da li to znači da je vaš bar samo za ruske migrante?

Nema šanse. Mi smo, pre svega, birtija za ljude, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Štaviše, malo je verovatno da će ruski iseljenici naći nešto „domaće“ kod nas, kao što su nacionalna kuhinja ili događaji na ruskom. Naš cilj je da pokažemo da svet može da postoji bez granica, a ljudi različitih kultura mogu da komuniciraju u istom baru. Idealan bar je mali Vavilon, ali na dobar način. Naravno, naši sunarodnici nas u početku podržavaju, ali vremenom se integrišemo u lokalnu zajednicu. Tako je bilo u Gruziji, a mi ovde idemo istim putem. Čini se da sve uspeva: već imamo mnogo stalnih gostiju iz Srbije.

Kako privlačite goste različitih nacionalnosti? Ovde ipak postoji već mnogo barova.

Da, zaista ima mnogo barova, i to je dobro. Trebalo bi da bude još više dobrih barova. Pre otvaranja, proučili smo tržište i shvatili da u Beogradu postoji mnogo mesta gde možete ukusno da doručkujete, ručate, večerate, a zatim pređete u bar ili igrate bilijar. Kombinovali smo sve ove formate na jednom mestu. Ovde možete provesti ceo dan – od doručka do večernjeg koktela – pa čak i igrati bilijar. Da bismo diverzifikovali glavni meni, pokrećemo posebne ponude. Na primer, sada pripremamo božićni meni, koji će biti dostupan od početka decembra do kraja januarskih praznika.

Organizujete li neke događaje?

Događaje, događaja radi – verovatno ne. Svakako se svakog dana okupljamo i pijemo. Ali, ako to može da koristi društvu ili planeti, onda smo, naravno, spremni da nešto organizujemo i nazdravimo u ime dobra. Nedavno smo, na primer, zajedno sa Volonterskim skloništem Svora održali akciju Happy Dog Monday. Unikatno štampane majice i hot-dogovi prodavani su tokom celog dana, a sav prihod doniran je u dobrotvorne svrhe. Uspeli smo da prikupimo 44 hiljade dinara. Teško je reći da li je to mnogo ili malo, ali, po našem mišljenju, ovo je dobar početak. Sarađujemo i sa časopisom Liceulice: volonteri slobodno nude publikaciju našim gostima. A u novembru smo organizovali dobrotvornu večeru za urednike i zaposlene. Planiramo da slične događaje održavamo i u budućnosti.

Da li je vaš meni uglavnom američki? Imate puno hamburgera.

Nudimo hranu koja može da zasiti, koju je zgodno jesti u baru, u pokretu ili čak u kolima. To je zbog našeg načina života: hrana u jednoj ruci, pivo u drugoj (ako ne vozimo). Burgeri se savršeno uklapaju u ovaj format, ali imamo i druge stvari. Ujutro služimo pun, obilan doručak. Takosi dobro idu uz jaka pića i odlično uz koktele. A za one mamurne, tu je naša mičelada sa potpisom.

Izgleda da se dobro uklapate u srpski ukus: meso, hleb, obilna hrana.

Da, tako je. Ali imamo i vegetarijanske proizvode, na primer, hamburgere iz Beyond Meat-a. Takođe su veoma ukusni.

Ima li nešto na meniju što posebno cenite?

Da, ovo su proverena jela koja sa nama „putuju” od Sankt Peterburga, preko Gruzije, do Srbije. Naši stalni gosti u tri zemlje ih poznaju i vole. U jelovnik se postepeno dodaju nove stavke koje se oslanjaju na lokalne sastojke, ali klasici ostaju, kao što su hamburger iz Alabame, čili kon karne supa ili sendvič od tunjevine.

Rekli ste da pratite isti kurs u Gruziji i u Srbiji. Da li to znači da je vaš lanac zapravo franšiza?

Ne volimo baš reč „franšiza“. Iako svi naši lokali imaju isti naziv i slične karakteristike, svaki od njih je individualni projekat sa svojom atmosferom, timom i stilom upravljanja. Prerano je govoriti o franšizi: prvo, sami imamo dovoljno snage, a drugo, razmere našeg formata je teško uvećati, jer je snažno vezan za nas same.

Šta vaš bar čini jedinstvenim i otežava uvećavanje obima?

Oslanjamo se na atmosferu, a atmosfera su ljudi. Naše osoblje postavlja ton za sve. Mi stvaramo mesto prožeto pričama sa naših putovanja, a da biste to uradili morate biti učesnik ovih događaja.

Svakog novog zaposlenog biramo kao člana porodice koji je u stanju da usvoji duh projekta. Potrebno je vreme i energija. I još uvek nemam pojma kako da to uvećam obim.

Ali ovo nije vaš poslednji projekat? Koliko još napora imate u sebi?

Dobro pitanje. Sami još uvek ne znamo. Možda ćemo jednog dana doći do franšiznog formata, ali to će biti drugačiji projekat. A mesta kao što je bar kod maršala Birjuzova treba da ostanu jedinstvena.

Hoće li to ponovo biti Beograd ili neki drugi grad? Možda neka druga država?

Nemamo planove da „preuzmemo svet“. Mi smo sanjari, a ne biznismeni. Kako kažu: The Road Will Tell.

Članak Supertramp Bar Beograd – Mesto gde svet postoji bez granica se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Inflacija VS potrošačka korpa – brojke koje zbunjuju

Inflacija je rast opšteg nivoa cena, usluga i dobara i nastaje poremećajem tržišta prilikom kriznih situacija poput rata ili prirodnih nepogoda, ili faktorima poput fiskalnog deficita zemlje, skokova kamata i slično. Tada dolazi do nestašice prirodnih dobara, devalvacije novca i poremećaja ponude i potražnje, i prati se kretanje cena u odnosu na prethodni mesec.

U našoj zemlji Republički zavod za statistiku prati kretanje cena pomoću indeksa potrošačkih cena, tako da na kraju dobijamo procenu budžeta svakog građanina koji se troši na dobra ili usluge na mesečnom nivou. Problem u ovakvoj vrsti procene nastaje kad uzmemo u obzir činjenicu da ne troši svaki građanin isto na sve grupe usluga ili proizvoda. Naprotiv, neke grupe proizvoda izuzete su iz mesečnog budžeta, jer neki građani ne puše ili ne piju alkohol, ili, recimo, ne opremljuju stan, tako da poskupljenje u kategorijama alkoholnih pića, duvana ili opreme za stan neće mnogo (ako uopšte) uticati na njihov mesečni budžet.  Ali, ono što svako od nas nužno oseća, jer ovu grupu ne možemo nikako da isključimo iz našeg mesečnog budžeta, jeste povećanje cena hrane.

Kako je naveo Republički zavod za statistiku, mleko je u 2022. godini poskupelo 52,8%, a jogurt i ostali kiselo-mlečni proizvodi za 50,8%, dok je cena junetine skočila za čak 34,4%. U vrhu po rastu cena su limun, banane i crni luk. Za 2023. godinu brojke nisu znatno bolje.

Uzmimo za primer minimalnu zaradu u Srbiji, koju, kako je rekao ministar finansija Siniša Mali krajem avgusta 2023. godine, prima 250.000 ljudi koji čine desetinu ukupnog broja zaposlenih. Od januara 2024. godine, minimalna neto zarada iznosi 49.864,00 RSD.

Iako minimalna potrošačka korpa ne može da se meri prema minimalnoj zaradi, jer se potrošačka korpa računa za tročlano domaćinstvo (u kom zarađuju dve osobe), a plata za pojedinca, zvanične brojke stvaraju konfuziju kod potrošača jer se statistika najčešće ne poklapa sa slikom „na terenu“.

Prema poslednjoj objavljenoj minimalnoj potrošačkoj korpi iz novembra 2023. godine, koju objavljuje Ministarstvo trgovine, od 52.442,79 dinara (koliko je iznos korpe) za tročlano domaćinstvo treba izdvojiti 24.945,52  dinara za hranu. Grupe namirnica su izlistane u izveštaju, sa odgovarajućom cenom, ali na koji kvalitet namirnica se ovo odnosi, nije baš jasno. Dakle, grupa „Hrana i bezalkoholna pića“ zauzima nešto više od 47% udela u minimalnoj potrošačkoj korpi, prema Republičkom zavodu za statistiku.

Šta je sve poskupelo poslednjih godinu dana?

Vodeći se podacima Republičkog zavoda za statistiku, Nevena Petaković, novinarka Nove ekonomije, za Oblakoder je rekla da najveće učešće u strukturi lične potrošnje domaćinstava u Srbiji čine izdaci za hranu i bezalkoholna pića, zatim slede izdaci za usluge stanovanja, vodu, električnu energiju, gas i druga goriva, kao i izdaci za transport.

„Na primer, komunikacije su odnosu na 2022. godinu poskupele 1,4%, transport 2,3%. A sa druge strane, hrana je u septembru poskupela 14,7% u odnosu na prošlu godinu – cene povrća su porasle za 26,7%, cene mleka, sira i jaja za 20,2%, mesa za 12,4%, a riba je poskupela 13,3% u odnosu na 2022. godinu. Treba imati u vidu i da je prethodne godine u tri navrata poskupela struja za domaćinstva“, istakla je naša sagovornica.

Za najsiromašnije građane, inflacija je daleko veća, jer ih najviše i pogađa.

„Inflacija najviše pogađa najsiromašnije građane jer oni najveći deo svojih prihoda odvajaju za hranu, a upravo su, između ostalog, cene hrane u poslednjih godinu i po dana beležile visok rast“, navela je Petaković.

Šta zapravo znači biti među najsiromašnijim građanima naše zemlje? Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, stopa rizika od siromaštva iznosila je 20% u prethodnoj godini. Prihod niži od praga rizika od siromaštva iznosio je 26.509 mesečno za jednočlano domaćintvo, a za tročlanu porodicu 47.715 dinara. Stopa rizika od siromaštva odnosi se na to koliki su mesečni prihodi domaćinstva i da li prelaze neophodan prag. Najsiromašniji u našoj državi su oni koji pokušavaju da prežive sa iznosom koji je manji od gorenavedenih, što znači da ne mogu sebi da priušte ni trenutnu minimalnu potrošačku korpu u iznosu od 52.442,79 dinara za tročlano domaćinstvo. Republički zavod za statistiku tvrdi da je prag rizika od siromaštva niži za 1,2% u odnosu na 2021. godinu, a šta je uticalo na ovo smanjenje, u izveštaju nije navedeno. Ono što jeste „crno na belo“, jeste kontinuirani rast od 2018. do 2022. godine, u iznosima od 4.000 do 6.000 dinara koje domaćinstva na pragu stope rizika od siromaštva moraju dodatno da izdvoje da bi preživela.

Skok namirnica utiče i na rad Solidarne kuhinje

U 77 narodnih kuhinja širom Srbije svakog dana dolazi oko 33.000 najsiromašnijih građana, a u potrazi za toplim obrokom narod se okreće i Solidarnoj kuhinji. Rad Solidarne kuhinje je važan jer narodna kuhinja nije otvorena za sve građane. Da bi postali korisnici narodne kuhinje, pojedinci moraju da ispune kriterijume koje utvrđuje Komisija za socijalno humanitarna pitanja Crvenog krsta Srbije, a posle odabir korisnika vrši Komisija u svakoj opštini. Usluge Solidarne kuhinje mogu da koriste svi, bez prijave i posebne selekcije, jer ova inicijativa smatra da svako ima pravo na topli obrok. Međutim,  njihova misija i rad posebno su otežani poslednjih godinu dana.

„Stizalo je manje uplata, a cijene namirnica su porasle, kao i broj ljudi koji dolaze po obrok. Tada smo donijeli privremenu odluku da revidiramo recepte koje pripremamo kako bi bili pristupačniji, a da to ne utiče na hranjivost i raznovrsnost, pa smo, recimo, privremeno ukinuli pripremu i podjelu kolača nedeljom. Takođe, oslanjali smo se i na donacije raznog povrća kojim smo obogaćivali obroke. Porasla je potreba za aktivistima i brojem ljudi uključenih u pripremu i distribuciju obroka, ali i za pojedinačnim donacijama“, ističe Katarina Marinković, aktivistikinja Solidarne kuhinje.

Marinković primećuje da je broj korisnika porastao u odnosu na 2021. godinu, te da su u odnosu na 450 obroka koje su na nedeljnom nivou delili te godine, početkom ove porastao je na gotovo 600. Obrok na punktu Solidarne kuhinje košta oko 100 dinara, ukoliko uzmemo u obzir samo namirnice, pošto ta cifra ne uključuje gas koji koriste za kuvanje, električnu energiju i gorivo koje doniraju aktivisti, kao i pribor i ambalaže.

Inflacija za porodice i pojedince podrazumeva da se odvaja manje novca za osnovne potrebe, pa tako i hranu, štedi se na namirnicima, pored ostalih redovnih troškova života.

„Poskupljenja hrane najviše pogađaju one koji imaju najmanje, jer i to malo što su mogli da priušte sada ne mogu. U sistemu koji je orijentisan ka sticanju profita, hrana je dobro koje se prodaje i kupuje kako bi se stekla materijalna korist. To znači da se proizvodnja i distribucija hrane organizuju tako da maksimizuju profitne margine, što može uticati na sam kvalitet hrane, a sistemi snabdijevanja koji prevazilaze državne granice kontrolu nad proizvedenom hranom otuđuju od zajednica koje je proizvode“, rekla je Katarina.

Upravo ona pitanja oko kojih se organizovala Solidarna kuhinja sa početkom pandemije sada su opet prevalentna – pitanje gladi i siromaštva koje dolazi do izrazaja u kriznim situacijama, objašnjava Marinković.

„Trka za profitom i konkurencija, koji u osnovi imaju uvjerenje lične odgovornosti pojedinca u društvu za situaciju u kojoj se nalazi, ne prepoznaju sistemske uzroke gladi i siromaštva. Država, odnosno vlast i kod nas, ali i u regionu je prepoznala i ograničila cijenu određenih namirnica sa ciljem da olakša budžet porodicama i pojedincima, dok je sa druge strane povećala izdavanja za grijanje i struju“, rekla je ona.

Šta možemo da očekujemo u narednom periodu?

Inflacija je dostigla svoj maksimum u prvoj polovini 2023. godine i tokom narednih meseci zabeležen je nešto umereniji rast potrošačkih cena. To se vidi u kretanju međugodišnje inflacije, koja je usporila sa 16,2% u martu ove godine na 10,2% u septembru. Kako nam je objasnio Slobodan Minić iz Fiskalnog saveta Republike Srbije, ovo je još uvek dosta visok rast cena po čemu je Srbija trenutno među evropskim rekorderima – odmah iza Mađarske.

„Činioci koji su uticali na dosadašnje smirivanje inflacije (pad cena energenata i drugih sirovina na svetskom tržištu, podizanje kamatnih stopa, pad kupovne moći građana i dr.) doprinosiće njenom postepenom usporavanju i u periodu pred nama“, rekao je Slobodan Minić za Oblakoder.

Dodao je i da će u 2024. inflacija najverovatnije iznositi 5-6%. Iako je ovo ocenio kao svakako povoljan makroekonomski trend, on sam po sebi ne donosi značajan boljitak kupovne moći građana u kratkom roku.

„Cene će nastaviti da rastu, doduše sporijim tempom, a trajnije poboljšanje životnog standarda može se očekivati jedino ako srpska privreda u narednim godinama počne da ostvaruje visoke stope rasta“, dodaje naš sagovornik.

Ono što bi država mogla i trebalo da uradi jeste efikasnije pružanje pomoći našim siromašnijim sugrađanima, koji su i bili najpogođeniji inflacijom u protekle dve godine, smatra Minić.

„To konkretno znači odustajanje od dosadašnje prakse deljenja jednokratne pomoći širokim grupama stanovništva (u prethodnoj godini to su bili penzioneri i deca starosti do 16 godina) bez obzira na njihov imovinski status i oslanjanje na sistem socijalne zaštite u kom će ta sredstva zaista naći put do onih kojima su najpotrebnija“, zaključio je Slobodan Minić za Oblakoder.

„Usporavanje inflacije ne znači da će cene krenuti da padaju, nego da će sporije da rastu, ili da rastu u manjim procentima, Inflacija uvek postoji, ali države se trude da ona bude što manja. Evropske zemlje ciljaju inflaciju od 2%, što znači da u određenom mesecu poskupljenja budu za 2% veća nego u istom mesecu prošle godine“, objasnila je Nevena Petaković.

Iako postoji mogućnost da kupujemo jeftinije namirnice, recimo, manje atraktivnih brendova, poslednjih godinu dana čak ni u tim slučajevima razlika u cenama jednih i drugih nije toliko drastična da rastereti naš mesečni budžet, kao ni mentalno zdravlje. Jedina bitna razlika može da se oseti ukoliko sa luksuznog brenda pređete na daleko jeftiniji, ali to svakako nije realnost većine naših građana. Naši sugrađani, prijatelji, porodica žale se da su prodavnice u kojima su kupovali zbog nižih cena sada postale nepristupačne. Dok su cene nafte i još i više električne energije i prirodnog gasa pretpošle godine skakale, članice EU su uglavnom taj rast cena prebacivale na potrošače.

U Srbiji su cene struje i gasa bile zamrznute, a cene goriva pod kontrolom države. Ali dok su prethodne godine građani evropskih zemalja gledali kako se cene energije u odnosu na 2022. godinu smanjuju, kod nas su krenula poskupljenja. Koliko će to da traje, i dalje niko nije siguran – od stručnjaka do Narodne banke Srbije. Te neizvesnosti u najvećoj meri potiču od faktora iz međunarodnog okruženja, a pre svega od geopolitičkih odnosa, izgleda za globalni privredni rast i njihovog uticaja na svetske cene energenata i primarnih proizvoda. Međunarodni monetarni fond očekuje da će godišnja inflacija na kraju 2024. u Srbiji biti na četiri% – samo je pitanje da li će okolnosti dozvoliti da ta projekcija postane realnost.

Ilustracije: Nataša Rafajlović

Članak Preživeti inflaciju se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Zanimljivo je to da mi se odavno ovako nešto nije desilo, čak jako dugo uopšte nisam kupovala nudle i jela majonez. Već dve godine ne jedem meso i trudim se da se hranim zdravo. Međutim, primećujem da često u malo stresnijim situacijama prvo posegnem za nezdravom hranom, a već nakon par dana postaje mi teško da se oduprem tome i sa time prestanem.

Zatim ulazim u novi krug preispitivanja koji dovodi do osećaja krivice, jer vrlo brzo primećujem loše posledice te ishrane. Pre svega, umor, razdražljivost, nervozu, nove bubuljice i par kilograma više.

Stid, krivica i loša ishrana         

Taj čuveni osećaj krivice pokrenuo je u meni brojne i do dan-danas neobjašnjive poteze. Ali me ništa toliko ne pomera iz težišta koliko moja samopopustljivost da usred noći pojedem sve nezdravo što imam u stanu.

Konzumiranje hrane može biti povezano sa samoregulacijom i neutralizacijom neprijatnih osećanja, objašnjava prim dr Marija Đurović, psihijatar i subspecijalista psihoterapije i dodaje da se tada radi o jednoj vrsti neprilagođenog samolečenja.

„Uteha u hrani i prejedanje dovode do osećanja stida i krivice, te osoba pokušava da redukuje svoju ishranu što potencijalno može voditi kompulzivnom uzimanju hrane. I tako ulazi u začarani krug. Javlja se osećaj bespomoćnosti u vezi sa situacijom zbog hrane koja, u stvari, predstavlja premeštanje osećaja bespomoćnosti sa neke druge životne situacije – lakše je osećati se bespomoćno zbog hrane nego zbog životnih potreba. Tako da, uteha u hrani i premeštanje osećanja na hranu može biti pokušaj da se neprijatna osećanja i konflikti premeste na nešto što osoba misli da može lakše da kontroliše”, navodi ona.

Nakon što sam i sama uvidela da moj odnos sa hranom ima velike veze sa mojim (ne)kontrolisanjem emocija u određenim situacijama, o ovoj temi razgovarala sam i sa ljudima iz mog okruženja. Najčešće do promena u načinu ishrane dolazi u nekim neuobičajenim situacijama, vrlo često u stresnim situacijama, te tada različito reagujemo. Pojedinci veoma slabo jedu, gotovo da izgube apetit, dok drugi preteruju sa hranom, uglavnom onom nezdravom.

Povezanost hrane sa emocijama pokazuje da ona ima uticaj na naše mentalno stanje, o čemu detaljnije govori i prim dr Marija Đurović. Ipak, ne mora svaka oscilacija u načinu ishrane da znači da smo u nekoj vrsti problema, već razlog za to može biti umor ili stres.

„Potreba za prejedanjem ili potpunim odbijanjem hrane je uvek simptom psihičkog stanja (bolesti) ili telesne bolesti. Kod ljudi koji imaju problem da adekvatno prepoznaju emocije i adekvatno odgovore na iste, koji nemaju sposobnost samoumirenja, konzumiraju hranu bez stvarnog osećaja gladi kako bi se osećali bolje. Međutim, do prejedanja dolazi i u stanjima dosade ili umora. Sa druge strane, do potpunog odbijanja hrane dolazi u situacija težih mentalnih poremećaja – teške depresivne epizode, anoreksije, nervoze, somatoformnih poremećaja, stanja izrađene anksioznosti, psihoza bolesti kod kojih postoji disbalans na nivou neurotransmitera – serotonina, noradrenalina, dopamina”, objašnjava Prim dr Đurović.

Odnos prema hrani se formira još u ranom detinjstvu

Ja želim da verujem da je moj razlog za konzumiranje nezdrave hrane umor i dosada, ali pre nego što sam počela da malo dublje razmišljam o ovome, pokušavala sam da vratim film u neko ranije detinjstvo.

Na to me je navelo objašnjenje dr Đurović o kome ranije nisam razmišljala. Ona govori da proces hranjenja u najranijem uzrastu, mnogo više nego vrsta hrane, utiče na naš odnos prema hrani, ali i prema sebi i drugim osobama.

Kako su me roditelji hranili u najranijem detinjstvu, toga se sigurno ne sećam, ali se sećam priče koju moja mama ponavlja čim je iznerviram, a ona glasi otprilike ovako: Ti kad si bila beba, plakala si po ceo dan, još tad se videlo da će se teško sa tobom. Nismo mogli da te smirimo ni tad, ni sad.

Svaki put kada pomenemo tu priču, mama pomene da baš i nisam htela da jedem, a vrlo česta zabluda je da bebe plaču kada su gladne. Međutim, prim dr Marija Đurović kaže da se plakanje u prvim mesecima ne javlja zbog gladi, ali da ne može uvek lako da se obuzda, te da prekomerna briga može dovesti do kompulzivnog hranjenja u pokušaju da se dete smiri.

„Hranjenje je često odgovor na emotivne potrebe roditelja, a ne glad deteta. Ovaj odnos će uticati u značajnoj meri na sposobnost da osoba prepozna osećanja, kao i na to kako će reagovati na razlitičite neprijatnosti u životu. Kao rezultat neadekvatnog hranjenja, dete neće razviti kapacitet da prepozna svoje emocije i da odgovori na njih adekvatno, što dovodi do toga da će u odraslom dobu te osobe u stresnim periodima pribegavati oralnim zadovoljstvima kao što su pušenje, sisanje palca, piće i prekomerno jedenje”, navodi ona.

U kojoj meri su moji roditelji insistirali da me hrane ili možda preteruju u tim situacijama mog neverovatnog plača, ne mogu sa sigurnošću da znam, ali ono čega se ja sećam jeste da sam kao mala baš slabo jela, u jednom periodu sam bila poprilično mršava za svoj uzrast. Roditelji su se trudili da me na razne načine ubede da treba malo više da jedem, a onda sam već oko petog razreda osnovne škole zavolela da jedem, ali one pogrešne stvari – mesne prerađevine. Obožavala sam paštete i viršle, a roditelji su na sve načine pokušavali da mi objasne kako nije zdravo za ručak jesti viršle sa kečapom i majonezom, i to više puta nedeljno. Dugo nisam želela da probam supu i ostala kuvana jela, ali bih u svakoj prilici kupla picu ili neko pecivo iz pekare.

Uprkos naporima da ja konačno krenem da jedem normalne obroke kao što svi u kući rade, ja sam terala po svome, sve dok u jednom trenutku nisam osvestila da mi je taj način ishrane doneo desetak kilograma više.

U adolescenciji to može da predstavlja veliki problem, što je bio slučaj i kod mene. Počela sam da obraćam veću pažnju na to kako izgledam i nije mi se dopadalo. A vrlo je jasno kako se to u tom periodu rešava – rigoroznom dijetom.

Naravno, u srednjoj školi počinjemo više da se brinemo o svom izgledu, te ne čudi zašto se baš u tom periodu vrlo često razvijaju poremećaji u ishrani. Tada, usled nedovoljno informisanja, dolazi i do zabluda ili pribegavanja rigoroznim dijetama samo kako bi se što pre videli rezultati. 

U tom periodu znala sam da za ručak pojedem jedan dvopek i pomorandžu, što mi sada, iz ove perspektive, apsolutno nema smisla. Sećam se da sam svakodnevno brojala kalorije i opterećivala se time i izbegavala da večeram, vodeći se onom čuvenom „samo prestani da jedeš posle 19h i videćeš rezultate”. Međutim, sve ovo su pogrešni i nezdravi odnosi koje sam stvarala prema hrani.

„Postoje brojne zablude o hrani koje se često šire, a koje mogu dovesti do pogrešnih navika u ishrani”, objašnjava nam nutricionstkinja Ivana Mišić i izdvaja neke od njih:

„Niskomasna hrana je uvek zdravija”: Ovo je jedna od najraširenijih zabluda. Neki proizvodi sa smanjenim sadržajem masti mogu sadržati više šećera i aditiva kako bi poboljšali ukus. Ponekad, prirodne masti iz hrane, poput onih u orašastim plodovima, avokadu i maslinovom ulju, mogu biti zdrave i važne za ishranu.

„Preskakanje obroka pomaže mršavljenju”: Preskakanje obroka može dovesti do prejedanja kasnije tokom dana i smanjiti nivo energije. Redovni obroci održavaju stabilan nivo šećera u krvi i pomažu u održavanju energije.

„Mršavljenje je samo pitanje kalorija”: Kvalitet hrane je jednako važan kao i količina. Ishrana bogata hranljivim sastojcima važna je za opšte zdravlje, ne samo za kontrolu težine.

„Vegetarijanska ili veganska ishrana je automatski zdravija”: Iako ova vrsta ishrane može biti vrlo zdrava, nije automatski garantovano da je bez zdravstvenih problema. Važno je i dalje pravilno planirati obroke kako bi se zadovoljile sve nutritivne potrebe.

Navedene zablude smo mnogo puta čuli, a nekima smo se i vodili. Nije uvek jednostavno prekinuti sa određenim uverenjima, koja u prvi mah možda i donose rezultate, ali kasnije mogu ostaviti dublje posledice i stvoriti loše obrasce po naše fizičko i mentalno zdravlje.

Umerenost je ključ

Iako zvuči kao previše puta upotrebljena floskula, ključ za uspostavljanje zdravog odnosa prema hrani je balans. Vrlo je jednostavno. Da li je u redu da pojedem jedno pakovanje nudili za period od nedelju dana? Sigurna sam da jeste i da neće previše škoditi. Osam pakovanja, svakako nije. 

„Generalno, ne postoji zdrava i nezdrava hrana, dobra ili loša hrana – hrana je moralno neutralna! Važno je konzumirati sve namirnice, ali biti umeren u svemu. Ishrana mora biti  raznovrsna, nikako jednolična. Čovek ne živi da bi jeo zdravo, već jede da bi bio zdrav i funkcionalan. Pored raznovrsne ishrane, fizička aktivnost i druženje su takođe faktori koji doprinose dobrom mentalnom zdravlju”, zaključuje prim pr Marija Đurović, psihijatar, subspecijalista psihoterapije.

Stručnjaci naglašavaju da ne postoji hrana koja je loša, ili koja u velikoj meri utiče na naše mentalno zdravlje, već do loših posledica može doći ukoliko na pogrešan način konzumiramo određene namirnice. Ne kaže se tek tako: Ono si što jedeš, a ja baš ne bih želela da budem nudla, a verujem da ne biste ni vi.

Ilustracije: Maša Avramović

Članak Kako hrana utiče na naše mentalno zdravlje? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Cene namirnica, poskupljenja komunalija, kirije i gasa otežavaju rad Solidarne kuhinje, pa tako opstanak organizacije, koja se od samog početka finansira isključivo putem donacija pojedinaca, sada visi o koncu.

Stoga, Solidarna kuhinja organizuje benefit žurku u subotu, 9. septembra u Ljubimcu (Cetinjska 15), od 16 do 01h, tu će svi zainteresovani moći da doniraju novac i omoguće im da nesmetano nastave da kuvaju. Tako ćete postati deo mreže solidarnosti koja čuva nezavisnost u radu.

A šta vas na žurci očekuje?

Ručak:

Od 16h (pa do isteka zaliha) služiće kremasti rižoto sa pečurkama koji će pripremati njihovi aktivisti i aktivistkinje.

Merch:

Benefit žurka je način da izgrade i ojačaju mrežu solidarnosti, pa su za veće donacije pripremili poklone – platnene cegere, majice i kecelje.

Muzika:

Prijatelji organizacije pobrinuće se za dobar provod. Od 20h družimo se sa Dabižljevićem iz HKLRZ čiji su setovi kvalitetno isheklani sitnim vezom između dip hausa, esida, džekin hausa, tehna pa sve do getoteka, a u 22h stiže Lukto i donosi šareniš od dipa i hipnotika do Berlin tehna.

P.S. Ukoliko niste u mogućnosti da se pridružite na žurci, novac za namirnice možete uplatiti na dinarski račun: 160-6000001211075-56 (primalac: Solidarna kuhinja). Solidarna kuhinja ima i PayPal nalog, tako da iz inostranstva sredstva možete uplatiti putem paypala na linku www.paypal.me/solidarnakuhinja.

Članak Benefit žurka za opstanak Solidarne kuhinje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovaj bread&schwein&champagne koncept prepoznatljiv je po vrućoj prasetini koja se servira uz šampanjac i domaći hleb od kiselog teksta (sourdough hleb). Kako bismo saznali zbog čega ove tri stvari toliko dobro idu zajedno, dogovorili smo se da nas na pijaci dočeka Nikola Nikolić, jedan od trojice osnivača Pretopa, pored Miloša Dodiga i Nenada Pajevića.

Nikola nas je srdačno dočekao i odmah počeo da nam pokazuje kako se sve priprema i servira.

„Imamo pet – šest penušavaca iz Srbije, Italije, Francuske, Španije, sve su to naturalna penušava vina“, govori on dok u čašu sipa šampanjac kako bismo degustirali ovaj, za neke, neobičan dodatak koji se ovde servira uz pečenje.

Primećujemo da na pijaci ima dosta pečenjara, što i nije neobično. Jedna tradicionalna pečenjara je baš preko puta Pretopa, te nas zanima da li se oseća konkurencija. Ekipa za stolom preko puta se smeje, dok Nikola objašnjava da zapravo nema konkurencije jer je način pripreme drugačiji.

„Pečenje ovde u Pretopu nije tradicionalno prase koje se peče na ražnju, već postoji proces pripreme. Nekih dvadeset sati usoljavanja, zatim šest do sedam sati meso odstoji u vakuum kesama i onda slede neka dva sata pečenja.“

„Postoji tačno ciljna grupa koja više voli jedno, a koja ovo drugo pečenje”, objašnjava on i govori nam da je razlika ta što se u Pretopu pečenje servira vruće, te od različitih preferencija zavisi koje će pečenje posetioci izabrati.

U njihovom lokalu koji se nalazi na pijaci rade sve – od pripreme mesa, do pečenja i finalnog proizvoda, odnosno prodaje. Lokal pored dosadašnjeg načina rada (četvrtkom, petkom i vikendom), od ovog leta radi i sredom. Vesela ekipa koja ovde radi posebno doprinosi atmosferi, a nas zanimalo i kako su došli na ideju da osnuju Pretop.

Nikola govori da je sve počelo 2018. godine, kada je upoznao Nenada, majstora za testo i trećeg člana – Miloša, specijalistu za kafe.

„Te godine sam u Splitu radio sezonu u jednom restoranu i hteo sam da počastim kolege prasetinom; međutim, bio sam jako limitiran vremenom i morao sam da smislim način kako ću brzo to da spremim. Napravio sam tog dana pečenje koje je bilo preteča ovog ovde, samo je ovo ovde išlo do finih detalja. Tu sam uvideo da je bilo jako zanimljivo da tako nešto može da se radi, uz pomoć novih tehnologija koje daju mogućnost prezerviranja i čuvanja duže vreme.“

Tada se u restoranu zadesio neki momak, priseća se Nikola: „Konobari su mi rekli da je tu jedan moj Srbin, tako smo se upoznali. Ispostavilo se da imamo puno zajedničkih prijatelja, ali se nikada nismo upoznali u Beogradu, već, eto, u Splitu.”

Marku se pečenje, naravno, dopalo, te su kroz razgovor došli do teme da Nikola već dugo želi da otvori pečenjaru na pijaci.

„Hteo sam da imam pečenjaru, u to vreme smo krenuli i da razvijamo hleb u restoranu, Nenad se time bavio i kroz priču smo se dotakli ideje da zajedno pokrenemo ovako nešto. Sa Milošem sam brzo kliknuo, kako god to zvučalo. On se uključio u priču, malo je trajalo dok smo našli lokaciju, a u nekim pijanim noćima, nastao je i koncept“, priseća se Nikola.

Pored pečenja i hleba, primarna ideja je bila da se uz to prodaje i vino, ali je finalni izbor pao na šampanjac koji se zbog kiselina u penušavom vinu idelano slaže sa visokom masnoćom u prasetini.

Naš razgovor su često prekidali ljudi koji su dolazili po pečenje, Nikola ih je domaćinski pozdravljao, te smo imali prilike da osetimo i atmosferu koja ovde vlada. Razumljivo je zašto je pijaca bila lokacija na kojoj je ovako nešto trebalo da bude otvoreno. Ipak, Zemunska pijaca je došla igrom slučaja, kako kaže Nikola.

„Na samom početku smo gledali prvo Bajlonijevu pijacu, ali smo brzo odustali od toga. Bio nam je potreban neki konkretniji prostor, dugo je tu bilo traženja. Jednog dana sam sa suprugom prolazio Zemunskom pijacom, gledao sam ove lokale i u nekom momentu smo odlučili da ova lokacija može da bude idealna za našu zamisao. Reka je blizu, frekventno je, ja živim blizu, mogu da dođem kad god zatreba.“

Ipak, ovaj lokal je tada bio u prilično lošem stanju, ali ga je prijatelj DJ Pepe ubedio da ne odustane, jer je uvideo da sve to može da se uredi i očisti. Tada su, kako kaže, presekli i odlučili da je ovaj lokal mesto na kome će otvoriti Pretop i tako je krenulo, a kako Nikola kaže, siguran je da se neće završiti.

U Pretopu je sve domaće. Ipak, tajnog recepta nema, već je sve do vremenena i isprobavanja koje je, posebno na početku, bilo neophodno, govori Nikola i objašnjava da je tajna u učenju kroz rad.

„Dešavalo se da je bilo neuspeha i da odlučimo da ne prodamo neki prozvod jer smo procenili da nije dovoljno dobrar. Želimo da ljudi stalno, svaki put kad dođu, dobiju isti ili veći kvalitet.“

To primećuju i ljubitelji pečenja, te je Nikola sa nama podelio jedan od, kako kaže, najlepših komplimenata koji su dobili, a to je da kod njih posao raste, a uz to i kavlitet.

Razlog za to je taj što oni svakog dana šteluju stvari, a objašnjava nam i šta to znači: „Na primer, kad je vruće i hleb i meso se drugačije ponašaju, kad je vlaga takođe. Mi imamo neki recept, ali on nikada nije striktan, jer ispratimo sve uslove i vodimo računa o tim nijansama koje zapravo prave razlike.“

Posebnu pažnju obraćaju i na održivost i maksimalno se trude da se svaki deo iskoristi. Pored standardnog menija, tu su i Svinjarije, poseban koncept koji se organizuje periodično i koji za tu priliku nudi neka nova jela, pripremljena na razne načine, od svinjetine, naravno.

Dugo smo pričali o svinjetini, te je došlo vreme da pomenemo i nezaobilazni domaći sourdough hleb. Nikola nam govori da se trenutno u Pretopu pravi samo beli, sve ostale vrste hlebova prave se u pekari koja je nedavno otvorena i nalazi se u ulici Cara Dušana 117 u Zemunu.

„Nenad se bavi time i dosta je studiozan u tome, trudi se da svaki minut koji ima posveti hlebu da bi to bilo kako treba. Mi smo, takođe, svi naučili da pravimo hleb, Tanja i Đole, naši zaposleni su veoma brzo naučili sve, ja sam tu da ispratim, da pomognem u oblikovanju.“

Nakon što su otvorili pekaru koja je nedaleko od pijace u Zemunu, Nenad je tamo svakoga dana, pa je teško da svi kao na početku budu tu. „Ljudima je baš to bilo posebno zanimljivo na početku, kad smo Miša, Nenad i ja tu, zbog te naše opuštenosti i neke energije“, dodaje Nikola.

Lokal je polako počeo da se puni i sada može da primi i preko 25 ljudi u istom trenutku, dok su na samom početku tu bila tri mala stola. Mi smo se nakon razgovora sa Nikolom uputili ka pekari, kako bismo porazgovarali sa Nenadom, ali i probali hleb koji on pravi.

Pekara je blizu pijace i u ovom delu nema ničeg sličnog tome, govori nam Nenad dok nas dočekuje. „Lokalci reaguju pozitivno, čak i neko ko ne kupi hleb dođe, pa se raspita, sve je to nešto drugačije, sa čime nisu upoznati.“

Specifičnost ovog hleba je u tome što ne sadrži kupovni kvasac, već domaći koji oni prave od brašna i vode.

„To, naravno, daje mnogo više pogodnosti od običnog kupovnog kvasca i kupovnog hleba. Ukus je drugačiji, hleb može da potraje i nekoliko dana. U tom hlebu je sve razgrađeno, te ne pada teško za stomak i pogodan je za ljude koji imaju dijabetes.“

Skoro četiri godine Nenad se bavi unapređenjem u ovom domenu, te nam objašnjava da postoje brojni detalji na koje je važno obratiti pažnju. Na primer, kvalitet hleba može da zavisi od toga kako hleb raste, kako ide zames, svaki segment ima nešto svoje.

Međutim, ne postoji neka posebna tajna, čak i brašno koje oni koriste nije neko posebno ili skupo brašno, već brašno koje je u prodaji, a Nenad krz osmeh dodaje da je „malo i do majstora“.

Pored hleba i vrhunske kafe, u ponudi su i domaći brownies, banana bread i tart od kajsija i oraha.

Pre nego što se zasladimo, morali smo da Nenada upitamo za čuvenu predrasudu – da li hleb zaista goji?

„To je mala zabluda. Goji kupovni hleb, zbog skroba koji nije razgrađen. Skrob je složeni šećer, telo ne može da konzumira složeni šećer, ono ga samo taloži. Kod kiselog testa je poenta da se složeni šećer tim procesom razradi u prost šećer koji dalje koristi kvasac i ljudski organizam, tako da je kiselo testo razgrađeno i ne taloži ga organizam, te taj hleb ne goji.“

Nakon što smo imali prilku da se upoznamo sa ekipom iz Pretopa i čujemo mnogo korisnih saveta u vezi sa hranom, nakon ovoga, sigurni smo da je hrana zapravo jedna čitava nauka.

Momci iz Pretopa imaju i planove za budućnost, i ne – nije u pitanju još jedan lokal sa hranom, već im je na umu da pokrenu i svoj modni brend. Ove zime imali su probu, radili su kape koje su ljudima bile veoma zanimljive, te možda već ove zime neki od vas po pečenje budu išli u Pretop merch-u. A do tada, ukoliko vam se ova priča dopala, a već niste posetili Pretop, nema čekanja – čak ni na plus trideset stepeni.

Fotografije: Matija Borbelj

Članak Gastronomski doživljaj: pečenje, šampanjac i domaći hleb se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sa snimanja filma Hellraiser instalacija / Foto: Sergej Radović

Kako si počela da se baviš fud stajlingom i dizajnom? Šta tačno podrazumeva fud stajling i dizajn hrane? 

Ivana Finci: Volim da mislim da sam počela da se bavim stajlingom hrane sa 4 godine, kada sam napravila svoje prvo jelo i prezentovala ga familiji (salata od pečenih paprika). Profesionalno sam počela da se bavim ovim poslom nakon završenih studija u Italiji u fud dizajn studiju Tourdefork gde sam imala priliku da učim kroz praksu. Fud stajling je posao aranžera i dekoratera hrane na filmu i reklami. Ovaj posao podrazumeva rad u visoko stresnom okruženju. Čak i na jednostavnom snimanju, 1.000 stvari moze da krene loše, a sve mora biti apsolutno savršeno i unutar zadatog vremena. Inače kreće ulazak u prekovremeno i značajan gubitak novca. Priprema svakog recepta se mora uskladiti s pripremom kamere, scenografije, režije, modela koji će imati interakciju s hranom i kadra generalno…. Posao fud dizajnera je drugačiji. Fud dizajn je nova branša industrijskog i produkt dizajna koji je fokusiran isključivo na industriju hrane i pića (F&B industriju).

Šta za tebe predstavlja fud stajling i dizajn? 

Bezgraničan podijum za ples i igralište na kom sam slobodna i inspirisana u svakom momentu. Polje između hrane i umetnosti je neizmerljivo i ukoliko znaš šta tražiš i na šta da se fokusiraš, u tom prostoru ćeš uvek moći da razviješ nekakav proizvod, delo, događaj, iskustvo… Hrana je jedan od najuniverzalnijih oblika umetnosti. To je nešto što može da pokrene sva naša čula. To je doživljaj, umetnost koja nas hrani dušom. Šta ti je izazovno i teško, a šta ti pruža zadovoljstvo i ispunjenje? Izazovi su svuda oko nas, ali to je ono što čini ovaj posao uzbudljivim! Najveći izazov mi je bio da pronađem studije dizajna hrane i profesiju stiliste za hranu. 

Foto: Katarina Ilišković

Da li si ti jedna od retkih na našim prostorima ili jedina koja se ovime bavi? Da li imaš svoj autentični stil? 

Nisam jedina, ali nismo ni toliko česti. Prvi susret sa stilistom za hranu mi je bio sa čuvenim Dejanom Šutanovcem kome sam imala priliku da asistiram na početku karijere. Nakon toga, upoznala sam se sa Blankom Zolak koja je izvanredna stilistkinja za hranu i pre svega fantastičan chef kuhinje koji stoji iza New Balkan Cuisine-a. Imamo još jednog kolegu – Nenada Veljkovića kog ste mogli da ukačite na 24 kitchen. Za sada smo mi jedini za koje znam da radimo hranu na reklamama i filmovima i moram priznati da imam veoma lepe odnose i saradnje sa kolegama, što me čini srećnom. Svako od nas ima svoj stil! U svom stilu vidim uticaj gradova u kojima sam živela i studirala i trendova iz hrane i dizajna koje pratim iz inostranstva. 

Kako se nosiš sa stresom u poslu?

Stres na poslu me u 99% slučajeva uzbuđuje i gura da budem prisutnija i bolja na zadatku. Uglavnom uživam na svakom snimanju i ne opterećuje me. 

Kakvu hranu voliš da stilizuješ i dizajniraš? 

Svako jelo i namirnica ima svoju autentičnu ličnost, stoga mi je teško da izaberem. Međutim, moram priznati da su mi jako zabavne interakcije sa sendvičima i burgerima posto se osećam kao da gradim nekakvu jestivu arhitektonsku maketu. U mojoj glavi ja gradim neboder koji će ukrasiti Menhetn ostrvo i nadam se da se neće pretvoriti u toranj u Pizi. Dekoracija kolača i torti je takođe jedna igra sa bojama i prostorom u kojoj uživam! Asocira me na vajarstvo. 

Foto: Screengrab – Miloš Jaćimović Direktor Fotografije / Film Stric

Šta misliš o našoj balkanskoj hrani i kuhinji? 

Volim je najviše na svetu! Nema ništa kao bakina supa sa knedlama, slavska trpeza, istarski brudet, orada i zubatac na gradele na Kornatima, sarajevski ćevapi sa jogurtom, Durmitorska cicvara i kačamak, Zlatiborsko kiselo mleko, burek na pijaci kod dede u 6 ujutru i gulaš u kotliću koji krčkaš sa ekipom celi dan uz osmeh i špricer ili pivo. 

Koju hranu, osim naše, voliš i ceniš? 

Libansku. Način konzumiranja Libanske hrane podrazumeva deljenje i interakciju sa ljudima za stolom. Za mene hrana nije samo ukus i tehnika spremanja, već veliki doživljaj jela spajam sa iskustvom i ritualima oko obroka. Libanska hrana, osim što stvara taj osećaj zajednice i deljenja, ona je zdrava, šarena i prepuna ukusa i tekstura koje se spajaju u radostan ples na nepcima. 

Foto: Ivona Živulj

Koje ti je omiljeno jelo i šta najviše volš da kuvaš i spremaš? 

Omiljeno jelo mi je sveže ulovljena riba, očišćena na stenama, oprana u slanom moru i bačena na užarene gradele direkt iz vode. Naravno, premazana grančicom sveže ubranog ruzmarina iz bašte koji je umočen u domaće maslinovo ulje! Upravo ovakva jela najviše volim da kuvam i spremam – na prvi pogled jednostavna, ali zahtevaju dosta vremena, ljubavi i pažnje. 

Gde voliš da jedeš? 

U gostima! 

Glavne inspiracije? 

Anthony Bourdain, Matty Matheson i Julia Child od poznatih kuvarskih ličnosti, prethodno spomenuti New Balkan Cuisine kolektiv koji čine chef-ovi Vanja Puškar, Blanka Zolak i Branislav Krstić kao najveća inspiracija sa naših prostora, inovativni chef-ovi Virgilio Martinez i Ferran Adria,  Herve This – hemičar koji je spojio kuhinju i laboratoriju i fud dizajn studio iz Velike Britanije Bompas & Parr. 

Kako gledaš na scenu fud stajling i dizajna u Srbiji? Da li misliš da će se razvijati? 

Mislim da nas očekuje novi talas u gastronomskom svetu na našim prostorima koji će sa sobom povući i stajling i dizajn.

Naslovna fotografija: Katarina Ilišković

Članak Hrana kao jedan od najuniverzalnijih oblika umetnosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na ovom MAStine-u, kao što možete da pretpostavite, biće mnogo masne hrane, a na meniju će se, između ostalog, naći: škembići u saftu, zapečena dimljena butkica sa kajmakom i vrganjima, kao i ragu od junećih repova, ali i domaći hleb od kiselog testa.

Ova žurka biće prva u nizu, a Luton i Šćepa, zajedno sa ekipom iz Kompota, planiraju da nastave sa ovakvim manifestacijama na kojima će se uz dobru đusku pripremati zanimljivi specijaliteti.

Na lokaciji Braće Krsmanović 5, gde se nalazi ovaj delikatesni centar, pripremaju se različiti specijaliteti kako domaće, tradicionalne kuhinje, tako i kuhinje drugih zemalja, preko španske, bliskoistočne, italijanske… Takođe, često se organizuju i radionice posvećene veganskoj i vegetarijanskoj ishrani.

Kompot je udruženje građana čiji je cilj promocija gastronomije, čuvanje od zaborava starih i otkrivanje novih recepata kroz zanimljive kulinarske radionice i prezentacije.

Članak Subotnji matine u Kompot centru za delikatesna istraživanja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Hrana

Volim da jedem, volim da kuvam, volim da probam. Smatram da hrana govori mnogo o gradu i dinamici života. Primera radi, na magistrali u Srbiji se jede količina hrane dovoljna da nahrani osrednje selo u Etiopiji za sedam dana ne zato što kamiondžije ne mogu da pojedu više od toga već zato što se kafane mogu naći na svakom koraku uz put.

O Kubi hrana govori maltene sve. Ovde nema ničeg da se jede. Radnje su uglavnom prazne i da bi obavio jednu nabavku za ručak moraš da obiđeš bar tri radnje. Glavne namernice kojih ima svugde su banane koje se prže i predobre su, kao krompir i čips, mada su to iste stvari ali zamisli skuvan krompir krckav kao čips i avokado koji bukvalno ovde raste na drvetu. Ima ga u dvorištima. I nema boljeg. Avokado je kao steroid za svu hranu koju jedeš uz njega i ništa više. Ovo što mi jedemo nije izgovor nego laž. Smrt avokado dijetama u Evropi. Sa druge strane krompir je zabranjen zakonom.

Od mesa jedu samo pileće batake i ništa više. Ne može ništa više ni da se kupi. Na pitanje šta se dešava sa ostalim delovima pileta samo su mi odgovorili ,,Ne znam valjda uvozimo samo to“. Sa druge strane, juče sam kuvao neku verziju leskovačke mućkalice zbog koje bi se Leskovčani svakako naljutili ali koristio sam ono što sam imao. Svinjetinu smo jedva našli na pijaci na otvorenom (28+ stepeni svaki dan, plus vlažnost vazduha 120% daju svoj doprinos) koje nije bilo u frižideru, koji inače svakako ni ne planiraju da kupe. Nije bilo svinjskog vrata, ima samo onog mesa što ti daju tako da sam koristio baš to parče.

Na ulici nema pljedže u Kaldu ili pice u Bucku, ako si stranac jede se u restoranima za 15+ dolara dok, ako si Kubanac ili se bar trudiš da budeš kao oni, jede se u kućama ljudi koji će ti rado poslužiti, za divno čudo, pileći batak uz avokado, pirinač i crveni pasulj. Sve ukupno za 1 dolar. Sve ukupno ostao sam gladan. Najveću hranu meni i njima razumem da daju brojne galerije i umetnost. Tako da predlažem vedriju temu jer ako nastavim da pišem o ne-hrani počeću da plačem ne zato što su oni gladni, već zato što sam ja gladan.

Umetnost

Fabrika umetnosti je najbolje mesto na svetu o kome bih veoma želeo da pišem, ali se ispostavilo da je prvo veče kad sam ja bio tu, u isto vreme bilo i poslednje veče jer je došlo vreme da se priprema naredna izložba, kubanski mesec, dva dana. Ništa mi svakako nije falilo. Hodanje kroz grad izgleda kao da sam u muzeju moderne istorije koji izgleda oronulo i navodno se renovira kao muzej savremene umetnosti XX godina. Svaka kuća u centru je galerija, verovatno samo pređeš u iluziju umetnosti kako bi preživeo nemaštinu oko sebe. Oronula dvorišta puna grafita, očuvane kuće pune slika za koje se i dalje pitam zašto ih samo ne prodaju i ne krenu da žive normalno, kao mi kapitalisti ali opet zašto imamo toliko visoko mišljenje o sebi da smatramo da je baš naš poprilično sjeban život normalna stvar?!

Maltene bez svesti, ošamućen lepim prolazio sam kroz ceo grad već treću nedelju i, kad sam kod kuće otvorio oči, i dalje u šoku, sa mislima ,,gde sam bre ja i da li je dobro što uskoro idem ili je loše“ mogao sam samo izdvojeno da se setim 3 galerije. Počnimo od najjačeg koncepta:

1. Galerija koja ne samo da nema struju nego nikad nisu ni planirali da stave svetlo. Taj mistični veo mi je odmah probudio maštu kako su sve slike savršene i da sam našao sveti gral koje ni jedan drugi osvajač nije mogao da nađe. U trenutku kad sam uključivao svetlo na telefonu pojavila se žena, sa lampom i pomogla mi da vidim slike. Iz razočarenja sam oteo lampu i u pokušaju da očuvam svoju maštu o savršenstvu, na brzinu obišao krug u galeriji po mraku i nastavio dalje.
   
2. Jebote šta je ovo. Sedim i gledam već pola sata i ništa mi nije jasno. Zid je mnogo velik. Ne razumem se u mere veličine te me verovatno devojke zbog toga gledaju kao lažova, ali rekao bih da je zid bio 10 metara širok i 5 visok. Bio je pun mozaika. Kamenih pločica sa gravurom voća, lišća, očiju, nekih raznih simbola i još svega i svačega. Dao sam sve od sebe da na španskom iskomuniciram sa čuvarom i postavim mu pitanje ,,Šta je ovo liče?“ na koje mi je on samo rekao nešto što je zvučalo kao reč zid. Jedini dokaz imenovanja sam našao na statui Mocarta koja stoji odmah pored što mi je uzelo još 30 minuta za razmišljanje i ubeđen sam da nema niđe veze. Svakako, ako iko tamo zaluta shvatiće da je zalutao na pravo mesto.
   
3. El ojo del Ciclon. Ovo mesto ima Fejzbuk. Na celoj Kubi ima neta ko vode u pustinji, samo kad ti se učini. Svaka stolica je bila neko delo. Slike su bile oslikane na koferima. Neki čudan šah je stajao spreman za igru. Konobar mi je prišao i ponudio pićem. Ništa mi nije jasno, samo sam ga zamolio da malo pogledam da shvatim gde sam i šta sam. Brojni albumi koje očigledno niko nije imao hrabrosti da pipne su bili prekriveni prašinom i na svim slikama je stajao jedan čudan perverzan lik. Taj lik je baš u tom trenutku prošao pored mene u pantalonama. Pozdravio sam ga, uzvratio je. Dobro je, bio je stvaran. Posle 20 minuta sam mu slučajno ušao u spavaću sobu ispred koje je za pismene pisalo „ne ulazi“, a ja sam očigledno zloupotrebljavao svoju poziciju neznanja. Izgleda da živi u galeriji. Kul. Izašao sam.

Spakovao sam se za Peru srećan što ću tamo jesti i grliti beton kao moreplovci kad prvi put zgaze na zemlju ali ne znam da li sam srećan ili tužan što idem. Jedino sam znao da će mi nedostajati i da ću morati da se vratim nekad, makar u nastavku ovog čudnog puta na koji sam pošao.

Specijal: Ljubavno pismo Havani

Sledeća razglednica

Članak Razglednice iz Latinske Amerike – Kuba, kultura i hrana se pojavljuje prvo na Oblakoder.