Mlada pesnikinja Milica Špadijer do sada je izdala dve zbirke poezije „Šar-planina” i „Novo Groblje”, a upravo po motivima iz ove dve zbirke odlučila je da napravi izložbu koja simbolično nosi naziv „Planine i groblja”. Iz ljubavi prema vizuelnoj umetnosti došla je na ideju da okupi šest umetnica čiji rad prati godinama, a prevashodno čiji rad oseća kao blizak svojoj poeziji. Umetnice su tokom procesa pripreme imale potpunu slobodu u radu,a Milica im je, kako kaže, samo dala knjige dok joj je njihovo autentično čitanje njenih stihova bilo najvažnije. Izložba će biti otvorena večeras u 19 časova u galeriji „Sanjaj” na Dorćolu, a svoje radove predstaviće: Irena Kuzmanović, Milena Vukoslavović, Suzana Vulović, Jovana Tucović, Iva Kuzmanović i Marija Šević.
Pre nego što večeras pogledamo kako je ovih šest umetnica doživelo Miličinu poeziju, sa ovom pesnikinjom smo razgovarali o motivima za izložbu, poeziji, umetnosti i koricama knjiga, a podelila je sa nama za šta nam je u životu nekada potrebno hiljadu reči, a za šta je dovoljno svega par.
Milica Špadijer / Fotografija: Ema Bednarž
Kako si došla na ideju da organizuješ izložbu „Planine i groblja”?
Milica Špadijer: Zanimalo me je kako bi izgledalo kada bi se moje pesme naslikale. Neka iskustva na tom tragu sam već imala kada je Irena Kuzmanović uradila korice za prvo izdanje Šar-planine, i Suzana Vulović jedan rad vezan za pesmu „Sevastopolj“. Onda sam počela da razmišljam i o drugim umetnicima i tome kako bi izgledalo kada bi se naš rad ukrstio.
Rad Ive Kuzmanović
Zbog čega ti je važno da poeziju koju pišeš i vizuelno prikažeš?
Volim vizuelnu umetnost i njenu konkretnost i njenu apstrakciju, volim što je i beskonačna i ograničena – i u tome veoma slična poeziji. Nisu slučajno korice knjiga toliko važne, baš kao i likovna kritika. Slika i tekst dobro idu zajedno i ponekad više objašnjavaju o svetu.
Kako si se odlučila da izabereš baš ovih šest umetnica, šta je ono što je svojstveno njihovom i tvom stvaralaštvu?
Reč je o umetnicama čiji rad pratim godinama i izuzetno ih cenim. Mislim da delimo želju za dubljim pogledom na svet, za traganjem, za proživljavanjem. Znam da Irena Kuzmanović i ja čak i stvaramo na sličan način, da sam proces rada ne traje dugo i da nemamo rutinu, ali da veoma, veoma dugo razmišljamo o onome što ćemo da naslikamo, odnosno napišemo.
Rad Irene Kuzmanović
Da li postoji neki razlog zašto su u pitanju umetnice?
Razmišljala sam u početku o većem broju stvaralaca, ali na kraju sam se odlučila da to budu samo slikari i vajari. Bilo mi je važno da, kad se već upuštamo u eksperiment, rezultat bude što tradicionalniji u smislu tehnike i tako „suprotstavljen” poeziji koja je po svojoj suštini neuhvatljivija. Ispostavilo se da su osobe koje sam odabrala sve žene, ali to nije bio kriterijum kojim sam se vodila.
Kako je iz tvog ugla izgledao proces pripreme izložbe, koliko je to tebi bilo zanimljivo, da li si možda nešto novo saznala tokom celog procesa?
Potvrdilo se ono što sam već znala – da je najlepše sarađivati sa ljudima koji nisu sujetni, koji su zadovoljni i efikasni. Bavljenje umetnošću se ponekad doživljava kao izgovor za različite vrste suštinski društveno neprihvatljivog ponašanja – ovde ničega od toga nije bilo ni u naznakama. Od konkretnih stvari, naučila sam kako Jovana pravi skulpture od metala, kako se radovi kače na sajle, kako se šmirglaju zidovi…
Portret pesnikinje, rad Jovane Tucović
Da li si ti predlagala umetnicama motive po kojima će stvarati radove ili su one same istraživale tvoju poeziju i tako pronalazile inspiraciju za radove?
Ne, imale su knjige i dogovorile smo se kada bi radovi trebalo da budu gotovi i to je bilo to. Nisam se ni na koji način mešala u sam proces rada. Bilo je nekoliko konsultacija kada bi se javila neka dilema, ali umetnice su imale potpunu slobodu u radu, izboru pesama, tehnici… To je, zapravo, bilo najvažnije – njihovo autentično čitanje mojih stihova. Tokom celog puta imala sam razumevanje Sanje Janković, vlasnice galerije, koja nam je omogućila da ono što je počelo kao istraživanje preraste u izložbu.
Rad Milene Vukoslavović
Za šta nam je u životu potrebno hiljadu reči, a za šta je dovoljno svega par?
Često je potrebno mnogo reči kada nekoga ubeđujemo u nešto što nije istina, a veoma malo kada smo iskreni. Ipak, isto tako znamo da može da ubije i samo jedna „prejaka reč“.
Rad Marije Šević
Koju ti simboliku uočavaš između planine i groblja?
Gore, visoko, dole, duboko. „Šar-planina” i „Novo Groblje” su naslovi moje dve zbirke poezije. Iako podnaslov izložbe „uzvišeno i htonsko” upućuje na čitanje u kojem su planine uzvišene, a groblja htonska, tumačenje može biti i potpuno suprotno. Upravo ta „dvostruka dualnost” tema i motiva poslužila mi je kao inspiracija za istraživanje prijema onoga što pišem kod čitalaca koji su i sami umetnici, ali iz drugačijih oblasti.
Možeš li kroz neki tvoj stih da opišeš kako doživljavaš svaku od šest umetnica?
Mislim da su se one najbolje odredile pesmama koje su odabrale kao inspiraciju, barem trenutno.
Rad Suzane Vulović
Da li nam uskoro pripremaš novu zbirku poezije?
Da, nadam se da će izaći naredne godine.
0 Comments