Kao i svaki put do sada, i ove godine je bilo teško sastaviti listu najboljih serija. Neke se nisu izborile za mesto jer su po mom mišljenju nezasluženo nahajpovane (Shogun, Industry), neke su previše sulude da bih bez oklevanja mogla da ih preporučim drugima (Evil), neke nisu dovoljno dobre u ovogodišnjim sezonama (The Bear, Pernille, Hacks, Dune: Prophecy), a neke prosto nisam stigla da odgledam uprkos neumornim nagovorima svojih prijatelja (Clarkson’s Farm). E, pa, sad kad smo prošli kroz ovaj neminovno apologijski uvod, hajde da pređemo na samu listu.
10. Sram (HRT) + Sablja (RTS + Max)
Nijedna moja lista ne bi bila moja kad ne bih malo varala, pa tako i ovde želim da provučem dve serije na mestu jedne. Razmišljajući o domaćoj/regionalnoj produkciji, ova dva naslova su mi se zajednički istakla u sećanju, tako da nisam mogla da ih odvojim. Jedna je lokalna adaptacija norveške tinedjžerske serije Skam, a druga govori o događajima pre i posle atentata na premijera Zorana Đinđića. Jedna svoje epizode objavljuje na Jutjubu, a segmente kači i na društvene mreže, a druga ima tradicionalniji način distribucije (televizija, pa striming). Jedna nam pruža uvid u sadašnjost mladih, dajući nam nagoveštaje i njihove (pa uz njih i naše) budućnosti; druga se osvrće na verovatno najznačajniji politički događaj u poslednjih dvadesetak godina i predočava nam društveno stanje koje se čini aktuelno i danas. Iako je tematski reč o dve naizgled nespojive serije od kojih svaka ima svoje mane, mislim da ne treba zaobići nijednu od njih.
A kada već pominjemo politiku i mlade, iskoristila bih ovu priliku da preporučim TV gostovanja predstavnika studenata u blokadi u emisijama Utisak nedelje i Pravi ugao, kao i najavljeno gostovanje u podkastu Agelast.
9. What We Do in the Shadows (Max)
Čini mi se da je ova mockumentary komedija o vampirima na svakoj mojoj top listi otkad ih pravim, pa tako i ove godine. Na veliku žalost svih fanova, u pitanju je poslednja sezona. Iako ova serija kreativno uopšte nije posustala, autori žele da izbegnu potencijalni sunovrat kvaliteta i zato su izabrali da je završe u šestoj sezoni, dok je još dobra. Ako niste nikad gledali ovu komediju ili samo niste počeli poslednju sezonu, sada možete bindžovati sve epizode. U finalnoj sezoni očekuje vas veći kontakt vampira i stvarnog smrtnog sveta nego inače jer se neki od članova ovog blesavog domaćinstva zapošljavaju u finansijskoj korporaciji, neko od njih radi na svojoj verziji Frankenštajnovog čudovišta, nego drugi ima želju za svetskom dominacijom, nekoga posećuje duh preminulog oca, a u srcu svakog zapleta je zapravo priča o prijateljstvu i brizi.
8. My Brilliant Friend (Max)
Godinama sam odbijala da gledam ovu italijansku dramu jer nisam čitala Napuljsku tetralogiju na kojoj je bazirana. Kakva greška! Nakon što su izašle sve četiri sezone, odgledala sam ih sve odjednom i pokajala sam se jedino jer nisam počela ranije. Iako je poslednja, četvrta sezona slabija u poređenju sa prethodnim, apsolutno zaslužuje da bude na ovoj listi kao kraj jedne obimne intimne sage o dve žene. U odnos ove dve prijateljice staje apsolutno sve što dvema osobama može da se dogodi tokom celoživotnog drugovanja. One su jedna drugoj i sestre i majke i tetke i rivalke i gospođetine i dame i dobre drugarice i prijateljice do koske i humanitarke i žene za sva vremena. Ne trpe nepravdu, krvi bi jedna drugoj dale, a mi možemo samo da im zavidimo. Kakve žene, kakva priča!
7. Colin from Accounts (Paramount+)
Ovu australijsku seriju već sam pomenula na ovoj listi, ali mislim da zaslužuje mesto i među najboljima. Za razliku od Nobody Wants This, ova romantična komedija ne prolazi kroz sve žanrovske klišee, nije (uvek) predvidljiva i nema protagoniste koji su stereotipni predstavnici svojih klasa i verskih pripadnosti. Reč je o paru koji se slučajno upoznaje i opire da bude zajedno, ali ih okolnosti ipak navedu na to. U drugoj sezoni, saznajemo više o njihovim disfunkcionalnostima, porodičnim kontekstima, karakternim i generacijskim razilaženjima. Za mene je svaka nova epizoda bila poslastica, a posebno mi se dopala peta po redu koja tematski može da se tumači kao omaž Skorsezeovom filmu After Hours.
6. One Hundred Years of Solitude (Netflix)
Prva dobra stvar u vezi sa ovom serijom je da se TV kritičari i publika slažu da je u pitanju verna adaptacija istoimenog romana Gabrijela Garsije Markesa. Druga dobra stvar je to da ona odlično funkcioniše i samostalno, odnosno nije potrebno da pročitate knjigu da biste razumeli seriju – mada, na kraju ćete verovatno poželeti. Autori su uspešno prikazali čudesnost Makonda, ali što je još važnije, uspešno su preneli i utisak koji izvrsno pripovedanje ostavlja na slušaoce/čitaoce/gledaoce. Gledajući ovu latinoameričku bajku, osetila sam se kao dete koje se iskralo da čuje ili pročita prvu priču u životu i koje je ostalo doživotno začarano njom. Treća dobra stvar u vezi sa ovom serijom je da je broj epizoda ograničen, tako da se serijska verzija neće širiti unedogled. Prvih osam epizoda je već dostupno, a drugih osam se očekuje sledeće godine.
Ako niste čitali knjigu ili prosto želite da se podsetite konteksta magijskog realizma, preporučujem da prvo odslušate ovu epizodu podkasta Vredno priče.
5. Baby Reindeer (Netflix)
Iako uglavnom ne volim filmove i serije zasnovane na ličnim traumatičnim iskustvima autora, ovo je izuzetak. Premijera ove serije bila je u aprilu i još tada smo mogli da predosetimo da će biti jedna od najboljih ove godine. Uprkos tome što govori o teškim iskustvima, ne radi to na patetičan način, ali to i nije njen najveći adut. Najveći kvalitet ove serije nije ono o čemu govori, nego kako. Klupko priče se odmotava iz epizode u epizodu postepeno i vrlo kontrolisano. Ni u jednom trenutku o našem protagonisti ne znamo sve, nego samo onoliko koliko nam je potrebno da bismo razumeli događaje do tog momenta. Kraj je takođe genijalan jer se uvezuje sa početkom i pravi jedan začarani krug potresne, ali dobro ispripovedane priče. (Dužu recenziju možete pročitati ovde.)
4. Ripley (Netflix)
Predivna crno-bela fotografija, prelepi italijanski pejzaži kao scenografija, izvrsna gluma i još izvrsniji tempo pripovedanja, odnosno tempo kojim teče radnja. Sve to krasi ovu izuzetnu dramu o kojoj sve češće razmišljam kako vreme odmiče. Način na koji nam ova serija prenosi mentalno stanje jednog ubice, njegovu usamljenost, kao i anksioznost usled grešaka koje pravi, zaista je jedinstven i ne sećam se da je neka druga serija u meni proizvela tako snažnu reakciju, „kao da sam tamo“, a uz to je i gozba za oči. Kao što rekoh, prisećam se različitih scena s vremena na vreme, ali maestralna dvadesetominutna sekvenca sa čamcem iz treće epizode će me progoniti do kraja života. U pozitivnom smislu!
3. Slow Horses (Apple TV+)
Nema mnogo toga što mogu da pomenem, a što već nisam napisala u tekstu o najnovijoj sezoni. U pitanju je izuzetan špijunski triler koji održava nivo kvaliteta iz godine u godinu. Gari Oldman virtuozno predvodi odličan glumački ansambl, serija je produkcijski na visokoj lestvici i što je najvažnije – svake godine izlazi nova sezona, tako da nećete zaboraviti šta se desilo dok dočekate novu. Četvrta je izašla ove godine, a najavljene su i peta i šesta, tako da nas čekaju bar još dve godine uživanja u prdežima i podrizima Džeksona Lamba! Ako vam ipak treba fiks do sledeće sezone, preporučujem nedavno objavljeni triler Black Doves.
2. Shrinking (Apple TV+)
Američki TV kritičari ovu komediju-dramu nazivaju hangout komedijom i to je zaista najbolji način da se opiše ova serija. Iako je premisa ozbiljna – protagonista upada u destruktivni obrazac ponašanja i time zanemaruje svoju ćerku tinejdžerku nakon što mu supruga pogine u automobilskoj nesreći – odnosi između grupe prijatelja i saradnika koje prikazuje i nisu baš toliko ozbiljni. Najveće iznenađenje i dar ove serije je Harison Ford u sporednoj ulozi mrzovoljnog psihoterapeuta koji svim junacima, pa i gledaocima, deli savete iz svoje višedecenijske profesionalne, ali i lične perspektive. Kada nam je svakodnevica sumorna iz dana u dan, zaista je utešno gledati ljude koji uživaju u društvu jedni drugih, makar to bilo i u seriji. A posebno je prijatno kada ti Harison Ford, bar i indirektno, poruči da će na kraju sve možda ipak biti u redu.
1. Somebody Somewhere (Max)
Da li je ova serija izuzetno napeta? Nije. Da li se likovi ističu po nečemu baš posebnom? Pa ne, odatle i naslov. Da li je lako prepričati šta se dešava u ovoj seriji jer svaka epizoda ima jasan početak, sredinu i kraj? Isto ne. A opet, za mene je ovo serija godine. Ona govori o sredovečnoj junakinji koja se nakon dugo vremena vraća u svoj rodni grad u kanzaškoj zabiti, te ponovo uspostavlja porodične odnose, stvara nova prijateljstva i suočava se sa strahovima i neuspesima. U suštini, ovo je priča o običnim malim događajima i svakodnevnim radostima i izdajama, a najviše o pogubnosti usamljenosti i reanimirajućoj moći prijateljstva. U trećoj i poslednjoj sezoni, ovaj melem za dušu od serije nam daje još srcolomnih momenata, ali i nadu da se nakon stravično bolnog pogleda u sebe ipak može nastaviti dalje, i to sa osmehom na licu. Pa čak i pevajući! Što je umirujuća poruka za ulazak u narednu godinu.
0 Comments